Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Osme sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2020. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 71 narodni poslanik.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno u ovom momentu 134 narodna poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Dragan M. Marković, Đuro Perić i dr Vesna Ivković.
Nastavljamo rad i prelazimo na zajednički jedinstveni pretres o predlozima odluka iz tačaka od 10. do 18. dnevnog reda.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju Aleksandar Pantić, izborni član Visokog saveta sudstva iz reda sudija, Tatjana Lagumdžija, izborni član Državnog veća tužilaca i Nataša Đelić, šef Odseka za statusna pitanja, sudija Visokog saveta sudstva.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički jedinstveni pretres o predlozima odluka iz tačaka od 10. do 18. dnevnog reda, a pre otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa, podsećam vas, ono što svi znate da ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se to vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova te grupe.
Molim poslaničke grupe ukoliko to već nisu učinile da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 192. stav 3, a shodno članu 157. stav 2. Poslovnika, otvaram zajednički jedinstveni pretres po prečišćenom dnevnom redu od tačaka 10. do 18.
Da li predstavnici predlagača žele reč?
Aleksandra Tomić. Izvolite.

Uvaženi predsedniče, poštovane kolege poslanici, uvaženi gosti.

Danas imamo tri tačke dnevnog reda koje se odnose na instituciju koja je Republička komisija za zaštitu ponuđača u postupcima javnih nabavki i izbor za predsednika i jednog člana Komisije. Mi smo imali pre dve nedelje, ako se sećate, raspravu o Izveštaju o radu za prošlu godinu ove institucije i tu smo naveli koji su sve rezultati postignuti kada je u pitanju ova Komisija.

Prema članu 189. Zakona o javnim nabavkama stav 2. predsednika Komisije i člana Komisije za zaštitu ponuđača u postupcima javnih nabavki bira Narodna skupština Republike Srbije, a na predlog nadležnog odbora, a na osnovu sprovedenog konkursa. Na nama je bilo da na drugoj sednici odbora raspišemo konkurs u dogledno vreme, pre isteka mandata predsednika da bi obezbedili pravni sled, odnosno kontinuitet za vršenje ove funkcije iz prostog razloga što funkcionisanje ove Komisije se sastoji od devet članova u tri različita veća koji odlučuju o svim predmetima po drugostepenoj žalbi u postupcima javnih nabavki, kada su u pitanju zaštita prava ponuđača.

Da ne bi blokirali kao parlament rad ove Komisije i ovog državnog organa u obavezi smo bili da kada dođe do prestanka te funkcije da odmah nakon toga obezbedimo kontinuitet i izbor sledeće, odnosno mandat predsedniku Komisije ističe 18. decembra, ali smo mi sve radnje za izbor novog predsednika preuzeli mnogo ranije, tako da smo na drugoj sednici Odbora još 28. oktobra doneli odluku za pokretanje ovog postupka, raspisali konkurs i odmah smo formirali i radnu grupu od tri poslanika koji će pregledati kompletnu dokumentaciju i reći da li je u skladu sa zakonom predata ta dokumentacija.

Tridesetog oktobra na sajtu Skupštine, a i u dnevnom listu „Politika“ je raspisan konkurs. Tu su navedeni uslovi koji su definisani članom 191. stav 1. Zakona o javnim nabavkama za predsednika, a stav 3. za člana Komisije za zaštitu ponuđača u postupcima javnih nabavki. Tu su se javili na konkurs. Konkurs je trajao 20 dana. Javio se jedan kandidat za predsednika i tri kandidata za jednog člana Komisije za zaštitu ponuđača u postupcima javnih nabavki.

Naš zadatak je bio da obavimo razgovor sa svim kandidatima i nakon toga da Odbor donese odluku i predloži plenumu danas kandidate za ovu funkciju. Na 12. sednici Odbora koja je bila 10. decembra imali smo razgovor sa kandidatima. Pošto smo razmatrali samo jednu prijavu za kandidata za predsednika Komisije. To je bila Hana Hukić.

Ona je dosadašnji predsednik Komisije. Imali smo prilike da čujemo koji su to rezultati koji su postignuti uopšte kada pričamo o prethodnom njenom mandatu. Treba reći da je u skladu sa svim zakonskim zahtevima predata kompletna dokumentacija, da je od 2013. godine radila u Komisiji, a od 2015. godine je na čelu ove Komisije.

Podsetiću vas da u prošlom sazivu dok nismo doneli nov Zakon o javnim nabavkama, ova komisija se birala na osnovu testiranja koje je sprovodio Odbor i reći ću vam da, pošto je po starom zakonu izabran predsednik, da je Hana i tada položila i dostigla određeni prag znanja, kada je u pitanju uopšte to testiranje.

Testiranje je bilo u skladu sa procedurama koje je Odbor propisao, gde su se pitanja izvlačila neposredno pre samog polaganja.

Ono što je za nas najznačajnije, to su rezultati koje je ova Komisija postigla za sav ovaj period. Mi smo imali prilike da čujemo za prethodnu godinu da je čak Evropska komisija poslala svoje stručnjake iz ove oblasti da izvrše analizu u procenu efekata sistema kontrole javnih nabavki u Srbiji, a posebno za određene oblasti koje nazivaju osetljive, kao što su zdravstvo, kao što je rad sa posebnim kategorijama i to je ono što mislim da je negde kvalifikovalo i pokazalo da je period rešavanja po predmetima koji se nalaze u ovoj Komisiji se gotovo duplo smanjio. Iznosio je preko 50 dana, a sada iznosi u proseku 28 dana rešavanje predmeta.

Kada govorimo o predsednici koja je kandidat za predsednika Komisije, za nas je od velikog značaja što se na taj konkurs niko drugo nije ni javio. Zato što je očito opšte poznato u ovoj branši da neko ko zaista dobro vodo ovu Komisiju nije hteo da se javi, da ne bi konkurisao nekome ko zaista ima dobre rezultate iza sebe.

Na kraju krajeva i saradnici sa kojima radi u ovoj Komisiji su pokazali visok stepen profesionalnosti, a kada govorimo o predlogu za članove Komisije, za jednog člana su se javila tri kandidata.

Moram da kažem da smo mi svi kao članovi Odbora svesni toga da su oni jako dobri. Javio se dosadašnji član koji je do sada vršio funkciju i imao izbor. To je Jasmina Milenković koja je takođe u Komisiji od 2014. godine, koja je takođe 2016. godine kada je prvi put izabrana, polagala taj test, prošla testiranje koje smo dali kao Odbor.

Bila je izvestilac u preko 1.200 predmeta. Učestvovala je u Poglavlju 5. za pregovore koje se odnose na javne nabavke, učestvovala je u izradi Zakona o javnim nabavkama u radnoj grupi koje je i ministarstvo, zajedno sa Komisijom, to radilo. Ono što treba reći to je da zaista je pokazala jedan visok stepen efektivnosti na svom poslu.

Kada pričamo o druga dva kandidata, i oni takođe potiču iz službe Komisije. Takođe se bave ovim poslom, ali smo rekli i na samom Odboru da s obzirom da vrlo često ističe mandat pojedinim kandidatima, znači nisu svi u isto vreme izabrani, da to jednostavno ih ne demorališe da se sledeći put jave na konkurse, s obzirom da se vrlo često menjaju i kandidati, jer ih ima jako puno.

