Poštovani predsedniče, uvaženi narodni poslanici, mislim da je ovo prilika da zamolim sve odgovorne ljude u Srbiji, a mislim da ih ima dosta, suviše dugo traje i ova korona i sva priča o koroni i stanje u kome se nalazimo i borba koju vodimo da stvarno nema potrebe da govorimo o stvarima koje nisu potkrepljene činjenicama i za koje možemo da kažemo najblaže rečeno da su rekla kazala.
Država, resor ministarstva, Vlada, predsednik, prvi bi mi izašli i rekli da postoji neki problem, da vakcina može da izazove neke posledice ili da nije dobro da je primi neko. Da ne ulazimo u te teorije.
Kad vam neko nešto kaže da nešto utiče na, recimo na trudnoću, na bilo šta drugo ili ne može da se primi iz nekog razloga, krajnje je jednostavno, samo tražite da vam pokaže gde je i kada je to dokazano, ko je to objavio, ko stoji iza toga. Evo, ja vas eto samo toliko molim. Ko god šta da vam kaže za vakcinu ili za neki lek ili za bilo šta drugo, samo tražite da vam potkrepi činjenicama onim da je urađena studija na tome, da je to objavio, ne znam, ozbiljan medicinski časopis ili da je to prihvaćeno u nekoj drugoj državi ili da se tako gleda.
Jedino tako možemo da izađemo iz ovoga i da ne pravimo sebi još veće probleme od onih koje imamo i da dovodimo građane u zabludu i ono što jeste. Ja mislim da je to jedini način. Ako se budemo ponašali najbrže ćemo izaći iz svega ovoga i ostati bukvalno zdraviji i sposobniji da nastavimo dalje. Još jednom vas molim za to. Hvala vam.

Hvala.
Potpredsednik Vlade, ministar Nedimović.

