Hvala.
Ako bude bilo potrebe, ja ću se uključiti u raspravu.
Reč ima Marko Đurišić.

Znači, da ponovim.

Verujem da nijednog građanina Republike Srbije ne zanima ko je ovde, kako mu se zove poslanička grupa, šta se kada dešavalo i verujem da nisam imao pravo da govorim u skladu sa Poslovnikom, da bi predsednica Skupštine to konstatovala i ne bi mi dala reč.

Ali, kažem to je politikanstvo, a ne politika. Nisam ovde došao da se bavi politikanstvom, izvolite sa onima koji smatraju da je to najbitnija stvar danas u Srbiji, sa njima polemišite oko toga, mene to apsolutno ne zanima.

Da ponovim još jednom, jer ste mi ponovo dali za pravo. Da, ministar unutrašnjih poslova ima pravo da donosi naredbe, ali sadržina te naredbe ne može da bude ograničavanje ljudskih prava. To može da uradi u vreme vanrednog stanja samo Narodna skupština, odnosno Vlada svojom uredbom uz supotpis predsednika.

Vi ste to konstatovali 9. aprila, jer ste prekinuli sa tom praksom da se ograničavanje kretanja građana Republike Srbije u vreme vanrednog stanja vrši na osnovu naredbe ministra unutrašnjih poslova, nego ste to radili uredbama Vlade. Poslednja uredba Vlade ograničava vreme kretanja građana, recimo sada za ove prvomajske praznike 83 sata, uz mogućnost da Vlada odluči drugačije. Odnosno može samo da smanji to ograničenje, zato što će Skupština u međuvremenu verovatno da potvrdi tu uredbu.

Tako da, te stvari, ta postupanja govore o tome da nije bilo od početka jasnog plana i strategije, da su se stvari menjale, da su se radile ne znajući do kraja šta i zbog čega radite. Ovo sam naveo kao primer, a kažem verujem da će se Ustavni sud baviti ustavnošću svega toga.

Hvala.
Reč ima Mira Petrović.
(Nataša Sp. Jovanović: Replika.)
Niste učestvovali, niste prozvani, nemate pravo.

Poštovana predsednice Skupštine, poštovana predsednice Vlade, uvaženi ministre, kolege i koleginice, ja ću pokušati da diskusiju vratimo iz prošlosti u sadašnjost, u situaciju kada imamo tzv. rat sa Korona virusom, Kovid – 19 i kada smo svi prilično iznenađeni, sluđeni.

Na samom početku moram da kažem da mislim da uludo trošimo vreme. Juče smo sedam sati pričali i kako je krenulo i danas ćemo sedam sati pričati. Pitanje je da li ćemo raditi i sutra. Sve više sam ubeđena da je odluku o vanrednom stanju trebalo doneti na način na koji je doneta. Budućnost će to pokazati da li je to bilo ispravno ili ne, ali u situaciji kada nam je svaki dan bio važan, mislim da je bilo jako važno reagovati odmah.

Verovatno je kolega Đurišić u pravu kada kaže da se nije tačno znalo kako i šta. Pa, nije se znalo, svi su bili zatečeni. Ja sam jutros slušala na televiziji našeg doktora koji radi u Njujorku, koji je rekao da prvih sedam dana apsolutno nisu znali i nisu mogli da se snađu. Nismo mogli ni mi ovde, ali je mnogo lako sada se praviti pametan. Mi kakvi smo kao narod i kako volimo da mudrujemo, mi smo jedino saglasni u tome da je Bog bio pravedan kad je pamet delio, pa nam je svima podelio, je li, jer smo svi mi najpametniji. Jako je lako biti general posle bitke i jako je lako i proveriti urađeni domaći zadatak, ali ga je teško uraditi.

Takva je i sada situacija. Bilo je jako teško izboriti se sa situacijom u kojoj smo bili i naravno da nije mogla da se sastane Skupština. Meni danas uopšte nije prijatno što sedim ovde, kao što mi nije juče bilo prijatno. Ako smo se već štitili, sada nas je mnogo na jednom mestu. Uz sve mere koje smo preduzeli i koje jesu zaista preduzete, ali, znate, statistika je pokazala da smrtnost kod nas prosek je upravo moja generacija, jer smo zaštitili najstariju i ostala je moja i mlađi od mene. Tako da, postoji milion razloga zašto neke stvari nisu rađene, ali dobro, vratićemo se na to, vreme će pokazati, analize će pokazati.

Ono što ja želim da kažem ispred poslaničke grupe PUPS-a, to je da smo mi svi prosto zahvalni i ponosni svim penzionerima koji su, naravno, kao i uvek bili najrazumniji. Vrlo su oni spremno prihvatili ograničenje kretanja, kako se pojedini izražavaju ovde, ograničenje osnovnog ljudskog prava itd, ali oni svi imaju iskustvo iza sebe i svi su svesni da je ovog puta bilo u pitanju održavanje života.

Naravno da treba da postoji nastavak, o tom nastavku će se pričati sa ministrom Sinišom Malim, sa programima koji su predviđeni za ekonomski razvoj posle ove Korone, ali, svi penzioneri su sedeli kod kuće disciplinovani. Jeste li ih čuli da se žale? Ja ih nisam čula. Jer, da se oni žale, žalili bismo se i mi ovde. Oni strpljivo sede i čekaju da ovo prođe. Oni strpljivo ustaju ujutru i idu kada treba da se ide u kupovinu. Da li je bila potrebna mera? Da, bila je potrebna, ali je problem što je ne poštuju ovi drugi.

