Zahvaljuje, gospođo Kovač.
Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu današnje sednice nalazi se set zakona iz oblasti Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, kao i jedan zakon koje je predložilo Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija.
Sada zaista ne mogu da govorim ni o čemu što ima veze sa građevinarstvom i infrastrukturom, a da pre toga ne navedem šta je sve to do sada urađeno u oblasti infrastrukture. Znate kako kaže naš narod – na dobro se čovek vrlo brzo i lako navikne, pa zaboravi kako je to bilo do sada.
Zamolila bih sve moje kolege da redovno ponavljamo šta je to sve urađeno, posebno u oblasti infrastrukture, jer se zaista imamo čime pohvaliti, imamo se čime ponositi, a kao što kažem naš narod brzo zaboravi.
Što se tiče infrastrukture i najznačajnijih puteva koji su završeni i pušteni u rad, znači predati građanima Srbije na upotrebu, od 2012. godine pa na ovamo su sledeći putni pravci: autoput „Miloš Veliki“ ukupne dužine 120,5 kilometara; zatim Koridor 10 – istočna deonica, deonica Niš-Dimitrovgrad, ukupne dužine 87 kilometara, zajedno sa ovim putem pušten i je i nekomercijalni put Bela Palanka-Pirot dužine od 17,8 kilometara; zatim Koridor 10 „Jug“, deonica Niš-makedonska granica, ukupne dužine 74,2 kilometara; zatim Koridor 10 „XY krak“ dužine 21,3 kilometara; zatim autoput Batočina-Kragujevac dužine 15 kilometara; zatim obilaznica oko Beograda Sektor A i Sektor B4 ukupne dužine 43 kilometara, sa veoma važnim petljama Dobanovci i Batajnica, kao i most Ostružnica. Pored ovih puteva, rehabilitovano je i preko 410 kilometara puteva je unapređena bezbednost saobraćaja.
Kada saberemo sve ovo što sam navela, tj. kada saberemo kilometre svega ovoga što sam sada pročitala, dođemo do cifre od 315 kilometara. Sada kada kažem tu cifru, 315 kilometara, meni lično jako značajno zvuči kada bi se radilo o nekom lokalnom i magistralnom putu, ali ne. Ja govorim o 315 kilometara autoputeva u svom punom profilu i sa svom pratećom infrastrukturom. Sve je to pušteno, završeno i predato građanima Srbije u upotrebu.
Sada ću vam pročitati na kojim deonicama se trenutno radi, koje deonice se trenutno grade i koje su deonice trenutno u projektovanju, a kada saberemo ukupnu dužinu tih deonica, koje su u pripremi, koje se trenutno rade, njihova ukupna dužina iznosi čak 1.090 kilometara. To su sledeće deonice: Moravski koridor, deonica Pojate-Preljina, ukupna dužina 110 kilometara.
Malopre sam pročitala koji su to putevi urađeni u Srbiji. Kada pogledate šta sam sve pročitala, praktično vidite da danas Srbija ima puteve i kroz istočnu i kroz zapadnu Srbiju i ono što zaista nedostaje jeste ta neka sprega koja će povezati puteve unutar Srbije i Moravski koridor. Upravo to i treba da predstavi, treba da napravi jednu sponu između Koridora 10 i Koridora 11. Njegov završetak je planiran za 2023. godinu.
Ono što je interesantno jeste da se trenutno, što se tiče izgradnje ovog putnog pravca, radi istovremeno na 24 lokacije. Mislim da se ovako nešto nikada do sada nije dešavalo, a još jedan interesantan podatak jeste da je 12. maja ove godine na svih 24 lokacije radilo ukupno čak 1.002 radnika i 400 jedinica mehanizacije. Možete li da zamislite kako to izgleda? Ja to mogu da zamislim kao jednu vojsku radnika koji rade na samo jednoj deonici.
Lično, ministre, zaista želim da vam čestitam na tome, jer ste vi taj koji ste nama i građanima Srbije odgovorni za sve te puteve i želim samo da vas pozovem da nastavite ovako i dalje da radite, jer ovo je zaista nešto što će u budućnosti dati dobar rezultat.
Sledeća deonica na kojoj se trenutno obavljaju radovi jeste autoput „Miloš Veliki“, i to na deonici Preljina-Požega. Imali smo svi priliku, bar neki od nas, da se uverimo koliko je ovaj put važan. Pre 15-ak dana imali smo katastrofalne gužve, katastrofalne kolone i ja sam bila jedna koja se zadesila u toj koloni, čak 6,5 kilometara je bila duga kolona. Tada sam se setila, kada sam bila na otvaranju tog puta 2016. godine, ljudi iz opozicije su govorili kako je taj apsolutno promašio i svoju lokaciju, odnosno projektovanje na mestu gde ne treba da bude put, kako taj put u budućnosti neće imati automobile, uopšte neće biti korišćen. Prvo da kažem da nismo mi ti koji smo projektovali taj put. Taj put je projektovan mnogo pre nego što smo mi preuzeli vlast. Mi smo taj put završili, iako su neke deonice već bile urađene, zastarele, pa su morale biti obnovljene, a to da li nam je neki potreban ili ne, zaista ne bih komentarisala. Svaki put nam je potreban, a sama potreba za ovim putem se pokazala pre 15-ak dana. Nadam se da će završetkom ovog puta, dalje do Požege, on zaista dobiti svoj puni kapacitet, da gužvi više neće biti, a od Ministarstva smo dobili obećanje da je završetak tog puta do Požege planiran do kraja januara naredne godine, iako su rekli da ova deonica nije tako duga, u izvođačkom delu izgradnje predstavlja jednu jako ozbiljnu i zahtevnu deonica.