S druge strane, nama je jako važno da ova Komisija radi u svom punom kapacitetu, kada je u pitanju izbor ovih članova, zato što jedno Veće ima tri člana. Ukoliko je ono nepotpuno u svom sastavu onda jednostavno se odugovlači uopšte taj period za donošenje odluka, kada su u pitanju predmeti za zaštitu ponuđača.

Tako da je predlog Odbora za izbor Republičke komisije za zaštitu ponuđača u postupcima javnih nabavki kada je u pitanju predsednik Odbora Hana Hukić, a kada je u pitanju član Jasmina Milenković. Hvala.

Dobro.
Još nismo prešli na ovlašćene u ime grupe, sad govorimo o predlagačima. Tu mislim na Aleksandru Tomić, Vladimira Đukanovića i Aleksandra Pantića.
Naravno, već sam rekao Tatjana Lagundžija, izborni član Državnog veća tužilaca i Aleksandar Pantić, izborni član Visokog saveta sudstva, iz reda sudija.
Da li neko od vas možda želi reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima Miloš Terzić.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pred nama su danas na dnevnom redu kadrovska rešenja, odnosno Predlog odluke o izboru predsednika i jednog člana Republičke Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavke, kao i Predlog odluke o izboru članova Državnog veća tužilaca, Predlog odluka o izboru članova Visokog saveta sudstva, Predlog odluke o izboru predsednika sudova.

Imajući u vidu da predsedniku i članu Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki mandat ističe 18. decembra 2020. godine nadležni Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava utvrdio je Predlog odluke o izboru predsednika i jednog člana Komisije. Naravno, Narodna skupština je ta koja bira i razrešava članove Republičke komisije.

Ono što može da se konstatuje u vezi samog rada Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki jeste da su uspeli da unaprede stanje u ovim postupcima i da smo u prethodnom periodu ostvarili značajan napredak u ovoj oblasti. To se posebno videlo u okolnostima koje su nastale 2020. godine.

Republička komisija je nastavila pozitivan trend skraćivanja rokova odlučivanja u postupcima i stvaranja dobrih uslova za efikasnije sprovođenje javnih nabavki.

Zadatak same Komisije kao nezavisnog tela u narednom periodu biće da se formira još sigurnije pravno okruženje za sve privredne subjekte i efektivan sistem zaštite prava u postupku javnih nabavki, kao i stvaranje sigurnog pravnog okruženja za naručioce zarad efikasnijeg vođenje postupka.

Ono što je takođe potrebno istaći jeste da su, dakle, eksperti Evropske komisije 2019. godine zaista visokom ocenom ocenili rad ove Republičke komisije, posebno u sektorima zdravstva i građevinarstva, odnosno kako oni to karakterišu ranjivim oblastima. To je u stvari najbolji pokazatelj da ova Komisija radi efikasno.

Srpska napredna stranke sve što radi u Srbiji, radi za dobrobit građana Republike Srbije. Republika Srbija u postupku javnih nabavki ima rešena prava i obaveze privrede i države, kao što je to rešeno u zemljama EU. Postupak je unapređen, vidljiviji, transparentniji svim subjektima koji u postupcima učestvuju.

Danas, za razliku od perioda do 2012. godine, živimo u zemlji u kojoj su svi pred zakonom jednaki, a ne neki povlašćeni. Ono što je svakako jedan od zadataka ove komisije i svih nas jeste potpuno iskorenjivanje korupcije u postupcima javnih nabavki, pravna zaštita i efikasan pravni mehanizam kako bi ponuđači imali poverenje u pravni sistem i u sistem postupaka javnih nabavki.

Takođe, važno je da se poseban akcenat stavi na preventivno delovanje kako ne bi dolazilo do zloupotreba diskrecionih ovlašćenja i trgovine uticajem, jer je do takvih zloupotreba dolazilo baš u periodu između 2000. i 2012. godine, kako ne bismo došli u situaciju da pojedini političari steknu bogatstvo u iznosu od više od pola milijardi evra na račun građana Srbije i na štetu budžeta Republike Srbije.

Dakle, konačni cilj jeste dobra primena zakona i zaštita državnog budžeta i dobro je da je Ministarstvo finansija Republike Srbije procenilo dobro značaj i ulogu Republičke komisije i da je Republička komisija uzela aktivno učešće u izradi Predloga zakona o budžetu za 2021. godinu.

Poštovani narodni poslanici, efikasan sistem sprečavanja zloupotreba u postupcima javnih nabavki do 2012. godine gotovo da uopšte nije postojao. Upravo je SNS ta koja je od 2012. godine pa naovamo, započela suštinsku izgradnju antikoruptivnih mehanizama u Srbiji upravo kroz regulisanje postupaka javnih nabavki.

Mi smo 2012. godine počeli da uspostavljamo ozbiljan državni mehanizam borbe protiv korupcije i prvi zakon koji je donet na inicijativu SNS bio je upravo Zakon o javnim nabavkama. Novi Zakon o javnim nabavkama, koji je u primeni od 1. jula 2020. godine još više je popravio stanje u ovoj oblasti i uskladio je domaću zakonsku regulativu sa regulativom EU sa ciljem jasnijeg postupka javne nabavke, uz smanjenje administrativnog tereta za privredne subjekte i kroz sprovođenje elektronske komunikacije u duhu sveobuhvatnog procesa digitalizacije u Srbiji što je svima olakšalo posao u postupcima javnih nabavki, posebno u situaciji kada smo se suočili sa posledicama prouzrokovanim virusom Kovida 19.

Kroz donošenje i primenu dobrih zakona, ostvaruje se napredak u svim sferama društvenog života i svakako i u oblasti koja se odnosi na pitanja zaštite prava u postupcima javnih nabavki. Mi smo do 2012. godine imali najveću korupciju u državi upravo kroz postupke javnih nabavki i od strane pripadnika bivšeg režima, i upravo su javne nabavke koristili da očerupaju državni budžet i da uzimaju novac građana Srbije.

Mislim da bi bilo dobro da se prisetimo kako su ti postupci izgledali do 2012. godine, pre svega da bi građani mogli da izvuku zaključke kako su to radili oni koji su ovom zemljom upravljali u periodu od 2000. do 2012. godine i kako su uništavali ekonomiju ove zemlje. Mada, zaista je teško otkriti sve malverzacije pripadnika bivšeg režima u postupcima javnih nabavki, jer su u periodu između 2000. i 2012. godine javne nabavke, kao i svi njihovi ugovori, poslovi, bili tajna, a državne tajne su bile javne.

Zato smo mi tu da građanima kažemo istinu, kako bi građani Srbije znali ko to ponovo pretenduje da uzima novac iz budžeta. Gospodin Dragan Đilas je sinonim i merna jedinica za korupciju u Srbiji. Čovek čija je čitava politička karijera protkana koruptivnim aferama koje su mu doprinele da se njegovi prihodi stostruko uvećaju od trenutka od kada je ušao u politiku.

Ne zaostaju za njim ni drugi političari koji su pod njegovom kontrolom i uticajem. Tu pre svega mislim na Marka Bastaća, bivšeg predsednika opštine Stari Grad, to je onaj poštovani građani Srbije, kome je njegov kum oteo kovertu od reketa za nelegalnu gradnju na Starom Gradu.