Ja sam se juče vraćala, naravno, kao i svi vi, u pola sedam kući, ceo moj blok je bio pun ljudi, ne penzionera koji šetaju, nego mladih ljudi koji se igraju sa svojom decom, mame sa bebama. Meni ništa nije jasno. Da li mi sad treba, mi imamo rešenje možda i za to, svi smo se čudili što je u nekoj državi rečeno, stariji od 80 neka ne očekuju respiratore ukoliko izađu napolje. Ali, hajde možemo da rešimo to i ovde, ko god hoće da se kreće neka uplati taksu koja treba da se plati – 50.000, 150.000 i prihvati da nećeš lečenje ako dobiješ koronu. Jer priča - Korona je isto što i grip, nije tačno! Korona je pet do deset puta jača nego što je grip. Od gripa u bolnici leže samo stariji ljudi, ostali odu kod doktora, dobiju lekove za smanjenje temperature, pijte lekove, čajeve, zdravo-doviđenja, svi ste kod kuće.

Prosto, mislim da smo nekako krenuli diskusiju u pogrešnom pravcu, mi sada pričamo o tome, pitanja su, mi kao da ne živimo u istoj zemlji. ja bih najviše volela da mi živimo u državi gde imate predsednika za koga čujete kad ga birate, gde se on posle toga šećka po svetu sa svojom suprugom i mi komentarišemo ko je bolje obučen da li njegova supruga ili gospođa Makron ili, ne znam, čuvena Melanija Tramp. Ali, nažalost, živimo na brdovitom Balkanu, živimo u Srbiji koja je stalno u nekom vrtlogu.

Gospodo prekoputa, ako niste želeli da slušate neku drugu stranu niste morali ni da dođete. Mislim da je osnovno da se čujemo.

Sačekaću da se malo zaustave…

(Zoran Živković: Šta je bilo?)

Volela bih da se čujemo.

(Zoran Živković, dobacuje s mesta.)

Nisam vas čula, ali je nekako…

Nije važno šta je rekao, važno je šta ćete vi reći.

