Zahvaljujem.
Možemo da nastavimo prema listi prijavljenih govornika.
Reč ima narodni poslanik Milenko Jovanov.
Izvolite.

Hvala najlepše.

Poštovane kolege, najpre ću da kažem nešto što možda ne znate, možda niste čuli, ali je moja dužnost i moja obaveza i kao potpredsednika SNS i kao čoveka koji dolazi iz Kikinde da upoznam i vas i javnost da je pre dva dana našoj koleginici iz Pokrajinske skupštine Stanislavi Hrnjak nepoznata osoba demolirala auto ispred zgrade u kojoj živi sa porodicom.

To samo po sebi, pitanje koliko bi i u kom pravcu vodilo razgovor, raspravu i analizu da se neke druge stvari nisu dogodile nekoliko dana pre. Naime, 17. marta ove godine četiri osobe je privela kikindska policija zbog ispisivanja grafita i deljenja nekih letaka u kojima je pisalo - Milenko Jovanov je sramota za Kikindu, potpisanih od strane Stranke slobode i pravde i to nije ništa sporno. Politička borba podrazumeva i tu vrstu komunikacije. Međutim sporno je nešto drugo. Od četiri osobe, tri su iz Beograda dovedene. Od te tri osobe dve su osobe koje su izvršile sledeća krivična dela: 2008. godine – razbojništvo, 2009. godine – pokušaj ubistva, 2013. godine – korišćenje opojnih droga, 2015. godine – razbojništvo i iznuda, 2016. godine – teška krađa, dva krivična dela, 2017. godine – teška krađa, dva krivična dela, 2018. godina – razbojnička krađa i ugrožavanje javnog saobraćaja. To su osobe koje je Dragan Đilas poslao da u ime njegove stranke u jednom mirnom gradu, u kome ovakvih kriminalaca, uveren sam, čak i da nema za njegov račun škrabaju parole i dele letke. Na vrata građana Kikinde doveo okorele kriminalce.

Stanislava Hrnjak, koleginica iz Pokrajinskog parlamenta i poverenica naše stranke u Kikindi, jedna hrabra i otresita žena je javno osudila ovo divljanje Đilasovih kriminalaca i u medijima i na konferenciji za štampu, na društvenim mrežama, a onda joj se gle čuda ispred kuće desilo to što se desilo.

Sada ja pitam, budući da za sva ova navedena krivična dela postoji samo jedna presuda na osam meseci kućnog pritvora – šta treba da rade i šta treba da urade kriminalci da bi bili osuđeni? Da li je ovaj koji je pokušao ubistvo treba i da izvrši ubistvo tamo gde ga Đilas pošalje i da li će i tada biti osuđen ili će opet biti nekih olakšavajućih okolnosti, pa će mu se dati da sedi kod kuće, da gleda televizor i gricka kokice i osam meseci izlazi samo u dvorište?

Mi nećemo prihvatiti model ponašanja Marinike Tepić iz Pančeva koja kriminalcima preti novinarima da će da ih iseljavaju. Nas iz Kikinde niko iseliti neće ni Đilasovi kriminalci, ni njegovi lokalne kriminalci poput Zorana Mileševića. Dakle, niko nas iz Kikinde iseliti neće. Neće nas zastrašiti i nastavićemo da se borimo za politiku Aleksandra Vučića i SNS i protiv Đilasa i protiv njegovih kriminalaca.

Danas biramo sudije koje će, kao što je i rečeno, otići na više pozicije, i ja sam prošli put kada smo govorili o sudijama rekao nešto što je posle toga tumačeno na način na koji ja to nisam rekao. Ja ću zbog toga da pročitam šta sam rekao, ali mi je zanimljivo kako su to protumačili. Dakle, ja sam rekao ovako – „Ja ne mogu da prihvatim da je sudska vlast nezavisna ako ne nezavisna od Vlade Srbije, ali je zato zavisna od stranih vlada. Ne mogu da prihvatim da je nezavisan sudija koji svakodnevno na medijima napada Vladu ili Vučića, a zato kao kuče stoji ispred stranih ambasada i maše repićem kada ga puste na prijem za tri kanapea i dva koktela“, kraj citata.

Kako su to sa tajkunske televizije Đilasa i Šolaka prepoznali sudiju Majića ja živ nisam da saznam? Da li su ga prepoznali u mahanju repićem ili u čekanju ispred stranih ambasada ili znaju da navali na kanapee i koktele čim uđe na prijem? Ja ne znam, ali ja čoveka spomenuo nisam u tom kontekstu.

