Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su dakle tri zakona koja se tiču tri važna sporazuma sa različitim temama po kojima danas treba da se izjasnimo i za koje treba da glasamo.
Sporazum, odnosno zakon o potvrđivanju Sporazuma o prosvetnoj, kulturnoj i sportskoj saradnji sa Meksikom, odnosno Sjedinjenim Meksičkim Državama spada u red važnih sporazuma. Važna zemlja, iako kako čusmo i znamo, daleka, ali isto tako veoma važna tematika, iako u vremenima određenih kriza, obično tema prosvete, tema sporta, posebno tema kulture vrlo često budu zapostavljeni i nemaju onaj značaj koji treba da imaju.
Usvajanjem ovog zakona, odnosno potvrđivanjem ovog sporazuma mi i kao Narodna skupština, ali isto tako i kao Vlada pokazujemo kapacitet da ne dopustimo da nam Kovid kriza i sve ono što ona implicira, da nas ometu u normalnom funkcionisanju, u delovanju državnih organa, pa čak i kada su ove teme u pitanju koje obično dobijaju na značaju u vremenu blagostanja i u vremenima kada država i društvo imaju kapaciteta da se bave elitnim pitanjem.
Posebno sam i dodatno zainteresovan za prosvetnu i kulturnu saradnju sa bilo kojom zemljom, uključujući i Meksiko, i zbog činjenice da se nalazim na mestu predsednika Odbora za obrazovanje, nauku i informatičko društvo koji, evo, za samo nekoliko meseci pokazuje ozbiljne aktivnosti. Ne znam da li smo jedini odbor koji već do sada ima dva pododbora, Pododbor za omladinu i sport i Pododbor za informatičko društvo i digitalizaciju.
Bez obzira što smo na samo početku ovog mandata, članovi ovog Odbora su pokazali inicijativnost, kreativnost, Odbor svakako, imao razumevanja, a pravila i sistem rada Narodne skupštine su dovoljno bili komotni za tako nešto, zato želim ovo zadovoljstvo i radost da podelim zajedno sa vama ovde, ali isto tako i sa svim građanima Srbije koji nas prate. To zapravo pokazuje da mi ovde u Narodnoj skupštini kroz Odbor, kroz ovaj resorni odbor, a uveren sam da je to slučaj i sa drugim resornim odborima, zapravo, ne dopuštamo da nas ova kriza omete, a ona nije samo eksplicitno, da, jeste eksplicitno zdravstvena, i veoma ekplicitno i privredna. Međutim, ona je eksplicitno sveopšta, ona vrlo jasno utiče na naše celokupno i mentalno i psihičko i zdravlje i stanje i zato gde god možemo da pokažemo kapacitet i mogućnosti da budemo inicijativni i da delujemo normalno, razvojno, progresivno, to je veoma važno, ne samo za tu temu i ne samo za to čime se bavimo, već je veoma važno da šaljemo građanima poruku da smo jači od krize, da smo jači od svih ovih izazova koji su pred nama i u individualnom i u kolektivnom smislu.
Dakle, psihičko stanje, opredeljenje da ste gornji, da ste jači, da ćete da pobedite, bilo da je u pitanju zdravlje, bilo da je u pitanju kriza, su veoma bitni i zato smo mi ovde u Narodnoj skupštini, kao i svi predstavnici naroda na svim pozicijama, ponajpre pozvani da širimo optimizam, da širimo odlučnost da svaku krizu, svaku bolest i svaki izazov koji je pred nama pobedimo i budemo jači od njega, jer zapravo, ta atmosfera i to stanje pojedinca, ili tačnije to stanje duha je ključno i u pobedi samog pojedinca koji se suoči sa određenom bolešću, ali isto tako i u nameru da pobedimo svaki drugi izazov i svaku drugu krizu.
Zato ovaj Sporazum podržavamo. Poslanici Stranke pravde i pomirenja, će u danu za glasanje dati svoj glas potvrdi ovog zakona, čime ćemo i sa ovom zemljom, veoma zanimljivom zemljom, da jeste to velika daljina, ali jeste saradnja sa bliskim zemljama geografski i kulturološki bliskim zemljama, ona ima drugu čar izazova, međutim, daleke zemlje poput Meksika, treba da nam budu interesantne upravo zbog svih onih različitosti koje one imaju, jer kulturna razmena, prosvetna razmena, a posebno kažem, kulturna razmena, ona je posebno interesantna tamo gde su različitosti naglašene, jer samo u razmeni sa različitostima, u susretu sa različitostima i u mogućnosti da razmenimo ta kulturna dobra i iskustva, zapravo se dešava oplemenjenje sopstvene kulture. Nažalost, mi imamo razne teorije pogotovo, i razne politike koje preferiraju određene kulturne homogenizacije.