Ja ću nastaviti svoje, da.
Ono što sam ja htela da istaknem to je da mi imamo situaciju gde su penzioneri, kao i uvek, shvatili gde žive, a prošli su sve i oslobodilačke ratove, sankcije, bombardovanja, ubistva premijera, ekonomske krize, poplave i stigosmo i do ove Korone. Imali smo pretnju od ekonomskog kraha i oni su ga razumeli i oni su razumeli potrebu i smanjenja penzija, pa smo došli do toga da su penzije vraćene, da su povećane, da je sada bila uplata od četiri hiljade, da će biti uplata ovih 100 evra.
Kako god to drugi shvatili, penzioneri su zahvalni na tome. Oni su shvatili da sada nije pitanje mog i vašeg stava, sada je pitanje okupljanja oko zastave, sada je pitanje opstanka ove zemlje. Da li su postupili, da li je zdravstvo postupilo kako treba? Gospodo, brojevi govore. Ja sam slušala dr Nestorovića, mi i Belgija smo krenuli isto, 6. marta prvi mrtav čovek kod nas, prva žrtva u Belgiji. Belgija je pre tri dana imala 7.094 mrtva građanina, a mi smo imali 162. Jeste da oni imaju deset i po miliona stanovnika, ali to stavite u proporciju pa ćete dobiti pet hiljada sigurno žrtava. Nemojte mi reći da nismo postupili.
Da li smo najbolji? Da li smo se snašli? Pa, u čemu smo mi to bili najbolji sem u pameti? Naravno da je bilo iznenađenja. Naravno da nas je milion stvari sačekalo sa kojima se nikada ranije nismo sretali, ali to ne znači sada da treba skidati glave. Analize ćemo praviti, niko nije protiv analiza. Ali, mi nemamo sada situaciju, znate, kada se slušaju pitanja koja se postavljaju i novinari pitanja koja postavljaju, koliko je kupljeno ovoga, koliko je doneto ovoga, stalno se nekako provejava sumnja u to šta je Vlada radila, da li je novac trošen na pravi način ili nije. Ovde nema šta da se pljačka, gospodo ova država je opljačkana. Ovde šta je imalo da se uzme je uzeto, ono što sada ima to su strani investitori dali, teško ćemo njih pokrasti, teško.
Tako da, ja ono što smatram da je, govorim u ime poslaničke grupe, to je da mi moramo da podržimo sada Vladu, da mi moramo da stanemo i mi jesmo stali i penzioneri su stali, i ono što je za njih važno, to je važno da znaju da kada se izađe iz svega ovoga da će njihove penzije biti redovne, sigurne, da će se pričati uskoro i o izmeni tog švajcarskog modela, ali sada je bilo važno preživeti. Statistika je rekla da je u Italiji sve preko 80 godina mrtvih.
Mi smo uspeli da sačuvamo naše. Ono što je sada problem, problem je ekonomski sada krenuti napred, izvući se iz svega ovoga i nije ovo baš tako strašno bilo ovde. Država je spremna da pomogne. Mislim da je zaista mnogo uloženo sada u zdravstvo, mislim da su heroji broj jedan, da je pet mesta praznih pa da onda idu svi ostali koji su u ovoj državi radili, ali se mora priznati da se radilo, mora se priznati da ova Vlada zaista je radila. Nekome može da se sviđa ili da se ne sviđa, ali su oni stalno radili.
Ja sam recimo redovno pratila i redovno pratim sve što je stručno mišljenje, lekare koji govore, kome se ne sviđa taj može da promeni program, ali smo pre mesec i po dana svi toliko bili zbunjeni da smo svi hteli da slušamo. Sada kada smo svi, što bi rekli, savladali gradivo sada se svi opuštamo. Sada je nekome to dosadno, nekome nije.
Ali, činjenica je da mi rat još nismo završili, nismo ga dobili. Ulice su prepune. Ako mene neko pita, apsolutno prvomajski praznici moraju da budu zatvoreni. Mora da se zna da mora da se bude u izolaciji, jer definitivno mlad svet, baš zbog toga što misle da su zaštićeni, šeta, previše šeta, šetaju i moje ćerke.
Znači, ja imam samo jedno pitanje, prosto, država je dala mogućnost da zaštitite majke sa decom mlađom od 12 godina, sve hronične bolesnike, sve smo to odradili. Ja sam bila jako ljuta, vi znate da ja vodim Javno preduzeće „Pošta Srbije“, mi smo pustili sve te ljude da budu kod kuće, svi su izašli napolje. Znači, ako ćemo već da neke mere uvodimo, ako će najstariji da sede kod kuće, a to nije lako i oni će sigurno i oni žele, nema socijalne distance, i oni žele i oni su socijalna bića, psihološki.
Znate koliko ima domaćinstava koja su sama jednočlana, svima njima je to potrebno, ali nije potrebno to sada mahanje time – e, zašto ste im zabranili da izlaze, ne, nego ih pozovite, pošaljite im sladoled. Sada je informativna tehnologija pokazala kakvo je to čudo. Vi sada možete sve da završite ne izlazeći iz svoje kuće. Pozovite svoje roditelje, pošaljite im kolače, naručite im nešto kada prođe sve ovo. Nije sada pitanje brige, kao što je bilo, a kako je bilo smanjenje penzija, kako žive sada.
Pažnja je u tome, što ćete kada je sve redovno da brinete o njima. Ali, ja se plašim da sav ovaj svet koji se šeta, prosto ne razmišlja. Vi znate šta su baka servisi? Pa tu nema ništa lepše, ništa bolje što vi možete da ponudite svojoj deci, da odrastu u zdrava bića. Sada se sve nešto okrenulo ka sebi i svi samo idemo na analize, da li je ovo urađeno ovako, da li je urađeno onako. Pa kako je moglo da bude urađeno?
Da li vi znate kako su nam izgledale bolnice? Pa, je li neko video kako izgleda ta Infektivna klinika? Svašta je urađeno u međuvremenu. I danas je bio prilog. Prva je, slučajno sam to gledala, bila na pulmologiji. Mi zaista treba da budemo ponosni kako su obučeni zdravstveni radnici tamo. Da li je moglo da se uradi prvog dana? Pa, ako nije uradila bogata Amerika i Njujork, kako bismo mogli mi?
Ja sam prva u svojoj firmi rekla, dobro treba nam 150.000 rukavica, savršeno, 100.000 maski, savršeno. Znate za koliko nam je to trajalo? Za jednu nedelju. Nismo znali. Nikome nije palo napamet da to ne može tako, da su to potrebni milioni.
Opet ću se vratiti na ovo. Znači, još jednom, zaista, pored penzionera, svi drugi moraju da ostanu. Ja želim da penzioneri znaju, oni su i svesni toga, oni svi sede kod kuće i niko ne kuka. Mi kukamo u njihovo ime. Ali, da oni ne treba da brinu, da je sve ovo što kasnije sledi, da će biti onako je bilo i ranije planirano, da će svoje penzije dobijati, da su penzije i u ovom periodu dobijali na vreme. Vratiću se sada i na taj deo, prosto to ne mogu da preskočim, kao direktor javnog preduzeća. Zaista bih pozvala sve na jedinstvo.
Nije sada stvar u tome koliko je predsednik Vučić nabavio i da li je negde bio na dodeli svih tih stvari koje su nabavljene. Naravno da jeste. I treba da bude. Jeste odradio. To nije sprečilo ni bivšeg predsednika, ni bivše ministre da iskoriste sve veze koje su imali po svetu i da pokušaju da nam pomognu i da obezbede neophodne stvari za medicinske centre. Ali, nešto ne vidim da su se baš istakli, ne vidim. Politička prepucavanja treba da ostavimo za neka zdrava vremena. Trenutno nisu.
Htela bih još za kraj, neću da dužim jer kako smo svi krenuli nećemo nikada odavde izaći. Moram da se vratim samo na primedbu koju ja imam, a koja je sada upućena premijerki. Molim vas da nekada pohvalite i poštare Srbije. Pošta Srbije je uigran sistem, to funkcioniše ko god bude na načelu Pošte, to dobro funkcioniše. Činjenica je da apsolutno u svim situacijama kada je državi bila potrebna, Pošta Srbije je bila tu. I u vreme poplava i sada. Mi smo na raspolaganje stavili i naše kamione, naše kombije, naše vozače, hiljade i hiljade kilometara se razvozi, hvala Bogu da ima šta da se razvozi, medicinska oprema do različitih centara.
Moram i da pohvalim da smo mi od države kada smo se požalili da neke stvari više ne možemo sami da nabavimo, da smo dobili sve što nam je potrebno i da to sukcesivno dobijamo. To jeste za svaku pohvalu. S druge strane da bi ljudi shvatili koliki je to napor koji ljudi ulažu u Pošti. Reći ću vam da smo mi 18. marta, tačno pamtim taj datum, jer je to bio datum o kome sam pričala sa nekim ljudima iz Vlade, 18. marta Pošta Srbije je ostvarila 1.150.000 isporuka pisama i ekspres paketa, 250.000 uplata i isplata, 400.000 paketa smo preuzeli i 250.000 su nam doneli u Poštu. Saberite koliko je to kontakata dnevno.
Posle toga su krenule penzije od 25. i poštari su radili svaki vikend, izbegavajući direktni kontakt, sa distancom, itd. Mi smo sve uradili planski onako kakva smo uputstva dobili. Ti ljudi su bili izloženi velikom riziku da se zaraze. Ja, moram da kažem da sam vrlo ponosna, da smo od ovoliko hiljada ljudi, a 15.000 ljudi radi u Pošti Srbije, mislim da imamo trenutno 14 ljudi koji su pozitivni na Kovid 19.
To je moja zamerka. Ja bih volela, tu je i ministar poljoprivrede. Mislim da će se u poljoprivredi puno uložiti i da je to grana privrede koja nam za budućnost može zaista povući i obezbediti ekonomski napredak, mislim da su ti tzv. gastarbajteri koji su se svi vratili nazad takođe shvatili da imaju samo zemlju Srbiju, gde god bili, ipak su morali da se vrate ovde, da se vrate u svoju državu i da je to grana privrede gde mogu da ulože svoja sredstva, a hvala bogu zemlje imamo koliko hoćete, plodne zemlje.
Za kraj, s moje strane jedna zamerka, opet ću se vratiti na moje poštare, jedno veliko hvala svim poštarima, pa očekujem da gospođa premijerka, takođe nas u nekoj prilici pohvali.