Poštovani narodni poslanici, poštovani gospodine Markoviću, neki dan smo, tačnije prekjuče na jednu sličnu temu vodili diskusiju, a jako je važno zbog javnosti, to ste potpuno u pravu, da ukažemo na činjenice koje se danas nalaze na tržištu u oblasti stočarstva. Konkretno u oblastima koje ste vi pitali, a ja ću proširiti, ako mi ne zamerite i na ostale delove stočarstva. Jako je važno zbog ljudi koji ovo gledaju i koji se bave ovim poslom, jer stočarstvo je najteži deo poljoprivrede, to su ljudi koji najčešće moraju da rade bukvalno svaki dan i ujutru i uveče i ponekad ih često zanemarujemo i ne stavljamo ih u prvi plan u oblasti poljoprivrede iako bi oni tu stvarno trebali da budu.
Ja samo moram da kažem zbog javnosti da Vlada Republike Srbije u budžetu koji se tiče podsticaja, 70% sredstava sigurno izdvaja za Sektor stočarstva. Naravno novca nikad nije dovoljno. Tog novca je tri puta više nego što je bilo pre osam ili devet godina i to je jako važno reći. Ali, u ovom trenutku to je 53 milijarde dinara ukupno na razdelu Ministarstva poljoprivrede, ali kako BDP bude rastao, a raste izuzev ove 2020. godine zbog svih problema koji su vezani sa koronom, kada smo imali minimalan pad u odnosu na sve druge evropske zemlje, tako i budžet Ministarstva poljoprivrede a samim tim i Sektor za zvanje stočarstva će rasti. Ali, da se vratimo na konkretne stvari.
Potpuno ste u pravu, prošle godine u ovo vreme možda malo pre toga, prasad su bila negde oko 400 dinara, 380 do 400 dinara. Takva su bila kretanja na svetskom tržištu, a onda se desi jedan neverovatan poremećaj, to je sa pojavom opet gle, jednog virusa, afrička kuga svinja na prostoru Nemačke i došlo je do neverovatnog loma na tržištu u sektoru svinjarstva.
Zašto loma? Pre svega zbog Kine, jer Kina je najveći potrošač ove vrste mesa na čitavoj planeti. Mi isto iz razloga kao i mnoge evropske zemlje ne može da izvozimo na prostor Kine zbog ove afričke kuge svinja, ali moram samo zbog javnosti da kažem da smo mi ovu afričku kugu svinja uspeli da suzbijemo i svedemo je na granične oblasti u piratskom, zaječarskom i borkom okrugu. Javnosti radi, to je prostor gde mi nemamo toliku populaciju ove vrste stočnog fonda.
Ne daj Bože, sada ja ovde kao crni gavran, da nam se to desi na prostoru Mačve i prostoru Srema, jer nam je tu glavni kapacitet. Ne izuzimajući ostale krajeve Srbije, ali pričam vam po ciframa. Važno je ono što kažu brojevi.
Činjenica je da su prasad u to vreme bila 380 do 400 dinara, da su u jednom trenutku pali na 230 dinara i da je to bio potpuno neisplativ biznis, ali u ovom trenutku trendovi su takvi da je cena ka gore i očekujem da vrlo brzo dođemo do cifre od 270, 280 dinara, da se vratimo na tovljenike. Ne rade svi na farmama uzgoj krmača, samim tim i proizvodnju prasadi, nego je gomila ljudi koja se bavi isključivo tovom.
U zadnjih nekoliko godina imali smo sasvim pristojnu prosečnu cifru ako gledamo godišnji prosek. Ta cena se kretala između 157 dinara, kolika je bila 2014. godine do tamo 2019. godine kada je to išlo do 167, 170 dinara. Složićete se svi vi koji se bavite ovim poslom, koji se razumete, vi, gospodin Rističević i gomila ljudi koji su u ovom parlamentu na neki način u kontaktu sa ljudima koji se bave ovom vrstom stočarske proizvodnje, a isto tako i koji upravljaju nekim prostorima gde je poljoprivreda kao dominantna delatnost. To su bile dobre cifre.
Na sve to, Vlada Republike Srbije je za svako grlo, svakog tovljenika davala po 1.000 dinara, bez obzira jel cena bila 190 ili 140. Sada će neko naravno da kaže - pa gde je tu ekonomska logika kad imate nisku cenu da dajete istu subvenciju i kada imate visoku cenu da dajete tu istu subvenciju. Nama je cilj bio da se ovaj deo stočarske proizvodnje maksimalno podigne. Nemojte zaboraviti da pre 100 godina i pre 200 godina ova vrsta stočarske proizvodnje je u ovu državu sa jedne strane dala dovoljno finansijskih sredstava da može da izvojeva svoju nezavisnost, a sa druge strane da bude respektabilan faktor na ovom prostoru. Pričam pre svega o onom carinskom ratu koji je bio početkom 20. veka.
Sada, kakvi su trendovi u ovoj vrsti stočarske proizvodnje? Cena tovljenika u ovom trenutku je 130 do 135 dinara u zavisnosti od prostora na kome se nalazimo. Ako je udaljenije mesto od klanice to može ići pet dinara niže, ali trendovi su takvi da očekujemo da u narednih dve do tri nedelje će cena ići 10 do 15 gore. Tada dolazimo do cifre od nekih 145, 155 dinara kada možemo da kažemo, nadam se da ćete se složiti sa mnom, da malo odahnemo i da kažemo da je to neka cifra koja je dovoljna za proizvodnju u zavisnosti od vrste tehnologije koju primenjujete.