Dakle, da bilo koja homogenizacija, etnička homogenizacija, kulturna homogenizacija, bilo koja homogenizacija, ona je na početku privlačna, ona deluje izazovno, deluje da će nam olakšati opstanak, da će nam olakšati razvoj, jer ako ste sami, ako ste isti, to jeste lakše i jednostavnije, ali nije uvek, pogotovo, skoro ne nikada, jednostavnije i lakše nije kvalitetnije. Zato, ostati sam, ne biti sa drugima, homogenizovati se, etnički, homogenizovati se kulturološki, da, pojednostaviće nam funkcionisanje, biće nam lakše, biće jednostavnije. Ali, jednostavnost nikada nije obogaćivala kulturu. Različitost je obogaćivala kulturu.
Zato se i pokazalo, narodi koji su svoje politike bazirali na homogenizaciji, oni su imali određenu dinamiku razvoja dok nisu ostvarili tu homogenizaciju, dok nisu uspeli da oteraju druge i da se razdvoje od drugih. Međutim, od trenutka kada su oterali druge ili otišli od drugih, svejedno. Dakle, kada su se razdvojili sa drugima, tog trenutka se sva dinamika zaustavila, tog trenutka su bili i ostali upućeni sami na sebe.
Ne možete se oplemeniti sami sa sobom. Biljka, voćka ne može da se oplodi sama sa sobom. Potrebna joj je druga voćka, a oplodnja i oplemenjenje te voćke je kvalitetnija ako postoji različitost u toj drugoj voćki. Slično je i sa čovekom, posebno u kulturnoj, odnosno kulturološkoj dimenziji. Potrebna je različitost, jer ona stvara tu pozitivnu dinamiku.
Jedan od Božijih zakona proklamovan u svetim knjigama jeste da je čovek celokupna ljudska vrsta su nastali od jednog čoveka i jedne žene. Dame i gospodo, mi smo jedna vrsta. Da, postoje rase, da postoje nacije, da postoje različitosti, ali smo od iste vrste, od istog čoveka, od jednog čoveka i jedne žene. Zato ne postoji prednost jednih nad drugima po samoj pripadnosti, etničkoj, jezičkoj ili kulturnoj. Može postojati vrednost samo u kvalitetu, a smisao po istoj svetoj postavci, smisao nacionalnih, rasnih razlika jeste međusobno upoznavanje, odnosno savremenim jezikom kazano međusobna kulturna razmena u meri sposobnosti te kulturne razmene, naravno da biste sarađivali kulturno, da biste sarađivali prosvetno. Istina, ne možete uspostavljati saradnju ukoliko niste jasno i precizno definisali sopstveni identitet, subjektivitet, samobitnost i kvalitet.
Dakle, poziva na međusobnu saradnju i kulturnu razmenu nipošto ne sme da se shvati kao odricanje od sopstvenog identiteta što jeste bila ideja, ideologija koja je ovde vladala pola veka. Hajmo bratstvo, jedinstvo na tome da se svi odreknemo sebe, pa da postanemo nešto iznad, nešto treće, nešto novo, pa smo se onda donekle odrekli sebe, a nismo postali to treće zato što je to treće bilo hibridno, nemoguće, nije prirodno, nije originalno i onda smo ostali na pola tog puta i nastupila je kriza identiteta, a zapravo iz krize identiteta dobijamo nesigurnost u sebe. Kada dobijete nesigurnost u samog sebe, individualno i kolektivno imate potrebu iz straha da negirate druge, imate dakle želju i nameru i potrebu da druge eliminišete i tu nastaju sukobi, ratovi, zločini, nažalost i sve ono što krvavo obeležava jedno celo stoleće ovde na Balkanu među braćom, komšijama, sličnim, istim, srodnim ili različitim.
Dakle, to bi trebalo da nam bude lekcija, da nam budu pouke da shvatimo da nije smisao zajedništva, niti je smisao čak pomirenja za koje se mi kao stranka zdušno i aktivno zalažemo, da se pomirenje odnosno mir i saradnja ostvaruju na način odricanja sopstvenih posebnosti. Naprotiv, što ste sigurniji u sopstvenim posebnostima, što ste uverljiviji u svojoj kulturi, znanju, vi imate više kapaciteta, imate jače mogućnosti i više samopouzdanja da pravite saradnju sa drugima.
Jer, zapravo kulturna razmena znači da vi ono što imate vaše ponudite drugima, pokažete drugima, potpuno sigurni i ponosni u onome što jeste, a da oni pokažu vama ono svoje pa da razmenite znanja, jer inače znanja imaju smisla, sva znanja ili svo znanje ima smisla samo u onoj meri u kojoj će služiti čoveku, u onoj meri u kojoj će podići našu individualnu i kolektivnu svest.
Mi smo, nažalost, danas, u savremenoj ljudskoj civilizaciji, izgubili tu orijentaciju, gde znanje nije podređeno čoveku. Mi danas imamo dehumanizirano znanje. Mi danas imamo mnogo znanja, posebno u onome što se zove nauka, koje se odreklo kodeksa i etičkih i onih temeljnih, naučnih, pa se, nažalost, veoma često suočavamo sa time da su rezultati tog znanja na štetu čoveka, da su dostignuća nauke upotrebljena za uništenje čoveka, za razaranje čoveka, bilo u klasičnim oblicima ratnih razaranja, bilo u nekim drugim, koji ugrožavaju elementarnu ljudskog čoveka.
