Dame i gospodo narodni poslanici, jesmo svedoci ovih dana, meseci, pa čak i godinu unazad da se među građanima Srbije stvara jedna jako negativna slika o Narodnoj skupštini Republike Srbije, o narodnim poslanicima, uopšte, ali moram da kažem da to nije počelo za vreme vlasti SNS i Aleksandra Vučića, počelo je mnogo ranije, otprilike, vrlo brzo posle petooktobarskih promena.
Tadašnji režim, valjda u nedostatku rezultata, kao što su izgradnja puteva, škola, bolnica, otvaranje fabrika, morali su nešto da ponude građanima, da se građani zabavljaju o svom jadu, dok su gubili posao socijalno, ekonomski na svaki drugi način propadali. Tako je počelo urušavanje dostojanstva Narodne skupštine.
Kada je bivši režim izgubio vlast, opet, valjda u nedostatku političkog programa, političkih ideja, nedostatka poverenja građana na izborima, na svaki način pokušava da uruši ugled i dostojanstvo Narodne skupštine, kao i svakog narodnog poslanika pojedinačno.
Napisan je ovaj kodeks predložen od strane administrativnog odbora. Možda je to trebalo i ranije da se uradi, ali ne znam zaista da li bi to davalo onaj rezultat koji očekujemo od jednog ovakvog dokumenta. On svakako daje jednu određenu bolju sliku i bolju priliku da narodni poslanici rade. Međutim, dostojanstvo Narodne skupštine nije stvar predsednika Narodne skupštine, predsedavajućeg, već svakog od nas narodnih poslanika koji učestvujemo u radu Narodne skupštine i to je u mnogo čemu regulisano Poslovnikom o radu Narodne skupštine, ali kodeks, ovakav kakav jeste, daje i određena malo veća ovlašćenja za ponašanje narodnih poslanika van sednice i van zgrade Narodne skupštine. To je svakako jedan korak napred.
Zašto to kažem da bi ovaj kodeks trebalo ranije da bude donet? Evo, koji god deo pročitam ovog kodeksa, mogu da nađem primer kako se bivši režim odnosio i prema Narodnoj skupštini i prema dostojanstvu narodnog poslanika i prema uopšte značaju funkcije koju obavlja.
Evo, ja ću krenuti negde možda od sredine. U obavljanju poslaničke funkcije narodni poslanik je dužan da se s poštovanjem odnosi prema zaposlenima, bez bilo kakvih predrasuda. U obavljanju poslaničke funkcije narodni poslanik ne sme da ugrožava načelo političke neutralnosti zaposlenih.
Da li znate kako je to izgledalo u vreme Dragana Đilasa i njegove vlasti? Zaposleni u Narodnoj skupštini koji nisu hteli da potpišu pristupnicu DS izbacivani su iz svojih kancelarija, davana im je po jedna stolica da sede u hodnicima Narodna skupštine. Zamislite kršenje dostojanstva običnog čoveka od strane nosilaca vlasti? To je radio režim Dragana Đilasa.
Kada je to postalo baš previše brutalno i za njihov stomak i za njihove oči, našli su kompromisno rešenje, zaposleni koji nisu hteli da potpišu pristupnicu DS premestili su u kućicu za lift. Da objasnim šta je to. Mala prostorija u kojoj se nalazi pogonska jedinica lifta, elektromotor, sklopke, sajle, šta ti ja sve znam. Tako se odnosio prema zaposlenima u Narodnoj skupštini režim Dragana Đilasa.
Gospodine Odaloviću, ti ljudi još rade u Narodnoj skupštini i vi znate da je tačno to što govorim.
Možemo da pričamo i o tome. Evo jedan citat i voleo bih da svi državni organi donesu ili bar neke svoje kodekse ili da ubace u neka svoja podzakonska akta, ali zamislite da je u Statutu Grada Beograda pisalo sledeće: „Gradonačelnik Dragan Đilas je dužan da savesno, efikasno i ekonomično upravlja i koristi materijalna i finansijska sredstva koja su mu poverena u obavljanju gradonačelničke funkcije, kao i da sprečava njihovo nezakonito raspolaganje.“
Da li je to bilo moguće? Ne samo da nije bilo moguće da bude napisano. Ne, i ako bude napisano, nije bilo moguće pridržavati se toga. Takav je bivši režim bio.
Ili, Član 8 - Narodni poslanik je dužan da pristojno i da sa dužnom pažnjom i poštovanjem se odnosi prema građanima, uvažava druge narodne poslanike, govorom ne podstiče mržnju i nasilje.
Da podsetim svoje kolege koji su malo stariji, a da kažem ovim mlađima i građanima Srbije, pa iz ovih skupštinskih klupa se pozivalo na ukrajinski scenario, ovde u našoj Narodnoj skupštini, pa kada su videli da to nije moguće, onda su ovde u našoj Narodnoj skupštini priželjkivali i prizivali makedonski scenario.
Šta je jedan i drugi scenario? Nasilno preuzimanje vlasti. To su radili narodni poslanici bivšeg režima, narodni poslanici koji su bili na vlasti za vreme režima Dragana Đilasa.
