Gospodine Dačiću, gospođo Brnabić, uvaženi narodni poslanici i građani Republike Srbije, gospodine Stošiću, to vreme koje ste dobili je znak da se glas sela ipak čuje. Nemojte sad da očekujete da ćete imati ne znam kakvo vreme. Vreme sela tek dolazi, gospodine Stošiću. Vi ste mlad čovek. Pred vama je budućnost.
Ali, hajde da budemo malo ozbiljniji. Na početku ove sednice čuli smo uvaženog narodnog poslanika i definisao je jedno, za mene, ozbiljno pitanje malina i duga koji ljudi imaju prema malinarima. Nisam hteo da odgovaram, sačekao sam, ali mislim da je upravo to pitanje ključno pitanje za taj ruralni deo Srbije.
Ljudi su proizveli maline, ustupili su ih, prodali su ih, ali došli su do onoga što je najteže – kako to naplatiti? Čuli smo da traže da neko urgira. Hoće da urgira jedan ministar, drugi ministar. Ali, mislim da svi skupa u ovoj sali i u ovoj zemlji moramo da definišemo sistemska rešenja. Ne vredi da urgira ovaj ili onaj. Moramo da znamo unapred pravila igre. Ako urgiramo, od tog posla nema ništa. To je moj odgovor za njega. To su taj komercijalni odnos, obligacioni odnos, ali ono što je interesantno, on kaže – ti ljudi, gospodo narodni poslanici, evo, ovo mi je ostalo u sećanju, kaže, nemaju novca za advokate. Znači, treba neko taj spor da finansira, da plati.
To je ujedno i odgovor na ovo vaše pitanje – šta činiti da pomirimo, izmirimo taj urbani deo i ruralni deo?
Gde je tu to evropsko partnerstvo ta dva dela? I gde je to partnerstvo koje je definisano u određene zakonske okvire? Gde je tu Lajpciška povelja decembra meseca iz prošle godine? To su stvari koje su pred nama. Gospođa predsednica Vlade je rekla i uputila mu jednu dobru poruku, rekla je – udružite se.
Šta su osnovni tu problemi? Mali posed, slab prinos i nemogućnost da se postane ozbiljni robni proizvođač. Odgovor je udružite se i naš je odgovor u tome. Poruka je za te ljude da formiraju zadruge specijalizovane, da ih povežu međusobno u više oblike, složene zadruge i da pokušaju da taj svoj proizvod plasiraju na tržištu.
Ja sam ubeđen da mi možemo to da uradimo, ne da sam ubeđen, nego pred nama ne postoji drugi put. Petstosedamdeset hiljada domaćinstava u Srbiji sa šest hektara zemljišta, ponavljam šest, dole na jugu to je čak i manje, negde oko tri hektara, ne omogućava tim ljudima da pristojno žive.
To je problem pred kojim se nalazimo. Uzroci su jasni i na nama je da ih otklanjamo. Ako krenemo redom, to je prvo edukacija tih ljudi, drugo, to je udruživanje i treće, ja bih rekao ključno, to je adekvatna finansijska podrška.
Država mora, ponavljam, država Srbija mora da se „meša“ u taj deo, ako želimo, to su i subvencije, a to je ono što sam ja prošli put rekao ovde i nagovestio u razgovoru sa ministrom Nedimovićem i od toga neću odustati. To je nešto što se zove garancijski fond za jedan niz bitnih, strateških proizvoda. Među njima je i malina.
Šta to znači? Hoćemo da unapred znamo cene za te ključne proizvode i ukoliko tržište kaže – da, cena je niža, mi kažemo – država Srbija će nadoknaditi taj iznos. Znači, to je nešto što je ključno za opstanak individualnih poljoprivrednih proizvođača.
Rekli smo – finansije. Imamo li mi danas, poštovani prijatelji, „Agrobanku“, poljoprivrednu banku ili bilo koju drugu banku koja je spremna da pruži uslugu poljoprivrednom proizvođaču? Bojim se da nemamo.
Evo jedan podatak, interesantan će biti za gospođu predsednicu i za ministra finansija, imamo podatke za devet meseci. Ja očekujem da će za prošlu godinu neto dobit poslovnih banaka u Srbiji biti blizu pola milijarde evra. U najtežoj krizi koju imamo, poslovne banke koje su uglavnom strane banke, inkasiraće pola milijarde evra.
Hajde, gospodo iz Centralne banke, hajde gospodo mi iz Vlade, hajde mi iz parlamenta da definišemo da deo te enormne zarade bude usmeren na adekvatan način i u agrar. To su neke ključne stvari koje će uticati da mi ovde otklonimo te ključne uzroke o kojima je bilo reči.
Istovremeno, kratak odgovor na vaše pitanje, da, nova teritorijalna organizacija. Ne da bismo imali više opština, ne da bi gospođa ministarka Obradović imala više kontakata, to nije cilj. Ne da imamo više činovnika, imamo elektronsku upravu, već da ljudi neposredno mogu u svojim sredinama da dogovaraju, da planiraju, da odlučuju, da imaju svoje budžete. Naravno, neko će reći, da uglavnom u tim opštinama ti budžeti su veoma mali. Onda će upravo država Srbija adekvatnim transferima da pomogne te opštine.
Istovremeno, pomenuli ste i set nekih regionalnih zakona za koje se ja zalažem, ići ćemo sa nekim predlozima. Moramo da izdvojimo neka posebna područja u Republici Srbiji i da ih tretiramo na osoben način, po principu nečeg što se i u ekonomiji zove pozitivna diskriminacija.
Hajde da vidimo da taj PDV u tim područjima bude niži. Hajde da oslobodimo ljude nekih poreza i doprinosa. Hajde da ih oslobodimo taksi i nameta, da stvorimo povoljnu klimu da ljudi koji žele da investiraju imaju mogućnosti, način da investiraju.
Ovo su ključne stvari koje bi proizašle iz tog novog modela teritorijalne organizacije Srbije. Ja se za njega zalažem. Nagovestili smo predsednici Vlade tu ideju. Očekujem da će Ministarstvo za lokalnu samoupravu uzeti aktivno učešće. U krajnjoj liniji, to je njihov deo, ali ove ideje koje mi iznosimo one idu u pravcu da pomirimo ruralni i urbani deo. To je jedini način da nam sela, manja mesta danas, a sutra čak i veća, varošice ne ostanu prazne. Ne zaboravite, sad statistika je manje-više, 40,5% stanovnika Srbije živi u ruralnom delu. Oni to čekaju i ovo je prvi korak, taj zakonodavni, a onda slede ove ekonomske mere.