Zahvaljujem, kolega.
Pre sledećeg govornika, samo kratko obaveštenje da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova saglasno članu 27. i članu 87, a zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Sledeći govornik je gospodin Đorđe Milićević.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Martinoviću, predložili ste jedan izuzetno važan i značajan dokument koji će doprineti radu parlamenta i period koji je pred nama i sama primena ovog dokumenta će najbolje potvrditi ovakvu konstataciju.

Naravno da će poslanički klub SPS podržati svaki predlog koji će ojačati ugled Narodne skupštine Republike Srbije, koji će sačuvati dostojanstvo parlamenta i koji će osnažiti poverenje građana u najviše zakonodavno telo.

Naravno da imamo Poslovnik o radu Narodne skupštine Republike Srbije, imamo i pravilnike kojima je definisan, jasno su definisane procedure, pravila ponašanja unutar parlamenta u plenumu.

Poslovnik o radu koji je usvojen 2011. godine i kojeg je, mogu slobodno reći, i pregazilo vreme, jer i taj Poslovnik o radu smo usvojili kao jedno prelazno rešenje te 2011. godine poštujući i stav i Ustavnog suda i stručne javnosti i Evropske komisije, ali evo to prelazno rešenje je ostalo aktuelno i do 2020. godine, i ja verujem da ovaj Saziv ima spremnosti, volje i snage da se bavi i ovim važnim aktom i da ćemo u periodu koji je pred nama raditi na izradi novog Poslovnika o radu Narodne skupštine.

Dakle, imamo Poslovnik o radu, imamo pravilnik, njima jesu uređena pravila ponašanja i jasne procedure unutar plenuma, ali etički kodeks ima jedan, rekao bih, širi kontekst. Osim toga što ovo jeste kvalitativan iskorak u smislu poboljšanja i jasnijeg preciziranja pravila ponašanja unutar parlamenta, on se bavi i pitanjem i ponašanjem narodnih poslanika van ove zgrade.

Dozvolite, mi nismo narodni poslanici samo u ovom plenumu, mi nismo narodni poslanici samo u ovoj zgradi, mi smo narodni poslanici i legitimno izabrani predstavnici građana i van ove zgrade i van ovog parlamenta i građani od nas očekuju i odgovoran i ozbiljan odnos.

Ovo je, rekao bih, potvrda da smo naučili i da možemo da menjamo sebe. Oni koji ne žele da se pokaju za ono što su uradili i koji pokazuju da im nije žao, oni uvek ostaju na dnu. Oni uvek ostaju u mulju, mogu sa sigurnošću reći. Mislim da je ovo naša obaveza ukoliko želimo da živimo u zemlji u kojoj ne samo da ćemo mi poštovati sve druge, već i u zemlji u kojoj će drugi poštovati i nas.

Pred Srbijom su velika iskušenja i ovo nije šansa i nije prilika za političku demagogiju, nije prilika za politikanstvo, već prilika da damo jedan zajednički doprinos, kao legitimno izabrani predstavnici građana.

Ovo je novo vreme, nije referendumsko pitanje, ne izjašnjavamo se za i protiv, već je potreba da se promeni kultura rada, potreba da se promeni kultura življenja.

Licemerno je reći ono što se moglo čuti tokom proteklih dana na račun etičkog kodeksa, važnog dokumenta, da je ovo pokušaj ograničavanja slobode i izražavanja i da je ovo nekakav politički sud da zapreti poslanicima da misle drugačije. Naprotiv, dame i gospodo narodni poslanici, pa mi želimo demokratsku raspravu, mi želimo demokratsku sučeljavanje mišljenja, argumentovanu demokratsku raspravu, ali ne snaga sile, već snaga argumenata.

Poslanik, to smo mnogo puta do sada rekli, nije snažan onoliko koliko je fizički jak, pa može da unese pištaljku ovde u parlament ili da lupa u poslaničke klupe, poslanik je jak onoliko koliko su mu snažni argumenti sa kojima nastupa.

