Idemo dalje.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju migranata ja se sećam raznih rodoljuba, pod znacima navoda, to ću govoriti u nastavku.

Dame i gospodo, mi smo narod koji je emigrirao u 20. veku više puta. Deo je emigrirao i pre Drugog svetskog rata i većinom je to bila ekonomska migracija koja je uveliko pomagala srpski narod u sukobima i tokom Prvog svetskog rata, a i u toku Drugog svetskog rata.

Poznato je da je Nikola Tesla kao Srbin osuđivao sve zločine, masakre, koji su se vršili na teritoriji bivših Jugoslavija. Za Hrvate je rekao da kada bi se njihova mržnja pretvorila u električnu energiju mogli bi da obasjamo ceo svet. Poznato je da naša migracija, recimo Pupin, bila izuzetno rodoljubiva i da je bila uvek na pomoći državi Srbiji, pa je u stvaranju prvo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kada su se udružili pobednici i pobeđeni. Ja mislim da je bila greška da se Srbija, kao pobednik udružuje sa pobeđenima i tom prilikom Vudro Vilson je tražio da se osnuju nacionalne države, da svaka nacija na Balkanu ima svoju državu neetničku, čistu, ali je on bio pristalica tog.

Kralj Aleksandar, odnosno Aleksandar Krađorđević je predstavio narod, kao trojedini, kako je on to nazvao, da su to Jugosloveni, da je to jedan narod, da su to tri plemena itd. Mislim da je bila greška što je gotovo ginuo za jadransku obalu. Danas Crnogorci ili bolje reći Milogorci, tvrde da smo ih okupirali, goneći okupatora koji ga je okupirao 1916. godine, kao da smo izvršili reokupaciju, ali to zovu okupacijom. Tom prilikom zaboravljaju da kažu, da ukoliko podgorička Skupština ne važi, onda se vraćamo na pređašnje stanje. Pređašnje stanje u Crnoj Gori je takvo da je obala pre 1918. godine, crnogorska, bila od Ulcinja do Sutomora, da zahvaljujući toj okupatorskoj srpskoj vojsci, osvojena Dalmacija, odnosno Austrougarska proterana sa teritorije Dalmacije i da je proterana iz Boke Kotorske, odnosno sve do Sutomora i da su oni postali na neodređen način. Dobitnici u tom sukobu u kome tvrde da je Srbija bila okupator. Mi smo posle rata ponovo bili gubitnici. Bilo je mnogo migracija u toku 1941. i 1945. godine, ali posebno je to izraženo posle 1944. i 1945. godine.

Mi smo imali ekonomske migracije. Tito je podelio pasoše da se reši viška radne snage i to mu je bio najpametniji potez. Jedini višak vrednosti, po meni, u bivšoj Jugoslaviji su donosili gastarbajteri koji su radili u zapadnoj Evropi, jer se u zapadnoj Evropi uglavnom radi, a ko ode u Kanadu i Australiju, taj uglavnom tamo živi. Najviše koristi smo imali od emigracije, srpske emigracije, ekonomske koje je Tito, dozvoljavajući pasoše i slobodan izlaz iz zemlje, pustio da rade, da se reši višak radne snage, da rade u zapadnoj Evropi. Time smo stekli prihode, a da nas to nije koštalo ništa, sem pasoša koje su građani tada platili da bi ih dobili. To je bio njegov ekonomski potez koji ja svakako pozdravljam.

Druga vrsta migracije o kojoj sam govorio iz ratova, posebno devedesete godine, srpskom narodu i srpskoj državi želi da se prilepi etiketa vršenja etničkog čišćenja, da smo genocidi, da su izvršili etničko čišćenje. Čekajte, kako je to u BiH broj Muslimana, odnosno kasnije Bošnjaka porastao za nekoliko procenata po njihovim popisima 1991, 2011. godine, čini mi se, kada je ponovo bio popis? Ispostavilo se da je umesto 44%, navodno ima 50,1%, a broj Srba pao. Kako su to onda Srbi izvršili etničko čišćenje u BiH ako je samo u Federaciji nestalo 460 hiljada Srba više ne živi tamo gde je živeo pre rata 1991. godine?

Hajde da kažemo da je ono Sarajevo, koji neki beogradski intelektualci to pod znacima navoda veličaju kao opkoljeno, mučeno, multietničko, kako to u Sarajevu nestalo 150 hiljada Srba? Danas tamo ima manje Srba nego Arapa i Kineza. Kako to da je u toj opštini Centar, u multietničkom Sarajevu emigriralo odatle, migriralo, 15.600 Srba i desetak hiljada Jugoslovena kojih više tamo na popisu nema? Kako se to dešava u jednoj multietničkoj sredini?

