Poštovani predsedniče i potpredsednice Narodne skupštine, poštovani predstavnici Vlade, ministrice sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, tri ugovora sa Argentinom, memorandum sa Dominikom i jedan ugovor sa Belorusijom iz paketa sporazuma o saradnji na polju pravosuđa i bezbednosti, kao i na drugim poljima sa Dominikom, predstavljaju još jedan iskorak ove zemlje u pogledu njenog samopotvrđivanja i normalnom funkcionisanju i vršenju svojih obaveza i prema građanima, ali isto tako i na polju i putu daljeg unapređenja odnosa sa brojnim zemljama širom sveta.
S obzirom da su u pitanju proceduralni zakoni kojima se potvrđuje sa naše strane uobičajena aktivnost i nešto što je već proverena i dobro potvrđena praksa, nemamo puno prostora konkretno govoriti o samim sporazumima, osim izraziti spremnost da se oni podrže. Ali, s obzirom na široku tematiku ovo jeste prilika da još malo prozborimo o međunarodnoj politici naše zemlje.
Uopšteno gledano, međunarodna politika naše zemlje poslednjih godina je dobra. Politika „II“ je generalno najbolja politika u građenju odnosa sa brojnim, raznovrsnim i najčešće veoma heterogenim međunarodnim faktorima i državama.
Istina, nije teško zauzeti takav kurs i kazati – mi ćemo biti u dobrim odnosima i sa istokom i sa zapadom i sa severom i sa jugom, sa komšijama i sa onima koji su dalje ili daleko od nas.
Ono što nekada ili povremeno bude problem, u tom kursu građenja međunarodnih odnosa, jeste da se dogodi da se nekada ti faktori iz paketa „II“ međusobno suprotstave, odnosno njihovi interesi se često nađu na suprotnim stranama, a onda pogotovo kada su u pitanju veće svetske ili regionalne sile, oni osete potrebu iz nekih ranijih navika i praksi da od nas traže da jedno „I“ ukinemo i da bude samo jedno „I“, odnosno da samo budemo na njihovoj strani.
To je jedan od izazova koga nije retko naći na tom putu, na putu građenja međunarodnih odnosa, ali isto tako još jedan veći izazov koji možda zadire u suštinu i nije samo iz paketa povremenosti, jeste pitanje samoga kursa između interesa i principa.
Naravno, taj izazov se ne odnosi samo na građenje i unapređenje i održavanje međunarodnih odnosa, on je jednako konfliktan i specifičan i ne tako jednostavan i u građenju svakodnevnih odnosa nas ljudi i pojedinaca. Logično je da naša međunarodna politika treba pre svega da ima u vidu sopstvene interese, odnosno interese svoje zemlje, odnosno interese građana ove zemlje.
Međutim, ako su interesi uvek jedina i ključna mera, postavlja se pitanje – šta je sa principima? Šta je sa etičkim principima? Šta je sa pitanjima pravde i nepravde? Šta je sa pitanjem raznih događaja u našem užem ili širem okruženju ili širom sveta kada se događaju neke stvari, gde se od zemalja, uključujući i našu zemlju, očekuje da imaju određen ispravan stav?
Istina, jednostavnije je i lakše je isključivo imati u vidu sopstveni interes, kao što je i u svakodnevnom našem pojedinačnom životu, jednostavnije je se voditi samo svojim interesom. Međutim, tu se postavlja ono suštinsko pitanje elementarne ljudskosti i pitanje ljudskosti koliko god je važno u individualnim odnosima, ono je bitno i u kolektivnim relacijama i odnosima. Koliko god je važno da ne izgubimo dušu u našim pojedinačnim, svakodnevnim odnosima, jednako toliko važno da ne gubimo dušu ili da je ne flekamo našim međunarodnim relacijama i odnosima.
To svakako i ni malo nije jednostavno zato što u nekoj dugoročnijoj i potvrđenoj praksi međunarodnih odnosa puna sloboda, puna samostalnost i puni suvereniteti su uglavnom rezervisani za one najveće ili one velike.
Međutim, za nas male, za male zemlje najčešće se ostavljaju mrvice u slobodi, suverenitetu i samostalnosti, donošenju svojih odluka i gradnji međunarodnih odnosa. Zato one zemlje i ona zemlja koja nije tako velika po brojnosti, po vojnoj, ekonomskoj i drugim aspektima snage ona će biti osuđena i morati da hoda nekom ivicom ili maltene tankom kanapom sa punom koncentracijom održanja sopstvene vertikalnosti i sopstvene ravnoteže. Dakle, samo tako sa tim hodom, samo sposobnostima i kvalitetom da prolazi tom oštrom ivicom ona ima šansu da održi određenu svoju samobitnost, ali isto tako i da se ne odrekne sopstvenih vrednosti i sopstvenih prioriteta i kvaliteta.
