Dame i gospodo narodni poslanici, možda postoji opšti konsenzus i slažu se sve poslaničke grupe oko potrebe uvođenja vanrednog stanja, a ono što smo više puta čuli jeste način na koji se to u Srbiji uradilo. Dakle, nisu se poštovale ustavne procedure za uvođenje vanrednog stanja, ne zato što bi bio problem sa obezbeđivanje većine glasova, odnosno narodnih poslanika za jednu takvu odluku, ne zato što je to bio problem održavanja sednice, već nam to pokazuje nešto drugo, a to je jedna izvesna nedemokratska svest, koja se više puta pokazala da, ukoliko neko osvoji taj i taj broj glasova na izborima, odnosno taj i taj broj narodnih poslanika, za njega pravne norme nisu važne. Ukoliko ima podršku, odnosno broj narodnih poslanika dovoljan da se bilo koja odluka donese, smatra se da bi se svakako donelo, pa onda ne mora formalna procedura ni da se poštuje.
Nije to bio problem da se neki narodni poslanici ubede u tu potrebu. Ovde se samo pritisne zvono, vladajuća većina samo pritisne taster i svaka odluka može da se donese. Ovde ima poslanika vlasti da može da se donese odluka da se zamene noć i dan, odnosno da se dan proglasi za noć, a ne da se uvede vanredno stanje. Dakle, to je neshvatanje onoga šta je Ustav Republike Srbije.
Građani na izborima daju poverenje određenim strankama da oni vrše vlast, ali u okviru Ustavom uređenog poretka, a ne da oni vrše vlast, a da mogu da rade šta god hoće. Postavlja se pitanje – ukoliko mi sami ne poštujemo naš Ustav, kako možemo od bilo koga da očekujemo da taj isti Ustav poštuje, pogotovo kada je pitanje našeg teritorijalnog integriteta, odnosno trebalo bi da to bude i dalje tako, prioritet svake Vlade pitanje KiM.
Mi smo ovde čuli juče još neka shvatanja da npr. Evropska konvencija o ljudskim pravima važi samo za prozapadne političare. Oni koji se zalažu za EU, oni imaju monopol za pozivanje na takvu konvenciju, a za sve ostale je to valjda zabranjeno, kao da Evropska konvencija o ljudskim pravima nije starija o starija od EU, nije jedna civilizacijska tekovina nastala posle Drugog svetskog rata i veze nema sa EU, ali dobro, tu su možda u pitanju neke manje važne stvari, nije važno.
Prvo, u Srbiji je zatvoren parlament, a tek onda tržni centri, teretane, kladionice, kafići, restorani, a u isto vreme, ne samo u našem okruženju, nego u celom demokratskom svetu bilo je uslova za održavanje sednica parlamenta. Dakle, određeni poremećaj u povredi vlasti je učinjen na ovaj način što je parlament suspendovan, a vanredno stanje uvedeno arbitrarnom odlukom izvršne vlasti.
Na početku krize oko korona virusa, odnosno pandemije, mi smo čuli dosta konfuznih, kontradiktornih izjava koje su na neki način izazivale paniku. Mi smo slušali o virusu sa interneta. Mi smo slušali o putovanjima u žarišta virusa u Evropi. Ono što je možda najveća nebuloza i došla je od ministra zdravlja koji je izjavio da ukoliko bude potrebe Srbija će napraviti vakcinu protiv korone. U trenutku kada niko na svetu ne zna šta je taj virus, mi kažemo – ukoliko bude potrebe, mi ćemo napraviti vakcinu. Otprilike, samo da se zagreje šporet i sad će da bude vakcina. Dakle, to je ministar zdravlja u Srbiji i njegov pristup celom tom problemu. Možda i ne treba ta vakcina, nema potrebe.
Druga stvar koja je bila izuzetno veliki skandal u svemu ovome jeste jedna neviđena i neosnovana averzija prema svim Srbima koji žive i rade u inostranstvu. To su isto tako građani Srbije. Srbija je po Ustavu njihova Srbija, jer je Srbija država srpskog naroda, a mi se prema njima postavili kao da oni nama ovde donose kugu, iako su u isto vreme ti ljudi otišli tamo trbuhom za kruhom, najveća većina, 90% njih. Oni su Srbiju šalju doznake, što je jedini realan novac u odnosu na zaduživanje i rasprodaju, kako se na drugi način puni budžet Srbije, a izvršna vlast se postavlja prema njima kao da su oni nepoželjni ovde.