Etički kodeks, ono što je rekao kolega iz JS, baštini istinu, kao temeljnu vrednost, pa valjda je istina i interes svih nas. Ovakva konstatacija izrečena na račun etičkog kodeksa je istinita taman onoliko koliko je istinito i to da je razlog za bojkot parlamenta u prethodnom sazivu bio taj što je neko želeo da onemogući demokratsku raspravu i demokratsko sučeljavanje mišljenja.

Zar neko veruje u to? Ne, razlog bojkota parlamenta u prethodnom sazivu je upravo bio suprotan. Mi smo sve vreme čekali da čujemo šta je to alternativa. Nismo je čuli. Razlog za bojkot parlamenta je bio nespremnost za demokratsku raspravu i demokratsko sučeljavanje mišljenja, jer jedan deo opozicije nije bio spreman da kroz tako argumentovanu raspravu pokaže svoju snagu, već je pokazivao nešto drugo. Jednu vrstu političke anemičnosti i jednu vrstu političke impotentnosti.

Za nas je ključno pitanje danas, kada govorimo o etičkom kodeksu, zašto etički kodeks nije usvojen u prethodnom vremenskom periodu? Mi smo na ovome radili skoro dva saziva i imali smo gotovo finalno izrađen dokument. Nije usvojen.

Naš stav, stav vladajuće koalicije je bio jasan, dakle, mi želimo etički kodeks, ali smo želeli da napravimo što širi konsenzus, jer kada govorimo o etičkom kodeksu, kada govorimo o Poslovniku o radu Narodne skupštine, o usvajanju novog Poslovnika o radu Narodne skupštine, to nikako ne sme i ne treba da bude odraz aktuelnog političkog trenutka, već treba postići što širi konsenzus. Treba napraviti jedan univerzalan model, univerzalan pristup koji će biti prihvatljiv i za neke naredne parlamentarne većine, a ne svaka parlamentarna većina da donosi novi etički kodeks i da donosi novi Poslovnik o radu.

Setite se 2000. godine, gospodin Atlagić se seća 2000. godine. Ništa tada nije valjalo zato što je crveno, nije valjao ni Poslovnik o radu, a bilo bi im bolje da su ostavili taj Poslovnik o radu od 2000. godine, jer taj Poslovnik je unosio i odgovornost i ozbiljnost u radu. On je insistirao na tome da u svakom trenutku u sali bude 126 poslanika, a o svakoj povredi Poslovnika su se poslanici istog trenutka izjašnjavali.

Dakle, potpuno je jasno, ako napravimo jednu retrospektivu i vratimo se unazad, događaja iz prošlosti zašto nekome nije bio interes da se usvoji etički kodeks, pa onda ne bi mogli da unose kamen u Skupštinu, pa ne bi mogli fizički da upadnu u kabinet predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, pa ne bi mogli fizički da nasrnu na predsednika Administrativnog odbora ili fizički da nasrnu na poslanike koji žele samo odgovorno, ozbiljno da rade svoj posao ili da pokušaju nasilno da uđu u Narodnu skupštinu, pa ko je još bilo kada u bilo kojem trenutku zabranio bilo kojem poslaniku da uđe u Narodnu skupštinu Republike Srbije?

Dakle, manjak političke moći, manjak političkog uticaja, nedostatak ideja, nedostatak programa dovodi do onog najprimitivnijeg ponašanja koje se može okarakterisati kao nasilničko i kao siledžijsko ponašanje, dovodi do vokabulara koji odavno prevazilazi granice političkih okvira. Niti je to politika, niti je ovo suština postojanja politike i to ne sme nikako da bude norma društvenog ponašanja u Srbiji. Evo prilike da se svi zajedno odupremo tome i nisu ovo samo politički problemi, već moralni imperativi. Oni koji su se opredelili za ovakav put, za drugačiji put, nisu oni uživali u plodovima, već u trnu. Mi smo želeli da im pomognemo, oni nas nisu razumeli, želeli smo da im pomognemo tako što smo kroz izmene izbornih zakona spustili cenzus na 3%, želeli da napravimo reprezentativan uzorak javnog mnjenja ovde u parlamentu, da politiku vratimo u parlament, da oživimo parlament i vrlo jasno rekli – politika treba da se vodi u parlamentu, a ne na ulici. Nisu mogli da dostignu ni tih 3%, nisu imali ni hrabrosti, ni snage da učestvuju na tim parlamentarnim izborima.

