Privodite kraju.

Hoću. Hvala.
Zamoliću vas samo da završim ovaj deo.
Dakle, da je ostalo nekako nedorečeno. Voleli bismo da je ipak ispunjeno obećanje koje je dato na početku, a to je da svi građani dobiju 100 evra, pa neka nas košta koliko košta, ali to je i cena populizma koji je bio plasiran. Ne bih dalje. Imam još nešto.
Za kraj, samo da se još jednom zahvalim u ime ujedinjene demokratske Srbije svim lekarima, svim zdravstvenim radnicima, poštarima, ljudima koji su se bavili logistikom i trgovcima i svim onim narodnim poslanicima koji su danas tu. (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem.
Pravo na repliku, narodni poslanik Maja Gojković.
Izvolite.

Juče smo zasedanje počeli minutom ćutanja zajedno svi kao Narodna skupština, Republika Srbija, a ne pojedinačno, za sve žrtve, za sve građane Republike Srbije koji su izgubili život. To moram da naglasim. Inače, mogao je svako od nas da ustane, da možda kaže neki lični primer da je izgubio nekoga u porodici, u svom okruženju, a ovako smo to uradili svi na jedan dostojanstven način, kakav je i primeren trenutku u kom smo se sastali, a s obzirom na bol koji osećaju porodice koje su nekog izgubile.

Dakle, ovo vaše uvažavam, ali je bio apsolutan višak, po meni.

Ovde se čulo, ja ću zaista govoriti nešto šire kada dođe vreme. Na listi sam tamo osma, deveta, deseta, kako su me već poređali. Ali, hoću samo da odgovorim poslanicima koji čitaju izgleda Ustav samo članove, pa deo, pa pola rečenice koji mu odgovara. Inače, propisi se tumače tako što važi Ustav u celini i što važi čitav član na koji se poziva. Neko ko nije pravnik dozvoljavam da tumači laički, ali onda molim vas da poslušate struku.

Vanredno stanje je uvedeno u skladu sa članom 200. Ne u skladu sa članom. 200, pa pola rečenice stava onog koji se meni dopada ili bilo kome od nas ili bilo od kojih laika koji danas znaju šta je vanredno stanje i tumače ga kako god hoće. Da li je prekršen Ustav ili nije može da kaže Ustavni sud. I on će to i reći. Sve je urađeno u skladu sa Ustavom Republike Srbije i u skladu sa proglašenjem vanrednog stanja u skladu sa članom 200.

Ništa tu nije drugačije urađeno nego kako je ovde navedeno u našem Ustavu i u skladu, naravno, i sa Zakonom o Narodnoj Skupštini Republike Srbije koji niko, očigledno, od prethodnika govornika i juče i danas niti citira, niti je pogledao.

Kako je zakazana današnja sednica? To je takođe bilo pitanje. Pokažite mi odredbe Poslovnika kako se zakazuje sednica u vanrednom stanju. To me isto interesuje da vidim koja je odredba tačno prekršena, a ne uopšteno, neko kaže – pa ovo je prekršeno, ono je prekršeno. Šta je tačno prekršeno? Šta je tačno? Mene to interesuje. Ako je upućeno na moj račun, onda me interesuje tačno koji član Poslovnika je prekršen u ovom momentu.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Piše – bez ikakvog poziva, bez ikakvog dnevnog reda, bez ičega kada je vanredno stanje. Niko od vas nije smogao snage da kaže - doduše u Poslovniku piše to i to, nego samo osuda za osudom, kao da bi neko od vas našao nešto što nije ni napisano. U Zakonu o Narodnoj Skupštini piše kada nešto nije napisano kako se postupa. Sve je urađeno u skladu sa Poslovnikom, u skladu sa Ustavom i u skladu sa Zakonom o Narodnoj Skupštini Republike Srbije.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Samo mi dozvolite, pošto dan i po slušam šta nije u redu sa sazivanjem sednice i zašto Skupština nije sama uvela vanredno stanje. Upravo u skladu sa svim našim diskusijama koje smo juče čuli – zbog odgovornosti za živote ljudi Skupština nije zasedala, jer stalno govorite o odgovornosti za živote ljudi.

