Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, humanost jednog društva i zajednice meri se na njegovom odnosu prema najslabijima.
Prateći svu ovu našu borbu sa posledicama kovid pandemije, imam jako puno utisaka, ali jedan od najjačih utisaka je činjenica da uprkos trenucima grčevite borbe, kada nije lako imati osećaj za određene kategorije društva, ova država je pokazala senzibilitet i odgovornost prema najslabijima, odnosno prema siromašnima. Taj utisak želim da podelim sa vama ovde, ali i sa svim građanima ove zemlje koji prate rad Narodne skupštine.
Sit gladnom ne veruje. Obično kada ste u izobilju, a određeni broj ljudi uvek jeste, najčešće oni ljudi koji su na vlasti jesu u određenom izobilju, jako je teško i nije česta pojava da oni koji su na pozicijama vlasti imaju senzibilitet prema siromahu, prema slabome, a pogotovo da se taj senzibilitet ima u kontinuitetu. Zato i donošenje ovih zakona, koji će omogućiti novu tranšu pomoći, a i prethodne tranše pomoći koje su omogućene građanima, zapravo predstavljaju nešto što je za mene više od obične administrativne aktivnosti Vlade i Narodne skupštine. To je mnogo više od toga.
Inače, država i državni aparat su najčešće mrtva kategorija, kategorija bez previše života i osećaja. Priroda administracije je da ne bude previše senzibilna. Zato administracija koja uspe da to ne bude, odnosno administracija jeste bezbojna kategorija, a stvarni identitet jedne administracije su ljudi koji u njoj rade. Ključna odgovornost je na onima koji donose odluke u izvršnoj vlasti, ali isto tako i na nama ovde koji donosimo zakone kao postolja, platforme i okvire da bi određene ideje, inicijative iz struktura vlasti mogle da budu realizovane.
Uvek je senzibilnost prema siromašnome važna, sada posebno, posebno u ovoj krizi. Istina, nekada kada kažete 50 evra, 60 evra, da, sa pozicije sitoga i onoga koji je u izobilju, šta je to, šta je to za državu 50 i 60 i 100 evra. Prvo, to je jako puno kada se uzme u obzir broj građana. S druge strane, to ne samo da je puno sa aspekta količine prema svim građanima. Verujte, za gladnoga, za gladnoga, to je jako puno i u praktičnom smislu.
Zašto se osećam pozvanim da o ovome govorim? Imao sam iskustvo, doduše, nešto više vodeći islamsku zajednicu, kada smo uvidom u stanje na terenu, pogotovo određenih kategorija, shvatili da moramo pojačati humanitarni rad. Sećam se tada, 2010. godine, sa Bošnjačkom kulturnom zajednicom pokrenuli smo osnivanje humanitarnih kuhinja pod nazivom „Vakufske kuhinje“ na prostoru Sandžaka. Osnovali smo njih sedam od Priboja, Prijepolja, Brodareva, Nove Varoši, Tutina, Sjenice, Novog Pazara. One, moram reći, s jedne strane, nažalost, ali s druge strane i na radost, do dana današnjeg rade.
Sećam se otvaranja te kuhinje u Brodarevu, kada sam izjavio da ću biti najsretniji kada se te kuhinje budu zatvorile. Istina verovao sam. Evo, od tada je prošlo 11 godina. Verovao sam da će njih vek trajanja biti kraći, ali nije. Istina, menjali su se korisnici, ali smo ogromno iskustvo stekli kroz te humanitarne aktivnosti. Prvo, tamo se oko 3.000 ljudi, tačnije oko 3.000 porodica, što je mnogo više, hrani. Ono što je specifikum rada ovih kuhinja bilo je to da pored toga što su svakodnevno svi zainteresovani mogli da dobiju topli obrok sa mesom, oni su isto tako bili zaštićeni u pogledu njihovog dostojanstva, u šta smo se uverili.