Dame i gospodo narodni poslanici, ključna reč kada govorimo o radu parlamenta, ključna reč …

Gospodine Milićeviću, pošto ste obećali da ćete govoriti 10 minuta…
(Đorđe Milićević: Ali imam 20.)
Imate 20, ali potpredsednik Orlić rekao kada je dan za glasanje i u koliko, ja bih vas zamolio da to ostavite posle glasanja, da bi sada izvršili glasanje o prethodnim tačkama.
(Đorđe Milićević: Ako mi dozvolite pet minuta, ja bih završio.)
U redu, bojim se da neće biti pet minuta.

Završiću.
Čini mi se da je ključna reč kada govorimo o radu parlamenta – pristojnost. Pristojnost je nešto što moramo da pružimo državi i njenim građanima. Ruzvelt je rekao da je pristojnost najpraktičniji način vođenja politike, a istovremeno da je to i okvir čitavom društvu. Definitivno na različite načine sagledavamo reč i značenje reči pristojnost.
Govorimo o potrebi da se iz javnog diskursa izbaci sve ono negativno, sve ono što bi moglo okarakterisati kao nasilje, kako bi imali normalnu i pristojnu komunikaciju, kako bi imali normalan i pristojan parlament. Ova vladajuća koalicija je delima, a ne rečima pokazala da joj je stalo do pristojnosti, ali ujedno uvažavajući i princip odgovornosti. Nije se bežalo od odgovornosti, nisu se skrivale greške, nisu se plasirale laži da bi se prikrile bilo čije brljotine.
Dakle, to i jeste suština pristojnosti. Pošteno raditi, biti odgovoran za svoje greške, imati odgovornost za ono što je učinjeno. Važno je imati snage i hrabrosti, priznati grešku i prihvatiti konsekvence za te greške.
Srbiji vrsta nepristojnih podela u ovom trenutku nije potrebna i sve ovo je bio ozbiljan napredak na političkoj sceni Srbiji, gde godinama unazad apsolutno niko nizašta nije bio odgovoran i apsolutno niko nizašta nije kriv.
Ne treba da budemo samo predstavnici političkih stranaka i ne treba da budemo predstavnici samo građana, već treba da budemo primer za čitavo društvo. Cilj da se bez izbora dođe na vlast u Srbiji definitivno neće proći.
Građani su na izborima jasno rekli šta misle o političkim partijama, šta misle o izbornim listama. Ovaj parlament je glas naroda i na samom kraju, predsedniče, reći ću, ovo je Narodna skupština Republike Srbije i mi ne želimo da diskriminišemo bilo koga. Poštujemo prava nacionalnih manjina.
U ovoj Narodnoj skupštini Republike Srbije, mislim da to ranije nije bila praksa, ali imate dva potpredsednika iz redova nacionalnih manjina, imamo poslaničke grupe koje predsedavaju Narodnom skupštinom, imamo poslaničke grupe nacionalnih manjina, imaju prirodan prag, a ne neophodan cenzus od 3%, ali isto tako nacionalne manjine moraju da znaju jedno, da moraju poštovati Ustav i zakon države u kojoj živimo.
Kako odgovoriti na samom kraju na sve one negativne tendencije i pojave, dakle na pokušaj da se minimizira i u najnegativnijem kontekstu predstavi rad parlamenta u narednom vremenskom periodu. Svaki komentar treba shvatiti kao kompliment i treba da nastavimo da radimo onako kako smo radili od trenutka konstituisanja do danas. Dakle, odgovorno, ozbiljno, posvećeno, u najboljem interesu građana, da parlament i u narednom periodu bude ono što je danas, a to je simbol i demokratičnosti i efikasnosti i transparentnosti i javnosti u radu. Zahvaljujem predsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo raspravu.
Sledeći se prijavio Samir Tandir. Izvolite.