Predsednica Vlade, izvolite.

Hvala vam.
Vaša primedba je zaista na mestu i hvala vam što ste me podsetili i zaista jedno veliko hvala svim poštarima u Srbiji, jer bez naše Pošte i bez naših poštara ne bi bilo moguće da tako efikasno razdelimo penzije i na tako bezbedan način. Tako da stvarno, hvala vam, bili ste tu kada je bilo najpotrebnije i svim poštarima Srbije hvala.
Htela sam da se još jednom da se vratim na ovu polemiku oko zasedanja Skupštine i da li je trebalo, da li je Vlada trebala da traži zasedanje ili nije, da li je bilo odgovorno da tražimo da Skupština zaseda ili ne. To govorim još jednom pre svega zbog građana Republike Srbije koji gledaju ili će kasnije pratiti ovaj prenos zato što je na kraju krajeva ipak ovo njihova Skupština, Narodna skupština i važno mi je da zaista još jednom, mada mislim da sam to juče dosta dobro obrazložila, ali da još jednom to obrazložim.
Gledala sam sinoć još neke brojeve tako da se podsetim kakva je situacija bila u tom trenutku i zaista mislim da je jedina odgovorna odluka bila da tada Skupština ne zaseda. Rekla sam nije to 250 narodnih poslanika, to je mnogo veći broj ljudi koji je potreban da bi se održala jedna sednica Narodne skupštine, to je ja mislim preko 500 ljudi, ali vi ćete to bolje znati.
Dakle u tom trenutku smo mi imali zaista veliki rast broja zaraženih i broja obolelih i ja ću vam reći da smo mi 10. marta imali 4,27% je bio procenat obolelih u odnosu na testirane. A onda je to brzo raslo, već sledeći dan, dakle, 11. mart se to popelo sa 4,27% na 11,92%. Recimo, tako je išlo do 14. marta, dakle, 14. mart dan pre uvođenja vanrednog stanja je došlo na 17,16%.
Dakle, u ta četiri dana smo mi otišli sa 4,27% na 17,16%. Zašto? Ja mislim da u tom trenutku nije bilo nikakvih osnova da Skupština bezbedno zaseda, odnosno da narodni poslanici i svi oni ljudi koji rade u Narodnoj skupštini, sva ona podrška koja je potrebna da bi se organizovala jedne sednica Narodne skupštine, da bi svi ti ljudi, uključujući i narodne poslanike, bili bezbedni. Mislim da je sasvim jasno da bi imali užasne posledice, da bi imali veliki broj obolelih i nažalost, mislim da bi svakako imali i neki smrtni slučaj.
Taj broj je dalje rastao do 24. marta, 24. marta smo imali 33,08% zaraženih u odnosu na testirane. Onda je polako, polako, mislim stagnirao je, pa je krenuo da pada gde, recimo, na jučerašnji dan smo mi imali, taj procenat je došao na 4,07%.
Dakle, zbog toga je bilo moguće, i uz sve ove mere predostrožnosti kakve i građani Republike Srbije mogu da vide i danas i juče u Narodnoj skupštini, bilo je moguće bezbedno organizovati sednicu Narodne skupštine.
Dakle, ta odluka je bila bazirana na brojevima, na tačnim informacijama, na preciznoj analizi zašto tada nije moglo, a danas može i uz sve ove mere prevencije i opreza.
Dakle, čim su se ispunili minimalni uslovi da Narodna skupština zaseda mi smo molili, kao Vlada, da se parlament sastane i da sve odluke koje smo donosili u međuvremenu budu potvrđene i od strane parlamenta. Minimalni uslovi.
Dakle, još jednom sam htela da se vratim na ove brojeve.
E, sada, drugo je pitanje da li bi mi bili kritikovani kako god da smo odlučili. Ne mislim mi samo kao Vlada Republike Srbije, pre svega mislim na Srpsku naprednu stranku i na vladajuću koaliciju. Reći ću vam da je odgovor da bez sumnje, bez ikakve sumnje kritike koje sada dolaze da smo tada trebali da sazovemo sednicu Narodne skupštine i dalje bi bile tu, samo suprotne. Tada bi rekli da smo organizovali Narodnu skupštinu, a da nije bilo bezbedno i da smo doveli živote ljudi u opasnost, ali bez ikakve sumnje.
Sad ću da vam kažem još jedan primer zašto govorim ovo. Tih dana pre uvođenja vanrednog stanja su sve kritike bile uperene na to zašto mi još uvek ne uvodimo vanredno stanje, zašto ne uvodimo zabranu kretanja, zašto ne uvodimo karantin, zašto su naše mere blage i sve te kritike su dolazile kao po pravilu, kao što danas kritikuju jedno tako bi sutra kritikovali drugu, po pravilu od strane tajkunskih medija. To sam isto sinoć gledala.
Evo, reći ću vam ovako - 13. mart „Nova S“, intervju sa dr. Belojevićem: „Bez vanrednog stanja biće gore nego u Italiji.“ „Nova S“. Dakle, direktno Đilasov mediji. Sada citiram, kaže dr. Belojević i „Nova S“ to prenosi, naravno: „Biće gore nego što je sad u Italiji ako se ne preduzmu vanredne mere. Ovo što oni rade, to je ništa“, misleći na nas. Dakle, ovo što mi radimo, kao Vlada, to je ništa. „Mnogo stvari ne kontrolišu, ne znam šta rade ljudi, a vreme curi. Mora vanredno stanje, to nije obična epidemija, to nije obična bolest, a Srbi su ludi“, citiram: „Oni će iz inata da izlaze. Kada se uvede vanredno stanje onda je druga priča, onda su vojska i policija na ulicama.“
Dnevni list „Danas“: „Planeta u karantinu, Srbi u iščekivanju.“
Isti ti ljudi, ali isti ti ljudi koji danas pozivaju na lupanje u šerpe i kažu – ovo su bile suviše represivne mere, ovo nije tako moralo. Zašto ste ljude držali u izolaciji? Zašto ste ih držali u karantinu? Isti ti ljudi su pričali potpuno drugačiju priču samo nekoliko dana pre zaista uvođenja vanrednog stanja.
Dakle, šta god da smo uradili trebalo je ovo drugo. Kada škole još uvek rade – zašto rade škole? Kada zatvorite škole – šta ću da radim sa decom kući? E, nemojte da deca budu u školama, da idu od kuće do škole, to je opasno. Hoću da mi deca sede kući. Kada deca sede kući – zašto dece sede kući, zašto ne izlaze? Svaki put je ono drugo. Dobro, to je nešto što mi jako dobro znamo.
Želim samo još jednom da podsetim, pre svega, ove tajkunske medije i taj deo opozicije, kao što sam jednom rekla – nismo ni ludi, ni gluvi, dakle, vidimo šta radite svaki put, ali građani Srbije takođe vide i zbog toga je jedino važna lična odgovornost, odgovornost prema poslu koji obavljate u interesu građana Srbije i da date sve od sebe, a kritika sa te strane će uvek biti.
To pokazuje njihovu odgovornost i neodgovornost tih medija i licemerje i tih medija i takvih političara, a naše je da damo sve od sebe, da preuzmemo svu odgovornost na sebe i da uradimo to u najboljem interesu građana Republike Srbije, Srbije i ljudskih života. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Tatjana Macura.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Najpre ću ispred poslaničkog kluba Stranke moderne Srbije i ispred svih narodnih poslanika koji su danas predstavnici koalicije Ujedinjene demokratske Srbije da uputim saučešće svim porodicama čiji su članovi, nažalost, podlegli Korona virusu. Prema poslednjim informacijama od juče, dakle njih ima ukupno 168.