Na početku kada je krenula epidemija, kada nismo imali dovoljno maski, kada nismo imali testova, kada nismo imali rukavice, da se sazove ne 250 ljudi, 500, 600 ljudi je trebalo da prisustvuje zasedanju da bi mi radili nešto. Ko od vas bi ima hrabrosti i odgovornost za živote ljudi da sazove sednicu reda radi.

(Saša Radulović: Svi.)

Ma da. Vi koji niste dolazili dve godine na zasedanje. Nemojte molim vas – svi, smejurija.Znači ni jedan vaš argument ne stoji što se toga tiče.

Da vam kažem nešto, u trenucima kada ste lamentirali na tim, da li je trebala sednica da se sazove ili u skladu sa Ustavom, poštujući Ustav, iskoristi pravo da se sazove na drugi način, ali u skladu sa Ustavom i članom 200, a ne drugačije, jedan od poslanika je imao konstatovanu prisutnost korona virusa.

Jeste to hteli? Ne. Za razliku od mnogih drugih, ja poštujem privatnost ljudi. Jeste hteli da sedimo ovde u sali sa poslanikom koji može sutra da ugrozi živote, ako ne vas hrabrih, onda vaših najmilijih? Kako bi onda izgledala moja odgovornost, odgovornost predsednika države i odgovornost predsednice Vlade za to? Ja mislim da bi nas svi sahranili.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Stekli su se uslovi i danas zasedamo i zasedaćemo i dalje i možemo o svemu da razgovaramo. Samo ne možemo da razgovaramo o nepodnošljivoj lakoći – trebali ste sazvati sednicu, a da ne znate suštinu zašto sednice nije moglo da bude. Odgovorno stojim iza pisma koje sam uputila predsedniku države da ne može da se sednica održi u tom trenutku. Odgovorno stojim iza toga i ako bude trebalo bilo gde da navedem i ko je imao virus, a da znamo, a verovatno od zaposlenih ni ne znamo u tom trenutku šta je bilo, ta će osoba posvedočiti. Hvala lepo.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Tatjana Macura. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Hvala i vama predsednice Skupštine što ste sišli dole da replicirate meni. To je, moram da priznam, i velika čast, s obzirom da smo svi ovde nekako isti, ali vi ste prvi među jednakima.

U tom smislu, dakle, i dalje stojim iza toga da je mogla da se sazove sednica Narodne skupštine u roku, možda ne u roku od 48 sati, ali su sigurno postojale tehničke okolnosti da se ona sazove možda u kraćem roku od 44, 45 dana koliko je prošlo od uvođenja vanrednog stanja.

Dakle, 21. vek i znam sigurno da ste i vi imali prilike da razgovarate sa potpredsednicima Skupštine, to je bilo i u javnosti objavljeno, konsultovali ste se putem onlajn sednica. Nije bilo prepreka da se možda na iste konsultacije pozovu i predsednici poslaničkih klubova, pa da čujete kakvo je raspoloženje među svim narodnim poslanicima, jer mi kao predsednici poslaničkih klubova imamo saznanja o tome kakvo je raspoloženje među poslanicima, da li ima nekog ko je možda zaražen virusom među nama ili u našoj neposrednoj okolini. S tim u vezi bismo sigurno otklonili bojazan da ne postoje zdravstvene okolnosti dovoljno dobre da možemo da se na ovaj ili onaj način sastanemo.

Kao što ste sada tumačili Poslovnik Narodne skupštine, ja ću se još jednom osvrnuti na njega. Jeste, Poslovnik Narodne skupštine pruža mogućnost širokog tumačenja. Između ostalog, u Poslovniku postoji termin „elektronski parlament“ koji mi koristimo na sednicama odbora i čini mi se da smo mogli jednim sitnim prilagođavanjem, kad kažem sitnim, pre svega, mislim na predstavnike IT zajednice koji bi mogli tu prepreku da otklone i da su narodni poslanici, ako ne fizički u ovoj sali, mogli da se sastanu i na nekoj onlajn sednici i da to u 21. veku nije nemoguće. Ako ništa drugo, imamo priliku da vidimo kako nam se obrazuju deca i u tom smislu nije postojala prepreka.