Kako to da su Srbi izvršili etničko čišćenje, a preko milion Srba ne živi više u domovima na teritorijama gde su živeli pre rata 1991, 1992. i 1993. godine u zavisnosti kad, gde koji sukob počeo? Kako to u Federaciji 400 i nešto hiljada, u Hrvatskoj sa 500 i nešto hiljada smo spali na 180 hiljada? Znači, nije samo „Oluja“, imali smo između „Oluje“ početka sukoba više etnički počišćenih Srba u Hrvatskoj nego što je za vreme „Oluje“ proterano, ali za vreme „Oluje“ se to desilo u nekoliko dana? Kako to sa Kosova i Metohije da proteraju onoliki broj Srba? Saberite to i dobićete milion.

Surovo je i nije moralno oceniti srpski narod i srpsku državu kao neko ko je izvršio etničko čišćenje, kao neko ko je izvršio genocid.

Ja se stidim zbog ono što su Srbi u radili u Srebrenici. Ali, pitam vas, gde su Srbi koji su živeli u Srebrenici, u gradu? Ostala je samo jedna žena kada je srpska vojska ušla u Srebrenicu. Samo jedna jedina žena srpske nacionalnosti ostala u Srebrenici. Sve što se događalo tri godine oko Srebrenice se desilo u Srebrenici prilikom povlačenja, okršaja, a neki su i streljani. To da priznamo i da se malo postidimo tog zločina. To nije genocid.

Pitam se šta je bilo sa Srbima u gradu Srebrenici? To je genocid zato što su proterane ili ubijene žene, deca, starci itd. Apsolutno samo jedna žena je ostala. To je neselektivno uništavanje jedne grupe što se nije desilo prilikom ulaska srpske vojske.

Mi imamo u Beogradu, ja to pod znacima navoda zovem beogradske ustaše, nas najmanje mrze čini mi se Slovenci, pa onda Makedonci, pa posle toga idu Hrvati, pa posle toga idu Bošnjaci, ali Bošnjaci u Sarajevu, pa posle toga idu Montenegrini, a najviše nas mrze ovi neki beogradski odeljak koji brani sve te ustaške zločine itd.

Navešću neke naše slavne migrante. Recimo, za vreme 1999. godine svakako ste čuli za Dušana Teodorovića. Ja ga zovem pobegulja. To je specijalna vrsta migranta, emigrirao. To je akademik, Atlagić ga zove glavotres zato što kada iskazuje mržnju prema vladajućoj koaliciji drma glavom. Njegovu mržnju, njegovu glad za mržnjom prema vladajućoj koaliciji ne možete nahraniti kako god okrenete.

E sad, zamislite njega, on pobegne u toku rata na agresorsku stranu, Srbin akademik. Akademik! U to vreme Tibor Cerna, mađarskog porekla, državljanin Srbije, gine na Košarama uz reči: „Za ovu zemlju je vredelo poginuti“. Jel tako, gospodine Martinoviću? E sad, gledajte, jedan akademik, a jedno seljače iz Kovačice, čini mi se, pogledaj tu razliku u patriotizmu, neko ko čak nije ni sprskog porekla doživljava Srbiju kao svoju državu, a neko beži i danas nam drži predavanje o tome kako je ovo zla vlast itd. I još nešto, on priznaje Kosovo, koliko ja znam, asistira mi gospodin Atlagić. Zamislite sad tu vrstu patriotizma, ovaj gine, a ovaj beži i sad drži predavanja.

Zamislite drugog migranta, Dragan Đilas. Eto, da i ja moram da ga pomenem jednom. Ne samo zbog onih 619 miliona. Juče sam rekao onaj Gejmer iz Novog Sada, osmislio čovek video-igricu, 19 miliona evra, osmislio prodaju napolju. Nije mu palo na pamet da emigrira, otvori račun na Sejšelskim ili tim nekim ostrvima, kako se sve zovu, nije mu palo na pamet da ode tamo. Taj novac je zaradio prodajom napolju, osmislio u svojoj glavi. Ne, on je uneo 19 miliona. Uneo je 19 miliona, zamislite tu vrstu patriotizma, i platio porez koji je iznosio milijarde dinara u državi Srbiji.