Njima je, dakle, politika samo sredstvo za povećanje ličnog bogatstva.

Godine 2011, pokojna Verica Barać je ukazala i dokazala sistemske pljačke u postupcima javnih nabavki i dokazala da se gotovo svaki četvrti dinar iz postupaka javnih nabavki slivao u džepove Dragana Đilasa i u tajkunski biznis strukture političke stranke koja se tada zvala Demokratska stranka. Godišnje je samo po osnovu provizije odlazilo oko milijardu evra novca građana Srbije.

Svi se sećamo da je bivši gradonačelnik Beograda, naravno preko javnih nabavki, kupio softver koji je koštao 10 miliona evra. Taj softver koji je trebao da poveže sve institucije u gradu, naravno, nikada nije stavljen u funkciju. To rade i danas, samo drugačijim metodama, tako što kradu državne tajne i te državne tajne prodaju bugarskim novinarima, kako bi zaradili nešto novca i kako bi uništili srpsku namensku industriju i srpska preduzeća, a konačni cilj im je državni budžet i njegovo uništavanje.

U vreme Dragana Đilasa, dok je bio gradonačelnik Beograda, Beograd je dobio najskuplji most u Evropi. Most na Adi je u predračunskoj vrednosti trebao da košta 116 miliona evra, pa je kao čelik poskupeo, pa je nakon toga ta vrednost dostigla 161 milion evra, a na kraju je taj most građane Srbije koštao ukupno 450 miliona evra. Nije čudno zašto je to tako funkcionisalo, jer su firmama u inostranstvu kroz jednu transakciju uplaćivali 2,5 miliona evra, i to firmama koje se bave prodajom brodova, a da pri tom ni Grad Beograd ni država Srbija u tom trenutku nisu otkupili nijedan brod, a te firme nisu mogle uopšte da učestvuju u građevinskim poslovima koji se odnose na most na Adi.

Svi se sećamo afere nabavke podzemnih kontejnera koja je građane Beograda koštala šest miliona evra i koji, takođe, nikad nisu bili u funkciji. Taj projekat je, takođe, oštetio državni budžet za 169 miliona. Priveden je direktor Gradske čistoće, kao i njegovi saradnici.

Dalje, imamo aferu za rekonstrukciju Bulevara, gde pobeđuju firme koje imaju mesec dana poslovanja i kapital od 500 evra. To im nije bilo dosta, već su sa tom praksom nastavili i posle 2012. godine, tamo gde su kršili zakon, a to je, kako sam naveo, opština Stari Grad, i to se događalo kroz političko delovanje Marka Bastaća.

Klasičan primer zloupotreba i sumnjivih nabavki u toj opštini oslikan je kroz zloupotrebu imovine Sportskog centra „Milan Gale Muškatirović“, kada je založena imovina bazena, koji nije opštinska svojina, radi dobijanja kredita od 50 miliona, kojim je trebalo da se otplati dug. Novac je potrošen na nešto drugo i Bastać je očigledno išao putem svog šefa. To su, bez sumnje, nastavili da rade i dalje. To su radili od 2016. do 2020. godine, kada su iz te opštine uspeli da ispumpaju gotovo 1,7 miliona evra kako bi platili svoje političke aktiviste, upravo one koji su u julu mesecu jurišali na Narodnu skupštinu Republike Srbije i pokušali da nasiljem dođu na vlast. To vam najbolje, poštovani građani Srbije, oslikava kako oni doživljavaju demokratiju, institucije, imovinu i državna sredstva Srbije.

Gospodo narodni poslanici, pitam se šta bi danas radili sa novcem građana Srbije iz državnog budžeta, kada nekadašnji Đilasov direktor Branko Janković Agencije za javne nabavke grada Beograda krade krem bananice na benzinskoj pumpi, što su zabeležile sigurnosne kamere? Zamislite šta sve sigurnosne kamere nisu uspele da zabeleže do 2012. godine. Ne smem ni da pomislim šta bi radili sa novcem iz budžeta kada bi bili na funkciji i kada bi koristili svoja ovlašćenja.

Novac koji je vođa propalog saveza prisvojio za sebe rezultirao je sa 619 miliona evra za samo jednog političara. Zamislite, poštovani građani Srbije, koliko je to novca i koliko je bolnica moglo da se izgradi i opremi za taj novac, kada smo mi za svega četiri meseca izgradili dve potpuno nove kovid bolnice u Batajnici i u Kruševcu za 90 miliona evra.

Zato pozivam građane Srbije da realno sagledaju stvari i da ne zaboravljaju one koji su Srbiju bacili na kolena i koji sada hoće da se nasiljem vrate na vlast. Iskreno se radujemo primeni Zakona o poreklu imovine političara, jer će moći da se ispita kako su stekli svoje bogatstvo.

O njihovim aferama možemo još mnogo da govorimo, ali hoću da im poručim sa ovog mesta, bez obzira na konstantne napade koji su upućeni ka narodnim poslanicima SNS u Narodnoj skupštini, a to je da ćemo zbog istine i zbog građana Srbije uvek da postavljamo pitanje - kako je svoj prvi milion zaradio gospodin Dragan Đilas?

Naime, Đilas insistira na tome da dok je bio vlasti nije uvećao svoje bogatstvo, već da je to plod i posledica njegovih menadžerskih sposobnosti i da to nema apsolutno nikakve veze sa funkcijama državne vlasti i moći. Najbolji argument protiv njegovih tvrdi jesu reči samog Dragana Đilasa. Tokom vanredne izborne skupštine DS 2012. godine, rekao je – ljudi su napravili puno para tako što se uvek u lancu nađe neka državna firma ili državni budžet na koji se ljudi nakače i tu se pravi najveća zarada. Ili, prema rečima njegovog doskorašnjeg političkog saveznika Vuka Jeremića, 18. februara 2013. godine, prilikom gostovanja na televiziji „Prva“, gde je naglasio da je poslovna imperija Dragana Đilasa od trenutka kada je ušao u politiku samo rasla, a da se DS smanjivala.

On, dakle, tvrdi da je novac zaradio u Češkoj. Međutim, zvanične institucije češke države tvrde drugačije. Prema njihovim navodima, do 2003. godine kompanije koje su u vlasništvu Dragana Đilasa prihodovale su 80 hiljada evra, nakon čega su ugašene zbog netransparentnog poslovanja, ali od 2004. godine njegovo bogatstvo eksponencijalno raste. U tom delu ključna je bila saradnja sa RTS i izdavanje reklamnog prostora na toj televiziji preko njegovih marketinških agencija. Dakle, Dragan Đilas u politiku nije ušao kao bogat čovek, ali jedno je sigurno, u jednom trenutku iz politike kao enormno bogat čovek izlazi.

Onda, kada je SNS sprovela reforme fiskalne konsolidacije, kada smo sproveli ekonomske reforme, kada smo obezbedili suficit u budžetu četiri godine za redom, onda hajde da se ponovo vratim u politiku i hajde da Srbiju ponovo bacimo na kolena i da Srbiju ekonomski i politički uništimo.

