Reč ima narodni poslanik prof. dr Jahja Fehratović.
Preostalo vreme za vašu poslaničku grupu je tri minuta.
Izvolite.

Zahvaljujem, uvažena predsedavajuća.

Pa, sa diskusije o osnovnim sudovima došli smo na priču iz devedesetih godina, na priču oko koje se nikada ne možemo svi složiti i to je jedino oko čega ćemo se složiti.

Dakle, za nas Bošnjake, to je drugačija priča nego ona koju smo čuli danas i svakako ćemo se složiti sa još jednom konstatacijom gospodina Martinovića, a to je da svi iz ovoga moramo izvući pouke i da moramo naučiti da nam se ne dešava ono što se dešavalo devedesetih godina.

Međutim, ne možemo se složiti oko nekih drugih stvari, a te stvari se odnose, recimo, na onu rezoluciju koju je ovaj parlament usvojio. Tamo jasno stoji da je ona doneta na osnovu presuda Međunarodnog suda prave, a taj sud pravde je taj zločin ili to što se dogodilo u Srebrenici okarakterisao genocidom.

Jeste da je rezolucija jasno kazala da je to zločin, međutim, Hag i Međunarodni sud pravde je rekao da je to genocid, a rezolucija bazirana na tim presudama, što znači da i svi mi narodni poslanici moramo poštovati tu rezoluciju koju je izglasao ovaj parlament, a ako nam to nije u odgovarajućem smislu svima dobro, onda da poništimo takvu rezoluciju i da nije onda obavezujuće za narodne poslanike.

Dakle, desio se genocid i svakako je ohrabrujuće da imamo zajedničke stavove o tome da moramo imati jednostavno pouku iz svega toga što se iz događalo.

Takođe, kada je u pitanju politička motivisanost, sve nažalost što se događalo devedesetih godina imalo je svoju političku pozadinu, pa su tako političku pozadinu imali i oni događaji koji su se dogodili ovde nad pripadnicima bošnjačkog naroda u Štrpcima, u Sjeverinu, u Kukurovićima, pa i na prostoru tadašnje zajedničke države u Bukovici, u Kaluđerskom lazu, dakle, sa svih strana smo imali političke motivisane događaje i ako se budemo bavili time da utvrđujemo ko je i stajao iza kog političkoga događaja, ako se budemo bavili time ko je stajao iza montiranih procesa, protiv političara iz devedesetih godina iz redova bošnjačkog naroda, onda ćemo videti, recimo, da su mnogi od tih koji su tada u montiranim političkim procesima pokušavani da budu osuđeni, doživeli torture, na kraju bili oslobođeni i ova je država morala da im plati odštetu za sve to što se iz dešavalo.

Dakle, niko nije oslobođen bilo kakvih odgovornosti, ali isto tako svi imaju određeni udeo u tome što se dogodilo, a ono što jeste naša obaveza, jeste da poštujemo svaku žrtvu bez obzira jel ona pripadala srpskom, bošnjačkom, bilo kom drugom narodu, jer nedostatak ili ubistvo, nestanak jednog čoveka znači nestanak celog čovečanstva. Nestanak i ubistvo jedne osobe, znači nestanak ili ubistvo celog čovečanstva i mi pre svega kao ljudi, kao nosioci odgovornosti moramo imati takav stav prema budućnosti, kako se nikome od nas ne bi dogodilo ili našoj deci, našim potomcima ono što smo svi zajedno proživeli ili proživljavali devedesetih godina. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista bez želje da usijavam atmosferu na ovu veoma, veoma bolnu temu, ali pošto smatram i gospodina Fehratovića jednim intelektualcem, mislim da je red da razmenimo i neke argumente koji su istorijske prirode.

Navešću dvojicu Bošnjaka koji su javno progovorili o tome da je zločin u Srebrenici organizovao Alija Izetbegović u koordinaciji sa Amerikancima. Jedan se zove Ibran Mustafić, a drugi se zove Hakija Meholjić. Hakija Meholjić je bio šef policije u Srebrenici u vreme ratnih dešavanja, od 1992. do 1995. godine i on svedoči o tome da je njega i Nasera Orića Alija Izetbegović pozvao na sastanak u Sarajevo i da im je saopštio, citiram njegove reči - Amerikanci mi nude da četnici uđu u Srebrenicu i da pobiju 5.000 ljudi, a da će nakon toga oni iz vazduha da dejstvuju po srpskim položajima i onda mu je Meholjić rekao - pa, da li ste vi normalan čovek da pošaljete na klanje 5.000 ljudi, ako ih šaljete na klanje, onda idite na klanje zajedno sa njima. I on je napustio taj sastanak.