Postoje ljudi koji ne spadaju u kategoriju siromašnih ili ne žele sebe da priznaju da su siromasi. Radio do juče, primao 200 evra, iz raznih razloga izgubio posao. On preko noći postaje siromašan. Ima pet, šest članova porodice. Kako da ih nahrani? Dostojanstvena porodica, dostojanstven čovek ne može da ode da se prijavi u Crveni krst ili neku drugu humanitarnu organizaciju, da kaže – ja sam siromah, hoću pomoć. Mi smo takvima omogućili da mogu da mogu doći u „Vakufsku kuhinju“, uzeti obrok za sebe i porodicu bez toga da budu identifikovani, bez toga da prijave ime i prezime, bez toga da dostave bilo koji dokument ili bez toga da budu na bilo kom spisku. Svakako je bilo i ostalo do dana današnjeg, u kuhinjama se hrane svi ljudi, bez obzira na etničku, versku, političku ili bilo koju drugu pripadnost.
Dakle, vodeći taj projekat, osnivajući ga, stekli smo ogromno iskustvo i zapravo, izgradili dodatno taj senzibilitet. Zamislite koliko je teško nositi takav projekat od više hiljada obroka svakog dana. Znači, taj obrok ne može manje koštati od jednog evra. A ako je to najmanje 300 dana u godini, više hiljada dnevno, zamislite koji je to novac u pitanju. Verujte, racionalno gledano, skoro da je nemoguće održati taj projekat, ali je činjenica da dobrih ljudi jako puno ima, da ljudi svakodnevno i na prostoru Sandžaka i izvan Sandžaka, i posebno iz sandžačke dijaspore, daju novac, daju namirnice i te kuhinje još žive.
Isto tako, želim da pomenem i da se zahvalim svim darodavcima, uključujući određene državne organe koji su se takođe poslednjih godina pridružili podršci projekta „Vakufskih kuhinja“ na prostoru Sandžaka. Među njima su opština Prijepolje, opština Priboj, a isto tako, nekoliko godina i Ministarstvo za rad, socijalna pitanja, tačnije Vlada preko ovog ministarstva. Tako da su svi oni zapravo na neki način pokazali svoju humanost i odgovornost prema ovoj kategoriji ljudi.
Dakle, hoću kazati da je od izuzetne važnosti da zapravo maksimalno državu humanizujemo u odnosu na radnike. Nažalost, kroz razna vremena, prošla vremena, kada je država postajala čelični aparat, ona je vrlo često proizvodila doživljaj kod građana da su država i građani dve strane. To je nešto što se mora eliminisati. Država i građani nisu dve strane. Čak ni vlast, ni građani ne treba da budu dve strane. To je jedna strana, dakle, jedna strana koja zapravo treba tako i da funkcioniše. Država je kuća, vlast je domaćin, a građani su ukućani, građani su članovi porodice. Od toga kako će biti uređena kuća ovisi od kvaliteta vlasti. Onakva kakva je vlast, kakav je domaćin, takva će biti uređena kuća.
Istina, kad su teška vremena domaćinu nije lako. On treba da osigura, da obezbedi, da donese. Da li može uvek da obezbedi dovoljno, da li može da uspe da uskladi potrebe, odnosno mogućnosti sa potrebama? Dešavaju se trenuci kada to nije lako. E, zato je potrebno da budu jedna strana. Tamo gde su ukućani i domaćin jedna strana, svaka muka, svaka kušnja i svaki izazov se prebrode. Prema tome, to je pravac, to je orijentacija kojom treba da idemo, i to je ambijent koji treba da gradimo.
Ono što me raduje jeste da i ovi zakoni i sve aktivnosti koje pratimo i vidimo, bilo da su zakonodavnog karaktera, bilo da su operativnog karaktera ili implementacija tih zakona, a pre svega u pogledu potvrde humanosti i osećaja prema ljudima treba da budu podržani.