Sam Dragan Đilas je davao kontradiktorne izjave u vezi toga koliko je njegova politička moć uticala na sticanje njegovog bogatstva. Čas insistira na tome da njegove privatne kompanije nikada nisu sarađivale ni sa jednom državnom kompanijom, međutim, on je nekada govorio drugačije, pa je u TV duelu 2005. na Pink televiziji s predsednikom Aleksandrom Vučićem izjavio da ipak postoji jedna državna firma sa kojom sarađuje, ili u emisiji „Poligraf“, 3. oktobra 2005. godine, gde je potvrdio i rekao: „Na svu sreću, moje kompanije od svih firmi sa kojima sarađuju, samo je jedna državna, a sve ostalo su privatne“.

Zato je važno da pokažemo građanima Srbije kako je izgledalo političko delovanje onih koji su neodgovorno vršili vlast od 2000. do 2012. godine i da ne nasedaju na laži perjanica drugosrbijanske lažne elite pred naredne izbore. Kakve su ti njegove menadžerske sposobnosti kada je uspeo da zaduži grad Beograd 2012. godine za milijardu i 200 miliona evra? Očigledno nikakve kada je u pitanju interes građana Srbije i Beograda. Zaista je malo vremena da istražimo sve njihove korupcionaške afere, npr. u Šapcu, u Paraćinu, ali tek ćemo o tome govoriti u narednom periodu.

Što se tiče današnje teme o izboru predsednika i člana Republičke komisije za zaštitu prava u procesu javnih nabavki, i time ću završiti svoje današnje izlaganje, neophodno je da Republička komisija obavlja što efikasniji deo posla i za to će uvek imati podršku Narodne skupštine Republike Srbije. Mislim da smo jedna od retkih država gde ta komisija ima apsolutnu nezavisnost u radu i gde ta komisija za svoj rad odgovara nikom drugom do Narodnoj skupštini. Borbu protiv korupcije ćemo svakako nastaviti. Zakoni ove države važiće za sve političare, tajkune i novobogataše.

Što se tiče ostalih tačaka dnevnog reda koja se odnose na kadrovska rešenja vezana za pravosuđe, svi smo u prethodnom periodu imali prilike da vidimo katastrofalne posledice reformi pravosuđa iz 2009. godine. Na isti način kako su pripadnici bivšeg režima vodili postupke javnih nabavki, tako su sprovodili i reforme u oblasti pravosuđa, koje su državu koštale 44 miliona evra. Zbog tako neodgovornog delovanja svi su bili na gubitku a posebno građani, koji nisu dobili bolje i efikasnije pravosuđe. Na kraju su građani takve postupke kaznili na izborima.

Srpska napredna stranka nastavlja reforme u svim oblastima, i u sektoru pravosuđa, za dobrobit građana Srbije i to ćemo nastaviti da činimo i u narednom periodu.

U vezi kadrovskih rešenja vezanih za pravosuđe, osporavam izbor sudije Bjelogrlić za predsednika Osnovnog suda u Ivanjici i Zlatoja Antića za predsednika Osnovnog suda u Zrenjaninu.

Što se tiče građana Srbije, siguran sam da oni danas veruju SNS u rad, red i odgovornost koju pokazujemo, da veruju u trud i rezultate koje Aleksandar Vučić čini za državu i za narod, jer se kraj taj rad, trud i odgovornost tima SNS obezbeđuju veće plate, veće penzije, nove škole, nove bolnice, novi auto-putevi. Jednom rečju, tamo gde je politika SNS i predsednika Aleksandra Vučića, tamo ima sreće za građane Srbije, a tamo gde je politika onih na koje uporno podsećamo i na koje ćemo uporno podsećati kako se ne bi vratili u još goroj formi, tamo nema sreće za građane Srbije.

Imajući u vidu navedeno, pozivam kolege narodne poslanike da podrže ove predloge. Zahvaljujem.

Hvala.
Idemo dalje, ovlašćeni predstavnici, odnosno predsednici poslaničkih grupa.
Gospodin Muamer Zukorlić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade, kolege i koleginice narodni poslanici, kroz iskustvo čovečanstva četiri su institucije ili kategorije koje su predstavljale temelj civiliziranosti jednog društva, jedne zajednice, jedne nacije, odnosno jedne države.

Zajednica je mogla ostati bez raznih kategorija i struktura, ali zajednica koja je imala učitelja, zajednica koja je imala sveštenika, zajednica koja je imala lekara i zajednica koja je imala sudiju imale su sigurnost utemeljenja stabilnosti, sigurnosti i imale sud dobar temelj za razvoj pojedinca, porodice i društva u celini.

Nakon toliko hiljada godina razvoja ljudske civilizacije možemo utvrditi i konstatovati da i sada i do sada ljudska civilizacija nije uspela da izmisli nešto novo po ovom pitanju, osim pokušaja da se možda verski aspekt odnosno sveštenik izbaci iz nužnosti, ali opet ne kod svih, već kod pojedinih ideoloških orijentacija.

Dakle, sudnica, škola, hram i bolnica. To su četiri stuba opstanka, napretka i razvoja svake zajednice, odnosno svakoga društva. Posebno kada nastupe krizna vremena. Jasno se vidi da zapravo ova četiri stuba potvrđuju svoju nužnost, odnosno da se ljudi okreću prema njima.

Mi danas imamo, dakle, sudiju, odnosno pravosuđe kao centralnu temu. Svakako da tužioci i tužilaštvo su pomoćni mehanizam, veoma važan ali pomoćni mehanizam sudije odnosno sudnice ili pravosuđa ili uopšte sistema pravde.

Čoveku je svojstvena priroda nasilja koja proizilazi iz njegove biološko-životinjske prirode ili dimenzije gramzivosti, jer je čovek sazdan od tri osnovna elementa – biološkog, duhovno-duševnog i mentalnog aspekta. I svakako da blagostanje u tom samom pojedincu ili individui zavisi od toga da li su sva tri elementa u čoveku dobro nahranjena i da li su izbalansirana. Jednako je bitno nahraniti čovekovu materiju, njegovo telo, njegovu biologiju, ali isto tako smo svedoci kada ostane gladna njegova duša, on se pretvara u životinju. Isto tako, svedoci smo da kada čovekov razum nije prosvetljen znanjem, on ostaje primitivnim i ne može služiti svojoj svrsi života, niti individualnoj, niti društvenoj svrsi života.

Međutim, ono što nalazimo u biološkom aspektu čoveka jeste njegova srodnost sa životinjom. Tamo stanuju sve one niskosti čoveka, od pohlepe, požude, potrebe za prisvajanjem tuđega, svega onog što se u duhovnoj terminologiji zove grehom, a u pravnoj što se zove nasiljem i nepravdom. To je realna dimenzija čoveka. Čak i najbolji čovek to u sebi ima. I ne možemo nikada to, niti iz pojedinca, niti iz zajednice, potpuno izbaciti.

Dakle, intencija nepravde će uvek postojati.

Međutim, ovo što treba da bude ambicija svakog uređenog društva jeste da se nepravda koja se dogodi, bila pojedinačna ili kolektivna, ona ima svoju rampu, svoju prepreku, da postoji neka institucija gde se taj kome je nepravda učinjena može obratiti, gde može ispraviti tu nepravdu.