Poštovani predsedniče, koleginice i kolege narodni poslanici, danas govorimo o važnoj temi etičkog kodeksa u Skupštini Republike Srbije.

Pre nego što pređem na temu, želim da se osvrnem na izlaganje gospodina Đorđa Milićevića, koji je rekao manjinske zajednice moraju da poštuju Ustav. Svi građani, građanke i građani u Republici Srbiji moraju da poštuju Ustav. Ne mislim da je rečeno ništa zlonamerno, ali zbog diskursa i zbog definicija to želim da kažem iz dva razloga. Prvo, zato što to implicira da manjinske zajednice ne poštuju Ustav, što nije tačno. Druga stvar jeste da Ustav moraju da poštuju sve građanke i građani u Republici Srbiji, a da li se on nekom sviđa ili ne sviđa, to apsolutno nije važno.

Naravno da ni Ustav nije savršen akt i da je podložan izmenama, to je, između ostalog, i moj stav, ali dok je na snazi svi građanke i građani koji u Republici Srbiji žive moraju da poštuju taj akt.

Kada govorimo o kodeksu, tu su ključne reči, po meni, pristojnost, ali, između ostalog, i politička korektnost. To je nešto što ne možete da naučite onog dana kada vam građani daju podršku na izborima. To je nešto prvenstveno što donosite iz svoje kuće, iz svoje porodice. Da ono što ne želite da se vama radi vi ne radite ni drugim ljudima.

Znači, svako od nas sada kada bi hteo mogao bi da gurne prst u oko nekom drugom i kada govorimo o kolektivitetima kao narodima da pokrećemo raznorazne povjesne teme, da se bavimo historijom ili revizijom historije ili interpretacijom historije na svoj način. Takođe, u odnosu između političkih subjekata, između stranaka možemo da gurnemo prst u oko jedni drugima i da se bavimo, takođe, vraćanjem u prošlost, analizom šta je ko kada i kako radio itd. To pristojni, kulturni ljudi svakako ne rade. Takođe, i u međuljudskim odnosima možemo tim da se bavimo.

Znači, kada govorimo o kodeksu ponašanja, prvenstveno ključna stvar jeste, mi ćemo to usvojiti, glasaćemo za to. Jako mi je žao što to moramo da usvajamo zato što to neko traži od nas, jer se podrazumeva da čovek kada dobije mandat, kada uđe u parlament da mu je potpuno jasno kako on treba da se ponaša i da sve norme ponašanja koje je do tada imao da ih diže na veći nivo, jer ima odgovornost za datu reč, pogotovo u ovom časnom Domu, najvećem predstavničkom telu.

Što se tiče toga šta se sve radilo u ovom parlamentu, ne želim da se vraćam mnogo u prošlost, ali smo svedoci da su se ovde razne stvari dešavale, da je obezbeđenje reagovalo, da su ljudi donosili kamenje ili kamenice, da su se gađali cipelama. To je nešto što svakako nama u tom trenutku i u tom sazivu parlamenta nije služilo na čast.

Ono sa čim se ne slažem, a što se želi steći slika u javnosti, jeste da iz nekog razloga ovaj saziv parlamenta ima problem sa legitimitetom, što apsolutno nije tačno. Građani su na slobodnim izborima izašli i glasali za stranke, za narodne poslanike za koje su smatrali da oni treba da ih predstavljaju i danas smo mi tu. Drago mi je što ovaj saziv parlamenta nema problem kada je u pitanju disciplina i određena politička korektnost.

Takođe, ne slažem se sa ponašanjem pojedinih narodnih poslanika koji su ističući pojedine zastave želeli da privuku pažnju. Tu govorim o toj političkoj korektnosti. Svako od nas ima svoju političku opciju, ima konferencije za štampu, ima prostorije stranke, ima dovoljno prostora da iskaže svoj politički stav. Ovaj Dom u kom se nalazimo, kroz obraćanje, kroz diskusije, kroz argumentaciju, sasvim dovoljno ima prostora da svako iznese svoj stav i da kaže ono što on zastupa, potpuno uvažavajući mišljenje drugog i drugačijeg, i kada je u pitanju drugačiji politički pristup i kada je u pitanju drugačije nacionalno opredeljenje.