Zašto se ovo sve dešava? Zašto se dešavaju poremećaji? Neko će reći, pa da imamo visoke cene inputa u smislu kukuruza, soje, ostalih neophodnih hraniva, a sa druge strane imamo nisku cenu žive stoke.
Samo ću reći jednu stvar, da smo prošle godine imali rekordne prinose i u oblasti kukuruza, a imali rekordne cene. To je jedna od neverovatnih godina koja se retko dešavaju za razliku, čini mi se, ako mi dozvolite, da ne pogrešim, 2017. godine kada smo imali sušu, nešto nižu proizvodnju, a isto tako imali i niske cene. To je definitivno nešto što se dešava. Tako da sa aspekta inputa njih ima dovoljno.
Želeo bih samo zbog javnosti da kažem, nećete mi zameriti, ovo nema veze sa stočarstvom, ima veze sa ratarstvom, neće biti nikakve zabrane izvoza kukuruza. Kukuruz u ovom trenutku ima neverovatnu cifru i potpuno je prirodno da našim ratarima, da našim skladištarima, mlinarima, svima koji se bave ovim poslom, omogućimo da zarade neki novac.
Samo primera radi, u ovom trenutku neke zemlje koje su najveći svetski proizvođači pšenice, kukuruza, ograničavaju trgovinu. Navešću primer Rusije. Na primer, kada je reč o kukuruzu koji je jako važno zbog ove vrste proizvodnje o kojoj ste vi pričali. Oni su uveli tzv. kvote za izvoz plus još jednu stvar koja ruši cenu na domaćem tržištu, a to je taksa za izvoz. Nije baš normalno i uobičajeno da nešto kada izvozite da plaćate, obično je prirodno da to stimulišete da izvezete, ali zbog njihovih unutrašnjih razloga oni su uveli taksu od 25, pa kasnije od 45 tona po hektaru kako bi snizili cenu ove vrste hranila za svoju stočarsku proizvodnju.
Nekad je Rusija bila tržište za srpsku robu, u pogledu svinja. Danas su oni ovladali ovom tehnologijom i danas imaju oni sasvim dovoljno farmi.
Moram da kažem da će jedan od prvih zadataka nakon, ja se nadam, uspostavljanja kakvog takvog režima komunikacija između ljudi naš posao biti da osvojimo tržište Dalekog istoka, pre svega mislim na Vijetnam, mislim na Indoneziju gde je ogromna potrošnja svinjskog mesa u ovom trenutku. Mi pucamo, naravno pričam pod navodnicima, na prosto i Kine, ali tu, pre svega, zavisi od njihovih administrativnih razloga, da li će nam oni to pustiti.
Jednu stvar koju smo uradili prethodnih dana to je da, sećate se gomile priča o vakcinaciji od klasične svinjske kuge. To je priča koja je morila Srbiju, nije dala prostor za razvoj ove vrste poljoprivredne proizvodnje, a sa druge strane, verovatno će i koleginica Joksimović da se složi sa tim, u delu koji se odnosi na pristupne pregovore prema EU, to nam je bila jedna od kočnica u pogledima koji se odnose na poljoprivredu.
Zašto je to tako bilo svih tih godina ranije ja stvarno nemam pojma, ne bih se ni upuštao u to, ali smo mi zadnjih godinu, godinu i po dana to razrešili. Prvo smo ukinuli vakcinaciju da bismo otvorili tržište EU, zatim smo uradili jednu drugu star, a to je da uradimo monitoring i mi smo aplicirali u ovom trenutku tzv. „DG Sante“ koji se bave bezbednošću hrane da nam u narednih nekoliko meseci otvore to tržište.
Zašto to sve pričam? Što imate veće tržište imate veću potražnju. Što je veća potražnja imate veću cenu, možete da razvijate svoju proizvodnju. Mislim da su to jako važne stvari.
Iskoristio bih priliku da kažem da smo upravo danas od Narodne Republike Kine dobili informaciju da ćemo ovih dana potpisati protokol o izvozu kukuruza na prostor Narodne Republike Kine. To je jedno od najvećih svetskih tržišta za prostor kukuruza.
Znam da verovatno gomili ljudi koji slušaju ovo, prate ovo, i u ovoj sali, ovo nisu stvari koje su toliko interesantne, ali možda će se kolega pored mene koji sedi složiti sa jednom stvari da je uticaj poljoprivrede na BDP u 2020. godini bio takav da je gomilu problema koje smo imali koji su prouzrokovani koronom uspeo da neutrališe.
Mi imamo već tri godine, i 2018, 2019. i 2020. neverovatan rast u poljoprivrednoj proizvodnji. Naravno, u 2017. godini smo imali sušu i to su stvari koje možete da očekujete. Godina 2021, još je rano da pričamo o tome, ali ja se nadam da ćemo uspeti da očuvamo ove pokazatelje.
Što se tiče perspektiva, čuvamo naš prostor od bolesti u ovom sektoru stočarske proizvodnje. Jako je važno da nađemo kanale kojima ćemo da plasiramo tu robu, pre svega mislim u pogledu otvaranja tržišta.
Još ću jednu stvar da kažem, nemojte mi uzeti za zlo, možda sam uzeo previše vremena. Neki ljudi 2009. godine, neki žuti ljudi, ne mislim u kontekstu onoga u kom je neko drugi to možda pomislio, su potpisali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Mislim pre svega na žutu stranku, ne mislim na ljude, nemoj da mi neko uzme za zlo inače ću sutra, verovatno da visim po svim tabloidima.

