Zahvaljujem, predsedavajuća.
Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažena gospođo ministre sa saradnicima, ne bih da ponavljam ono što su moje kolege i ono što ste vi danas govorili oko ovog zakona, ali ono što je dobro, dobro je da se u nekoliko osnovnih stvari definitivno slažem, a to je da je električna energija strateški proizvod od nacionalnog interesa od kojeg zavisi suverenitet Republike Srbije. To je nešto što nema cenu i to je prethodnih 30 godina pokazalo. Da nije bilo EPS, da nismo imali sopstvenu proizvodnju električne energije u dovoljnoj meri, koliko je to Srbiji trebalo, a u nekim trenucima čak i za izvoz, pitanje je da li bismo danas mogli da sa ponosom kažemo da je Srbija sačuvala svoj suverenitet i da njeni državni interesi nisu ugroženi time, jer drugi mogu da utiče na funkcionisanje privrede u Republici Srbiji na način na koji to građanima i svima nama ne odgovara.
Ovim setom zakona mi regulišemo mnogo toga, stvaramo bazu za neki budući period, regulišemo pitanje obnovljivih resursa, regulišemo strategiju prema neobnovljivim resursima, a ono čega se u ovim zakonima ne dotičemo, ali je takođe bitno za sve ovo o čemu danas govorimo su teško obnovljivi resursi.
Šta podrazumevam pod teško obnovljivim resursima ću nešto kasnije, a shvatićete da su jako bitni i važni za sve ovo.
Dosadašnje iskustvo i tokovi u okruženju, a i u svetu nam jasno govore da moramo biti izuzetno oprezni da ni na koji način ne dovedemo u pitanje sopstvenu proizvodnju dovoljne količine električne energije, ma koliko to koštalo.
Apsolutno sam saglasan da što je pre moguće se prljave tehnologije zamene najčistijim mogućim tehnologijama, ali, pravo da vam kažem, ne bih želeo da živim u državi kojom neko drugi upravlja zato što nema sopstvenu električnu energiju, kojoj neko drugi može da diktira kako će živeti i raditi, pa po cenu toga i da trpim vazduh koji mi u svakom trenutku i nije baš toliko primamljiv.
Imamo mi i u okruženju mnogo primera, ali i dovoljno daleko od Srbije, kao što je Novi Zeland, koji je svojevremeno prodao svoju elektroprivredu jednoj drugoj državi i danas je, praktično, na taj način ta država gotovo pod potpunom kontrolom druge države. Prema tome, svaki korak koji napravimo mora biti dobro odmeren, mora biti baziran na iskustvima koja sami imamo, a bilo bi jako dobro da i tuđa iskustva, pozitivna, ali i negativna, primenimo, jer ne moramo mi svaki put da se učimo na sopstvenim propustima i glupostima.
Građani Republike Srbije, obični građani, mogu da razumeju, može da im bude drago, ali jednostavno moraju da imaju ozbiljan interes da bi sopstvena sredstva uložili, da bi nešto trpeli i ulagali u proizvodnju zelene energije, u smanjenje potrošnje energije i da bi to bilo njima prijemčivo.
Pošto volim da pričam o praktičnim razlozima, to može da glasi evo ovako. Pre jedno desetak godina, pošto živim na selu, u porodičnom domaćinstvu, rešili smo da zamenimo sistem grejanja sa uglja i prešli na pelet, iako nam u tom trenutku ulaganje za grejanje peletom nije bilo isplativo. Zašto smo to uradili? Jednostavno, nismo bili kod kuće po ceo dan da možemo da održavamo vatru, a nisam uspeo ni preko Agencije za zapošljavanje da pronađem nekog koga bih pristojno platio za uslove koje to agencije za zapošljavanje i posredovanje u zapošljavanju rade, da dođe da tri puta dnevno naloži vatru, počisti pepeo dok mi popodne ne dođemo kući.
To je bio osnovni stimulans da pređemo na skuplju varijantu grejanja, da sa uglja pređemo na grejanje peletom.
Pelet je tad bio daleko jeftiniji nego što je danas. Tržište je neumoljiva stvar. Sada smo, posle ovog niza godina, došli u situaciju, verovali ili ne, ali upravo da moramo da menjamo tu peć, jer jednostavno više nije funkcionalna. Imamo sad jednu ozbiljnu dilemu – da li kupiti novu peć na pelet ili menjati ponovo energente.