Dakle, gospodin Majić, pošto se zbog toga silno uzrujao treba da se obratio Đilasu i Šolaku i njihovim urednicima oko toga što ga dovode u kontekst onoga što niko nije rekao i kako to oni baš u njemu prepoznaju ono što nije rečeno?

Međutim, rečeno je nešto drugo, a to je da postoji sprega između pojedinih sudija, pojedinih medija i pojedinih političara. I ta sprega je lepo dokazana osmog i devetog marta ove godine. Dakle, osmog marta, sve se dešava nakon one konferencije za novinare gde je predsednik Vučić objavio one strahovite slike o monstruoznim delima uhapšenog klana Veljka Belivuka, u osam sati negde izlazi vest na jednoj od tih tajkunskih televizija – fotografije nisu dovoljan dokaz protiv Belivukove grupe. Posle toga na istom mediju, televiziji – šta je sve Vučić prekršio na konferenciji za štampu, to je negde u 14 sati. Onda osmi mart u 16 sati – fotografije ubijenih mogu biti dokaz, ali teško do presude. Onda novine koje su nedavno kupili kažu – uznemirujući sadržaj koji je državni vrh objavio nije smeo da se prikazuje na nacionalnim frekvencijama.

Vidite i sami u kom pravcu stvari idu i šta mediji pokušavaju da urade, ali nedostaje kredibilitet i ko će da da kredibilitet? Naravno, sudija Majić. Na toj istoj televiziji on se pojavljuje u devet sati uveče da lupi pečat na celu priču i kaže – Vučićeva konferencija je degradacija pravosuđa. Eto vam sada. Da li postoji ta saradnja i ta simbioza između pojedinih medija, tajkunskih medija, pojedinih stranaka, tajkunskih stranaka, i pojedinih sudija koji učestvuju i saučestvuju u svemu ovome? Zaključite sami.

Ono što je moja želja to je da se sudije ne ponašaju onako kako se ponaša gospodin Majić i da on se zbog toga mnogo uzrujao, ali on jeste negativan primer svega onoga što jedan sudija može da bude, jer ko je ovlastio gospodina Majića da govori u ime pravosuđa Srbije kad nije pravosuđe Srbije on, nije pravosuđe Srbije čak ni njegov sud? Dakle, mi imamo sada već situaciju da neki ljudi zloupotrebljavaju činjenicu da su sudije ili predsednici sudova kao onaj Stefanović Aleksandar…

(Aleksandar Martinović: Zvani Stepa.)

… To će sada u nekom drugom postupku da se traži i nadimak i godište i sve ostalo.

Uzme čovek i potpiše saopštenje suda koje nije video niko osim njega i njegovih najbližih saradnika, a u tom sudu stoji dvadeset i nešto sudija. Na šta to liči? To je ono što smeta kada je pravosuđe u pitanju. Ne znam što im smeta kritika iz Skupštine. Ako su oni grana vlasti nezavisna i mi smo grana vlasti nezavisna. Ako oni kao grana vlasti nezavisna za sebe misle da imaju pravo da kritikuju i izvršnu i zakonodavnu vlasti i kako ko govori u Skupštini i šta su nam teme i zašto ovako nastupamo i zašto onako nastupamo i zašto spominjemo ovoga, a ne spominjemo onoga itd. onda i mi imamo puno pravo kao predstavnici zakonodavne vlasti da kritikujemo neku drugu granu vlasti, a pod tim podrazumevam i sudsku vlast i šta tu nije jasno? Ili oni ponovo idu sa tim da postoje neki ljudi koji su svete krave u ovoj zemlji, koji smeju da rade šta god hoće, da pričaju o kome god hoće, da iznose šta god hoće i da o njima niko ništa ne sme da bekne i da progovori.

Dakle, nastavićemo da govorimo o onome što su anomalije, želimo da sudovi rade brže i efikasnije, da nam se Đilasovi kriminalci ne šetaju po gradovima po Srbiji, da ih Đilas ne šalje po lokalnim samoupravama u kojima nije u stanju da napravi lokalne odbore, da ne kucaju ljudima na vrata. Sve to tražimo, a ne da osnovano sumnjamo da lupaju ljudima automobile, nego da sede iza rešetaka gde im je i mesto i naravno da se nađe neko ko će imati dovoljno hrabrosti i dovoljno nezavisnosti da nam kaže, kako čovek za života može da zaradi i iznese iz zemlje 67,8 miliona dolara.