U isto vreme, dok traje pandemija korona virusa po celom svetu, imamo slobodan protok migranata kroz Srbiju, niko ne zna koliko ih je ušlo, niko ne zna kroz koje su zemlje oni prošli, a kroz neke od tih zemalja kroz koje su prolazili se već pojavio korona virus, kao što je situacija sa nekim azijskim zemljama ili mediteranskim. Za njih nije bilo testiranja, za njih nije bilo karantina. Niko nije znao ni koliko migranata ima u Srbiji, a u isto vreme Srbima iz inostranstva se daje poruka da nisu baš dobrodošli u Srbiji.
Da li je to pogrešno? Da li su građani Srbije važniji nego migranti koji nelegalno ulaze u našu zemlju? Videli smo i da ne postoji uopšte podatak o krivičnim delima koje su oni tokom ovih nekoliko godina počinili. Videli smo da se za 2019. godinu pojavilo više od 200, ali činjenica je da je ta cela situacija sa migrantskom krizom izaziva veliku paniku među građanima Srbije i da to nije bez osnova, već da se to i dešava, a to je zbog neodgovornog pristupa Vlade.
Ima, naravno, još nekih podataka koje smo mogli da dobijemo tokom ove pandemije, a nismo pre toga to znali. Mi smo čuli, ekonomske mere preduzete povodom ovoga, da su bile poznate pre nego što ih je Vlada usvojila, a one predviđaju kišu para. Dakle, kiša para, ekonomske mere za Srbiju. Mi sada već znamo da ćemo biti prvi, ili među prva tri u rastu, kao da možemo da pretpostavimo koliko će bilo koja zemlja u Evropi da raste, odnosno koliki će imati privredni rast, kao da je to sad neka orijentacija šta je rekao MMF.
Međunarodni monetarni fond sve projekcije koje daje, daje zbog toga da bi tim zemljama bilo lakše da se zadužuju ukoliko im se kaže da će im biti privredni rast toliki i toliki. To ne treba da mi shvatamo uopšte kao nešto što je ozbiljno.
Srpska radikalna stranka je upozoravala da ova situacija, odnosno politika davanja subvencija stranim investitorima će kad-tad Srbiju dovesti u situaciju da lobi stranih investitora ima veliki ucenjivački potencijal pred Vladom Republike Srbije, ukoliko te subvencije prestanu, ukoliko se ne obnove programi subvencija i sada imamo situaciju da mora da se isplaćuje svim tim stranim investitorima koji su već dobili 10, 15, negde smo videli čak i više od 70 hiljada evra subvencija po radnom mestu, sad Vlada Republike Srbije mora iz budžeta da im isplati minimalac. Kao da im već nismo dovoljno dali. Nema ni jedan podatak koliko su oni ljudi otpustili. Da li neko ko je dobio 15 hiljada evra po radnom mestu od države Srbije može da otpušta radnike? Pošto, faktički, na taj način, davanjem subvencija, Vlada Srbija isplaćuje plate svim tim radnicima, a strani investitori imaju rizik nula. I sad moramo da im isplaćujemo i minimalne plate! Ili, ako to nećemo da uradimo, pokupiše se oni i odoše u svoje matične zemlje. Šta njih briga za našu privredu. Dakle, to je situacija u koju ste sami sebe doveli.
Isplaćivanje 100 evra svakom punoletnom građaninu Srbije. Situacija, odnosno politika koja nema dovoljno socijalne odgovornosti. Umesto da se pomogne onima koji su najugroženiji, umesto da se pomogne onima koji su samohrani roditelji ili koji teško žive ili koji imaju najmanja primanja, mi dajemo svima isto i pozivamo se na američki model. A ono što je različito u američkom i srpskom modelu jeste što su Amerikanci stavili ograničenje - oni isplaćuju 1.200 dolara svakom punoletnom građaninu, ali ne isplaćuju onima koji imaju više od 75.000 dolara godišnje. A ovde i onaj ko ima minimalac, odnosno 30.000 dinara i onaj koji ima platu ili pet plata, kakvih ima slučajeva u Srbiji, od 5.000 evra, isto mogu da uzmu 100 evra. Da li je to odgovorno od strane države Srbije? Za razliku od SAD, diskriminišu se deca, jer nije predviđeno ništa od iznosa za maloletne građane. Zašto je to tako?