Sa druge strane želim da ostalim građanima Srbije poželim dobro zdravlje i da se nadam da ćemo zajedničkim snagama da pobedimo ovu pošast koja nas je pogodila sve.

Juče sam se obratila javnosti i negodovala zbog toga što je ova sednica zakazana na ovakav način i posle ovoliko vremena, s obzirom da mi se čini da je bilo prostora i mogućnosti da se upravo na isti ovakav način organizuje i sednica u Ustavom predviđenom roku, a to je u roku od 48 sati.

Dakle, ja razumem sve što ste malo pre rekli predsednice Vlade da je postojao opravdani rizik i opravdana bojazan za bezbednost narodnih poslanika i zaposlenih, i ne samo narodnih poslanika i zaposlenih, već i svih onih porodica kojima se mi vraćamo kada dođemo sa našeg radnog mesta, dakle to je mnogo veći broj nego što je onaj broj koji ste vi naveli.

Ali, mi smo kao i lekari, mi, nažalost nismo privilegovani da razmišljamo o tome na kom nivou je naša bezbednost i upravo su nas građani birali zbog toga da mi podnesemo i tu vrstu žrtve, ako je to uopšte žrtva, čini mi se da smo imali prilike, ako ne u roku 48 sati, onda u nekom razumnijem roku da se sastanemo i da zajedno raspravljamo ne samo o tome da li je potrebno uvesti vanredno stanje, nego i o svim merama koje ste donosili, nažalost sami.

Što se tiče ove rasprave, takođe sam juče negodovala u javnosti na način na koji je ova sednica zakazana, zato što je ostao do kraja nejasan format.

Meni je žao što moram da konstatujem to da se zbog načina na koji je Druga tačka na dnevnom redu, dakle, objedinjene 44 tačke, 44 mere o kojima mi treba da raspravljamo, o kojima se istovremeno razgovara o šetanju kučića, zatvaranju penzionera, ekonomskim merama, zdravstvenim merama koje je Vlada donosila, dakle, jednostavno, nekako je neprimereno i moram da konstatujem, nažalost, posle serije dijaloga koji je vođen što na FPN, što u Skupštini Srbije, da se nekako vraćamo sa tom objedinjenom raspravom potpuno nepotrebno na period iz decembra 2017. godine, kada smo raspravljali o budžetu. Isto tako nismo imali prilike da raspravljamo o nekim jako važnim pitanjima koja su u vezi ne samo sa budžetom, nego i sa drugim zakonima koji su se tada našli na dnevnom redu.

