Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću postaviti par pitanja danas.

Prvo pitanje je upućeno Ministarstvu za rad, boračka i socijalna pitanja, a tiče se kada će porodice čiji su članovi oteti u železničkoj stanici Štrpci i u Sjeverinu dobiti status civilnih žrtava rata i kada će im biti isplaćena puna reparacija?

Drugo pitanje se tiče Komisije za nestala lica – dokle se stiglo sa otkrivanjem posmrtnih ostataka otetih u Štrpcima i u Sjeverinu?

Mislim da minimum što kao ljudi, građani i društvo dugujemo porodicama čiji su članovi oteti u Štrpcima i u Sjeverinu, ali i svim drugim nestalim licima, jeste pravo da njihove porodice dobiju grobno mesto ili, kako mi Bošnjaci kažemo, mezar. Zanima me, video sam pre neki dan inicijativu Ministarstva i Komisije, dokle se došlo, a svakako to zanima sve građanke i građane, pogotovo u Sandžaku.

Treće pitanje je upućeno Tužilaštvu za ratne zločine – dokle se stiglo sa postupcima u ova dva slučaja? Da li se utvrđuje pozadina, odnosno inspiratori, i kada se mogu očekivati presude?

Šta se, u stvari, desilo? Znači, u subotu, 27. februara, navršava se 28 godina od kada je 19 građana, 19 ljudi, 18 Bošnjaka i jedan Hrvat, uvidom u lična dokumenta, oteto u železničkoj stanici Štrpci od paravojne formacije „Osvetnici“.

Šta su ti ljudi radili u tom vozu, ili ovi u Sjeverinu u autobusu? Pa, radili su ono što ja i većina kolega radimo svake nedelje – putujemo za Beograd, odradimo svoj posao i vraćamo se. Većina putnika voza Lovćen 671 su putovali u Beograd radi svojih obaveza, radnih obaveza, da bi prehranili svoju porodicu. Neki su putovali da bi se školovali, a neki da bi se lečili. To su bili lojalni građani većinom Republike Srbije. Nisu išli ni da ratuju, ni da švercuju. Ova država je bila dužna da ih zaštiti.

Minimum što možemo da učinimo prema njihovim porodicama jeste da im se prizna status civilnih žrtava rata i da im se isplati puna reparacija.

Što se tiče lokalnih samouprava u Prijepolju i Priboju, one su radile ono što je u njihovoj moći, moram to da istaknem. Stranke na lokalnom nivou, i bošnjačke i srpske, su činile što mogu da olakšaju bol porodicama – izgradili su spomen komplekse, godišnje se organizuje komemorativna akademija i isplaćuje se simbolična pomoć porodicama onoliko koliko je lokalna samouprava u mogućnosti.

Međutim, ono što smo mi dužni, kao društvo, kao država, kao savesni građani, jeste da posle 28 godina pokušamo da umanjimo bol porodicama, jer tih ljudi nema.

Zločinac nema ni veru ni naciju. On ima ime. Ima svoje vlastito ime i za ona nedela koja je učinio treba da odgovara. Molim boga da se Štrpci i Sjeverin više nikada i nikom ne ponove. Hvala.