Koliko Stranka pravde i pomirenja posvećuje pažnju vraćanju morala u politiku govori i to što je ime naše stranke Stranka pravde i pomirenja. Lider naše stranke akademik Muamer Zukorlić više je puta ovde u Skupštini i u drugim javnim obraćanjima isticao da je svrha, između ostalog, našeg bavljenja politikom vraćanje etike u politiku.

Kada ćemo imati potpuno odgovornu i poštenu upravu, državnu upravu i lokalnu samoupravu? Kada proizvedemo takav ljudski resurs, kada imamo takve ljude. Kada ćemo imati bržu upravu? Kada budemo imali sposobnije ljude na tim pozicijama. I ono kada razgovaramo sa direktorima velikih domaćih i stranih kompanija, kada razgovaramo mi unutar naših političkih opcija, shvatićemo da je najveća vrednost koju ima naše društvo i naša zajednica, svako društvo i svaka zajednica, u stvari ljudski resurs i da tome treba da se posvetimo.

Ovaj kodeks o kome danas govorimo i koji ćemo sutra usvojiti svakako je važan, ali je važnije od toga da vidimo šta naša deca uče u školama, šta naša deca uče u našim kućama, kako mi vaspitavamo našu decu i generacije koje dolaze. Kada od toga krenemo neće više biti važno da li imamo Poslovnik u parlamentu ili da li imamo kodeks koji definiše način ponašanja i što je još poražavajući način sankcionisanja.

Ono što je takođe važno u ime naše stranke jeste Stranka pravde i pomirenja. Znači, važno je pomirenje, ne samo među nama ovde ljudima, već prevashodno prema narodima, pogotovo ovde gde mi živimo na zapadnom Balkanu među političkim opcijama. Važno je da ne unosimo ostrašćenost u politički diskurs jer bliža prošlost nas jako dobro uči da su teške reči teške izrečene optužbe na odgovornim mestima bile čak uvod i u ratove. Podržaćemo svakako usvajanje ovog kodeksa.

Ono što hoću da kažem jeste da sada živimo u jednom trenutku gde imamo jednu opštu vulgarizaciju društva. Ona se ne dešava samo ovde u parlamentu i u lokalnim parlamentima, ona je naprosto produkt trenutka u kom mi živimo. Kada otvorimo dnevne novine, pogledamo televiziju, vi naprosto imate jednu inflaciju te vulgarizacije i onda nemoguće je ni parlament kao jedno najviše predstavničko telo građana poštedeti svega toga. Zato je jako važno da imamo jednu dominaciju pozitivnih vesti nad negativni.

Mi znamo da vest, čitanost najbolje prodaje negativna vest. Međutim mi na taj način pospešujemo jednu negativnu energiju, jedno negativno razmišljanje u društvu. Iz tog razloga vrlo retko ćemo danas čuti pozitivne vesti, vesti kao što je primer da je policajac Ivan Milojević u Novom Pazaru hitrom i odgovornom akcijom spasao jedno ljudsko biće. Svi smo čuli šta se tamo desilo, da smo imali jedan mafijaški, revolveraški obračun, ali malo nas je zapamtilo ime ovog čoveka. To je ta vulgarizacija društva o kojoj ja govorim i gde mi između ostalog sa ovog mesta trebamo poslati poruku da to tako ne treba.

Takođe, imali smo akcije, humane akcije u trenutku i sada kada se naše društvo i naša država i svi građani i medicinski sektor bore sa kovidom 19, sa pandemijom tog virusa, da je dijaspora iz naše zemlje, a posebno moram da kažem iz oblasti iz koje ja dolazim iz Sandžaka, za svaki dom zdravlja i bolnicu dobili su donaciju u vidu medicinske opreme, rendgen aparata, automobila za prevoz hitne pomoći. To su pozitivne vesti koje mi ne možemo na žalost da nađemo u medijima.