Da li bi nam pomogao ovaj kodeks u vezi toga protiv, recimo, Balše, Kene, onog Aleksića i da ne nabrajam druge? Ja verujem da ne bi, ali bar bi imao neku osudu javnosti.
Kažu neke nevladine organizacije koje su nekako više naklonjene ka bivšem režimu, da ovaj kodeks nije dobar zato što narodni poslanik ako ga prekrši neće biti kažnjen, imaće javnu osudu. Zamislite sada da su kolega Martinović i Administrativni odbor predvideli nekakvu vrstu da li materijalne ili bilo kakve druge kazne, kako bi nas taj nevladin sektor napadao? Napadao bi nas da smo diktatori.
Kako je izgledala demokratija u vreme Dragana Đilasa? Ako narodni poslanik bude isključen sa sednice Narodne skupštine ne zato što je ugrožavao fizički ili moralno ili bilo koji drugi integritet predsedavajućeg, ministra ili bilo kog drugog narodnog poslanika, nego zato što je hteo da iskoristi svoje pravo slobode govora ovde u Narodnoj skupštini, valjda smo zato narodni poslanici, i ako neće da napusti salu posle mere isključenja, da li znate kako je izgledala njihova demokratija?
Prvo dolazi skupštinsko obezbeđenje, poziva sve narodne poslanike da izađu iz sale, poziva sve novinare da izađu iz sale, onda se pojavljuje drugi deo skupštinskog obezbeđenja, čupaju iz svih ovih kamera sve moguće kablove, znači, sala Narodne skupštine nema više nikakve veze sa ostatkom sveta i tada ide molba poslednja da napusti salu Narodne skupštine i druge kolege koje nisu htele da izađu, da napuste i oni. Ako se to ne desi, skupštinsko obezbeđenje izlazi i dolazi neko drugo, bez uniforme, bez službenih oznaka, u kožnim jaknama, patikama, sa palicama i počinju da tuku narodne poslanike. Tako je izgledala demokratija u vreme Dragana Đilasa. I video i osetio na svojoj koži.
Sada će ti mediji, te nevladine organizacije koje tada nisu htele ni slovo da kažu o ugroženosti narodnih poslanika, o ugroženosti demokratije, da pričaju kako je ovaj režim nedemokratski i kako vodi u diktaturu?
Mislim da sa ovim kodeksom možemo mnoge stvari ako ne da sprečimo, barem javno da osudimo, jer šta reći o narodnom poslaniku koji hoće… Pazite, narodni poslanik u svakom trenutku može da uđe u zgradu Narodne skupštine. Pa čak ako nije normalno doba, ako najavi sekretaru Narodne skupštine, ući će u zgradu. Zamislite narodnog poslanika koji hoće da uđe u zgradu Narodne skupštine tako što razvaljuje vrata i hoće svoje satrape da uvede unutra valjda da je ponovo pale, da se hvale kako su osvojili Narodnu skupštinu?
Imali smo i tu sliku pre nekoliko meseci ovde u Srbiji. Tada je policija opet, kao državni organ, reagovala, po meni, relativno blago, a razumem i zašto tako, zamolili su ih da napuste Narodnu skupštinu. Isto se dešavalo i sa zgradom RTS, gde smo opet videli neke poslanike, pa smo videli jednog bivšeg kolegu narodnog poslanika kako kaže na javnom servisu da Srbija ima najveću stopu smrtnosti u Evropi na 100.000 stanovnika. Dovoljno je da pogleda sajt Svetske zdravstvene organizacije da vidi da su 33 evropske zemlje ispred Srbije po stopi smrtnosti u negativnom smislu.
Bitno je da se pravi jedna lažna slika o nekakvoj diktaturi, o ugroženosti građanskih sloboda, o ugroženosti prava na okupljanje, pa čak idu i dotle da u svoje političke borbe uvlače i članove porodice, decu. Mislim da je to krajnje, poslednje, po meni čak i morbidno. Uvući decu u vašu političku borbu, pa makar to bila i deca predsednika Republike Srbije, nije normalno. To je za svaku osudu, ali šta očekivati drugo od ljudi koji su ovde uticali na mlade ljude. Na mlade ljude najlakše je uticati, nemaju dovoljno životnog iskustva, nemaju dovoljno zrelosti, uvek su puni tog avanturističkog, buntovničkog duha.
Šta je radio bivši režim koji predvodi Dragan Đilas? Tu istu decu huškali su na policiju, da se tuku sa policijom. Oni nisu bili u prvim redovima, niti su poveli svoju decu kao primer, nego tuđu. To samo pokazuje koliko je bivšem režimu stalo i do nečije dece, koja nisu njihova, i do građana Srbije i do Republike Srbije.
Ovaj kodeks sve te morbidnosti u političkom životu Republike Srbije neće da reši, ali, ako ništa drugo, barem usvajanjem ovog kodeksa možemo da očekujemo još veću osudu javnosti, građana Srbije za sve ono što je bivši režim radio upravo dok je bio na vlasti, a onda sada kada nije na vlasti i kakvu štetu pravi građanima Srbije. Već sada oni cenzus od 3%, smanjeni cenzus, ne mogu da preskoče ni sa motkom, a da ga smanjimo i na 1%, kako vode svoju političku borbu, ni to im neće biti dovoljno.