Drugi svedok koji govorio o režiranom zločinu u Srebrenici je Ibran Mustafić koji je u vreme rata u BiH bio predsednik IO Skupštine opštine Srebrenica i koji je napisao knjigu "Planirani haos". On je trebao da svedoči po pozivu, odnosno trebao je da bude svedok tužilaštva BiH u postupku protiv Nasera Orića. Međutim sudsko veće ga je isteralo iz sudnice pre nego što je počeo sa svedočenjem i onda se on obratio ispred suda medijima. Ibran Mustafić je praktično ponovio ono što je izjavio Hakija Meholjić i ustvari ono što su manje, više svi znali u političkom Sarajevu.

Znači, Ibran Mustafić je potvrdio da je Alija Izetbegović svesno prepustio Srebrenicu vojsci Republike Srpske i da je neko izrežirao streljanje određenog broja muslimanskih vojnika i da je to onda bio povod da se dejstvuje po položajima vojske Republike Srpke i posle toga je kao što znate, gospodine Fehratoviću, usledila mislimansko-hrvatska ofanziva ne samo u oblasti Srebrenice, nego je usledila ofanziva na celokupnoj teritoriji BiH, uz sadejstvo hrvatske vojske, pa je tako u septembru 1995. godine postojala opasnost da u ruke hratsko muslimanske koalicije padne i sama Banjaluka.

Hoću da vam kažem da je tražen povod da NATO interveniše u BiH i da se Republika Srpska sa nekih 70 i nešto posto teritorije, koliko je u tom momentu držala vojska Republike Srpske svede na onih 49% koji su postojali i u planu Vens Ovenovom i koji su kasnije potpisani i u Dejtonu, kao onaj procenat teritorije BiH koji pripada Republici Srpskoj.

Tako da, stvari oko Srebrenice nisu baš tako jednostavne kao što se nekima na prvi pogled čine, a samo još hoću da vas ispravim mislim da se niste dobro pozvali na jednu međunarodnu instituciju. Nije u pitanju Međunarodni sud pravde, nego Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju i termin i genocid se u stvari spominje u jednoj presudi protiv generala Krstića, komandanta Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske, ali se u toj presudi kaže – desio se genocid u Srebrenici, ali za njega nije odgovorna Savezna Republika Jugoslavija. E sad, kako se došlo do te presude generalu Krstiću to je sad već jako, jako dugačka priča, da ne ulazimo sad u to, ali hoću da vam kažem da postoje svedočenja Bošnjaka koji teško optužuju Aliju Izetbegovića za ono što se desilo u Srebrnici.

Mislim da nad ovim ne treba da se radujemo ni mi Srbi, ni vi Bošnjaci, nego prosto treba dobro da razmislimo da politiku vodimo na malo drugačiji način i da nam se više ovakve stvari ne dešavaju. Previše je mrtvih glava i na srpskoj i na bošnjačkoj strani. Mislim da je vreme da se okrenemo budućnosti, da se okrenemo saradnji, ekonomskom razvoju, da pomažemo jedni drugima i kao što smo videli predsednik Vučić je i svojim odlaskom u Srebrenicu 2015. godine, kada je pokušan atentat i ubistvo nad njim, ali i ovih dana kada nesebično deli vakcine i BiH i Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, ja mislim da je otvorio jedno novo poglavlje u našoj balkanskoj istoriji, a to je da balkanski narodi treba da se okrenu sebi i da shvate da bližih prijatelja mi jedni od drugih nemamo i ova epidemija je pokazala da u kriznim situacijama svako pre svega misli na sebe.

Na žalost, EU je pokazala da ih baš briga i za Srbe i za Bošnjake i za Crnogorce i za Muslimane. Najvažniji su oni sami sebi. Kad su oni najvažniji sami sebi što bi onda mi, balkanski narodi, smatrali da nam je bilo ko bliži, nego mi koji živimo na ovim prostorima.