Što se tiče Poslovnika UDS, mi nismo imali ni trunku dileme da li treba da se nađemo na ovoj sednici, zato što mislimo da ako postoji pravi trenutak za narodne poslanike da sede u Domu Narodne skupštine, ovo je taj trenutak i mi nismo u tom smislu imali dileme.

Zahvaljujem se i svim narodnim poslanicima koji su pokazali odgovornost i ponašaju se prema svima nama odgovorno, nose dovoljno zaštitne opreme i ne rizikuju živote ne samo nas, već i onih kojima se mi vraćamo, kao i zaposlenima koji ovde rade.

Podsetiću vas, a podsetio vas je i moj kolega Marko Đurišić, da je upravo zahtev da se ova sednica održi prvi put upućen od strane poslanika Ujedinjene demokratske Srbije na sastanku koji je održan u Palati Srbije, na kojem ste i vi prisustvovali i čini mi se da smo mi tada jedini koji smo taj predlog uputili.

Dakle, nismo želeli da koristimo i zloupotrebljavamo ovaj vrlo osetljiv trenutak u Srbiji i da govorimo o tome da li je neophodno da se sastane Skupština. Mislim da je moj kolega Marko Đurišić, mislim da je baš upravo on o tome govorio, bio vrlo jasan i precizan kada je rekao da je neophodno da Skupština potvrdi sve odluke, a pre svega odluku da je stupilo na snagu vanredno stanje.

Da li je trebalo da stupi na snagu vanredno stanje ili vanredna situacija, postojale su nedoumice u javnosti i mi možemo da se složimo da u tom smislu Ustav nije prekršen.

Ono što postoji problem sa našim Ustavom, koji je 2006. godine donesen i donet je na način na koji je donet, što je on u mnogim svojim članovima vrlo nedorečen i možemo slobodno reći možda i traljav i da bi trebalo da se poradi i upravo je jedan od razloga što bi trebalo da se Ustav Republike Srbije menja i zašto bismo trebali svi da ulažemo dodatne napore je da izbegnemo upravo ovakve situacije kao što je bila ova.

Dakle, još jednom da naglasim, mi smo morali da potvrdimo odluku o vanrednom stanju mnogo ranije i da se svi narodi poslanici uključe aktivno u donošenje mera koje su u međuvremenu donete.

Postavljam pitanje i predsednici Skupštine, odnosno zameniku predsednika sada. Dakle, na ovu sednicu došli su pojedini članovi Vlade, nekih nema, i mislim da među njima, nažalost, nema možda i nekih koji bi trebali i te kako da sede ovde i danas i juče ovde sa svima nama, ali nema ni predstavnika struke.

Znate, narodni poslanici bi želeli da upute neka pitanja i predstavnicima struke. Ružan izraz, inače ne volim da ga koristim, dakle - medicinskim i zdravstvenim radnicima koji su se uključili da pomognu, praktično, Vladi da donosi određene mere. Dakle, njih danas nema, a čini mi se da je bilo prilike da i oni budu pozvani na ovu sednicu i da razgovaraju sa nama.

Ako ništa drugo, Narodna skupština ima mogućnost da organizuje različite odbore i u tom smislu oni su mogli da dođu na različite odbore, počevši od Odbora za evropske integracije, za zdravlje i porodicu, za ljudska i manjinska prava. Dakle, oni su mogli da dođu na te odbore i da različite nedoumice razjasne narodnim poslanicima.

Moram da uputim jednu kritiku, iako ste vi juče izneli jedan izveštaj od strane svih kriznih štabova, vi ste nekako objedinjeno predstavili te izveštaje, da su ti ipak izveštaji izostali u nekom pisanom formatu i blagovremeno nisu dostavljeni narodnim poslanicima, tako da tumačenje mera koje su donete su u stvari tumačenje bez obrazloženja zašto su i zbog čega u kom trenutku te mere donete i u tom smislu je izostalo različito pojašnjenje.

Dakle, nedostaju praktično izveštaji dva krizna štaba. Ja se iskreno nadam da će… Ja razumem da su i krizni štabovi sada pod velikim opterećenjem, ali sam sigurna isto tako da krizni štabovi ne rade sami i da će postojati mogućnost da javnost, ne samo narodni poslanici, dobiju detaljno obrazloženje o tome kako su krizni štabovi radili i na koji način i u kom trenutku su donete odluke koje su donete.

Dakle, moram da kažem da ste vi juče predstavili praktično rad kriznih štabova, govoreći o četiri faze, ako sam dobro zapamtila i iz toga možemo da zaključimo da nekako država nije bila spremna.

Dakle, ne mogu da kažem da su sve države u svetu bile spremne. Možemo da vidimo… Ne možemo da ignorišemo stvarnost i da kažemo da je ne znam koja država na pravi način odreagovala na Korona virus.

Dve su stvari koje našim poslanicima najviše bodu oči. To je način kako se vršila komunikacija sa građanima i, druga stvar, što nam se čini da postoji jedna druga odredba Ustava koja paralelno teče, a to su izborne aktivnosti. Dakle, čini nam se da je ovaj period vanrednog stanja iskorišćen za, praktično, jednu funkcionersku kampanju. Ne možemo je drugačije nazvati nego tako, s obzirom da niko drugi nije imao prilike da govori o tome kakve su mere i na koji način donete, osim predstavnika izvršne vlasti, pojedinih ministara, predsednika države, pa i vas i neretko su mere koje su donete, aktivnosti koje su sprovedene, praktično tretirane kao lične, a ne kao nešto što država radi i čini mi se da su građani koji su to mogli jedino da prate putem televizijskih ekrana, a složićemo se da su svi mahom bili prikovani za televizijske ekrane, možda stekli utisak da niko drugi o njima ne brine do samo predsednice Vlade, predsednika države i pojedini ministri.