Takođe, vrhunska demagogija jeste sve češći stav funkcionera - odbijanje 100 evra. Kao da su sad ti funkcioneri važniji ili bolji od drugih građana Srbije koji će tih 100 evra u dinarskoj protivvrednosti da prihvate. Šta to znači? Kao da će, ukoliko neki funkcioner odbije 100 evra, da neki drugi građanin Srbije dobije više? Neće. Opet će dobiti 100 evra. Šta sad to znači?
Mi smo čuli - isplatiće se svim punoletnim građanima Srbije i da je to mera koja treba da podstakne tražnju. Tu možda ima neke logike. A onda smo čuli - isplatiće se to svima koji žele, pošto smo videli najave raznih tajkuna da oni neće 100 evra i da su ismejavali tu temu. Čuli smo da će biti obavezno isplaćeno penzionerima, po automatizmu i primaocima socijalne pomoći, a ukoliko već znamo da država Srbija isplaćuje plate u javnom sektoru, dakle svima koji su zaposleni u državnoj upravi, itd, zašto se i njima nije uplatilo to po automatizmu? Jel nam tu nešto tajkuni smetaju da isplatimo svim ljudima iz javnog sektora po 100 evra? Koliko to tajkuna ima da radi u javnom sektoru pa nas oni sprečavaju da svima njima isplatimo po 100 evra? Njih ima više od milion, koliko mi se čini. Dakle, jedna nedovoljno promišljena i ne dovoljno socijalno odgovorna mera, koja ne pravi razliku između građana, a razlike su jako velike, u smislu primanja, od nezaposlenih do onih koji imaju po pet plata i astronomske plate za srpske uslove. Ali, o tome se nije toliko razmišljalo.
Mi smo sada videli, bez ikakvih maski i rukavica, kako mi stojimo u odnosima sa Evropskom unijom. Mi smo prvo dobili zabranu izvoza medicinske i druge opreme od strane EU van EU, na taj način što je nas direktno pogodilo. Videli smo da EU, kad god ima malo veću krizu, se ispostavi da je u stvari tigar od papira, koja nije ni za šta sposobna, jedna nefunkcionalna organizacija, troma, koja nije u stanju da pomogne ni jednoj državi.
Videli smo, takođe, kao i tokom poplava, kao i tokom požara, tako i tokom ove pandemije Koronavirusa, ko su naši iskreni i pravi saveznici i prijatelji u međunarodnim odnosima. Videli smo da možemo da se oslonimo samo na naše saveznike, NR Kinu i Rusku Federaciju. Videli smo da proces evropskih integracija nije imao ama nikakvu ulogu u svemu ovome što se nama dešavalo. Vazdušni most humanitarne pomoći u Srbiji nije pravio Erbas, nego je pravio Iljušin, i to treba da nam dovoljno govori da je vreme da se pitanje evropskih integracija stavi ad akta.
Videli smo u svim ovim krizama da se narodi u celoj Evropi oslanjaju na tu retrogradnu, na tu zastarelu, nacionalnu državu i njene institucije, a ne na te birokratizovane međunarodne organizacije koje ne rade ništa.
Evropska unije nije htela da pomogne Italiji. Evropska komisija je odbila italijanskog premijera Kontea koji je hteo 5. marta da se u Evropskoj komisiji raspravlja o pomoći Italiji. Evropska komisija je to odbila zato što je ranije zakazala predavanje Grete Tumberg o ekologiji i životnoj sredini, a Italija je zemlja osnivač EU i Evropske zajednice za ugalj i čelik i Evropske ekonomske zajednice itd.
Šta onda mi imamo da očekujemo i da pregovaramo uopšte više sa EU o našem učlanjenju? Mi treba da iz ovoga izvučemo pouke, a to su da treba da vodimo računa o našoj zemlji i o lekarima i o farmaceutima i o vojnicima i pripadnicima MUP-a, a ne da bespogovorno ispunjavamo sve diktate iz inostranstva jer smo videli da to nije bilo dovoljno za Srbiju, da mi od toga nismo imali nikakve koristi i da smo na kraju morali da se oslonimo na sopstvene snage i na naše iskrene prijatelje kada su se problemi pojavili u našoj zemlji.
Posle svega ovoga mislim da bi nastavak politike evropskih integracija predstavljao za Srbiju čist mazohizam i da bi nakon ovoga trebali da razmotrimo naše dalje spoljno-političke prioritete.