Zamislite sad onog koga podržava Boško Obradović i politička stranka Dveri, koji je izneo 619 miliona evra. To je specijalna vrsta migranta. On je imao posla u Češkoj baš 1999. godine. Bio valjda nedorastao za sukobe na Kosovu i Metohiji, ali kad su se ratovi završili on se pojavio da prodaje sekunde na RTS-u. Zamislite tu vrstu migranta i tu vrstu finansijskog špekulanta, koji nam danas predaje i njegov kum o tome kako ćemo mi izdati Kosovo, a on ga brani u Češkoj.

E sad, vrlo zanimljiva pojava dometa ove artiljerije koju su ovi OVK imali. Imamo treću vrstu migranta, zove se Boško Obradović. Te 1999. godine imao je 23 godine. Tibor Cerna je poginuo sa 19 godina, a ovaj je valjda imao više. Previše godina je premalo godina. Uglavnom, on je od Čačka migrirao u Beograd. Verovatno je pomislio da u čačanskoj biblioteci nije dovoljno siguran, pa je za svaki slučaj rešio da baš tada osnuje časopis „Zveri“. E, baš tada je trebalo i on je rešio, telom je bio u Beogradu, van dometa, jer Čačak je bio preblizu Kosovu, a Beograd je bio valjda dovoljno daleko. Pošto je to gušće naseljena prestonica, kao veli tu nećete gađati, ali Čačak zbog vojne industrije mogu i da gađaju, što su i radili. Za svaki slučaj je baš rešio tad da osnuje časopis „Dveri“. To je specijalna vrsta migranta, koji je, eto, duhovno bio na Kosovu, ali telom je za svaki slučaj bio u Beogradu da osnuje časopis „Zveri“.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi nismo krivi za migrante. Ja preporučujem da, kako god možemo, nađemo način da oni odu u Evropu. Nismo mi uništavali ni Libiju, ni Irak, ni Siriju, ni Avganistan. Mi najbolje znamo kako izgledaju te vojne intervencije. Eto, Teodorović, eno Sergej Trifunović isto, i on je bio maloletan za borbe na Kosovu, ali je bio dovoljno star da kuka, da moli i da pobegne u SAD, na agresorsku stranu da pređe, jer u tom trenutku SAD i NATO pakt su bili agresor na našu zemlju. Znači, i taj je pobegao i sad nam i on drži predavanje kako ćemo mi nešto, eto tako, loše uraditi za ovu zemlju.

Nismo mi razorili te države, to je razorio NATO pakt, gde je većina zemalja EU u tom NATO paktu. Pošto su im razorili zemlje legalno je i legitimno, po meni, da izbeglice sa tih ratnih područja, da li su izbeglice migranti, oni koji beže iz te zemlje su izbeglice, a u našoj zemlji su migranti, po meni legalno i legitimno treba da odu u Evropu, SAD itd. Ali, interesantno je da su se odjednom Evropa i SAD malo naježile za ono što su same krive.

Ja sam za to ako postoji način da im pomognemo da se oni domognu EU, SAD itd, pošto su za njihovo stradanje, stradanje njihovih zemalja, ne samo ratno stradanje, gde god je rat tu strada i ekonomija, i verovatno da među njima postoje i ekonomske izbeglice koje misle da je EU obećana zemlja dembelija, da su ih bombardovali baš zato što im treba dobra radna snaga u Berlinu, Londonu, Parizu itd, i njihovi ciljevi nisu Srbija, njihov cilj je Pariz, London, Brisel itd. Ja bi im na svaki način pomogao da se ti gradovi domognu tako vredne, radne, poštene radne snage, da ne kradu po našim baštama itd. Među svakim narodom ima i onih koji krše zakone, pa to tako i treba posmatrati i tu trebamo biti delimično tolerantni.

Zamislite sad taj antimigrantski stav – sve ih treba proterati odjednom. Zamislite da to neko reši u Evropi, SAD ili u Australiji prema našem narodu koji je imao ekonomske migracije i ratne migracije, te nama sigurno 40% Srba živi van Srbije. Zamislite sada neko reši da se reši naših emigranata i da kaže – sve ćemo ih vratiti, proterati u Srbiju itd. Zato moramo da bude izuzetno pažljivi, da budemo organizovani, vredni, strpljivi itd. Moramo podizati svoju ekonomiju, paziti da se prema migrantima što može blaže odnosimo.