Razumem okolnosti u kojima se održava i razumem vaš ličan strah i razumem strah svih onih koji se nalaze danas u izvršnoj vlasti i zato ne želim od ove teme da pravim bilo kakvu senzaciju. Dakle, samo ću da kažem još jednom da je postojala mogućnost i žao mi je što se to nije dogodilo.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Maja Gojković. Izvolite.

Nemam strah, nego brigu i odgovornost. To je potpuno nešto različito. Ne bojim se ja za svoj život, ne brinite. Ne brinite ništa, iako nije zabranjeno bojati se za svoj život. Stalno da brinemo o nekom drugom. Nije zabranjeno bojati se, ali kada ste predsednik Narodne skupštine, onda imate odgovornost i imate brigu, ne samo za poslanike. Ovde radi nekoliko stotina ljudi. Ovde rade novinari i kamermani. Ovde rade vatrogasci. Ovde rade predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova. Ovde rade doktori.

Ne možemo mi sami da se skupimo negde tamo virtuelno. Recite mi koliko od 250 poslanika je u mogućnosti da onlajn učestvuje na sednicama. Kako bi izgledale rasprave nekoliko dana onlajn? Kako bi to izgledalo? To me baš interesuje, bez pratećih?

Navedite mi primer parlamenta koji je zasedao u prisustvu 250 poslanika u svetu. Svi su se nešto dovijali. Zvali 10 šefova poslaničkih grupa, pa da odrede dva poslanika, pa ko bi na to ovde pristao? Vi? Vi bi birali po jednog poslanika ili oni koji stoje na stepeništu? Ili oni koji pozivaju građane da izađu u četvrtak uveče na ulicu zato što nemaju nikakvu odgovornost za njihove živote? Oni bi izabrali nekog poslanika, a dve godine ne znaju kako izgleda parlament, osim kad pišu pukovniku u Briselu. Šta ćemo ako pukovniku nema ko da piše? Da sazivam sednice gde bi sprovodila eksperiment in vivo, pa ko proživi od nas 250 plus svi ovi ljudi koji su dužni da rade, jer mi ne možemo sami da uđemo u parlament i da govorimo ovako, pa vi bi nas kritikovali, zasedali, ne zasedali. To se vidi jedan kroz jedan. Virtuelne sednice?

Baš me interesuje kako će to u budućnosti da izgleda i kako će neko od vas u parlamentu nakon izbora da izabere dva, tri poslanika da svrate u parlament i mi ćemo kao svi da se dogovorimo da donesemo jednu odluku.

Nisam se oglašavala iz čisto privatnih razloga. Zato nije bilo tih kolegijuma i zato nije bilo sednica. Ali tu ću se zaustaviti da ne pređem granicu pristojnosti. Hvala.

(Saša Radulović: Replika.)

Nemate pravo na repliku kolega Raduloviću.
Reč ima predsednik Vlade, gospođa Ana Brnabić.
Izvolite.