Dakle, izražavam žaljenje što, opet, to je bio poslednji zaključak i poslednji zakoni koji su menjani u Narodnoj skupštini neposredno pre nego što se ušlo u izbornu trku, bili su upravo zakoni koji se tiču funkcionerske kampanje i ja mislim da su oni u svakom smislu prekršeni tokom vanrednog stanja.

Ja sam imala prilike da slušam nekoliko ministara koji su se branili od toga. Među njima je i ministar odbrane koji danas sedi sa nama ovde. Ja bih mogla da kažem da jedna sigurna činjenica može da kaže da jeste bila funkcionerska kampanja tokom vanrednog stanja to što je i sam ministar odbrane putem ministarstva pokušavao da proveri kakav mu je lični rejting.

Dakle, na početku je komunikacija, ta druga stvar koja jeste vrlo sporna, bila prilično neozbiljna, neću da se vraćam, pomenuto je to u nekoliko navrata i da trošim vreme, i neprimerena, a onda smo došli u jednu fazu da je ona bila agresivna. Ja ću sve da razumem - ljudski je, vi ste uplašeni, nalazite se na takvim pozicijama gde donosite važne odluke, da ste svesni da ljudi umiru, međutim potpuno je neprimereno da se bilo ko dere sa televizijskih ekrana na građane Srbije, da im se bilo ko obraća na drugačiji način, osim da ih tretira kao zrela bića koja mogu, kada im se lepo objasni, da poštuju mere koje se donose. Dakle, prvo su napadani građani u toj nekoj komunikaciji i stavljano im je mnogo toga na teret, a čini mi se da je izostala prava komunikacija sa njima.

Ja sam relativno skoro sa koleginicom Ljupkom Mihajlovskom razgovarala o tome kakva je bila komunikacija. U nekim navratima je dr Lončar zaista primereno komunicirao sa javnosti. Mislim da jeste u određenim momentima smanjivao tu tenziju. Kakav god da je njegov ministarski rad, ja samo govorim o ovoj situaciji tokom vanrednog stanja i, eto, da koristim priliku da ga u tom smislu i pohvalim.

Dakle, onda smo našli drugog neprijatelja. To su bili lekari… odnosno vi ste našli, da me ne shvatite pogrešno. Dakle, vi ste našli drugog neprijatelja, a to su medicinski radnici koji su se pomalo ponašali, po onome što ste komunicirali ka javnosti da su se ponašali neodgovorno. Potpuno neprimereno pokrajinski sekretar Gojković se obratio javnosti optuživši jednog stomatologa iz Novog Sada da je on svesno i namerno širio zarazu tako što nije hteo da prihvati činjenicu da ima Korona virus, iako se na kraju pokazalo tačnim da se taj stomatolog obraćao mnogim lekarima, da je bio vraćen. Dakle, takvi propusti moraju da budu osuđeni upravo od strane ministara, predsednice Vlade i svih drugih.

Dakle, ne možete ljude tek tako da optužujete, posebno ako znate da su oni u medicinskoj struci i da su se oni sigurno, nakon prvih simptoma, obratili za pomoć. Nažalost, taj stomatolog je preminuo i moja je dužnost danas kao narodne poslanice da se obratim javnosti i da kažem da se dogodio takav propust da je on, nažalost, preminuo, a zbog njegove porodice, u pitanju je mlad čovek koji ima troje dece, jeste važno da se u Domu Narodne skupštine otkloni svaka sumnja da je on bio odgovoran zbog toga što se dogodilo.

Onda smo pronašli trećeg neprijatelja, odnosno, vi ste pronašli trećeg neprijatelja, to su povratnici iz inostranstva, a među njima ih ima čak 400 hiljada, kako ste vi rekli, ja nemam taj podatak tačan i moraću da vam verujem na reč. Dakle, to su državljani Republike Srbije koji su iz različitih razloga napustili našu zemlju. Oni se ne vraćaju zato što im je tamo negde bilo dosadno, već se vraćaju zato što su tamo možda imali nesiguran posao, nedovoljno dobro organizovanu zdravstvenu zaštitu i normalno je i prirodno da se vrate u svoju matičnu državu. Normalno je i prirodno da ih dočekamo raširenih ruku i da im kažemo - dobrodošli ste ovde, molimo vas, zarad vašeg zdravlja i zarad zdravlja svih drugih građana sa kojima imate kontakt, sedite u vašim domovima, objasnite im procedure, šta treba tačno da rade.

Nismo imali jedan, imali smo nekoliko slučajeva koji su se obraćali javnosti da jednostavno kada su prelazili granicu nisu dobili jasno uputstvo šta to trebaju da rade.

Jedna od osoba koja je prešla granicu i bila u izolaciji jeste moja svekrva. Bila je 28 dana u izolaciji i jesu je obilazili policajci, imala je pozive u nekim trenucima kada to možda nije očekivala, upravo zbog toga da bi proverili da li zaista poštuje mere samoizolacije.

Ali, postoji jedna velika grupa građana koja je prešla granicu naše zemlje, koja nije takva uputstva dobila. Ne možemo na njih svaljivati odgovornost onih ljudi koji su morali da ih na pravi način obaveste.

To bi bilo što se tiče komunikacije i ja ne bih dalje o tome. Nadam se, pošto ovo vanredno stanje, pitanje je da li će i kada da se završi, a sigurno i da neće Korona nestati sama od sebe, ja bih jako volela da se komunikacija prema građanima promeni, da ih poštujemo, da možda čak i ovu odluku koja je doneta a vezana je za prvomajske praznike, da se promeni, ali da se sa puno poštovanja obrati građanima i da se oni zamole da trenutak možda slobode koju će imati ne zloupotrebe, zbog sebe, zbog svojih bližnjih i zbog svoje porodice, da misle prvenstveno na sebe i na svoje bližnje.