Nemojte da se pravdate, molim vas.

Ne pravdam se, gospodine Dačiću, i nemojte mi uzeti za zlo 12 minuta i 40 sekundi.
Da nastavim, ako mi date još minut, ja ću završiti.
Potpišu oni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Ima ono čuveno penkalo…
Slažem se, sa aspekta jednog dela privrednih aktivnosti, fantastična star, dobra stvar, ali u poljoprivredi nama nije trebao veći kanal. Mi smo u tom trenutku sebe tako ukopali, da koristim taj, nemojte mi zameriti, možda neki jeftin rečnik, da smo carinske stope spustili na nula ili nešto blizu nula i otvorili svoj prostor, a pri tome nismo imali laboratoriju za bezbednost hrane koju smo otvorili pre godinu i po dana, premijerka je otvorila da bi kontrolisali kvalitet hrane, sve pustili kod nas i šta onda? Imate pritisak, sužava se prostor na kojem možete da prodate i vi nemate kud. Vi jednostavno dođete u situaciju da ne znate šta da radite.
Zato su nama važna nova tržišta, zato nam je važno, sad ću reći jednu stvar koja se tiče onoga što se svaki dan nalazi najčešće u ishrani mladih ljudi, dece, to su salame, paštete, viršle. Mi tu imamo carinsku stopu nula za uvoz iz EU. Da li to neko zna? Da bismo izmenili SSP treba jedno 27 zemalja da pregovaramo svaki trenutak. To vrši…
Evo neko, čujem iza mene, kaže mi, treba jedno 27 godina. Daj Bože 27 godina, brzo bismo to završili.
Ali, SSP je dvostrani pravni posao. U članu 26. SSP-a piše jedna odredba koja ide nama u prilog i koju ćemo mi iskoristiti u narednim mesecima na korist naše države i na korist našeg stočarskog fonda. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima potpredsednik Vlade i ministar Nebojša Stefanović.
Izvolite.