Na listi naših međunarodnih prioriteta, ali lista je prilično široka zato što smo se opredelili za politiku „i i“, ali i na vrhu liste po mom ubeđenju apsolutno treba zadržati relaciju komšijskih odnosa, odnosno gradnju dobrih odnosa sa komšijama. To jeste uglavnom i proklamovano našim načelnim politikama. U značajnoj meri se i sprovodi sa određenim izuzecima povremenim oscilacijama ili možda zastojima, ali želim da podvučem da bez obzira na svu važnost svih drugih međunarodnih faktora kvalitet, stabilnost, budućnost ove zemlje se najpre bazira na dobrim odnosima sa našim susedima, odnosno komšijama.
U trenutku kada uspemo izgraditi te odnose i podići ih na najviši nivo kvaliteta, verujte, pola naših problema, pola pretnji, pola opasnosti ili više od toga za ovu zemlju će biti otklonjeno zato što sigurnost bazirana na dobrim odnosima sa susednim zemljama zapravo pravi svojevrsni zaštitni pojas oko ove zemlje gde će bilo koji neprijatelj koji želi bilo šta preduzeti u pogledu destabilizacije ove zemlje ili ugrožavanja njene bezbednosti, njenih interesa, to će mu u takvom ambijentu i takvoj konstelaciji odnosa biti veoma otežano, a najčešće i onemogućeno.
Dakle, pored onih generalnih načela u pogledu gradnje odnosa sa susedima, želim ponovo da istaknem od kolike su važnosti da tako kažem i mali postupci, mali sa izuzetno velikim efektima i posledicama.
Evo, slučaj humanosti koju je pokazala ova zemlja u pogledu pune podrške sa vakcinama, susedima, komšijama i u konkretnim brojkama isporučenih vakcina, ali isto tako i u otvorenosti ove zemlje prema ljudima iz komšiluka koji dolaze da se ovde imunizuju. Ja sam jedan od svedoka, s obzirom da imam široke i lične odnose sa mnogo građana i u Crnoj Gori i u BiH i u Hrvatskoj, pa sam svakodnevno u prilici da se i meni javljaju tražeći da im pomognemo da dođu ovde i prime vakcinu, svedok sam kakve to ima izuzetno dobre efekte i veoma pozitivne posledice na te ljude i ne samo pojedinačno na njih, već svaki od njih koji ne znači da su pre toga imali jasne ili da kažem pozitivne stavove prema ovoj zemlji, ali s obzirom da su došli u priliku da im ova zemlja učini jednu takvu uslugu i potvrdimo ljudskost kroz jedno takvo dobro delo, dakle, ja sam svedok da ti ljudi postaju jedno novo svetlo, jednim novi zraci svetla prema susednim zemljama u pogledu njihovog budućeg svedočenja o ovoj zemlji.
Dakle, ovaj primer se pokazao izuzetno dobrim gde, naravno sve to košta i sve to ima svoj ucenu, ali je cena jako mala u odnosu na efekte koji se tu postižu i želim da bodrim samih vrh države i sve nadležne organe institucije da se zapravo sa ovakvim primerima i sa ovakvim aktivnostima nastavi i u diplomaciji i u svim drugim aspektima gradnje međunarodnih odnosa, kao i elementarnih ljudskih odnosa.
Dobro delo, dobro delo je najjače oružje, verujte, dobro delo i dobročinstvo je jače od bilo koje rakete, od bilo kog oružja, od bilo kojih drugih poluga instrumenata moći, instrumenata konvencionalne moći.
Dakle, naravno da to nije nikakvo novo otkriće, to je zapisano i u svetim knjigama kao božja reč - na zlo odvrati dobrim pa će ti otvoreni neprijatelj postati prijatelj. Dakle, to je tako moćna i veličanstvena aksioma koja se i na ovim primerima pokazuje. Tu treba da uložimo još dodatne energije i da iskoristimo sve ljude koji imaju te konekcije, koji imaju relacije, dobre odnose, lične, kolektivne sa okruženjem, u BiH, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Makedoniji, Albaniji i svim drugim zemljama, da iskoristimo naše pojedince za zapravo gradnju tih odnosa i naravno uz dobra dela, o kojima govorim, to će zasigurno imati izuzetno dobre rezultate.
Svakako da je neupitan naš kurs evrointegracija, odnosno put prema EU, ali ovo što želim da istaknem nijedna krajnost nije dobra. Nikada na krajnosti ne stanuju niti istine, niti kvaliteti. Kako god nije bila dobra krajnost koju još zastupaju pojedini politički subjekti ovde u našoj zemlji, koji zapravo pozivaju da se odustane od evrointegracija i od puta prema uključenju Srbije u EU, kako god ta krajnost nije dobra, isto tako i krajnost, druga krajnost bezuslovnog prihvatanja svega što nam dolazi sa strane Zapadne Evrope je isto tako pogrešno.