Hvala vam.
Pre svega hvala vama na korektnosti, jer ste, čini mi se, svojim radom pokazali mnogo puta kako izgleda konstruktivna kritika i hvala vam na tome zato što je to način na koji mi onda građanima damo najbolja moguća rešenja.
Takođe moram da kažem da ste naveli nekoliko stvari za koje mislim da su krajnje nekorektne, pa ću probati da odgovorim na njih. Prvo, što se tiče ovih lakših tema i lakših stvari, ja sam odlučila da ne budu svi ministri prisutni na sednici Skupštine ponovo zbog toga što pokušavamo da imamo što manji broj ljudi ovde prisutnih zbog fizičke distance. Pozvala sam da samnom danas i juče, odnosno ovoj sednici prisustvuju oni ministri koji, čini mi se, jesu najrelevantniji iz svojih resora i najviše su radili na rešavanju niza problema koje smo mi imali tokom ove krize. Za sve ostale stvari svakako mogu da dam dodatne informacije, tako da nije potrebno da svaki pojedinačni ministar bude ovde. Dakle, jedina ideja vodilja je bila da imamo što manje ljudi prisutnih.
Što se tiče objedinjene rasprave, tu ne bih dopustila da kažemo da se vraćamo na praksu objedinjene rasprave, koja je u ovoj Skupštini, koliko se ja sećam, uvek postojala, bez obzira ko je bio na vlasti tokom niza godina, osim kada smo postigli dogovor da uz izričitu molbu, insistiranje predsednice Narodne skupštine Maje Gojković da Vlada više ne šalje ništa po hitnom postupku i da ne idemo na objedinjene rasprave, što je nama bio veliki izazov, ali smo to ispoštovali u potpunosti.
Dakle, ovo jeste vanredno stanje, jeste vanredna situacija zbog čega sada imamo objedinjenu raspravu da se ne bi bespotrebno, čini mi se, izlagali dodatnom riziku, jer ni ovo nije bezbedno. Ovo je najbezbednije moguće, najranije što je bilo moguće.
Tako da vas uveravam da što se Vlade tiče mi se nećemo vraćati na objedinjenu raspravu u hitne procedure itd, a mislim i ponosim se time da smo jedina Vlada koja je poslala budžet kao jedinu tačku dnevnog reda, ikada, mislim, i da je ova Skupština imala duplo vreme za raspravu o budžetu. Tako da mislim da to nije korektno da kažemo i ako razumem da niste tvrdili nego je vaša bojazan. Mogu da vas uverim što se Vlade tiče na tu praksu se nećemo vraćati.
Dve važne stvari. U potpunosti se, 100%, slažem sa vama da ako postoji trenutak, trenutak od Drugog svetskog rata do danas, ako postoji trenutak da narodni poslanici budu u Skupštini da je to sad, apsolutno se slažem sa vama. Mislim da je moralna i ljudska obaveza svih narodnih poslanika bila da učestvuju u ovoj raspravi, svih, da je ljudska i moralna obaveza bila da i oni koji su ovu Skupštinu bojkotovali, ali nisu bojkotovali plate da ipak danas i juče, odnosno da ovoj sednici koja se trenutno održava, prisustvuju.
Mislim da je to bilo ljudsko poštovanje prema žrtvama, prema njihovim porodicama, prema ovoj zemlji, prema svim njenim građanima. Žao mi je što to nije tako, ali su oni još jednom pokazali svoje lice i na najružniji mogući način.
Takođe, pričamo o ljudima koji su dva meseca koristili ovu situaciju, najveću krizu u Evropi, na svetu nakon Drugog svetskog rata, da sve vreme pozivaju da se Skupština održi i da kritikuju što se Skupština ne održava, a sve vreme znajući da će oni tu istu Skupštinu i dalje da bojkotuju i da ih onda baš briga koliko je održavanje Skupštine bezbedno ili nije bezbedno i za narodne poslanike koji treba da se sakupe tu i za sve one ljudi koji moraju da rade da bi se Skupština održala, da bi se sednica Skupštine održala i za njihove porodice, zato što oni sebe u opasnost neće dovesti, ni sebe, ni svoje porodice, ali su dva meseca mogli da kritikuju.