To je smisao postojanja pravosuđa, to je smisao postojanja principa i sistema pravde. Zato sve aspekte krize koje postoje kod nas, dakle, oni se mogu i sagledavati i, na neki način, tretirati, odnosno lečiti se različitim aspektima. Ali, ukoliko bismo uspeli da ozdravimo sistem pravde i pravosuđa, verujte, preko polovine ili više bismo problema rešili jer bismo imali to gusto sito na kome bismo prosejavali naše probleme, na kome bismo prosejavali sve ono što se dešava, zapravo i proizvodi razne krize i tada bismo mogli imati određeni tvrdi temelj na kome bismo gradili prosperitetno društvo i prosperitetnu zajednicu.

Drugim rečima, sve što postoji od pošasti, od nevaljalih pojava, bio sistemski, bio pojedinačnih, sve one proizlaze iz nekog oblika nepravde, bilo da je to nepravda pojedinca prema drugom pojedincu, bilo da je to nepravda grupe prema pojedincu, bilo da je to nepravda sistema prema pojedincu ili pojedinca prema sistemu. Dakle, sve što se dešava od loših pojava je neka vrsta nepravde, odnosno neka vrsta nepoštovanja pravde.

Zato, pitanje pravosuđa, a unutar toga i ono što je danas, između ostalog naš posao, imenovanje sudija, odnosno imenovanje kadrova na određenim sudskim pozicija predstavlja jednu od najtežih obaveza nas narodnih poslanika ovde.

Verujte, vrlo često imam sukob unutar samog sebe da, prosto, prihvatim tek tako da kažemo - evo, taj je dobar, neko je rekao da je dobar. S druge strane, nemamo ni mehanizme da saznamo kakav je. S treće strane, procedure su birokratski veoma specifične i nemamo mi sada tu neku veliku mogućnost.

Mi narodni poslanici smo nekako doterani na kraju ili da prihvatimo ili da odbijemo. Da bismo prihvatili, trebamo imati argumente za to. Da bismo odbili, treba da imamo još jače argumente za to, tako da je to veoma delikatno pitanje.

Naravno, ovo što ovog trenutka govorim nema ambiciju da kažem ovoga ćemo odbiti, ovoga ćemo prihvatiti. Ja ću, naravno, preferirati da i ovaj put prihvatimo ono što je prošlo predviđene procedure, ali želim da ukažem i sebi i svima nama koji smo ovde da pitanje pravosuđa, a pre toga fenomenološko pitanje pravde, ne može biti samo proceduralno pitanje.

Mi se o ovom pitanju moramo posvetiti temeljitije. Moramo shvatiti da, ukoliko bude naš ideal pravda, na kraju, na ovom svetu ne postoji apsolutna pravda, na ovom svetu je i najbolja pravda relativna pravde, jer sve što čovek sudi ono je relativno i uvek ima određenu manjkavost, ali koji je najviši stepen kog može jedna ljudska zajednica dostići u pravdi? Najviši stepen koji može ljudska zajednica dostići i postići u pravdi jeste čežnja i želja da se postigne pravda i maksimalni trud da se postigne pravda, a i tada će, naravno, biti određenih propusta.

Da sada siđem sa ovog teorijskog aspekta na sami teren. Naravno da je moje iskustvo vezano za određeni lokalitet, za prostor Novog Pazara i Sandžaka i zato što sam što sam jedan od onih koji ne žele da govore o stvarima koje ne poznaju, ne želim da olako iznosim optužbe, da olako cenim i kažem teške reči, pogotovo kada su negativne, a bogami ne i pohvalne, ali kada je u pitanju stanje na prostoru Sandžaka, odnosno Novog Pazara, kvalitet pravosuđa se može meriti i pojedinačno, analizom određenih sudija, analizom određenih sudova, što svakako treba činiti. Međutim, najbolji parametar kvaliteta pravosuđa jeste bezbednosno stanje na jednom prostoru.

Dakle, ukoliko mi imamo, ukoliko pratimo više godina bezbednosno stanje na određenom prostoru, mi ćemo po kvalitetu tog stanja, odnosno po kvalitetu bezbednosti ili, još konkretnije, po sniženom stepenu nepravde ili po postojanju pravde i nepravde i njihovim odnosima, oceniti kvalitet tog pravosuđa. To je najbolji parametar. Ostali su, kažem, pojedinačni i treba ih analizirati kako se ne bi desilo da jednako posmatramo dobrog i lošeg sudiju.

I to je isto tako veliki problem, jer mi imamo čak i u sudovima, gde ima puno loših sudija, takođe, dobrih sudija i onda im ode glas da su sve sudije tamo loše. To je druga vrsta opet nepravde i zato nemamo pravo ni na tu vrstu paušalnosti, ni na tu vrstu površnosti.

Jako je važno i među lošom grupom istaći onoga ko je dobar, kao i obrnutom među dobrom grupom istaći onoga ko je loš. Ali, ono što jesu neumitni pokazatelji, da ukoliko imamo nagomilane probleme u pogledu opšte bezbednosti, u pogledu stepena nepravde od drastičnog nasilja do nekih drugih oblika nepravde, onda tada ipak moramo razumeti da se tom prostoru ili institucijama pravde na tom prostoru moramo značajnije posvetiti.

Dakle, meni je žao kao čoveku koji dolazi iz Novog Pazara što se moj grad, moj Sandžak i taj deo ove zemlje najčešće u medijima posmatra ili primećuje ili postoji samo kada su u pitanju incidenti i problemi. Jedna pucnjava, druga pucnjava, treća pucnjava.

Dakle, da podsetim javnost, Novi Pazar je u XV veku imao više stanovnika nego London. Dakle, ovo je istorijski podatak. Znači, grad koji je u XV veku imao više stanovnika nego London i on predstavlja jedno središte, kulturno civilizacijsko središte. To je bilo raskršće istorijskih puteva, od Dubrovnika prema istoku, od juga prema severu, severa prema jugu, bez obzira što smo jedno vreme izbegle saobraćajnice, ali to je potencijal. Znate i sami šta se tu sve prepliće, od nemanjićke Srbije, preko krunisanja kralja Tvrtka bosanskog do preplitanja i ukrštanja i sažimanja, nažalost, ponekad i sudaranja svih mnogih velikih kultura i civilizacija. To zapravo govori koliko je to bitan prostor. On je i dalje bitan. On čak i kada je problematičan, on je bitan, ali je sada pitanje našeg odnosa da li ćemo jedan prostor tretirati kao prostor sudara ili kao prostor susreta.

Kakav god pristup napravili, taj prostor sam po sebi nije kriv. Nije do prostora, da li se ljudi sudaraju ili susreću. Ne, prostor je prostor. On može biti geografski, geopolotički, geokulturološki itd, ali je pitanje ljudi da li je to neuralgična tačka, da li je to tačka susreta ili tačka sudara. To je pitanje naših pristupa, da li mi želimo da to bude tačka sudara ili tačka susreta. Nažalost, mi smo decenijama imali pogrešan pristup samom Sandžaku kada je politika u pitanju. Imali smo nekako politike isključivosti. Smatralo se ukoliko nešto dobiju Srbi, ostvare neki svoj cilj, da to apriori mora biti na štetu vršnjaka. Ukoliko nešto dobiju Bošnjaci ili ostvare, to mora biti na štetu Srba.