Ovaj kodeks nam je jako važan, ali hoću da istaknem da ni ova ni prethodne skupštine nisu ništa ni bolje ni gore od skupština koje imamo i u EU i u zapadnom svetu. I tamo se dešava da ljudi u nekom trenutku rasprave pređu neku granicu koja se zove politička korektnost. Možemo i da analiziramo predsednike i najmoćnijih država i da pogledamo kako se oni obraćaju medijima ili kako se obraćaju ženama u politici.

Ponosan sam na ponašanje ogromnog broja kolega u ovoj Skupštini ali i na ponašanje najvećih državnih funkcionera i mislim da u odnosu neke prethodne godine imamo u javnom diskursu i u parlamentu i u Vladi mnogo više tolerancije i mnogo jedan bolji odnos.

U danu za glasanje glasaćemo za usvajanje ovog kodeksa. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Đorđe Milićević, po kom osnovu ste se javili? Replika.
Izvolite.

Zahvaljujem predsedniče.

Kolega Samir me je pomenuo imenom i prezimenom.

Naravno da sam imao svoje razloge kada sam govorio o poštovanju Ustava Republike Srbije i nisam smatrao da kolega Samir ima razloga u tome da se prepozna. Kada je već pomenuo, ne mislim da je to učinio zlonamerno, ali kada je već pomenuo želim da pojasnim.

Ja sam o tome više puta govorio ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Dakle, ovo je Narodna skupština Republike Srbije. Svako od nas je onog trenutka kada su verifikovani mandati potpisao zakletvu, a ta zakletva podrazumeva i poštovanje Ustava i da ćemo raditi u najboljem interesu građana Srbije.

Ustav kaže da je Srbija jedinstva i nedeljiva. I onda je za mene nezamislivo da predsednici, kao predsednici poslaničkih grupa Narodne skupštine Republike Srbije odlaze, recimo, u Prištinu i šalju zapaljive poruke upućene Vladi Republike Srbije, samo zato što incidenti koji su želeli da izazovu ovde u parlamentu i da skrenu pažnju javnosti nisu uspeli, jer su od strane predsednika naišli na jedan prag tolerancije i rasprava nastavljena u demokratskom duhu.

Dakle, to što oni imaju osećaj manje vrednosti to je njihov problem. Srbija ne želi da diskriminiše nikoga, a to što oni diskriminišu predstavnike svoje nacionalne zajednice to je već njihovo pitanje. Ja nemam problem lično sa integritetom tih narodnih poslanika, ali imam žestok problem sa onim što oni govore u Narodnoj skupštini Republike Srbije. To sam jasno rekao i uvek ću skrenuti pažnju kada neko kaže da se u Gračanici slobodno viori srpska zastava. To je bio moj razlog zašto sam rekao da se mora poštovati Ustav Republike Srbije. Zahvaljujem predsedniče.

Hvala.
Gospodine Tandir, replika. Izvolite.

Hvala predsedniče.

Ja sam spomenuo poštovanog kolegu samo iz razloga da nemamo generalizaciju. Znači, ako neko iz bilo kog naroda krši Ustav ili bili koji zakon, postoje institucije ove zemlje koje u skladu sa Ustavom i zakonom treba da reaguju. Ali, to naglašavanje jasno sam akcentovao, znači manjinske zajednice u Republici Srbiji treba da znaju, ja mislim da to manjinske zajednice znaju, ja kao pripadnik manjinske zajednice to znam, vi kao pripadnik većinskog naroda isto to znate i ne postoji neki etnički zakoni, hvala Bogu, u ovoj zemlji koji nas odvajaju, jednostavno, niti sam mislio da vi mislite nešto zlonamerno, ali samo zbog diskursa i zbog građanki i građana koji nas gledaju Ustav i Zakon Republike Srbije treba da poštuju svi, a ako postoje neki koji ne poštuju, vi treba imenom i prezimenom da kažete da politička opcija, ti ljudi itd. Hvala.