Dva meseca su mogli da lažu i još jednom kažem da sam danas u jednom dnevnom listu ponovo pročitala da sam ja kao predsednica Vlade rekla da Vlada nije spremna na kritiku na društvenim mrežama. Ne, spremni smo na kritiku, na svaku vrstu kritike smo spremni. Na laži i lažne vesti ne. Ne, to odbijam i protiv toga ću se boriti i svi oni koji su laži širili po Tviteru i šire i danas, a narodni poslanici su, a nisu mogli da dođu ovde sada da mi odgovorimo na te laži da pred građanima Republike Srbije pitamo njih da objasne te laži, da priznaju da lažu, da lažu da smo uvozili migrante, da lažu da smo zatvarali ljude u kuće da ne bi videli da smo autobusima prevozili migrante, da lažu da je „Poštanska štedionica“ pripremila kartice za te migrante, da lažu za mnoge, mnoge druge strašne stvari. Ne, izabrali su da ipak ne dođu i da odgovore, odnosno da nas u lice optuže za te stvari pa da mi možemo da odgovorimo.
Znate, još jednom, slažem se sa vama da ako je ikada od Drugo svetskog rata postojao trenutak, ljudska i moralna obaveza da se bude u ovoj Narodnoj skupštini da je onda to sada i jako je lako, izuzetno lako imati monolog u holu Skupštine na koji niko ne može da mu odgovori. Lako je pisati laži na Tviteru, ali nije odgovorno i pokazuje zaista zapanjujući stepen kukavičluka i reći ću vam – da, oni su lažovi i najobičnije kukavice. Najobičnije kukavice.
(Branka Stamenković dobacuje.)
Možda će vam dati repliku, gospođo, kada ja budem završila, ali vas molim da me pustite da završim.
Najobičnije kukavice zato što samo kukavica može da stoji u holu i da ima monolog kada mu je mesto, obaveza i prima platu da bude ovde, da u lice meni kao predsednici Vlade kaže sve ono za šta me optužuje na Tviteru i mene i predsednika Aleksandra Vučića i da ja onda mogu na to da odgovorim, ali pokazali su još jednom svoje kukavičko lice.
Da li smo bili spremni kao država? Pa, juče sam rekla, a ponoviću i danas, nijedna država na svetu nije bila spremna na ovo, nijedna. Nije bila spremna ni Svetska zdravstvena organizacija. Niko nije bio spreman na ovo, ali smo kao država, hvala Bogu, bili spremniji od mnogih. I ne zato što smo se spremali za ovu epidemiju ili pandemiju ili ne zato što smo se spremali na ovakav virus i na ovakvu borbu, nego zato što smo naporno radili od 2014. godine da pripremimo državu za svaku moguću krizu. Zato smo bili spremniji od mnogih.
Hvala vam što kažete da smo se jako dobro snašli što se obrazovanja tiče. Mislim da smo tu pokazali primer mnogim zemljama kako to uraditi. Ali, kao što se juče nisam složila i pobunila sam se protiv toga da neko kaže da naš zdravstveni sistem nije pao zato što smo imali sreće. Ne bih se složila sa vama da smo se dobro snašli, jer nema to nikakve veze ni sa srećom, ni sa snalaženjem. Ima veze samo sa zaista napornim svakodnevnim, višegodišnjim, mukotrpnim radom.
Ne bismo mi uspeli da se snađemo da nismo na reformi sistemskoj, dakle, sistemskim promenama u obrazovanju radili od 2017. godine, da nismo od 2017. godine radili na uvođenju digitalnih učionica, digitalnih udžbenika na elektronskom dnevniku, na e-prosveti, ne bismo mogli da se snađemo. Dakle, ovo je rezultat svega onoga što smo u prosveti radili od 2017. godine, a to što je naš zdravstveni sistem na nogama nema veze sa srećom, nego ima veze sa svim onim što je Aleksandar Vučić radio od 2014. godine.
Dakle, nema nikakve veze ništa ni sa srećom, ni sa snalaženjem i ako mogu da uputim jednu poruku građanima Srbije i nama kao društvu, kao zemlji, a to je – nemojte nikada da se oslanjate ni na sreću, ni na snalaženje. Rezultat daje samo naporan rad, samo naporan rad i kompletna posvećenost tome što radite i lična odgovornost, lična odgovornost u ovom trenutku u ovoj borbi.