Na koliko destinacija se nalaze svi ti računi? U koliko zemalja, u koliko valuta taj čovek sve drži pare i za to mora da se odgovara. Moguće je i razumem kao političar odluku Dragana Đilasa da ne odgovara novinarima. Šta bi im i odgovorio? Ali, Boga mi, državnim organima Dragane Đilas, moraćeš da odgovaraš. Hvala.

Reč ima narodni poslanik prof. dr Jahja Fehratović.
Preostalo vreme za vašu poslaničku grupu je tri minuta.
Izvolite.

Zahvaljujem, uvažena predsedavajuća.

Pa, sa diskusije o osnovnim sudovima došli smo na priču iz devedesetih godina, na priču oko koje se nikada ne možemo svi složiti i to je jedino oko čega ćemo se složiti.

Dakle, za nas Bošnjake, to je drugačija priča nego ona koju smo čuli danas i svakako ćemo se složiti sa još jednom konstatacijom gospodina Martinovića, a to je da svi iz ovoga moramo izvući pouke i da moramo naučiti da nam se ne dešava ono što se dešavalo devedesetih godina.

Međutim, ne možemo se složiti oko nekih drugih stvari, a te stvari se odnose, recimo, na onu rezoluciju koju je ovaj parlament usvojio. Tamo jasno stoji da je ona doneta na osnovu presuda Međunarodnog suda prave, a taj sud pravde je taj zločin ili to što se dogodilo u Srebrenici okarakterisao genocidom.

Jeste da je rezolucija jasno kazala da je to zločin, međutim, Hag i Međunarodni sud pravde je rekao da je to genocid, a rezolucija bazirana na tim presudama, što znači da i svi mi narodni poslanici moramo poštovati tu rezoluciju koju je izglasao ovaj parlament, a ako nam to nije u odgovarajućem smislu svima dobro, onda da poništimo takvu rezoluciju i da nije onda obavezujuće za narodne poslanike.

Dakle, desio se genocid i svakako je ohrabrujuće da imamo zajedničke stavove o tome da moramo imati jednostavno pouku iz svega toga što se iz događalo.

Takođe, kada je u pitanju politička motivisanost, sve nažalost što se događalo devedesetih godina imalo je svoju političku pozadinu, pa su tako političku pozadinu imali i oni događaji koji su se dogodili ovde nad pripadnicima bošnjačkog naroda u Štrpcima, u Sjeverinu, u Kukurovićima, pa i na prostoru tadašnje zajedničke države u Bukovici, u Kaluđerskom lazu, dakle, sa svih strana smo imali političke motivisane događaje i ako se budemo bavili time da utvrđujemo ko je i stajao iza kog političkoga događaja, ako se budemo bavili time ko je stajao iza montiranih procesa, protiv političara iz devedesetih godina iz redova bošnjačkog naroda, onda ćemo videti, recimo, da su mnogi od tih koji su tada u montiranim političkim procesima pokušavani da budu osuđeni, doživeli torture, na kraju bili oslobođeni i ova je država morala da im plati odštetu za sve to što se iz dešavalo.

Dakle, niko nije oslobođen bilo kakvih odgovornosti, ali isto tako svi imaju određeni udeo u tome što se dogodilo, a ono što jeste naša obaveza, jeste da poštujemo svaku žrtvu bez obzira jel ona pripadala srpskom, bošnjačkom, bilo kom drugom narodu, jer nedostatak ili ubistvo, nestanak jednog čoveka znači nestanak celog čovečanstva. Nestanak i ubistvo jedne osobe, znači nestanak ili ubistvo celog čovečanstva i mi pre svega kao ljudi, kao nosioci odgovornosti moramo imati takav stav prema budućnosti, kako se nikome od nas ne bi dogodilo ili našoj deci, našim potomcima ono što smo svi zajedno proživeli ili proživljavali devedesetih godina. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista bez želje da usijavam atmosferu na ovu veoma, veoma bolnu temu, ali pošto smatram i gospodina Fehratovića jednim intelektualcem, mislim da je red da razmenimo i neke argumente koji su istorijske prirode.