Ono što je jako važno jeste da se nije izgubio osećaj, odnosno da se potvrđuje odgovornost prema privredi, odnosno prema privrednicima, prema svim kategorijama. Ono što želim posebno da istaknem opet iz paketa humanosti, ali isto tako i odgovornosti na koju smo obavezani samim izborom na ove pozicije kao narodni poslanici, a isto tako i ministri i svi drugi koji obavljaju sve svoje funkcije, odnos prema maloj privredi, odnos prema tom malom zanatliji, prema tom malom ugostitelju, prema tom malom prodavcu, prema tom vlasniku neke radnje ili radnjice, da tako kažem, koji sa tom svojom radnjom obezbeđuje, kako to narod kaže, dan i komad, koji nema mogućnosti da osigura značajnu zaradu, pa onda da napravi veće uštede, pa da onda ima beli dinar za crni dan, već jednostavno preživljava.
Zamislite kako je njima, kako je njima kada mu kovid zatvori radnju, zatvori mu mogućnost da zarađuje i donosi svojoj porodici. Imati osećaj odgovornosti prema tim ljudima je zaista velika, pre svega ljudska, a potom i politička vrednost. Želim da je ovde podvučem i svakako da naglasim da je ona od izuzetne važnosti.
Imao sam prilike komunicirati sa tim ljudima, koji kažu - hvala Bogu, preživeli smo, država nam je pomogla, imali su osećaja za nas, nisu nas zaboravili da ne bi ove pomoći, da ne bi ove olakšice, da ne bi ovo da dobijem za radnike ne bih imao da im isplatim platu, a oni bi otišli, ne bih ih mogao ponovo imati itd. To su svakodnevno komentari koje mi narodni poslanici, koji komuniciramo sa bazom, komuniciramo sa građanima možemo svakodnevno da čujemo.
Ono što bih hteo sugerisati, evo to činim, čini mi se, po drugi put, dakle moramo proveriti postoje li kategorije koje su zaboravljene ili postoje li kategorije koje su ispuštene. Ono što mene informišu jeste da i dalje nismo rešili pitanje službenika institucija i ustanova verskih zajednica. Molim vas, ministre, obratite pažnju na ovo. Dakle, moramo naći načina, pogotovo kada su u pitanju male zajednice. Velike zajednice imaju mnogo načina da pokriju svoje troškove, imaju velike donatore, imaju državu, imaju brzu traku za dobijanje raznih dotacija, donacija itd. Međutim, male zajednice sa svojim malim školama, sa svojim malim ustanovama imaju svoje službenike i inače su živeli od sitnih priloga i milostinje, moram kazati na neki način. Zamislite, kada se oni sada suočavaju sa problemima gde su i ti njihovi donatori bili ti vernici kojima vi sada dajete pomoć. Ako su njihovi donatori, darodavci, oni od kojih oni žive od svoje članarine, kroz svoje razne priloge, ako su oni ugroženi, onda verujte da oni imaju problem sa svojim ustanovama, svojim školama raznoga tipa da opstanu. Oni su zapravo deo ovoga sistema u pogledu činjenice da moraju imati, dakle, imaju svoje određene obaveze, istina.
Verske zajednice, i ne želim to zaboraviti, imaju određene privilegije, pogotovo kada su u pitanju određene dažbine, njihovi verski službenici dobijaju podršku države i Ministarstva finansija za plaćanje osiguranja, zdravstvenih, penzijskih. To treba kazati, i to je veliko olakšanje, ali oni imaju isto tako mnogo, da tako kažem, civilnih službenika. Nisu sve tamo verski službenici, oni imaju službe koje pokrivaju, recimo, u prosveti sve one predmete koji nisu verski i predaju predavači koji nisu verski službenici. Oni nemaju plaćeno osiguranje od države i onda ta verska zajednica mora da se snađe da obezbedi prihod, odnosno sredstva da plati to, a osim toga te škole najčešće nisu komercijalne, one su na neki način humanitarne.