Znate li zašto? Pogledajte, migranti najrađe koriste rutu kroz Srbiju. Sada, zamislite narod koji je optužen da je antiislamski raspoložen, a migranti koji su islamske veroispovesti najrađe koriste državu i najlakše prolaze kroz narod koji je navodno izvršio etničko čišćenje nad narodom islamske veroispovesti. Znači, na određen način oni daju legitimitet onome što mi tvrdimo, da Srbija nikada nije izvršila nikakav genocid i nikakvo etničko čišćenje i Srbija će, pre ili kasnije, to na razne načine dokazati. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin.

Godine 2015, kao što znate, Savet bezbednosti UN je, na predlog Velike Britanije, trebao da donese rezoluciju po kojoj je država Srbija i srpski narod odgovoran za genocid. Prvu i jedinu rezoluciju u istoriji civilizacije, nakon dva svetska rata, nakon Holokausta, nakon logora smrti, nakon 50 miliona mrtvih u Drugom svetskom ratu, nakon miliona ubijene dece, nakon izazivanja dva svetska rata od strane Nemačke, 2015. godine srpski narod, koga ima manje na planeti zemlji nego što ima pobijene dece u svetskim ratovima, trebao je da bude proglašen za genocidni narod, jedini na svetu.
Da predsednik Aleksandar Vučić i predsednik Vladimir Putin nisu to sprečili, vi i ja bi, dame i gospodo narodni poslanici, čitali u udžbenicima našoj deci da su im dedovi bili pripadnici genocidnog naroda i da oni treba nečega da se stide. Narod Jasenovca je trebao da bude genocidan narod. Da predsednik Vučić i predsednik Putin ništa drugo u svom životu nisu uradili osim što su sprečili ovu strašnu laž, trebali bi da budu zapisani zlatnim slovima u istoriji naših naroda, da su samo to uradili.
Danas smo svedoci jedne probuđene srpske države. Ništa ne košta, ništa ne košta, osim hrabrosti, da Republika Srpska i Srbija obeležavaju zajedničke datume svoje prošlosti. Ništa ne košta, osim ogromne političke i lične hrabrosti, kada je predsednik Vučić izašao ispred srušene zgrade Generalštaba i rekao - NATO agresija. Ništa ne košta, osim lične i političke hrabrosti, ali ne košta naš narod, kada je predsednik Aleksandar Vučić otišao u Srebrenicu, poklonio se žrtvama, ali rekao nije bio genocid i nikada nije optužio svoj narod, nikada. U istoriji takve stvari se zabeleže, zapišu se.
Evo, koristim priliku i pred vama, narodni poslanici, da pokrenem jednu inicijativu. Znate, mi prihvatamo svetska evropska pravila, udžbenici se kupuju na tržištu, najjeftiniji ponuđač, sve kao i u svim drugim zemljama na svetu i to je sasvim u redu. Ali neka to bude kada je u pitanju biologija, hemija, matematika. Udžbenik istorije mora da napiše država Srbija i samo država Srbija sme i može ili bi bar trebalo da ima jasan i određen udžbenik po kome će učiti naša deca. U tom udžbeniku će biti bar stranica o Jasenovcu. Neće biti tri rečenice u kome nam strani izdavači objašnjavaju šta je bio Jasenovac, u kome nam strani izdavači objašnjavaju šta je Kosovo, šta je Srebrenica.
Molim vas, ako nađete ikad prostora za to, diskutujte o ovoj temi, dajte predlog, donesite zakon, uradite ono što možete da uradite da država Srbija sama piše svoju istoriju, nemojte da nam drugi pišu istoriju. Ako nam drugi budu pisali istoriju naći će se neka bitanga drugosrbijanska koja će da kaže da je „Dara iz Jasenovca“ ratno huškanje. Ratno huškanje je klanje srpske dece. Nisu krivi oni koji su ih klali, nego su krivi oni koji su se usudili da se toga sete.