Dakle, hajde i mi malo da se ponašamo kao što se ponašaju malo neki pametniji, mudriji evropski narodi i da ne tražimo prijatelje po belom svetu, nego da shvatimo da su prijatelji u stvari oni koji žive zajedno sa nama.

Poštovani narodni poslanici u potpunosti razumem da je kontekst pravosuđa izuzetno značajan i razumem i osetljivost teme, podsetila bih sve vas da je Narodna skupština Republike Srbije donela Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici koja nigde ne spominje reč – genocid, 31. marta 2010. godine.
Molim vas da pokušamo da se vratimo na dnevni red koji je Predlog odluke o prestanku funkcije predsednika Prekršajnog suda u Negotinu, Osnovnog suda u Kruševcu i Osnovnog suda u Novom Pazaru.
Naravno, vreme koje je premašeno iznad vremena predviđenog ćemo oduzeti od vremena poslaničke grupe.
Jasno mi je da ste direktno prozvani i daću vam naravno reč, ali strogo dva minuta.
Narodni poslanik, Jahja Fehratović.

Zahvaljujem.

Upravo se ovakvi razgovori vode među prijateljima kada se treba raščistiti nešto što opterećuje odnose.

Vrlo je važno da imao ovakvih dijaloga gde će se argumentima doći do zajedničkih stavova ili da se ti stavovi makar približe, rasvetle da se vidi da moj pogled nije kao pogled gospodina Martinovića po određenom pitanju, ne mora ni biti na kraju krajeva, isto tako kako on govori da je bilo Bošnjaka koji su svedočili nečemu drugačijem. Bilo je takođe pripadnika srpskog naroda koji su svedočili u tom Hagu drugačije u odnosu na ono što je zvanična verzija, koja je opšte prihvaćena u srpskoj javnosti.

Isto tako, za mene, ja sam mnogo puta bio u Srebrenici na dženazama, itd, svedok sam svedočenja određenih ljudi koji su izgubili svoje najdraže i treba razumeti bol svih tih ljudi. Isto tako, svi smo bili svedoci onog snimka, recimo „škorpiona“ koji ubijaju one omladince, itd, ali je vrlo važno da smo se jasno izjasnili da je to u najmanjem slučaju, da je to bio zločin. Ja sam svako ubistvo, svakog pojedinca jeste na razini ubistva celog čovečanstva. Sada ćemo verovatno doći nekada i u poziciju da budemo dovoljno hrabri da našoj deci ostavimo čiste račune u nasledstvo kako bismo mogli da njima prepustimo da grade ove zajedničke mostove, a o tim čistim računima svakako treba raspraviti i o motivima i o političkim pozadinama zločina u Štrpcima, u Sjeverinu, Bukovici… i svim onim što se događalo 90-ih.

Kažem, da je na svim stranama bilo politički motiviranih odluka, zločina itd, ali da sve to moramo raščistiti kako bi ostavili budućim generacijama mogućnost da na zdravim odnosima gradimo ono što jeste zajednička budućnost svih nas duboko svesni da samo jedni sa drugima i jedni uz druge možemo biti prosperitetni i da možemo graditi zajedničku budućnost na ovim prostorima. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima Aleksandar Martinović, dva minuta.

Samo jedna rečenica.

Ima jedan stih kod Borhesa koji kaže – samo se jedan čovek rodi na zemlji, samo jedan čovek je umro. Sve ostalo čista je statistika, sabiranje je nemoguće.

Dakle, ovaj razgovor između mog prijatelja Jahje i mene je dokaz više da srpski parlament nije onako crn kao što je predstavljen u izveštaju, odnosno u Rezoluciji Evropskog parlamenta. Nije onako crn kao što ga svakog dana predstavlja Dragan Đilas na svojim medijima.

Srpski parlament je mesto u kome svaki građanin Republike Srbije može da vidi i da svedoči da zajedno mogu da rade na dobrobiti Srba i Bošnjaka ljudi koji imaju različito mišljenje o onome što se desilo u prošlosti, ali isto tako imaju zajedničku viziju o tome šta i na koji način treba da radimo u budućnosti.