Politike ili - ili su nas uništile, zaustavile. Pojele su nam stotine godina. Treba da stavimo tačku, mi poslanici Stranke pravde i pomirenja se borimo da otvorimo novu stranicu gde ćemo iza nas poslati u prošlost politiku ili - ili, politiku isključivosti, jer i prostorno i kulturološki tu ima mesta za sve koji žive, za Bošnjake, Srbe, Crnogorce, Albance, Rome i sve druge. Dakle, prostor nije tesan ni geografski, ni kulturološki.

Tradicionalno kada gledamo odnos običnih ljudi, on nikada nije bio prostor isključivosti. Nikada to nije bio prostor ili mi ili oni, nego, naprotiv, i mi i oni. Međutim, kad god su se umešale neke tendenciozne politike koje su htele da narod jedan ili drugi koriste za svoje banalne partijske lične interese ili ciljeve. Onda smo imali određena paljenja ili određene negativne tendencije.

Prema tome, ukoliko otvorimo jednu takvu novu stranicu gde ćemo imati politiku i jedni i drugi sa jednima i sa drugima baš onako kako je to tradicija Balkana općenito, ali suštinski u kulturološkom smislu, ne politički i vojno. Takva je i tradicija samog Sandžaka i Novog Pazara. Međutim, da bi mi imali mogućnost da takvu politiku primenimo moramo imati, pre svega, sigurnosti u sopstveni kulturološki identitet, jer ukoliko ja imam takvu sigurnost, ja nemam problem da sedim sa drugim, da razgovaram sa njim, da se družim, da razmenjujem svoja kulturološka blaga, a ukoliko sam nesiguran, onda ja pokušavam sopstveni subjektivitet i identitet da gradim na negaciji drugog, na eliminaciji drugog, na udaljavanju tog drugog ili eventualno na uzurpaciji njegovih dobara.

U tom kontekstu jako je bitno da notiramo šta je to zajedničko među nama. Ja sam u mnogim pokušajima da to uradim našao da je mnogo više tog zajedničkog, nego onog po čemu se razlikujemo, iako to po čemu se razlikujemo uopšte ne smatram manjkavošću, nego smatram nečim što je prirodno Bog dao, stvorio ljude narodima, nacijama i plemenima, ali im dao isto tako da se zapravo dokazuju i takmiče isključivo po plemenitosti i po ljudskosti.

Dakle, to što se razlikujemo, treba jedni drugima da poštujemo i treba da pomognemo i da omogućimo, pre svega, kao sistem države da svako to razvija u okviru sopstvenih, duhovnih, etničkih i svih drugih uverenja i posebnosti, ali ono što je zajedničko, i toga je mnogo više, i ono se tiče ovih realnih aspekata života, bilo da je u pitanju sistem pravde, bilo da je u pitanju sistem obrazovanja, bilo da je u pitanju sistem lečenja, bilo da je u pitanju infrastruktura ili privreda. Inače, kada imamo rupu na putu, ta rupa ne zna da li je to srpski točak ili automobil ili bošnjački točak ili automobil, on će biti polomljen.

Na ovom polju imam određene pomake i ozbiljne najave vezano za infrastrukturu, i to je nešto što svakako pozdravljamo. Ono što nam kasni jesu investicije, fabrike, a o tome sam već govorio, neću se na to vraćati.

Prema tome, u sistemu pravde, ukoliko kriminalci sa namerom likvidacije nekoga, odaberu prostor platoa policijske uprave, draga gospodo, to nije poruka, to nije obična likvidacija usred bijela dana, dakle, to je poruka državi, to je poruka policiji - mi smo sigurni, mi možemo da pucamo ispred policijske uprave zato što ili smo toliko ojačali da je policija za nas i država su jako slabi, što u ovom slučaju nije tačno, već imamo nekoga u toj policiji koji nas štiti, što jeste tačno. To treba da bude briga svih nas i, kada se o ovome govori, ne treba da imamo nikakve partijsko-politikanske razlike ili namere po tom pitanju.

Zašto? Zato što taj kriminalac, koji je puca toga dana, u nogu pogodio onoga ko mu je bio cilj da ga likvidira, a u grudi je pogodio ženu, nevinu osobu, koja je prolazila tog trenutka trotoarom.

Gospodo, ta žena je mogla biti ko. Taj metak nije pitao da li je ona Bošnjakinja ili Srpkinja, taj metak nije pitao čija je ona sestra, čija je ona majka, mogla je biti bilo koga.

Prema tome, ovo je tema koja ne sme ni na koji način biti drugorazredna. Znam da ćemo proceduralno sve ovo završiti, ali mi moramo ove teme usvojiti kao strateške, podići ih iznad partijskog interesa i krenuti zajedno da se konačno obračunamo sa kriminalom i nasiljem, ne da ih ukinemo. Nikad nijedna civilizacija nije uspela ukinuti kriminal, ali se kriminal mora vratiti tamo gde mu je mesto, gde se i jezički terminološki tretira - u podzemlje, ispod šahti. Kod nas se kriminal izlio kao fekalija iz šahti i mi moramo sve učiniti, svim sistemskim mehanizmima, pre svega, pravosuđa, tužilaštva, policije da zapravo to zaustavimo. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsedniče Zukorliću.
Imamo više prijavljenih u sistemu. Trenutno prednost imaju predstavnici predlagača.
Prvo, ispred Odbora za pravosuđe i državnu upravu i lokalnu samoupravu, predsednik Odbora Vladimir Đukanović.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Poštovani članovi VSS, Državnog veća tužilaca, da vas pozdravim. Ja ću malo otvorenije da pričam o ovoj tematici. Možda će me to koštati, možda neće, ali kako god, jer mislim da je veoma važno zato što ovde mora da se malo menja svest ljudi. Mi tu svest koju smo od Broza sebi nametnuli je takva da uvek moramo da slušamo vlast i mene to strašno nervira kada nekada ovako istupam, pa obično politički protivnici, a i mnogi kod nas, što se tiče nekih kolega, pa kažu – to si se ti dogovorio sa Vučićem. Nikada se u životu ni za šta nisam dogovarao sa predsednikom stranke, iako bih ga svakako uvek pitao nekada za neko mišljenje, pošto ga izuzetno uvažavam kao čoveka koji jeste lider ove zemlje, ali ljudi moraju da budu nezavisni i samostalni i da samostalno razmišljaju, a ti koji vas osporavaju što samostalno razmišljate su upravo oni koji su naučili da dobiju mišljenje od nekoga, da im neko servira mišljenje i da tako misle. Nije ni pravosuđe izuzeto od toga.

Naučili smo, nažalost, kao narod, kroz tolike godine da uvek idemo uz dlaku nekome i moram da kažem, a ubeđen sam da će se članovi VSS složiti i većina sudija – u ovoj zemlji ne postoji politički pritisak na pravosuđe. To je laž. To je izgovor. Ne postoji. Najveći pritisak na pravosuđe dolazi iz privrednih krugova. To je najveći pritisak koji postoji – tajkuni, raznorazni privrednici koji misle da mogu tek tako da dođu do sudije da im reši problem itd, oni vrše pritisak. To će vam reći sve časne sudije.