Nemojte to dozvoliti. Učinite taj napor, hajde da napišemo svoj udžbenik, samo naše elementarne srpske istine, nemoj da nam je drugi pišu. Nemoj da istoriju kupujemo na tržištu. Nemoj da udžbenike istorije dobijamo od stranih izdavača, konkretno i od hrvatskog i od nemačkog, nemojte. Napišimo je mi. Napišimo je zato što nas neće biti ako se ne budemo sećali.
Ova generacija je bila u nedelju ujutru nakon „Dare iz Jasenovca“ prepuna, oči su im bile prepune užasa, oni to nisu ni znali. Čuvali smo svoju decu od tog užasa da ne povredimo njihove mlade duše tim zločinom, a vidimo koliko smo grešili. Treba da im kažemo tu prostu, jednostavnu i užasavajuću istinu.
Aleksandar Vučić je prvi srpski predsednik koji je imao hrabrosti da kaže – hoću da snimim film o Jasenovcu. Ispričajmo tu priču. I vi i ja smo mislili da je to priča koju pričamo za strance, da upoznamo veliki svet koliko smo stradali. Ne, dame i gospodo, ovo je bila priča za srpski narod jer smo mi zaboravili šta se desilo u Jasenovcu. Ovo je bila priča za srpski narod, da mi prvi razumemo šta su nam uradili i da taj apsolut mržnje nikad ne prestaje.
Možete li da zamislite da danas u Hrvatskoj neki od glavoseča iz Jasenovca imaju ulice, imaju spomenike, imaju mesto u istoriji? Možete li da zamislite narod koji se ne stidi Mile Budaka, Alojzija Stepinca i nije istina da su na vlast u Hrvatskoj Pavelića dovela, kako je Krleža pisao, tri kamiona ustaša, nego ga je doveo čitav jedan narod, nego ga je doveo čitav jedan narod, kao što je doveo Adolfa Hitlera na vlast, nego ga je doveo čitav jedan narod koji nije digao ni ustanak, nego su ustanak digli, gle čuda, u selu koje se zove Srb, gle, baš Srbi. Nije istina da Ante Pavelić nije imao plebiscitarnu podršku u hrvatskom narodu, a istina je da Hrvatska država nikada, hrvatski narod nikada, nije raščistila sa ustaštvom, a morala je to da uradi, zbog sebe, ne zbog Srba, zbog sebe. Narod koji može da ćuti na Jadovno, koji može da ćuti na Jasenovac, mora dobro da se zamisli o sebi samom i o tome šta ga čeka u budućnosti.
Imao sam tu civilizacijsku nesreću da kao ministar za rad prođem kroz špalir ustaša koji su me čekali ispred jame u Jadovnu, objašnjavajući da ili jame nisu postojale ili nisu dovoljno bile pune. Takvi ljudi postoje, dame i gospodo, takvi ljudi postoje. Zato svaki kamenčić koji ugradimo u našu zajedničku kuću istine je dragocen i vredan.
Srpski narod nikad nije oklevao da prizna i zločin, da se odrekne pojedinca koji je vršio zločin, ali srpski narod nikada nije vršio organizovan i sistematski zločin. Mi nismo imali logore smrti. Srpski narod nikada u svojoj istoriji nije sistematski i planski nanosio nepravdu bilo kome drugom, nikada, ni u Srebrenici ni bilo gde drugde. I neću da izjednačavam Bratunac i Potočare. Neću da prebrojavam.
Svako dete, svaki čovek, svaka žena zaslužuje poštovanje i zaslužuje da živi, ne da se ubije. Ali ne mogu da razumem da bele marame majki u Srebrenici zaslužuju suzu i poštovanje, a da crne marame srpskih majki ne zaslužuju ni suzu, ni reč, ni izvini, ni hvala. I ne mogu da razumem, ne mogu da razumem da niko nikada od istaknutih predstavnika međunarodne zajednice nije došao na srpski grob i nije pomilovao crnu maramu srpske majke, ne mogu da razumem. Hvala vam.