To je stvar koju, da ne govorim o tehničkom osoblju, od serviserki, servisera u njihovim kuhinjama, trpezarijama, ostalim higijenskim službama itd. Znači, jako je veliki broj u verskim zajednicama, odnosno ustanovama verskih zajednica koje nisu pokrivene tim sredstvima. Tu bi moralo da se iznađe… Molim vas da ovo pitanje ne ignorišemo, jer svi građani ove zemlje imaju pravo da osete i humanost, ali i odgovornost državnih funkcionera, odnosno svih onih koji obavljaju ove funkcije kako bi osetili da su jednako građani ove zemlje, odnosno jednako ukućani ove kuće.
Ne radi se ovde sigurno o nekim velikim sredstvima, ali kako je država podnela sve ovo da podnese dodatnih pola procenta ili procenat, ne znam koliko bi to bilo tereta, verujte, to ne može da optereti zemlju, ali bi se pokazala krajnja odgovornost, ali isto tako i senzibilitet za sve kategorije, makar oni bili i malobrojni.
Treći deo teme je pitanje odnosa sa frilenserima i sada zakonskog okvira koji se predlaže i jako mi je drago i želim da izrazim zadovoljstvo i podršku i dogovor koji se juče desio između Vlade i tzv. frilensera i drugih, kako se to kaže, radnika na internetu. Svi problemi koji se rešavaju dogovorom su najbolje rešeni problemi. Dakle, nekada i kada nađemo rešenja koja su nametnuta, koja izgledaju dobro, ona nikada ne zažive ili nemaju stabilnost rešenja, kao što imaju rešenja koja se postižu dogovorima.
Ovo što je Vlada postigla juče sa ovim dogovorom je velika stvar. Logični su bili problemi, jer kada se zemlja suočava sa pojavama koje ranije nisu postojale. Kada se po prvi put uređuje neka tema, neko pitanje, logično je da će biti raskoraka i logično je da će biti određenih nesuglasica. Trajao je taj problem više meseci. Drago mi je da je država pokazala odgovornost i predlaganje ovih zakonskih rešenja koja ćemo, nadam se, usvojiti ovde, ali isto tako jučerašnji dogovor je to sve olakšao i to će kroz amandman, kako čujem, biti potpuno finalizirano, u ponudi za glasanje gde neće biti razloga da se ovakvi predlozi prihvate.
Bez obzira što nama izgleda da neko preko interneta zarađuje velike pare sa malim ulogom i da to treba žestoko oporezovati, treba to oporezovati, ali ne žestoko. Ne treba ništa raditi žestoko, treba sve raditi normalno i izbalansirano. Posebno mi je drago što je pokazan senzibilitet za ono što je bilo, odnosno ono što je prošlo, jer sve ono što je prošlo tu postoji najčešće obostrana odgovornost, obostrana odgovornost zašto blagovremeno nešto nije realizovano. Sve što se retroaktivno obavezuje ima svoju manjkavost u pogledu odgovornosti, u pogledu informisanosti, u pogledu insistiranja na implementaciji. Znate, i svoje dete, ako ga pustite, pa ga redovno ne proveravate da li je uradilo domaći zadatak, pa makar bio odličan učenik, u nekom trenutku ćete videti da je počeo i odličan učenik da preskače izradu domaćeg zadatka. Zato je jako važno da se pokazala ova odgovornost i ovaj senzibilitet i da konačno i da ćemo i ovo pitanje imati rešeno na obostrano zadovoljstvo.
Istina, obostrana zadovoljstva nikada nisu velika, ona su uvek relativna, jer svaki dogovor podrazumeva i kompromis, ali to je pokazatelj odgovornosti, pokazatelj i mudrosti.
Tako da, mislim da Narodna skupštine juče sa diskusijama o rebalansu i danas sa ovim setom zakona pokazuje svoj puni kapacitet zajedno sa predlagačem, odnosno sa Vladom da uspeva, ne samo da uspeva, već da uspeva da dominira u ovoj krizi sa Kovid pandemijom i to je nešto što obećava, to je nešto što uliva optimizam. Za sve nas koji se borimo protiv Kovida, ne samo neposredno, već i posredno, protiv svih posledica Kovida, od izuzetne važnosti je optimizam. Što više nade i optimizma, biće više sreće, zadovoljstva i stabilnosti. Hvala vam.