Mislim da Obrenovac i teritorija Obrenovca napokon zaslužuju, kao verovatno i mnoge druge sredine, dužnu pažnju kada je u pitanju sistematična promena grejanja individualnih domaćinstava.
Pre deset godina je u zemljište na teritoriji Obrenovca sahranjeno, ako se ne varam, 32 miliona evra. Postavljena je kompletna instalacija za gasifikaciju koja deset godina trune u zemlji i do današnjeg dana nije upotrebljena.
Zašto ovo pričam? Kada se budu stimulisali određeni vidovi energije koja će se koristiti u perspektivi umesto uglja, treba voditi računa i o specifičnostima pojedinih sredina. Sasvim je logično da onog trenutka, a nadamo se da će to biti što pre, kada taj gasovod bude priključen i imao pun kapacitet, onda je sasvim logično da se u Obrenovcu forsira i bude beneficiranija cena ložišta, kotlova, potrebne opreme za prelazak za grejanje gasom, jer ukoliko budemo svi prešli da se grejemo na pelet, mi u Srbiji, znajući kako nam funkcionišu pojedine službe i kako nam se ponašaju proizvođači peleta, nećemo imati ni jednu jedinu šumu. Nije nam to cilj i zato kažem da se svakom koraku mora jako obazrivo i selektivno pristupati.
Mislim da bi bilo jako zanimljivo tražiti i načine za dodatnu stimulaciju ljudi za sopstvenu proizvodnju električne energije i ja ću se ovako po prilično laički izražavati o tome. Ne samo proizvođač korisnik, nego možda na neki način vezati jednu kompletnu priču u nekoj budućoj praksi kod podzakonske akte novim izmenama zakona, da se omogući da se isporukom tog viška energije koju će domaćinstvo proizvoditi iz solarnih panela koja budu ugrađena, otplati te panele i otplati izolaciju kuće, zamenu prozora i svega toga, jer to jeste interes Srbije dugoročni. Mnogo je veći interes Srbije da svako domaćinstvo u Srbiji postane energetski efikasno, da svaki krov u Srbiji bude iskorišćen za postavljanje panela, nego da imamo 50 pozicija sa po 10 ili 15 hektara solarnih elektrana koje će proizvoditi struju. Zašto? na ovaj način, kada građani Srbije budu imali lični interes, shvatili da je to za njih povoljno, da je to za njih isplativo, u krajnjem slučaju i za celu našu državu je izuzetno korisno, onda će to ići mnogo lakše, brže i jednostavnije.
Jedan objekat koji sam jesenas rekonstruisao, iako sam čuo da se na ovom projektu zakona radi i da će biti stimulisana izolacija i da će to biti jedna opšta kampanja, srećom da sam taj posao obavio jesenas. Danas mi stimulacije koje ovaj zakon predviđa kao moguće ne bi značile ništa. Pitanje je da li bih bio i na nuli.
U međuvremenu, potpuno neosnovano su cene izolacionih materijala otišle za blizu 25%. Znači, špekulativni kapital je vrlo brz, vrlo hitar i koristi sve ono što može da iskoristi za svoje lično bogaćenje i zloupotrebi na neki način izuzetno dobre namere Republike Srbije, koja je spremna da u ceo ovaj projekat uđe zaista dugoročno i da dobrano investira.
Da imamo državnu firmu koja proizvodi izolacioni materijal, verujem da bi cene danas u Srbiji bile 30% jeftinije. Nemamo ih. Kažu, to se kosi sa principima tržišne privrede, kapitalističkog razmišljanja, a mislim da se ne kosi. Lako ćemo mi ulje, ako skoči na 200 dinara, da zamenimo sa svinjskom mašću, nje još uvek ima dovoljno u Srbiji, ali ne znam kako ćemo raditi izolaciju kuća ako nam celo tržište, koje su nam zauzeli neki monopolisti izolacionog materijala, bude skočilo do te mere da sve ovo što vi ulažete napor, da sve ovo što mi činimo, potpuno obesmisli zarad sopstvenih interesa.