Ja vam se zahvaljujem gospođo Kovač što ste omogućili ovaj razgovor između mog prijatelja Jahje i mene, i zahvaljujem se gospodinu Fehratoviću zato što smo pokazali da, bez obzira na naše razlike i na naše različito viđenje prošlosti, možemo i mi Srbi i vi Bošnjaci da radimo na dobrobit jednog i drugog naroda, ali isto tako i na dobrobit boljih odnosa Srbije i BiH.

Zahvaljujem.
Zatvaramo krug replika i vraćamo se na listu govornika.
Reč ima narodni poslanik Snežana Paunović.
Izvolite.

Zahvaljujem potpredsednice.

Pomoći ćete mi ako mi kažete koliko je vremena ostalo poslaničkoj grupi?

(Predsedavajuća: Jedanaest minuta i pet sekundi.)

Hvala najlepše.

Uvažene kolege, uvaženi građani i građanke Srbije, danas razgovaramo i na to nas je opomenula potpredsednica Skupštine, gospođa Kovač, o prestanku mandata jednom broju sudija. To je manje-više, kao što je moj kolega Života Starčević, a i svi koji su govorili pre njega, rekao, čini mi se, prestanak mandata, ali pre svega u cilju da će ti ljudi zauzeti neka visočija ili odgovornija mesta.

Važno je govoriti o tome kako se biraju sudije i ko su ljudi koji se biraju na tako odgovorne funkcije zato što smo iz nekoliko diskusija koje su danas prethodile ovoj mojoj, čuli šta znaju da budu loše strane lošeg izbora sudija, loše strane lošeg izbora ljudi kojima ćete ukazati poverenje, loše strane loših procena i na kraju krajeva kolike su posledice godinama posle toga.

Kada se govori o sudijama ja nekako moram, a verujem da deli većina vas moje mišljenje, uvek da pomenem gospođu Danicu Marinković. Složiću se potpuno sa diskusijom koja je prethodila ovoj mojoj i krajnje je vreme da izađemo iz ovog vrtloga koji nas stalno vraća unazad, koji nas stalno tera da iz nekih nepoznatih razloga brojimo žrtve, svi smo ih imali nebrojano. To su teške i otvorene rane koje nikada neće prestati da bole.

Ali, imamo obavezu kao odgovorni ljudi da u nasleđe ostavimo sve samo ne mržnju generacijama koje dolaze posle nas. Oni moraju sami trasirati svoj put odnosa, a ja se potpuno slažem da jedini put koji smemo da nametnemo deci jeste put koji će govoriti da nemaju neprijatelje. Možda imaju ljude koji različito misle u odnosu na njih, ali to nikako ne znači da zbog različitog mišljenja treba da upadnu u zamke sukoba koji su se nažalost, sa ove distance gotovo možemo da tvrdimo, u vreme devedesetih dogodile isključivo i samo na korist nekih zapadnih moćnika koji su na tome profitirali, plivali, živeli, zarađivali i rade to i danas.

Ne sme bivša Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija više nikada biti prostor na koji neko može 100% da računa kada bi da napravi neko žarište, bez obzira što se ne može reći ni danas da ne postoje ljudi koji bi i na to bili spremni. Moramo da pokažemo da je većina nas prerasla taj jedan momenat nacionalizma, bez obzira o čijem se nacionalizmu radi.

Zašto sam pomenula istražnog sudiju u to vreme Danicu Marinković? Govorilo se danas o nekim spinovanim situacijama koje su montirane, pravljene da bi se iz njih desile nekakve vojne intervencije, da bi se tražilo pokriće za nešto što će se dogoditi, za nešto što će trajno unesrećiti sve narode kojih se tiče. Bez obzira, ja nikada neću prihvatiti da je bilo kakvo spasenje za muslimanski narod bila intervencija NATO-a u Bosni i Hercegovini. Nije, niti će biti, žrtve su bili koliko i svi drugi.

Potpuno je ista situacija bila i na Kosovu i Metohiji. Taj Račak koji je zamišljen kao motiv da se najpre bombarduje Savezna Republika Jugoslavija u to vreme, a onda i na bazi njega optuži u to doba aktuelni predsednik Milošević, a onda i izruči Haškom Tribunalu, zahvaljujući ozbiljnim sudijama, kakav je bila gospođa Danica Marinković, jedna takva improvizacija, jedna takva laž, jedna takva montaža je pala prosto i pred Međunarodnim sudom pravde. Nikada na osnovu onoga što je pisalo u optužnici niti je mogao, niti bi bio osuđen Slobodan Milošević. Ono što se desilo, to je da je optužnica za Račak apsolutno pala.