Pošto trenutno nikoga nema u sistemu, nastavljamo po listi prijavljenih govornika.
Reč ima narodna poslanica Samira Ćosović.
Izvolite.

Poštovani prisutni, u međudržavnim odnosima zaključivanje bilateralnih sporazuma se smatra značajnim korakom u pravcu stvaranja što povoljnijih uslova za dalje unapređenje političkih odnosa i svestrane saradnje u drugim oblastima od međusobnog interesa i značaja.

Podstaknute željom da uspostave i učvrste saradnju u oblasti obrazovanja, kulture i sporta, Vlada Republike Srbije i Vlada Sjedinjenih Meksičkih Država potpisale su Sporazum o prosvetnoj, kulturnoj i sportskoj saradnji. Sporazum je nastao iz uverenja da ovakva saradnja predstavlja značajan instrument uzajamnog razumevanja između dve zemlje, kao i važan mehanizam koji doprinosi jačanju saradnje u oblasti obrazovanja, kulture i sporta. Inicijativu za potpisivanje sporazuma pokrenula je meksička strana, sa željom da se učvrsti i nadogradi saradnja u navedenim oblastima.

Stupanjem na snagu Sporazuma o prosvetnoj, kulturnoj i sportskoj saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Sjedinjenih Meksičkih Država prestaće da važi Ugovor o kulturnoj razmeni između FNRJ i Sjedinjenih Meksičkih Država potpisan još davne 1960. godine.

Mišljenja sam da je ovaj period duži od pola veka veliki gubitak vremena na diplomatskom, prosvetnom, kulturnom, sportskom i svakom drugom planu. Takođe mislim da treba pogledati sve sporazume i sa drugim državama u svetu, posebno prijateljskim kao što je Meksiko, ako nisu obnovljeni, da se pod hitno radi na njihovom obnavljanju.

Dobro bi bilo da inicijativa potekne od nas, a ne da čekamo inicijativu od drugih. Mislim da Srbiji treba svaka vrsta pomoći i podrške i ovakva vrsta saradnje produbljuje diplomatske odnose. Zato treba proširiti ovakvu vrstu saradnje na što veći broj zemalja u svetu.

Potpisivanjem ovog sporazuma stvara se novi pravni okvir za realizaciju bilateralne saradnje na savremen način, uz uvažavanje obostranih interesa, realnih potencijala i aktuelnih tendencija u oblasti prosvete, kulture i sporta. Potpisivanjem sporazuma omogućava se saradnja nadležnih institucija dve zemlje na svim nivoima obrazovanja, kroz razmenu stručnjaka i buduće zajedničke projekte, kao i omogućavanje priznavanja visokoškolskih diploma i srednjoškolskih javnih isprava u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom svake zemlje.

Nakon potpisivanja sporazuma dve zemlje će podsticati izučavanje jezika, književnosti i kulture druge zemlje. time se stvara mogućnost osnivanja kulturnih centara jedne zemlje u drugoj u glavnim gradovima. Ta je ideja dobra, ali mislim da treba otvoriti mogućnost da i drugi gradovi u Srbiji i Meksiku uspostave saradnju na kulturnom i sportskom planu, da se omogući, na primer, bratimljenje gradova.

Bratimljenje predstavlja približavanje dve zajednice koje na taj način žele da preduzmu aktivnosti usmerene ka razvijanju međusobno sve neposrednijih prijateljskih veza. Vrednosti koje bratimljenje nosi su prijateljstvo, saradnja i uzajamno upoznavanje naroda.

Mi iz Socijaldemokratske partije Srbije uvek ćemo se zalagati za povezivanje, saradnju i dobre diplomatske odnose ne samo sa zemljama u regionu, već sa čitavim svetom, jer to može da donese samo dobro i prosperitet u svim segmentima.

Što se tiče Sporazuma o statusu između Republike Srbije i EU o akcijama koje sprovodi Evropska agencija za graničnu i obalsku stražu u Republici Srbiji. Reč je o Sporazumu koji je potpisan u Beogradu 18. novembra 2019. godine. Agencija za evropsku graničnu i obalsku stražu ili Fronteks osnovana 2004. godine kako bi pomogla zemljama EU i zemljama pridruženim šengenskom prostoru pri zaštiti spoljnih granica, područja, slobodnog kretanja unutar EU.

Ova Evropska agencija je proširena 2016. godine i postala je Agencija za evropsku graničnu i obalsku stražu, pri čemu je proširila svoju uloga s migracijskih kontrola na upravljanje granicama i preuzela veću odgovornost za prekogranični kriminal. Fronteks se smatra jednim od važnijih tela EU u području slobode, sigurnosti i pravde. Operacije potrage i spašavanja takođe su službeno postale deo nadležnosti Fronteksta, a svaki put kada se takve situacije dogode u kontekstu nadzora morskih granica.

Stupanjem na snagu Sporazuma će omogućiti Fronteksu da pomogne Srbiji u upravljanju granicama, da sprovedu zajedničke operacije i rasporede timove u regionima zemalja koje graniče sa EU, ako se te zemlje usaglase. Aktivnosti Agencije za evropsku graničnu i obalsku stražu su usmerene na rešavanje problema ilegalne migracije, posebno naglih promena migracijskih tokova i prekograničnog kriminala, a mogu uključivati pružanje povećane tehničke i operativne pomoći na granici.