To nije dobro. Taj pravac razvoja znanja nije dobar. Znanje ima smisla i ono je blagodet i ono je vrednost samo dokle služi čoveku, dok je podređeno čoveku, a služi čoveku dok se kroz znanje i kroz upotrebu tog znanja vodimo i koristimo jasnim, tradicionalnim, etičkim principima. Mimo toga mi imamo uglavnom štetu i imamo zlo.
Zato je jako važno da zemlja poput Srbije, kao i sve druge zemlje koje nisu tako brojno velike, zapravo budemo svesni šta su naši glavni resursi. Naš glavni resurs je čovek.
Mi ovde imamo dobre temelje za dobro obrazovanje, pa čak i za nauku, iako ozbiljna nauka i velika nauka podrazumeva i ozbiljne ekonomske, finansijske potencijale, za šta uglavnom imaju kapaciteta samo brojno velike zemlje i velike nacije.
Ali, ono u čemu mi jesmo izuzetno konkurentni jeste pojedinac, građanin ove zemlje, mladi ljudi, talenti, po čemu jeste i Srbija, ali uopšteno Balkan, prepoznatljiv, sa veoma inteligentnim, veoma snalažljivim, veoma ambicioznim ljudima. Ali je isto tako činjenica da mnogi naši mladi i talentovani mozgovi tek dožive afirmaciju kada odu iz ove zemlje. Dokle god bude tako, mi sa tim ne možemo biti zadovoljni.
Do sada su postojali određeni trzaji, postojali određeni iskoraci, kao što su ideje naučno-tehnoloških parkova, od onog u Petnici koji se svetski proslavio, imamo i ove nove na kojima se radi, ali ne smemo posustati i ne smemo stati. Ne smemo dopustiti da i ovi projekti na neki način budu žrtva određene prašine raznih interesnih grupa u obrazovanju, o kojima sam i ranije govorio, već moramo nastaviti i doći do momenta, do atmosfere u kojima će taj mladi talenat ovde imati brzu traku i kod nas i da ne mora bežati u Nemačku, Francusku, Beneluks ili Skandinaviju ili Ameriku da bi njegov mozak odnosno njegov talenat došao do izražaja.
Što se tiče drugog sporazuma, vezanog za evropsku agenciju koja se bavi obalnim i graničnim stražama, svakako da to treba podržati. Ja ću samo podeliti jedno iskustvo koje sam imao prošle godine kada sam prelazio na graničnom prelazu Bratunac iz BiH u Srbiju, dakle na našoj granici. Po prvi put sam se suočio, pretpostavljam u okviru slične saradnje da smo tamo imali određene policajce iz zapadne Evrope, jedan je čini mi se bio danske uniforme a jedan slovenačke uniforme, do tada nisam čak imao informaciju da to funkcioniše, bilo mi je čudno, i kada sam pitao o čemu se radi, obavestili su me. Međutim, ono što mi se nije dopalo jeste da su se oni tu ponašali kao da su domaći, a da su naši granični policajci bili prilično uplašeni i zbunjeni. Čak sam ja reagovao i prema jednima i prema drugima i objasnio im čija je ovo zemlja, čija je ovo granica, kako ko treba da se ponaša, da ovi koji su došli tu po osnovu određenog sporazuma da mogu da obavljaju svoj posao, ali da oni nisu suvereni na toj granici već da su domaći policajci oni koji treba da obavljaju taj posao.
Svakako skrećem pažnju na ovo da je možda potrebno dodatno našim graničnim policajcima pojasniti, do kraja ih edukovati i objasniti im šta su zapravo njihove oblasti, da ti policajci koji dolaze u okviru ovih određenih sporazuma da su oni tu gosti, da oni mogu obavljati svoj posao, ali da oni nipošto ne preuzimaju nadležnosti prilikom tih svojih obilazaka, odnosno obavljanja toga posla.
Treći sporazum odnosno zakon kojim se potvrđuje Sporazum o saradnji sa Severnom Makedonijom o sprečavanju trgovine ljudima, jasno vam je, kada izgovorite pojam – trgovina ljudima, to tako surovo zvuči, to zvuči čak morbidno, to predstavlja veliki teret za svakog čoveka koji oseća reč. Dakle, mi u 21. veku, nažalost, imamo skoro normaliziranu upotrebu pojma – trgovina ljudima.
Svakako da je ovde dimenzija ovog kriminala kroz temu odnosno pojavu migranata i migrantske krize najizraženija, ali pitanje trgovine ljudima nije samo vezano za migrante, već je vezano i za razne druge oblike tog, da tako kažem, trafikinga, ali svakako da ovo pitanje treba da ima svoj zakonski epilog, odnosno svoju formu, kao što je ima i svakako da i ovaj sporazum treba da podržimo i podržaćemo ga u danu za glasanje.
Ali, ono na šta želim da ukažem jeste da ove teme, ovako surove i teške teme moraju imati i značajnije mesto u drugim oblicima komunikacije, medijskim, prosvetnim i svim drugim. Hvala vam.