Sada što se tiče nekih stvari za koje mislim da su potpuno bile nekorektne. Kritike na naš način komunikacije i rekli ste smo imali tri neprijatelja kao Vlada. Nismo imali tri neprijatelja, imali smo jednog neprijatelja COVID-19 i to tokom cele ove borbe imali smo samo jednog neprijatelja i to je bila Korona virus. I zbog toga je predsednik Vučić na samom početku ove borbe apelovao da ostavimo politiku svi zajedno po strani i da se fokusiramo kao društvo na samo jednog zajedničkog neprijatelja COVID-19. Kažete da su ta tri neprijatelja bili građani, medicinski radnici i ljudi iz dijaspore. Da smo našom komunikacijom uznemirili građane.
Ne mislim da smo se, kao što ste rekli drali, da smo vikali na građane, sećam se da smo molili, sećam se da smo apelovali i sećam se da ih možda jesmo uznemirili time da nam preti italijanski ili španski scenario, ali zaista je i pretio. Kao društvo, kao zemlja imali smo sve predispozicije da prođemo italijanski scenario i mislim da je jedino odgovorno bilo i od strane predsednika Vučića i od strane Vlade da upozorimo građane da ukoliko se ne pridržavamo mera samoizolacije, socijalnog distanciranja, da ćemo imati italijanski scenario i da, ukoliko je to uznemirilo građane, ja se njima i ovim putem izvinjavam, ali mislim da je bilo neophodno da shvate kolika nam opasnost preti.
I opet tu ulazimo u ono licemerje, gde, kada Aleksandar Vučić kaže – preti nam italijanski scenario, on izaziva paniku, a kada „Nova S“ ima čitav intervju sa čovekom koji kaže da je skoro sasvim sigurno da će u Srbiji biti italijanski scenario, jer su našu građani ludi, onda to nije izazivanje panike, nije uznemiravanje građana i nije vređanje građana i sa tim licemerjem mi kao društvo moramo da se izborimo i da svi zajedno budemo hrabri da kažemo da je nešto licemerje, da nazovemo to licemerjem i da se ne plašimo samo zato što naši politički protivnici i tajkunski mediji imaju toliko novca na raspolaganju i zato što znamo da će nam vratiti zbog svih tih resursa 10 ili 20 jače. Naša je obaveza da to kažemo i da budemo dovoljno hrabri, dovoljno odgovorni da nazovemo stvari pravim imenom.
Medicinski radnici, neprijatelji, da kažemo da smo kao druge neprijatelje identifikovali medicinske radnike samo zato što je neko rekao da je jedna osoba znajući da je obolela širila taj virus, toga se zaista ne sećam i izvinjavam se zbog toga, to je zaista prenapregnuto, rekla bih. Dakle, mislim da to ne stoji. Ako se bilo šta čulo od samog početka, to je ogromna, ogromna, ogromna zahvalnost prema svim medicinskim radnicima, sva podrška, i na kraju krajeva, čini mi se da su oni to i sami
rekli. Sve ovo ostalo, to morate da vidite sa osobom koja je to pričala, dakle to ne može da se pripiše ni Vladi, ni predsedniku i mislim da je krajnje nekorektno da kažete da je jedan od neprijatelja u jednoj fazi ovoga svega da smo mi identifikovali medicinske radnike, zato što to zaista ne stoji, nije tačno i nije lepo da kažete.
Ljudi iz dijaspore, o tome sam takođe pričala juče, dakle, mi smo pozivali te ljude da ne dolaze u Srbiju i ako pitate danas naše medicinske radnike, recimo u Kovid bolnicama i ono što su iznosili na kriznim štabovima, ljudi su apelovali da pozovemo naše ljude da ukoliko mogu da ostanu tamo gde žive i rade, da ostanu zato što ako imate 400.000 ljudi koji uđu u Srbiju u roku od mesec i po dana i od tih 400.000 se samo 10% razboli, to je udarac na naš zdravstveni sistem koji ne može ili jako teško može da izdrži. Da ne pričamo uopšte o ljudima koji su u Srbiji.
Da, mislim da je bilo odgovorno da smo apelovali da ostanu. Mislim da je to bilo bezbednije i za njih, ali smo istovremeno, kao što sam juče rekla zemlja koja je najviše pomogla ljudima koji su ipak insistirali da se vrate sa čak 37 humanitarnih, gotovo besplatnih letova. To nijedna druga država, nijedna druga Vlada to nije uradila.
Dakle, mislim da smo i tu postavili neke dodatne standarde.