U pitanju je operativni instrument čiji će pripadnici biti pod kontrolom zemlje domaćina, a radiće na odobravanju ili odbijanju ulazaka na spoljnim granicama EU, ali i presretanju pojedinaca koji su granicu prešli nelegalno. Kada Sporazum bude finalizovan granična straža postavljena na srpskim granicama će dobiti pravo da sprovodi provere na graničnim prelazima zajedno sa srpskim graničarima. Oni će takođe patrolirati duž granice kako bi je nadgledali, a biće korišćena i tehnička oprema. Ovaj Sporazum će doneti značajnu dodatnu vrednost u smislu jačanja upravljanja granicama i borbe protiv neregularne migracije i krijumčarenja migranata kroz region, a tako i doprineti našoj zajedničkoj bezbednosti.

Oficiri Fronteksa za vezu već rade u Srbiji od prošle godine, gde je i sedište regionalne kancelarije te organizacije za koordinaciju. Ovaj Sporazum o kome danas govorimo treba da reguliše položaj njihovih službenika i uslove rada u Srbiji.

U danu za glasanje poslaničke grupa Socijaldemokratske partije Srbije podržaće sve predložene sporazume koji su danas na dnevnom redu.

Zahvaljujem se narodnoj poslanici Samiri Ćosović.
Reč ima narodna poslanica Zagorka Aleksić.

Poštovana potpredsednice, uvaženi ministre, uvažene kolege.

Pred nama je danas set veoma važnih sporazuma, a zakon na koji bih posebno obratila pažnju je Zakon o potvrđivanju Sporazuma između vlada Srbije i Severne Makedonije o saradnji u oblasti borbe protiv trgovine ljudima. Između ostalog ovim sporazumom se vlade naše dve države obavezuju da će sarađivati po pitanju prevencije trgovine ljudima, zaštite od ovog problema i da će sarađivati u cilju prepoznavanja ove pojave.

Sporazum će sprovoditi više nadležnih ministarstava i iz Srbije i iz Makedonije i nastojaće da jednom koordiniranom saradnjom prepoznaju nove metode koje oni koji se bave ovom ilegalnom delatnošću sprovode i da rade na mehanizmima sprečavanja.

U Srbiji postoji više specijalizovanih radnih grupa koje sprovode strategiju u borbi protiv trgovine ljudima. Tu je uključen i civilni sektor. Naša država poslednjih godina pokazuje zaista ozbiljnu spremnost da se bori protiv trgovine ljudima i to prepoznaju domaći i međunarodni krugovi koji se ovim problemom bave. Ipak podaci organizacija koje se bave ovim pitanjem govore da je samo u 2020. godini identifikovano preko 50 žrtava trgovine ljudima, što je više u odnosu na 2019. godinu.

Mi iz Jedinstvene Srbije smatramo da je zadatak, pre svega nosioca javnih funkcija da više skreću pažnju na ovaj problem. Trgovina ljudima ili ropstvo 21. veka nije uvek transparentno, vrlo često do eksploatacije žrtve dolazi uz žrtvin pristanak. Vrlo često ljudi nisu svesni da su žrtve trgovine ljudima, jer do osiguranja poslušnosti žrtve dolazi polako i perfidno, jer žrtvu u taj organizovani lanac uvodi neretko i ne koga žrtva poznaje.

Niko nije sto posto zaštićen od trgovine ljudima. Na pitanje ko može postati žrtva trgovine ljudima, tu nema posebnih odgovora, jer tu nije važna ni polna ni rasna ni nacionalna pripadnost. Naravno, ako bismo izdvojili najugroženiju kategoriju, to su svakako deca, pogotovo ona koja žive u siromaštvu ili deca koja nemaju porodicu uopšte. Verovatnoća da će dete koje svakodnevno viđamo u našem kraju kako prosi na ulici postati žrtva trgovine ljudima je veća nego što će to postati bilo ko od naše dece, od mog deteta ili od bilo kog deteta koje živi u normalnoj porodici. To je jedna činjenica pred kojom ne smemo da zatvaramo oči.

Kratko bih se osvrnula i na izveštaj o trgovini ljudima za 2020. godinu u kojim se zaista prepoznaju napori Vlade Srbije da se poboljša opšte stanje u ovom domenu. Preporuke u ovom izveštaju se pre svega odnose na aktivniju identifikaciju žrtava, procesuiranja trgovaca ljudima i razne druge mehanizme koje će naša država razmotriti i usvojiti.