Mi ne treba da upadnemo u tu zamku da svaki stav, svaki dopis, svaki papir koji nam dođe da je on aksioma i vrednosna i pravna i politička i da se to sve bezuslovno treba prihvatiti. Mi treba da se zapravo vratimo i stalno držimo onome što jesu temelji formiranja EU. Ti temelji, ta načela koja su tada proklamovana u mnogo čemu nemaju veze sa nekim detaljima koji su etičko-kulturološke prirode koji se nama danas ovde serviraju i koje mi treba da prihvatamo prosto bez ikakve provere.
Dakle, da EU, ali bezuslovno nikome i ništa. Onaj koji pristaje na sve bezuslovno je poništio sebe, ne postoji niti jedna međunarodna relacija koju treba graditi bezuslovno. Svaka međunarodna relacija uključujući i evrointegracijske procese treba da se gradi i na dogovornim principima i zato se između ostalog i ova tehnička procedura u kojoj se sada nalazimo u pogledu otvaranja i zatvaranja pregovaračkih poglavlja zapravo i zove pregovaračka poglavlja. Znači, vode se pregovori. Pregovori znače usaglašavanje volja. Oni imaju određene zahteve, mi imamo određene stavove i onda kroz te razgovore, odnosno pregovore dolazimo do saglasnosti, odnosno rešenja koja su obostrano prihvatljiva.
Međutim, ukoliko mi ili oni ili zajedno prihvatimo da su pregovori o evrointegracijskim procesima i stupanju Srbije u EU zapravo samo aplikacije uslova koje mi treba da ispunimo ja se izvinjavam, ja to ne shvatam da je dobro. Sa time se ne slažem, pogotovo kada je u pitanju onaj aspekt zahteva koji nam dolazi sa zapada, a koji duboko zadire u naše etičke i naše duhovne vrednosti. O etičkim i duhovnim vrednostima se ne pregovara.
Dakle, to je nešto što bi trebalo da bude aksioma koju trebaju imati svi u vidu koji zapravo vode ove razgovore i ove pregovore. Ekonomska pitanja, administrativna pitanja, pravosudna pitanja, u redu, to su neke stvari koje su formalno proceduralne prirode, koje su relativne, gde oni koji imaju više iskustava kao uređena društva priznajemo da su otišli dalje, da se tu može od njih puno toga naučiti. Međutim, to dvoje nema veze jedno sa drugim. Tražiti od nas da mi menjamo etičke i kulturološke, koristiti evrointegracijski put i našu želju i nameru da budemo deo EU na način da se od nas uslovljava da menjamo ideološki, etički, kulturološki obrazac i principe je besmisleno.
Evropska unija je unija, to znači zajednica, unija različitih, zajednica različitih. U redu je oni imaju određene svoje etičke i kulturne obrasce, ali mi imamo svoje koji su bazirani na našim verskim, etičkim, tradicionalnim, drugim vrednostima i ja poručujem svim narodnim poslanicima da ne upadamo u tu zamku gde nas neko dresira i da samo oni naivni nedovoljno učeni i upućeni pristaju na to. E, pa to je tako, oni to od nas traže. Nema problema, izvolite prvo da popričamo o temeljima tih zahteva, o temeljima EU, o onim osnovnim načelima i principima na kojima je nastala.
Znači, zajednica u kojoj se udružuju različiti, različiti po veri, različiti po kulturi, različiti po jezicima, i nalaze zajedničke imenitelje kroz razgovore, dogovore i pregovore. Dakle, to je ono što bi trebalo dalje da imamo na umu i da ne padamo u zamke krajnosti, niti krajnosti fanatizma, a niti krajnosti euroantagonizma. Taj put, put srednji, odmereni, umereni, sa argumentima, naravno je najbolji. U istom kontekstu i odnose sa SAD i sa Rusijom i sa Kinom i sa muslimanskim svetom jeste podugačak spisak za jednu malu zemlju i nije lako maloj zemlji, pogotovo kada se nalazi u ovom predsoblju Evrope, raskršću Evropi, kapiji Evrope gde više hiljada godina skoro sva migraciona i druga kretanja se dešavaju preko ovog prostora nimalo nije lako odigrati igru, a da se održi puna ravnoteža, ali nije ni nemoguće. Ukoliko je fokus na kvalitetu i suštinskom kvalitetu, na doslednosti suštinskoj i na metodičkom kvalitetu, verujte da možemo postići i da ćemo tim kvalitetom, pogotovo ukoliko sve unutrašnje resurse i ove Skupštine i Vlade i cele lepeze ove političke, etničke, kulturološke različitosti u ovoj zemlji zapravo pretvorimo u snagu, pretvorimo u energiju, šanse za uspehom i to unikatnim su veoma ozbiljne. Hvala vam.