Na samom početku vanrednog stanja donete su dve kraće ekonomske mere, znači, dve kratkoročne mere, stimulacija za rad lekara i penzioneri su dobili kratkoročnu pomoć u iznosu od par hiljada dinara. Sve je to vrlo pohvalno, s tim što ja zaista, ministre Lončar, opet moram vama da se obratim i predsednici Vlade, žao mi je što ministar finansija nije ovde, ta stimulacija je vrlo kratkoročna. Naime, 90% naših lekara primaju manje zarade nego što su primali pre nego što je stupilo na snagu vanredno stanje, jer su se okolnosti u kojima rade promenile. Imam lični primer u svom okruženju, kao i dosta lekara koji mi ovo potvrđuju.

Dakle, u pitanju je samo stimulacija, koja je kratkoročna i ja mislim, ako ne razmišljamo u tom pravcu, da nas svi lekari koji se danas bave Koronavirusom ne napuste onog sekunda kada kažemo da je pandemija prestala, da bismo morali mnogo bolje da razmišljamo o tome kolike će biti njihove zarade i da se uopšte naša razmišljanja, razmišljanja i ove Vlade i svake buduće Vlade usmeri na to da se sredstva iz budžeta dominantno usmere na jednu od dve teme koja će se ticati građana Republike Srbije, a to je, pre svega, zaštita zdravlja.

Postavilo se i pitanje solidarnosti, pre svega međunarodne solidarnosti. Tu smo imali jako velikih zloupotreba. Hvala što je ministar odbrane ovde, ali ja moram da uputim apsolutnu kritiku na njegov rad i komentare koje je davao u javnosti, a to je da je, uprkos svojim ovlašćenjima, on jeste ministar odbrane i možda je njegova dužnost i Ustav mu dozvoljava da preporuči proglašenje vanrednog stanja, ali mu sigurno Ustav ne dozvoljava da u javnosti komunicira drugačiju spoljno-političku strategiju od one koja je zvanična, a to je da Srbija prati put ka Evropskoj uniji. Možda njihovi lični afiniteti to nisu, ali on nije na poziciji ministra kao pojedinac, već on predstavlja sve građane ove zemlje, a svi građani ove zemlje su odlučili da Srbija želi da se nađe kao punopravna članica u Evropskoj uniji.

Ne bih volela da ovo sad bude pripisano nama da smo mi nekakvi evro-fanatici, mi smo vrlo racionalni narodni poslanici i mi odlično znamo koliko podrške smo dobijali i do proglašenja pandemije Koronavirusom i sada tokom ovog vanrednog stanja i hvala svim drugim državama koje su se našle pri ruci Srbiji i pomogle kada možda mnoge druge nisu, ali brojevi su tu.

Ja ću još jednom, a mi smo kao ujedinjena demokratska Srbija i upućivali u nekoliko navrata, insistirati da se javno objave sve donacije koje su upućene Republici Srbiji, da bismo mi znali na koji način i koliko smo praktično i dužni da u nekom možda budućem periodu pokažemo solidarnost prema tim državama, ako njima bude to neophodno.

Nažalost, nema danas ministra Đorđevića, na njega sam mislila kada sam rekla da je, za moj pojam, neopravdano odsutan. Neopravdano, zato što je juče gostovao na jednoj televiziji. Dakle, morao se naći ovde da objasni kako je došlo do toga da virus uđe u staračke domove i da napravu takvu katastrofu kakvu je napravio. Možda postoji opravdani razlog, možda on ima objašnjenje zašto je do toga došlo, ali, ja bih samo mogla da kažem da iz ugla mene, ne samo kao narodne poslanice već i kao građanke, meni se čini da je on pobegao od ove rasprave.

Imam jednu vrlo ozbiljnu pohvalu na račun rada Vlade Republike Srbije, pre svega na rad Ministarstva za obrazovanje. Jako dobro se snašla država u periodu kada je jako veliki broj dece morao da ostane kod kuće i da se obrazuje u nekim drugim okolnostima. Ovo je pokazalo jednu drugu prednost koju možemo da iskoristimo kada se bude razmišljalo u nekim drugim okolnostima a ne vanrednim, o izmenama u oblasti obrazovanja, a to je da zaista svi mogu da rade po jedinstvenim udžbenicima i da digitalizacija nije nešto što plaši, niti decu, niti nastavnike. Deca su pokazala jednu ozbiljnu odgovornost. Ja sam majka dve devojčice koje idu u osnovnu školu i znam koliko je dobro organizovana i nastava preko televizije. Divni su nastavnici, ja bih sada mogla i da ih imenujem, sve ih pratim redovno. Ali, isto tako, divni su i nastavnici koji im podršku daju a koji im redovno predaju, koji su u njihovim osnovnim i srednjim školama.

Ekonomske mere, pri kraju sam vremena i molim vas ako mogu samo da iskomuniciram, mi smo najveće zamerke imali u oblasti ekonomskih mera. Slali smo vama kao predsednici Vlade i ministrima naše predloge. Neki su usvojeni, neki nisu.

Osnovna zamerka je upravo to što ove mere prilično kasne. Jedna od mera koja je nama možda najdiskutabilnija, to je linearna podela ovih 100 evra. Nama se čini da je to jedan populistički akt ili možda bojazan da će se nešto dogoditi uoči izbora i da će uticati na rejting vladajuće koalicije. Mislimo da je to moglo da bude drugačije organizovano.

Čini nam se da je način na koji građani moraju da se prijave da bi dobili podršku od 100 evra prilično ponižavajući, posebno zato što se ostavlja jako mnogo podataka.