Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, danas je 10. decembar, Međunarodni dan ljudskih prava, dan kada su UN 1948. godine usvojile Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, čime je po prvi put u istoriji priznato pravo svih ljudi za život, slobodu i sigurnost, bez ikakvih razlika, dan koji svet obeležava kao podsetnik kako se sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima.
Kao i svake godine, ovaj dan je prilika da se osvrnemo i na situaciju u vlastitoj zemlji.
Nažalost, Srbija se ne može pohvaliti rezultatima koji bi bili u skladu sa očekivanjima svih njenih građana.
Danas vlast karakteriše, između ostalog i urušavanje ostvarenih prava, odsustvo javnog dijaloga, tolerancije, slobode izražava i prihvatanja kritičkog mišljenja. Dok nam je država partija partikularna, univerzalnost nam je zajednička. Kao ljudi, imamo čoveka sa njegovim slobodama i pravima.
Poštovanje ljudskih prava se nikada nije nalazilo visoko na lestvici prioriteta države i zbog toga što se ljudska prava percipiraju kao imperijalni koncept zapada na kojem insistiraju nevladine organizacije zbog novca koji dobijaju.
Srbija nakon raspada Jugoslavije stvara etnonacionalnu homogenu državu, što isključuje kompromis sa manjinama. Balans sa manjinama je neophodan, kako bi se podržali kulturna i etnička različitost.
Politički i ekonomski pritisak, cenzura, doveli su gotovo do potpune deprofesionalizacije medija. Veliki broj njih je sveden na propagandno sredstvo vlasti. Pritisak, cenzura, širenje neistina i poluistina, kreiranje paralelne stvarnosti, izmišljanje i vređanje stvarnih i navodnih protivnika režima staljinističkim metodama, vulgarizaciji, javno napisane i izgovorene reči, negiranje ratnih zločina i diskriminacija ranjivih grupa su svakodnevnost današnje Srbije.
Izveštaj Komisije iz Saveta Evrope konstatuje da je uključenost građana i civilnog društva u procesu donošenja odluka u Srbiji veoma nizak, što predstavlja još jedan veliki problem i prepreku za punu primenu standarda ljudskih prava na domaćem nivou.
Neshvatljivo odsustvo napretka u oblasti vladavine prava, borbe protiv korupcije i slobode medija čine 2020. godinu kao godinu bez ijednog otvorenog poglavlja u pregovorima sa EU.
Posebno su na udaru oni koji se kritički izjašnjavaju o Vladi, kao i oni koji se bave suočavanjem sa prošlošću i korupcijom. Na udaru je i mali broj kritički orijentisanih medija. Odsustvo vladavine prava onemogućava se, uprkos pritiscima iz društva, funkcionisanje institucija, posebno sudstva.
Urušavanje ideje profesionalizacije institucija traje i dalje, poprimajući pogubne dimenzije. Voluntarizam i partizacija pretvorili su državne institucije u bastion naprednjaka. Kampanje protiv onog dela civilnog sektora koji zastupa evropske vrednosti kao što su vladavina prava, tržište, ljudska prava, nekažnjivost, traju u kontinuitetu i po sadržaju ne predstavljaju novost.
Tokom ove godine, Vlada Republike Srbije nije preduzela gotovo ništa da poboljša ljudska i manjinska prava. Na adekvatno predstavljanje manjina u javnom sektoru zakonom zabranjena i javno korišćenje nacionalnih simbola, posebno za Albance, nepriznavanje diploma sa Kosova u Srbiji, pored obaveze koje je predsednik Vučić preuzeo Vašingtonskim sporazumom, neustavna izmena etničke strukture stanovništva u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, koje se vrši u ime zakona na osnovu pasivizacije adresa, predstavljaju samo neke od konkretnih slučajeva kršenja ljudskih i manjinskih prava.
Poštovani građani, 30 godina od pada jednopartijskog sistema i 20 godina od 5. oktobra Srbija je daleko od izgradnje moderne, građanske i demokratske Republike. Daleko od toga da je ona Republika ravnopravnih građana. Daleko od toga da bude Republika koja se bori protiv diskriminacije drugog, bez obzira što taj drugi može biti žena, opozicionar, Albanac, Rom, Musliman, agnostik i drugo. Daleko je od Republike koja uspostavlja jednak tretman prema radniku, nezaposlenom, siromašnom, neobrazovanom, bolesnom, penzioneru, kao što ga ima prema svemogućem bogatašu.
Na kraju, ekstremni nacionalizam koji je dominirao tokom devedesetih godina prošlog veka u suštini je promenio samo formu. Nacionalistički koncept države ne podrazumeva uspostavljanje stabilne i efikasne države, niti modernog društva.
Zato je Srbija nedovršena država, jer još uvek nije razrešeno pitanje njene budućnosti. Zbog teritorijalnih aspiracija koje su još uvek jake, Srbija nije u stanju da izvrši unutrašnju integraciju.
Danas, drugačije od vlasti, mi politički opozicionari i građani u ovom danu kada treba da se podsetimo reči Nelsona Mendele: „Biti slobodan ne podrazumeva samo skidanje lanaca. Biti slobodan podrazumeva, pre svega, i način mišljenja kojim se poštuje i uveličava sloboda drugih“. Za ovo nije potrebna samo drugačija vlast, već i drugačija republika.
Zbog svih ovih pojava koje stoje na putu napretka zemlje prema članstvu EU, moje pitanje za Vladu Republike Srbije je koje će mere preduzeti u otklanjanju svih ovih prepreka koje sprečavaju dalji i brži progres prema punopravnom članstvu u EU? Hvala.