Toliko o tome, i to su neke stvari koje su praktični potezi koji se moraju praktično vući. Znam da tu ne postoji previše mehanizama, jer suludo je očekivati sad interventni uvoz izolacionog materijala, za razliku od robnih rezervi za tržište ulja ili nekih drugih stvari, ali mehanizmi se moraju tražiti.
Špekulativni kapital mora da bude kažnjen. Kako? Smislićemo zajednički, ima nekih dobrih ideja, pa na njima treba u budućem periodu raditi.
Rekao sam da su državne firme, mnogi tvrdili da su prošlost, da su neuspešne, da su nefunkcionalne, nisam baš toliko siguran. Imamo državnih firmi koje su u vlasništvu Republike Srbije, koje su pokazale da su jako funkcionalne, jako važne i o tome ću govoriti u sledećem segmentu ove diskusije.
To su pitanja teško obnovljivih resursa, a to su ljudski resursi. Mi njih nemamo definisanih u ovom zakonu, ali ih imamo u praktičnom postupanju i radu, kako i ovog ministarstva, tako i Republičke vlade, tako i nas samih. Sami ste rekli da, ako se jednog dana Srbija i opredeli da gradi nuklearne elektrane, pitanje je hoćemo li imati ljudi koji su osposobljeni da u njima rade. Lično, možda sam previše mator, iz nekog davnog perioda, pa ću reći da ću biti srećan ako se ne budemo morali ni na koji način baviti nuklearnom energijom.
Ono što je opasno jeste opasno da zbog ponašanja, što opravdanog, što neopravdanog, u prethodnih tridesetak godina, pogotovo devedesete i prvih deset godina ovih dvehiljaditih, mi smo izgubili jednu i po generaciju dobrih majstora, koji rade u EPS, u elektranama, koji rade u uslužnim firmama koje opslužuju EPS, izgubili jednu i po generaciju osposobljenih, spremnih i sposobnih inženjera. To je činjenica.
O tome u praksi mora dobrano da se vodi računa, jer da ti ljudi i majstori koji su danas uglavnom već u penziji ili pred penzijom, inženjeri koji su otišli u penziju ili se spremaju da odu u penziju, nisu bili spremni, sposobni, znali svoj posao, uvežbani, ali posvećeni svom poslu i stimulisani, jer su bili radnici TENT-a ili Kostolca ili Elektrodistribucije, nisam siguran da bi EPS 2012. godine, kada smo došli na vlast, bila ipak u onako dobro prihvatljivom stanju, izdržljivom, jer da nije tako bilo ne bismo danas ni pričali o termoelektranama i njihovoj revitalizaciji, verovatno bismo struju uvozili na angro.
Dobro je što se u prethodnih deset godina shvatilo da jedna filozofija, koja je bila pogubna posle 2000. godine, a to je da u elektranama treba da radi samo proizvodnja, ne treba održavanje, ne trebaju investicioni sektori, ne trebaju druge prateće službe, to će raditi neki spoljni izvršioci, to će raditi ljudi sa strane, to će raditi druge firme, to će biti jeftinije itd. Gde smo danas? Danas da nemamo firmu koja je osposobljena da u svakom trenutku uskoči na te poslove, a imamo je osposobljenu zato što je od 2000. godine… Kada je 2002. godine osnovana zvali smo je „autobus za napolje“ iz elektrane, a to je firma „Pro Tent“ i da tu nemamo osposobljenog kadra koji u svakom trenutku spreman da uskoči i radi i posao tehnički odradi kako treba za EPS, nisam siguran kako bi nam sistemi danas funkcionisali.
Zahvaljujući politici Aleksandra Vučića, zahvaljujući politici Vlade Republike Srbije, „Pro Tent“ je pokazao da državno preduzeće, preduzeće u vlasništvu Republike Srbije može da posluje pozitivno, može da posluje pozitivno, može vrlo odgovorno da obavi sve zadatke koji su postavljeni i u svakom trenutku da bude na raspolaganju.
Bojim se da ne zaboravimo ta neka loša iskustva i lošu praksu iz perioda 2000, 2010, 2011. godina, a kada smo se tako lako odricali osposobljenog ljudskog kadra i da dovedemo u pitanje poslovanje firme „Pro Tent“ u Obrenovcu.