Navešću dvojicu Bošnjaka koji su javno progovorili o tome da je zločin u Srebrenici organizovao Alija Izetbegović u koordinaciji sa Amerikancima. Jedan se zove Ibran Mustafić, a drugi se zove Hakija Meholjić. Hakija Meholjić je bio šef policije u Srebrenici u vreme ratnih dešavanja, od 1992. do 1995. godine i on svedoči o tome da je njega i Nasera Orića Alija Izetbegović pozvao na sastanak u Sarajevo i da im je saopštio, citiram njegove reči - Amerikanci mi nude da četnici uđu u Srebrenicu i da pobiju 5.000 ljudi, a da će nakon toga oni iz vazduha da dejstvuju po srpskim položajima i onda mu je Meholjić rekao - pa, da li ste vi normalan čovek da pošaljete na klanje 5.000 ljudi, ako ih šaljete na klanje, onda idite na klanje zajedno sa njima. I on je napustio taj sastanak.

Drugi svedok koji govorio o režiranom zločinu u Srebrenici je Ibran Mustafić koji je u vreme rata u BiH bio predsednik IO Skupštine opštine Srebrenica i koji je napisao knjigu "Planirani haos". On je trebao da svedoči po pozivu, odnosno trebao je da bude svedok tužilaštva BiH u postupku protiv Nasera Orića. Međutim sudsko veće ga je isteralo iz sudnice pre nego što je počeo sa svedočenjem i onda se on obratio ispred suda medijima. Ibran Mustafić je praktično ponovio ono što je izjavio Hakija Meholjić i ustvari ono što su manje, više svi znali u političkom Sarajevu.

Znači, Ibran Mustafić je potvrdio da je Alija Izetbegović svesno prepustio Srebrenicu vojsci Republike Srpske i da je neko izrežirao streljanje određenog broja muslimanskih vojnika i da je to onda bio povod da se dejstvuje po položajima vojske Republike Srpke i posle toga je kao što znate, gospodine Fehratoviću, usledila mislimansko-hrvatska ofanziva ne samo u oblasti Srebrenice, nego je usledila ofanziva na celokupnoj teritoriji BiH, uz sadejstvo hrvatske vojske, pa je tako u septembru 1995. godine postojala opasnost da u ruke hratsko muslimanske koalicije padne i sama Banjaluka.

Hoću da vam kažem da je tražen povod da NATO interveniše u BiH i da se Republika Srpska sa nekih 70 i nešto posto teritorije, koliko je u tom momentu držala vojska Republike Srpske svede na onih 49% koji su postojali i u planu Vens Ovenovom i koji su kasnije potpisani i u Dejtonu, kao onaj procenat teritorije BiH koji pripada Republici Srpskoj.

Tako da, stvari oko Srebrenice nisu baš tako jednostavne kao što se nekima na prvi pogled čine, a samo još hoću da vas ispravim mislim da se niste dobro pozvali na jednu međunarodnu instituciju. Nije u pitanju Međunarodni sud pravde, nego Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju i termin i genocid se u stvari spominje u jednoj presudi protiv generala Krstića, komandanta Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske, ali se u toj presudi kaže – desio se genocid u Srebrenici, ali za njega nije odgovorna Savezna Republika Jugoslavija. E sad, kako se došlo do te presude generalu Krstiću to je sad već jako, jako dugačka priča, da ne ulazimo sad u to, ali hoću da vam kažem da postoje svedočenja Bošnjaka koji teško optužuju Aliju Izetbegovića za ono što se desilo u Srebrnici.

Mislim da nad ovim ne treba da se radujemo ni mi Srbi, ni vi Bošnjaci, nego prosto treba dobro da razmislimo da politiku vodimo na malo drugačiji način i da nam se više ovakve stvari ne dešavaju. Previše je mrtvih glava i na srpskoj i na bošnjačkoj strani. Mislim da je vreme da se okrenemo budućnosti, da se okrenemo saradnji, ekonomskom razvoju, da pomažemo jedni drugima i kao što smo videli predsednik Vučić je i svojim odlaskom u Srebrenicu 2015. godine, kada je pokušan atentat i ubistvo nad njim, ali i ovih dana kada nesebično deli vakcine i BiH i Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, ja mislim da je otvorio jedno novo poglavlje u našoj balkanskoj istoriji, a to je da balkanski narodi treba da se okrenu sebi i da shvate da bližih prijatelja mi jedni od drugih nemamo i ova epidemija je pokazala da u kriznim situacijama svako pre svega misli na sebe.

Na žalost, EU je pokazala da ih baš briga i za Srbe i za Bošnjake i za Crnogorce i za Muslimane. Najvažniji su oni sami sebi. Kad su oni najvažniji sami sebi što bi onda mi, balkanski narodi, smatrali da nam je bilo ko bliži, nego mi koji živimo na ovim prostorima.