Politički pritisak, ako postoji, možda na nekom nivou lokalne samouprave, možda neki predsednik opštine da sebi za pravo da može da zove predsednika suda, sudiju itd, ali moram da kažem da cenim jako sudije, evo, kao advokat u svojoj praksi. Pošto svaki advokat, složićete se, na suđenju gleda interes svog klijenta i uvek će, naravno, pokušati nešto i mimo procedure, da proba da svom klijentu ide u korist, ali svaki sudija kada vas, što bi narodski rekli, oduva na suđenju, ja cenim tog sudiju, jer ima kičmu, jer ima stav, jer je potpuno nezavistan i svaka mu čast na tome.

Iskreno moram da kažem, od kada sam postao član VSS i Državnog veća tužilaca, nema ko me nije zvao te za ovog sudiju, te za onog. Ogovaranja, to je strašno. Podmetanja jedni drugima, to je jezivo, a isto i u advokatskoj praksi. Valjda ljudi misle da imaš politički uticaj, pa ćeš moći da utičeš na sudiju. Ljudi, ja to ne radim, pre bi se ubio nego to da radim i nemojte više nikada da me zovete za tako nešto. Neću to da radim. Ti koji osporavaju kažu – ti ćeš da vršiš politički uticaj. Ne, oni te osporavaju zato što su oni takvi, sebe gledaju u ogledalu, oni su ti koji su vršili politički uticaj na sudove i postavljali sudove po kriterijumu kako im opštinski odbor dostavi kandidaturu, pa kažu – ovaj je podoban, radio je za naš odbor, kampanju, od vrata do vratu, neka ovaj bude sudija. Setimo se samo kako je to DS radila nekada.

Ja to neću da radim i otvoreno kažem svim svojim kolegama i bilo kome – nemoj da me iko ikada zove za bilo kog sudiju, ne interesuje me. Ja ću vas iz kurtoazije saslušati, ali mi ne pada na pamet da to poslušam, nego ću gledati kakav je taj zaista kandidat, pa ako dobije većinu u VSS, kao ovde što imamo gomilu sudiju, i predsednika sudova, neka bude izabran, ali neću to da radim.

Postoji nešto što se zove dostojanstvo. Ako u Ustavu piše da je sudija nezavistan i samostalan, ima tako i da bude. Ako ima stalnost sudijske funkcije, a to sudije moraju da imaju u svojoj glavi. Stalnost sudijske funkcije je veoma važna stvar. Vi kada izaberete tog sudiju gotovo nikad više ne možete da ga smenite, odnosno da ga razrešite, osim ako mu ne istekne radni vek ili ako ga ne uhvatite u krivičnom delu, ali se obično gleda dostojnost osobe koju birate.

Zato je ovo veoma važna stvar. Naše pravosuđe je nažalost dotaklo dno i to upravo zbog ovakvog razmišljanja ljudi i naše javnosti. Naše pravosuđe je danas ubedljivo na najnižem stepenu poverenja, jer će ljudi uvek smatrati, ako imaš vezu, možeš nešto da mi rešiš. Nemojmo to više da radimo.

Sudije su 90% čestite, časne i poštene. Ima 1% koji očigledno remeti to sve, ali moramo od ljudi da znamo, i to su ljudi od krvi i mesa, žive u ovom društvu u ovom okruženju. Nemamo pravo da ih tretiramo kao da su gubavi, kao da su ne znam šta i kad god vidimo sudiju pa to je strašno. Nisu oni krivi što možda nekada postoje loši zakoni u smislu procesnih pravila itd, što se odugovlače, nažalost, suđenja. Šta da radite? Postoji negde procesna mogućnost da to radite. Zato smo mi tu da menjamo takve zakone. Veliki sam pristalica promena ZPP-a u mnogo čemu. Za ZKP sam zaista veliki pristalica promena mnogo čega.

Hoćemo da se borimo protiv organizovanog kriminala. Slažem se. Moramo da se borimo protiv organizovanog kriminala, ali onda to tužilaštvo zaista mora da prione na posao. Recimo, ja sam veliki pristalica da se ono policijsko zadržavanja sa 48 sati produži na 72 časa. Nadam se da će se to jednom usvojiti, jer taj jedan dan mnogo omogućava i tužiocu, a i policiji da prikupi određene podatke, pa taj koji ode na 72 časa na policijsko zadržavanje ima tri dana da razmisli šta je radio, a ne ovako posle 48 časova, uglavnom bude pušten ili, ako se odredi taj pritvor, pitanje je kako se određuje. Imali smo iks puta slučajeve, pa čak i za pokušaje ubistva, gde posle 10 dana sudija za prethodni postupak kaže – nema indicija da će da ponovi delo i pusti onoga ko je imao pokušaj ubistva. Dešavalo se to ljudi i onda šta ljudi da pomisle – gde je ovde pravda? Znači, to moramo mi da menjamo ovde u Skupštini i tu pravosuđe može da nam pomogne.

Ono što želim uvek da istaknem, pravosuđe ne može da bude nezavisno od naroda. To što sada neko traži i vrše se strašni pritisci da isključivo sudije same sebe biraju. Ljudi, to nije normalno.

Svakako da nezavisnost i samostalnost mora da postoji, ali ne možete da budete odvojeni od naroda. Šta ćemo da imamo, kastu od 10 ljudi koji će da bira sudije? Pa ti će da budu najbogatiji u državi onda jer će da odlučuju o tome ko će da vam bude sudija, a onda sudovi nikom živom neće odgovarati i sada imamo taj problem.

Ja sam inače veliki protivnik ovog izbora na prvi mandat, to treba ukinuti, ako u Ustavu piše da imaš stalno sudijske funkcije, kakva provera na prvi mandat kad si izabran, onda si sudija i to je to. To se slažem da bi trebalo ukinuti. Nadam se da će ovim ustavnim promenama to da se dogodi, ali ne možemo da sudove odvojimo od naroda, tim pre zato što sud kada donosi presudu, donosi presudu u ime naroda, a jedina veza naroda sa državom je ovaj parlament ovde, zato što narod svoj suverenitet prenosi na poslanike. Pa nemoguće je baš toliko da budete odvojeni od naroda i da kažete „e mi smo sad skroz nezavisni, samostalni“.

Ne, to nije nezavisnost i samostalnost. Vi morate da imate neku vezu sa narodom, pa makar preko ove Skupštine. I zato sam veliki protivnik toga da u potpunosti sudije same sebe biraju. To nas dovodi do sudokratije, to nas dovodi do jedne potpune odvojenosti jedne grane vlasti u potpuni neki, kako bih se sad izrazio, to je država u državi, eto u bukvalnom smislu. I naravno da na takvu granu vlasti će onda mnogi drugi vršiti uticaj. Hajte, nemojmo da se zamajavamo i da se zanosimo, pa sad ćemo da budemo naivni da ne vidimo kako raznorazne ambasade ovde pokušavaju da vrše uticaj na naše sudove. Organizuju se seminari, pa odjednom neko oprema naše sudove, recimo USAID ili već neko. Nemojte mi reći da oni to rade zato što mnogo vole naše pravosuđe i žele da pomognu, pa nismo naivni toliko.