Ono što se nije desilo, a trebalo je da se desi, jeste činjenica da čak i ako smo podlegli tom pritisku o izručenju, ja ne mogu i ne želim da o tome govorim na način na koji je govorio advokat Toma Fila, on je govorio kao neko ko je u tome učestvovao i ne mislim da je loše što je govorio, koliko god da je izazvao reakciju, pre svega zato što je dobro podsetiti srpsku javnost i na to šta su greške.

Nije sramota priznati da ste nekada pogrešili, tim pre što je moglo da nam se dogodi da slobodan Milošević bude osuđen za genocid. To ne bi značilo da je osuđen Slobodan Milošević, to bi značilo da je osuđena država i da je osuđen narod. To bi bilo nešto što bi nas pretvorilo i u genocidnu državu i u genocidni narod. Složićete se, i tada i danas i sutra i pre mnogo stotina godina niti smo, niti možemo biti nešto što bi moglo da se izjednači sa Hitlerovom Nacističkom Nemačkom.

Dakle, to je profesionalnošću zaustavila Danica Marinković, koja je pravila izveštaj i branila istinu čak i pred Tribunalom. Danas jeste 1. april, danas jeste dan kog se socijalisti sa bolom sećaju. Danas jeste urađena najveća nepravda i možda napravljena jedna istorijska greška i sramota koje će generacije tek postati svesne.

Ima još jedan detalj na koji želim da ukažem, pre nego istekne vreme za moju diskusiju, a to je momenat koji sam čula, na osnovu čega je tada, uprkos jednom stavu koji je imala Savezna Vlada i gospodin Koštunica, zapravo doneta ta odluka sa republičkog nivoa da Milošević bude izručen Hagu, a to je na bazi člana Ustava iz 1990. godine, člana 135. Zašto ovo kažem? Zato što želim da naglasim da kada smo donosili Ustav iz 1990. godine, tada smo probali da vratimo celovitost Srbiji i ukinemo Ustav iz 1974. godine. Onaj ko nije živeo pod Ustavom iz 1974. u južnoj srpskoj pokrajini, ne zna koliko je on bio loš, ne zna koliko je on ostavljao prostora za pritisak od strane onih koji su bili apsolutno legalna vlast, praktično sa nivoom vlasti koji se izjednačavao sa teritorijom centralne Srbije u tom trenutku.

Dakle, jedan takav Ustav koji je donet u svojoj sadržini je imao član 135. koji kaže: „Prava i dužnosti koje Republika Srbija, koja je u sastavu SFRJ, ima po ovom Ustavu, a koja se prema Saveznom Ustavu ostvaruju u Federaciji, ostvariće se u skladu sa Saveznim Ustavom. Kada se aktima organa Federacije ili aktima organa druge Republike, protivno pravim i dužnostima koje ona ima po Ustavu SFRJ, narušava ravnopravnost Republike Srbije ili se na drugi način ugrožavaju njeni interesi, a pri tome nije obezbeđena kompenzacija, republički organi donose akte radi zaštite interesa Republike Srbije.“ Ovo je napisano u vreme kada je postojala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Kada je primenjeno? Primenjeno je u vreme Savezne Republike Jugoslavije, zapravo Saveza samo Srbije i Crne Gore.

Zašto ovo govorim? Nadovezaću se i na diskusiju mog kolege Đorđa Milićevića, koji je govorio o pritisku iz Evropske zajednice kada je u pitanju ustavna promena, a tiče se pravosuđa. Mnogo je važno na koji način će se vršiti promena Ustava, kao što sada vidimo koliko je bilo važno razmišljati i te devedesete, nažalost, niko nije mogao da predvidi, da će jedan ovakav član biti grubo zloupotrebljen. Ali, eto, sve se događa. Zato mi je jasno zašto su izveštaji tako grubi. Zato mi je jasno zašto će pritisak biti sve veći. Zato vas molim da svi imamo svest, ne danas kada pričamo o prošlosti, to pogađa lično, personalno ili kako god, nego šta su greške koje ne smemo da ponovimo. Ako su ih naučili socijalisti, a jesu, nije loše tu dobru praksu možda i prepisati od nas. Hvala vam.