Dakle, hajde i mi malo da se ponašamo kao što se ponašaju malo neki pametniji, mudriji evropski narodi i da ne tražimo prijatelje po belom svetu, nego da shvatimo da su prijatelji u stvari oni koji žive zajedno sa nama.

Poštovani narodni poslanici u potpunosti razumem da je kontekst pravosuđa izuzetno značajan i razumem i osetljivost teme, podsetila bih sve vas da je Narodna skupština Republike Srbije donela Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici koja nigde ne spominje reč – genocid, 31. marta 2010. godine.
Molim vas da pokušamo da se vratimo na dnevni red koji je Predlog odluke o prestanku funkcije predsednika Prekršajnog suda u Negotinu, Osnovnog suda u Kruševcu i Osnovnog suda u Novom Pazaru.
Naravno, vreme koje je premašeno iznad vremena predviđenog ćemo oduzeti od vremena poslaničke grupe.
Jasno mi je da ste direktno prozvani i daću vam naravno reč, ali strogo dva minuta.
Narodni poslanik, Jahja Fehratović.

Zahvaljujem.

Upravo se ovakvi razgovori vode među prijateljima kada se treba raščistiti nešto što opterećuje odnose.

Vrlo je važno da imao ovakvih dijaloga gde će se argumentima doći do zajedničkih stavova ili da se ti stavovi makar približe, rasvetle da se vidi da moj pogled nije kao pogled gospodina Martinovića po određenom pitanju, ne mora ni biti na kraju krajeva, isto tako kako on govori da je bilo Bošnjaka koji su svedočili nečemu drugačijem. Bilo je takođe pripadnika srpskog naroda koji su svedočili u tom Hagu drugačije u odnosu na ono što je zvanična verzija, koja je opšte prihvaćena u srpskoj javnosti.

Isto tako, za mene, ja sam mnogo puta bio u Srebrenici na dženazama, itd, svedok sam svedočenja određenih ljudi koji su izgubili svoje najdraže i treba razumeti bol svih tih ljudi. Isto tako, svi smo bili svedoci onog snimka, recimo „škorpiona“ koji ubijaju one omladince, itd, ali je vrlo važno da smo se jasno izjasnili da je to u najmanjem slučaju, da je to bio zločin. Ja sam svako ubistvo, svakog pojedinca jeste na razini ubistva celog čovečanstva. Sada ćemo verovatno doći nekada i u poziciju da budemo dovoljno hrabri da našoj deci ostavimo čiste račune u nasledstvo kako bismo mogli da njima prepustimo da grade ove zajedničke mostove, a o tim čistim računima svakako treba raspraviti i o motivima i o političkim pozadinama zločina u Štrpcima, u Sjeverinu, Bukovici… i svim onim što se događalo 90-ih.

Kažem, da je na svim stranama bilo politički motiviranih odluka, zločina itd, ali da sve to moramo raščistiti kako bi ostavili budućim generacijama mogućnost da na zdravim odnosima gradimo ono što jeste zajednička budućnost svih nas duboko svesni da samo jedni sa drugima i jedni uz druge možemo biti prosperitetni i da možemo graditi zajedničku budućnost na ovim prostorima. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima Aleksandar Martinović, dva minuta.

Samo jedna rečenica.

Ima jedan stih kod Borhesa koji kaže – samo se jedan čovek rodi na zemlji, samo jedan čovek je umro. Sve ostalo čista je statistika, sabiranje je nemoguće.

Dakle, ovaj razgovor između mog prijatelja Jahje i mene je dokaz više da srpski parlament nije onako crn kao što je predstavljen u izveštaju, odnosno u Rezoluciji Evropskog parlamenta. Nije onako crn kao što ga svakog dana predstavlja Dragan Đilas na svojim medijima.

Srpski parlament je mesto u kome svaki građanin Republike Srbije može da vidi i da svedoči da zajedno mogu da rade na dobrobiti Srba i Bošnjaka ljudi koji imaju različito mišljenje o onome što se desilo u prošlosti, ali isto tako imaju zajedničku viziju o tome šta i na koji način treba da radimo u budućnosti.

Ja vam se zahvaljujem gospođo Kovač što ste omogućili ovaj razgovor između mog prijatelja Jahje i mene, i zahvaljujem se gospodinu Fehratoviću zato što smo pokazali da, bez obzira na naše razlike i na naše različito viđenje prošlosti, možemo i mi Srbi i vi Bošnjaci da radimo na dobrobit jednog i drugog naroda, ali isto tako i na dobrobit boljih odnosa Srbije i BiH.