Hvala vam.
Poštovani gospodine Markoviću, ono što je za nas važno je da se o ovoj temi, dakle vraćanja vojnog roka i kako se on uklapa u naš dosadašnji aktuelni profesionalni sistem, povede temeljna i ozbiljna rasprava.
Meni je drago, pošto znam da vi ozbiljno pratite sve teme i naravno Narodna skupština jeste mesto da se i deo te rasprave vodi, pored naravno stručnih krugova kojima ćemo i naravno u kasnijoj fazi prepustiti našem Generalštabu, našim ljudima koji se u to razumeju, modalitete, načine, sve ono što se vezuje za stručni, profesionalni deo izvođenja. Ali, mi ovde govorimo o ideji da se, ono što je odlukom iz 2011. godine zamrznuto, da tako kažemo, da se odmrzne, da se ponovo reaktivira redovno služenje vojnog roka.
Ovo je tema o kojoj dugo i vodimo raspravu da ne bismo bili neozbiljni ljudi, da odluke donosimo preko noći ili da kažu ljudi da nismo razmotrili sve aspekte. Ovo je aspekt koji iz mnogo uglova mora da se sagleda, pre svega potreba naše vojske, potreba odbrane zemlje. Iz finansijskog aspekta zato što on ima i svoju cenu i pored naravno onog novca koji bi se trošio za služenje tih mladih ljudi, to bi bile četiri generacija sa oko 2.500 po generaciji vojnika, dakle oko desetak hiljada godišnje, pored tog novca koji bi bio potreban za njihove uniforme, opremu, hranu smeštaj, grejanje, vodu, prevoz, gorivo, vozila, sve ono što je potrebno za služenje vojnog roka, mi smo razmišljali naravno i koliko bi to bilo novca.
Danas smo razgovarali sa predsednikom o tome, pošto je on imao neke korisne predloge, ako bismo tim ljudima dali određeni deo novca kao platu, koliko bi to bilo i to je jedan od aspekata. Iako odluka nije doneta, ja ću vam reći zašto sam ja za to, zašto zaista iskreno podržavam vraćanje redovnog vojnog roka koji ne znači ukidanje profesionalnog sistema. Čuo sam i te neke priče.
Da bi ljudima bio vrlo jasan, dakle, to ne znači da ćemo imati manje profesionalnih vojnika ili da odustajemo od profesionalnog sistema. To jeste razlog zbog čega se tako opširno i ozbiljno razmatra ova tema. Dakle, profesionalni sistem ostaje, ali mi imamo danas situaciju da nam je važno da pojačavamo snagu naše vojske, da mlade vojnike učimo vojničkim veštinama koje nisu važne samo za ono što njima treba u vojsci već i kasnije u životu, što oni mogu da postignu kroz razne vidove u vojsci. Veoma nam je važno zbog patriotskog duha naše zemlje, hoćemo da učimo naše mlade ljude i kako izgleda ponos i dika naše zemlje, što jeste naša vojska, da nauče nešto o istoriji naše vojske, o našoj patriotskoj tradiciji, da slušaju himnu svoje zemlje svakoga dana, da se vrati određena vrsta discipline i da nauče nešto što je vrlo važno i za budućnost, a to je naravno i kako se koristi oružje, kako se koriste složeni borbeni sistemi.
Ono što je deo profesionalnog kadra, taj profesionalni kadar će raditi na najsloženijim sistemima, ali kao što je to nekada bilo u vosci, svaki regrut može da nauči da vozi vozilo, oklopno vozilo, može da nauči da vozi tenk, može da nauči da bude deo artiljerijskog sistema, može da bude vrlo koristan deo sistema veze, bilo šta što je važno za borbenu gotovost naše vojske. Ono što je isto važno, što isto smatram da smo možda izgubili u klasama koje smo izgubili možda ne služeći vojsku, to je aktivna rezerva. Vi znate da je aktivna rezerva do 65 godine starosti, ali ne daj bože da moramo da zovemo sutra u rezerviste nekog od 65 godina.
Dakle, mi treba da imamo da se svaka nova generacija uvodi u rezervu, a kako da se uvede u rezervu ako ti ljudi nisu služili vojsku? Ti ljudi ne znaju ni kako izgleda puška. Bilo je dosta pitanja oko toga. Dakle, da li ima neko pravo na prigovor savesti? To je ustavna kategorija, ljudi imaju pravo na to, ali to ne znači da oni ne mogu da obavljaju druge dužnosti u vojsci. Ali, ja iz onog iskustva koje sam video i ranije, realno, to je mali procenat ljudi koji bi se pozvao na prigovor o savesti. Najveći deo ljudi bi služio vojsku sa oružjem u ruci. Dakle, upravljajući sa složenim sistemima, manje složenim sistemima, učeći patriotske vrednosti jačamo našu vojsku, jačamo bezbednost Srbije, jer jaka vojska je jaka Srbija. To je uvek bilo tako.
Uveren sam da je mnogo bolje da se borimo da naša deca, čitao sam u novinama, video sam užasne stvari, ne znam da li je to bio razlog, ali samoubistvo ovog deteta koje je gledalo neki izazov na „Tik-Toku“, ili tako nešto. Voleo bih da naša deca i naši mladi ljudi manje vremena provode na takvim aktivnostima, a da provedu vreme učeći o čvrstini svoje zemlje, o čvrstini njenog duha, o čvrstini njene vojske i naravno da mnogo toga nauče, jer vojska je ogroman sistem u kome imate i vojno zdravstvo, koje isto mogu da prođu mladi ljudi koji su zainteresovani za to. Imate različite vrste jedinica u kojima mogu biti i regruti iz redovnog sastava, mogu doći regruti i u 63. padobransku, 72. specijalnu jedinicu posle osnovne obuke, mogu biti u raznim drugim sistemima, mogu se kasnije opredeljivati na osnovu toga i za aktivnu profesionalnu karijeru.
Dakle, zato podržavam ideju vraćanja redovnog služenja vojnog roka, mislim da je to važno za našu zemlju, da je važno za našu vojsku, koja je uvek bila stub i oslonac Srbije i to naravno kada se dobro osmisli, kada plan, a već se radi javna rasprava, osmišljavaju se modeli, sagledavaju mogućnost, šta je to što možemo i da promenimo, svaka dobra ideja je dobrodošla. Ako se Srbija bude opredelila za ovu odluku, ako budemo takvu odluku doneli, mislim da će onda to biti dobro uložen novac koji će značiti da je naša zemlja jača, mladi ljudi će dobiti, čini mi se, jednu značajnu, nije tu vojska ni da uči, ni da obrazuje, ni da vaspitava, da neko ne kaže da hoću to da kažem, ali da uradi jednu vrlo važnu ulogu u njihovim životima, a i da ih nauči nešto o vojničkom pozivu, što je kroz našu istoriju pokazivalo se da je što je jača voska bila, manje su šanse bile da nas neko napadne, jer to je ključna uloga naše vojske.
Vojska Srbije je tu da bude faktor odvraćanja, da niko ne pomisli da napadne Srbiju. Kada zna da Srbija ima sposobnu, modernu, dobro organizovanu i obučenu vojsku, tada su šanse da to uradi i veoma male. Zbog toga mislim da uz podršku i Narodne skupštine u toj raspravi možemo doći do najkvalitetnijeg rešenja. Rekao sam, ja podržavam tu ideju, ali naravno ta odluka nije doneta, videćemo u budućnosti sve faktore, mada iskreno mislim da bi to bio korak napred za bezbednost naše zemlje. Hvala.

Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragan Marković, Poslovnik.

Hvala, ministre Stefanoviću.

Gospodine Lončar, vaš odgovor mi se čini kao da ste vi odgovorili meni kao da sam ja to pitao. Da znate, ja sam mnogo dobro informisan i ova država je mnogo učinila, ne samo kada je u pitanju vakcina, već i zaštita i preventiva građana, tako da vas molim da se ispravite posle.

Kada je u pitanju poljoprivreda, gospodine ministre, šta je problem? Problem je što nije opala cena u marketima za mesne proizvode i u kasapnicama. Tu je žrtva poljoprivredni proizvođač i mi smo to dozvolili. CEFTA je trgovinski sporazum i mi ne možemo da zaustavimo uvoz, ali možemo da kažemo prerađivaču mesa i mesnih proizvoda – ne možeš da uvoziš zamrzlo meso staro godinu dana i da prerađuješ u kobasicu, salamu i da prodaješ građanima Srbije, da tako štitimo naše tržište.

Pitanje za premijerku i za Krizni štab. Dajte da dozvolimo da povećamo broj ljudi na jednom mestu za svadbena venčanja. Ljudi čekaju, evo, ja najmanje poznajem 20 porodica, čekaju da se skinu mere, da to bude 150 ljudi, to je jedan ovako skup ni veliki ni mali, a još ako se vakcinišu da se dozvoli svadbeno venčanje. Kako mi da se borimo protiv bele kuge? Ona spava kod tate, on spava kod tate, kaže – hoćemo, ali čekamo mere. U međuvremenu se posvađaju zbog mera i nema ništa od brakova. Bar to možemo da uradimo.

Pitanje za ministra prosvete – dualno obrazovanje je, ministre, najvažnije. Kakvo, bre, dualno obrazovanje od kuće? Kako će onaj od kuće da proizvodi nameštaj i da proizvodi ne znam nešto što se zovu delovi za proizvodnju automobila? Ako ta fabrika radi i idu radnici na posao, da deca u danu kada treba da idu na praksu – idu na praksu, jer bez dualnog obrazovanja i bez prakse ništa ne možemo da uradimo. Danas je mnogo teško kada mladi ljudi završe fakultet, a nisu ništa radili u životu, ta obuka dugo traje da nauče ono što se zove u njihovoj diplomi i da budu stručni.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Lončar.