Naravno da se uticajem na sud od strane tih ambasada zapravo suštinski vrši kontrola države i kada biste imali apsolutno izdvojenost jedne grane vlasti od države, pa mi ćemo onda dobiti da ta grana vlasti radi za neke druge vlade, a da suštinski za svoju državu ne radi, zato što ćete uvek imati strahovit uticaj stranog faktora na tako nešto i to mora da se nekako spreči.

Na kraju krajeva, ti što nam sve to traže iz EU, Venecijanske komisije, ja stvarno sve to poštujem, ali oprostite, kako je u vašim zemljama? Da li to može baš u vašoj zemlji tako? Pa, nemojte od Srbije praviti „banana“ državu. Srbija je samostalna nezavisna država. Poštuje evropska pravila, ali kad to bude važilo kod vas onda možemo da pričamo da tako nešto važi i ovde. Ali, pošto to ne važi kod vas i vi to nikada nećete uvesti jer znate dobro čemu to vodi, onda nemojte ni od nas nešto takvo da tražite.

Sve u svemu, mi danas ispunjavamo dobar deo kriterijuma za poglavlje. Biramo osamdeset i nešto predsednika sudova. Bogu hvala da će predsednici sudova stupiti na dužnost. Visoki savet sudstva, Državnog veća tužilaca, mi konstatujemo šta su sudije i tužioci birali, koje svoje predstavnike biraju Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca, ja to pozdravljam. Ono što sam zgranut, i sad stvarno moram da reagujem, kada je izabran Visoki savet sudstva, jedna politička stranka, koja nam inače priča kako se strašno zalažu za nezavisnost pravosuđa, je dala saopštenje kako je mnogo zadovoljna izborima za Visoki savet sudstva zato što kaže vlast ne može tu da utiče. Pazite vi to, politička stranka, govorim o stranci „Slobode i pravde“, gospodina Dragana Đilasa.

Dali su saopštenje, pa ko ste vi da li ste zadovoljni ili niste zadovoljni sa izborom Visokog saveta sudstva? O kojoj vi nezavisnosti onda pravosuđa pričate, ljudi božiji? Pa, šta bi ste vi radili da ste vlast kada sad kao opozicija dajete saopštenje da ste zadovoljni izborom članova Visokog saveta sudstva? Pa to je ljudi nenormalno, to je za svaku osudu, pa to je politički pritisak ako govorimo o političkom pritisku.

I umesto to da javnost osudi, ne, mi se ovde bavimo potpuno neverovatnim stvarima. Mi imamo u tim njihovim medijima glorifikovanje neke dvojice sudija za koje zaista nemam ništa protiv. Ja svakog poštujem, svako ima i neki svoj politički stav, ali ako si sudija idi onda budi sudija, ako nećeš da budeš sudija osnuj svoju političku stranku, izađi na izbore i osvoji glasova koliko osvojiš, a ne da daješ opskurnim portalima poput „KRIK-a“ da daješ kao predsednika Višeg suda intervju, gde napadaš direktno republičkog javnog tužioca. Pa, ko si bre da ti to radiš? Ko si ti to da radiš?

Da ne govorim o ovom Majiću, ja ne znam, da li taj čovek ikada piše neku presudu, šta radi taj, osim što se bavi politikom i ne znam, piše knjige? Ljudi moji, vi ste sudije. Nećete da budete sudije? Napustite tu funkciju, razrešiće vas po vašem zahtevu, kako god hoćete, idite bavite se politikom, izađite na izbore. Koliko glasova dobijete – kapa dole, budite u parlamentu, šta god. Ne možete tako da zloupotrebljavate sudijsku funkciju da sa mesta sudije dajete političke izjave. To je van svake pameti. Onda se posle ljutite ako vam neko prigovori i kaže „pa čekajte, vi se bavite politikom a ne vašim poslom“ i onda kažu „to je strašan pritisak na pravosuđe“. Ne, nije nikakav pritisak na pravosuđe. Vi time što to radite, vi vršite pritisak na pravosuđe i takvim pojavama mora jednom da se stane u kraj.

Ja molim sudije, sve sudije, ljudi, vi ste nezavisni, vi ste samostalni, radite svoj posao čestito, pošteno, ni po babu ni po stričevima, tužioci takođe. Vi ste samostalni, razlika između samostalnosti i nezavisnosti je prilično velika. Znači, vi ste samostalan organ, radite. Molim vas, evo krenula je borba protiv organizovanog kriminala, ni po babu ni po stričevima. Hapsite za koga god imate sumnju da je negde vršio neka krivična dela. Da li je to deo vlasti neko, da li vam je to rođeni otac, ko god- hapsite. Ova zemlja mora da vidi, da doživi pravdu, jer kriminalci ne mogu da budu na slobodi i ne mogu da vode državu, nego ovde mora da se zna svakako neki red.

Naravno, u Danu za glasanje ovo ćemo podržati. Hvala vam.

Hvala.

Sada reč ima izborni član DVT, gospođa Tatjana Lagumdžija. Izvolite.

Poštovani predsedavajući Narodne skupštine, uvaženi narodni poslanici, DVT kao ovlašćeni predlagač za izborne članove DVT iz reda javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca na stalnoj funkciji, nakon sprovedenih neposrednih izbora koji su bili 12. novembra ove godine, a na način i u postupku koji je predviđen Zakonom o DVT, donelo je Odluku o predlogu kandidata za izborne članove DVT iz reda javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, te predlaže Narodnoj skupštini da izabere sledeće kandidate.
Sa liste Republičkog javnog tužilaštva Branka Stamenkovića, zamenika republičkog javnog tužioca. Sa liste apelacionih javnih tužilaštava, Tužilaštva za organizovani kriminal i Tužilaštva za ratne zločine Milana Tkalca, u vreme donošenja Odluke DVT apelacionog javnog tužioca u Novom Sadu.
Iz viših javnih tužilaštava Tanju Vukićević, zamenika javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, a iz osnovnih javnih tužilaštava Borisa Pavlovića, javnog tužioca u Trećem OJT u Beogradu i Predraga Milovanovića, zamenika javnog tužioca u Drugom OJT u Beogradu.
Kada je reč o javnim tužilaštvima sa teritorije autonomne pokrajine, DVT predložilo je Branislavu Inić Jašarević, zamenika javnog tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Novom Sadu.
Biografije svih kandidata nalaze se u vašem poslaničkom materijalu. Ja ih ovom prilikom ne bih čitala, ali napominjem da se radi o karijernim tužiocima, odnosno zamenicima javnih tužioca, koji uživaju lični i profesionalni ugled u tužilačkoj organizaciji, pa predlažemo da u Danu za glasanje podržite navedene kandidate i izaberete ih za članove DVT iz reda javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca.
Takođe i tačka 18. dnevnog reda odnosi se na DVT, koje predlaže prestanak funkcije našim kolegama i to Nerminu Koškovcu, javnom tužiocu u Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Pazaru, Stanislavu Stankoviću, u Osnovnom javnom tužilaštvu u Lebanu, Mihalju Pakaju, javnom tužiocu u Osnovnom javnom tužilaštvu u Bečeju.
Svi tužioci su navršili radni vek i iz tog razloga predlažemo da im prestane funkcija javnog tužioca sa datumima navedenim u predlogu naše odluke.
Naravno, stojim vam na raspolaganju za sva pitanja vezana za biografije predloženih kandidata za članove DVT iz reda javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca. Hvala.