Naime, pozdravljam korake koji su doveli do toga da se vrlo odlučno i brzo reši pitanje odvajanje Elektrodistribucije, kako smo je mi zvali, ili ODS-a od EPS-a, ako je to pitanje dalje strategije, ali istom tom brzinom se moralo odlučiti i rešiti pitanje 1.500 ljudi koji su zaposleni za stalno u „Pro Tent“, a tu su zaposleni zato što su prema ranijoj politici, koju smo sledili, u celosti bili vezani i opsluživali EPS.
Znate, meni je stvarno neshvatljivo ponekada da sve što Vlada Republike Srbije dobro uradi neki pojedinci mogu da dovedu u pitanje, pogotovo pojedinci koje smo mi postavili na neki način na čela određenih preduzeća. Ja ne mogu da razumem da neko može da se odrekne 772 osposobljena elektromontera i da kaže – oni nisu potrebni. Kome su potrebni, ako nisu potrebni distributivnom sistemu? Da su potrebni pokazale su upravo ove dve situacije kada smo imali izuzetne vremenske nepogode. Da tih ljudi nije bilo, ko zna kada bi nam elektrosistem profunkcionisao i kada bi struja stigla u svako selo.
Nije samo problem u njima. Problem je u tome što se mora hitro raditi. Očekujem da ovo ministarstvo, kao što ste radili u prethodnom ministarstvu vrlo brzo donosite korisne i dobre odluke, reši to pitanje, jer topi se dobit koju je „Pro Tent“ ostvario u nekom prethodnom periodu. Bolje da tu dobit potrošimo u investiranje, možda, u državnu firmu za proizvodnju izolacionog materijala, ako je to interes Republike Srbije, pa da time sprečimo špekulativni kapital da umanjuje aktivnosti koje Vlada Republike Srbije sprovodi i ulaže i sebe i građane i sve kako bi učinila, nego da to jednostavno samo od sebe, jer se odluke ne donose brzo i pravovremeno, već mesec i nešto dana dovodimo u pitanje.
Nemamo pravo da takve stvari radimo. To su stvari koje se tiču teško obnovljivih resursa. Znate, ti ljudi, kao što ja nisam mogao da nađem preko Agencije za zapošljavanje nekog ko će da loži vatru za male pare, nisu zaslužili da nemaju pristojne uslove za rad i potpuno je svejedno za funkcionisanje Srbije, za funkcionisanje elektroenergetskog sistema da li će biti radnici „Pro Tenta“ ili će biti radnici ODS-a. Tamo gde su potrebni, očigledno nužni, jer to što mogu, znaju i umeju oni u budućem periodu sa svim onim o čemu ste govorili, da naredni period mora da donese i obezbedi da bi taj sistem elektromreže funkcionisao kako treba, da obezbedimo i mogući uvoz i mogući izvoz, za njih zasigurno ima i potrebe i posla. Ukoliko ih danas izgubimo, teško da ćemo uspeti opet za nekoliko generacija da dobijemo dobre i kvalitetne majstore.
Prema tome, nisu lake odluke ni o čemu i kao što znate, ja sam uvek zainteresovan i za Obrenovac, ali ovi ljudi nisu baš iz Obrenovca, sticajem okolnosti mi je ova materija poznata i jednostavno se mora voditi računa i o praktičnim potezima, a ne samo o zakonskim podlogama koje su dobre i daju dobru perspektivu.
Kada ćemo zatvarati elektrane, šta ćemo raditi, naravno, pokazaće neko buduće vreme. Opšta klima, globalno zagrevanje, najmanje zavisi od Srbije. Mnogo veći potrošači i zagađivači su oni na koje mi nemamo uticaja. Naravno, to nije opravdanje da mi ne učinimo sve da živimo u što zdravijoj ali i stabilnoj sredini. Možda će se desiti i da, što ne bi bilo dobro, temperatura u Srbiji poraste toliko da nam bude manje potrebno toplotne energije za zagrevanje, ali to je sad nešto što liči na predskazanja, proračunavanja, koja nemaju baš mnogo utemeljenja i ja tim ne želim da se bavim.
Za sve smo ovde, za saradnju, ali moramo voditi računa i o obnovljivim resursima i neobnovljivim resursima, ali ako izgubimo ljudski kadar koji sve to treba da nosi, onda smo tek u velikom problemu. Hvala.