Mi smo sa Severnom Makedonijom već doneli zakon o sprovođenju Sporazuma u borbi protiv krijumčarenja migranata. Migranti su takođe jedan od ugroženijih grupa kada je trgovina ljudima u pitanju, a o tome je već ovde bilo reči. Zakon o ovom sporazumu će proširiti saradnju naše dve prijateljske države i očekujemo da bi bilo prirodno da se slični sporazumi potpišu sa još država.

Jedinstvena Srbija će u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala vam.

Zahvaljujem, poslanici Zagorki Aleksić.
Reč ima narodni poslanik Toma Fila. Izvolite.

Gospođo potpredsednice, koleginice i kolege, uvaženi ministri sa saradnicima, želim da prvo možda i zloupotrebim vašu pažnju na dva minuta.

Rođen sam u Bitolju, to je Makedonija i tamo sam 50 godina na letovanju, možda i 60. Upoznao sam mnoge ljude, mnogo sam ih branio u Skoplju, ne postoji nijedan čovek koji mi se nije javio telefonom da se zahvali nama za 8.000 vakcina, nisu znali za još ovih osam. Znate šta na šta treba svi da budemo ponosni, barem ja, tu vakcinu zovu Vučićeva vakcina. Toliko sam hteo da vam uzmem od pažnje, jer verujte mi to je mnogo važno. Postoje Bugari koji su pričali tamo – šta vam Srbi daju, ne daju vam ništa, mi ćemo da vam damo. Od Bugara nisu dobili ništa. Prenosim vam ono što narod kaže, intelektualci i drugi.

Dakle, ogromna zahvalnost narodu Srbije, znači, Vladi i predsedniku što su to dobili. To je nešto na šta moramo da budemo ponosni. Kažem i na to da se zove vakcina, Vučićeva vakcina.

Što se samog predmeta tiče, ovo o čemu sam hteo da govorim, vi morate da znate da ja obično imam primedbe na zakon. Imao sam primedbe i na jedan i na ovaj drugi za koji ćemo glasati u četvrtak, a na ovaj sporazum nemam primedbe, zaista nemam.

Ovaj Sporazum koji govori o granicama i o svemu tome, on je onako napravljen kako treba da bude napravljen, ali razumite, gospodine Vuline, strah nas koji smo matori, i kolege odavde. Mi smo prošli DOS. Ja sam prošao Džefrija Najsa koji je šetao kroz Beograd kao Gestapo. Pokušao je da upadne u moju kancelariju, izbacio sam ga naravno napolje. Poslao policajca i rekao – napolje.

Zašto se mi plašimo svega ovoga? Jeste ograničen suverenitet, jeste da imamo da on ako izvrši krivično delo u okviru posla neće biti krivično gonjen, neće ni platiti naknadu štete, ali moramo da nešto drugo znamo – da je stvar našeg ponosa, našeg čoveka. Hoćemo li mi njima dozvoliti tako nešto da urade ili ćemo znati, za razliku od DOS-a, da smo mi domaćini u svojoj kući i da on nije glavni, važniji od nas.

Ponovo ću da pričam o Makedoniji. Jedan iz NATO je ubio u saobraćajci, mrtav pijana, ministra makedonske Vlade i njegovu ženu. Otišao je kući, spakovao kofer i otišao. Ima razlike u ovom Sporazumu, u onome šta uradi u okviru posla i šta će da uradi van toga. To van toga, ako pijan nekoga zgazi i ubije ili prebije, on će odgovarati samo u okviru posla.

Sada zato to stvara nama muku, jer vi pročitate da je njemu zabranjeno da upotrebljava torturu, da muči, da bije, sve ono što Hrvati rade, hrvatska policija, da ne smemo…

A, onda, kad to sve pročitaš, onda pročitaš da on neće biti krivično gonjen, da neće platiti naknadu štete nego Srbija i onda se pitaš da li je to ograničenje suvereniteta. Na jedan način jeste. Ali, ako mi pazimo i ne dozvolimo da nam se ponašaju kao slonovi u staklarskoj radnji, zato što je on iz NATO ili ne znam odakle je došao.

Da vas podsetim samo. U Rambujeu smo mi potpisali Sporazum sa Kontakt grupom i onda je došao jedan Hil i doneo u dva sata ujutru našoj delegaciji da treba da dozvolimo da NATO pakt divlja po Srbiji, da koriste naše resurse, da hapse naše ljude, znači Miloševića prvo, itd.

To je onaj strah, gospodine Vulin, koji mi imamo, i muftija i ovaj ovde i svi mi. Ubi nas godina proizvodnje, gospodine Vulin. To je suština.

Hvala lepo.