Sledeći put koji je u izgradnji jeste Fruškogorski koridor, 1. maja ove godine kopanjem dvocevnog tunela Iriški venac koji će biti dužine 3,5 i 3,6 kilometara, počeo je sa izgradnjom Fruškogorski koridor.
Inače, ovaj dvocevni tunel kada bude završen biće najduži tunel u Srbiji i on zaista treba da predstavi jedan izuzetno važan ekološki projekat zato što sav saobraćaj iz Iriškog venca treba da se skrene kroz tunel i ubuduće neće biti uopšte dozvoljen prelazak motornog saobraćaja preko Iriškog venca zato što će zaista veoma doprineti boljom, odnosno doprineti zaštitom životne sredine na ovom prostoru.
Inače, završetak radova na Fruškogorskom koridoru planiran je za tri godine. Želim samo da pomenem da je ovo deonica koja je planirana da ima četiri trake, širine po 3,5 metara što će značiti da će ovo biti deonica na kojoj će prosečna brzina biti između 60 i 100 kilometara.
Pored ovih koridora, takođe se trenutno radi na izgradnji brze saobraćajnice Ruma - Šabac - Loznica u dužini 77 kilometara, zatim autoput Kuzmin - Sremska Rača sa mostom preko Save dužine 18 kilometara, zatim brza saobraćajnica Iverak - Lajkovac i takođe se izvode radovi na obilaznici oko Beograda završena je deonica od Ostružnice do Orlovače.
Inače, kao što većina od nas zna, izgradnja ove deonice trajala je gotovo trideset godina i jeste ona i bila komplikovana za rad i probijena su dva zahtevna tunela, iako ta deonica nije bila jako dugačka iznosila je osam kilometara, mi smo uspeli konačno da završimo i da je pustimo u rad.
Pa, evo, sada kada sam pročitala sve ono o čemu se trenutno radi i sve ono što je završeno, svima nama treba da bude jasna rečenica kada Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, kaže: "Podigli smo zemlju iz pepela, glavu dajem, Srbiju ne dajem!"
Verujem da se mnogi od nas sećaju kako je Srbija izgledala 2012. godine. Ako se neko možda i ne seća, evo ja bih podsetila. Godine 2012. Srbija je izgledala kao oronula kuća koja se nalazi na vetrometini, potpuno opustošena. Još kao takva, bila je zadužena po mnogim osnovama i to zadužena čak i na 38 godina.
E, sad, lako je biti dobar domaćin kada preduzmete punu kuću, lako je biti domaćin kada imate sve, a teško je biti u ovakvoj kući kakvu smo mi preuzeli 2012. godine. Zaista, još jednom želim da kažem da na lepo je lako se priviknuti, ali nemojte da zaboravite kako je to bilo pre 2012. godine.
Moj jedan od kolega koji je pre mene govorio, gospodin Mrkonjić, reče: "Pa radili smo, nije da nismo radili". A ja sada želim da podsetim, da, radili su, nije da nisu. Nije da nisu radili, ali kako su radili? Radili su iz njive u njivu. Imali smo deonice koje su vodile iz nigde u nigde, pa smo imali situaciju da su se projektanti žalili da nisu oni krivi, krivi su izvođači radova, a izvođači radova su govorili, ne krivi su projektanti, pogrešno su projektovali. A između krivice jednih i drugih najviše su ispaštali građani Srbije zato što su upravo od njihovog novca, odnosno svojim novcem plaćali su upravo te deonice koje niko nije koristio na kojima se nije naplaćivala putarina. Međutim, iza takve deonice koje su vodili iz nigde u nigde, iz njive u njivu, država Srbija je morala plaćati održavanje.
Znači, jedan potpuni, potpuni besmisao, znači imate put koji se ne koristi, koji ne služi ničemu, a od novca građana Srbije plaća se održavanje takvih puteva.
Međutim nije sve tako strašno. Ja evo moram da navedem da smo prošlosti imali jedno, u građevinskom smislu, svetsko čudo. E, sad kad kažem u građevinskom smislu možda čak i nije u građevinskom više koliko nas je to čudo koštalo.
Meni je drago da je gospodin Momirović ministar pomenuo na početku Đilasov most, most preko Ade, ja bih želela da vas podsetim da to ne zaboravimo i o tom mostu bih volela češće da govorimo i češće da se podsećamo tog svetskog čuda koje postoji u Beogradu.
Znate, to je most koji nema ni kilometar, ima 964 metara. Taj most je koštao građane Srbije, građane Beograda kao polovina Moravskog koridora. Moravski koridor ima 110, tačnije planirano je da ima 110 kilometara. Znači 55 kilometara će koštati nešto što je u Beogradu koštalo čak ni kilometar.
E, sada, možda će neko reći: "Da, ali to je most, možda ima drugačije projektovanje, možda je put lakše graditi", ja bih sad napravila još jedno poređenje. Postoji jedan most, u stvari više nije most, više liči na vijadukt, u stvari tako se i zove, vijadukt "Milau", mislim da se čita, i nalazi se u Francuskoj, e taj vijadukt je dug 2,5 kilometara. Znači, umesto ovog Đilasovog koji nema kilometar. Znači, skoro jedan i po put je veći.
I taj vijadukt ima šest pilona za razliku od ovog Đilasovog jednog, da kažem pozlaćenog, ili ne znam kako da ga nazovem i ovaj Vijadukt je čak za 23 metara viši od Ajfelovog tornja i zaista predstavlja jednu najvišu građevinu u Francuskoj i zaista predstavlja jedno od svetskih čuda. Ali, gle čuda, i taj takav vijadukt koji je skoro duplo i jedan i po put duži i ima šest pilona za razliku od Đilasovog jednog i toliko je visok koštao je čak 50 miliona evra manje.
Pa, ja ipak mislim da je graditelj ovog našeg mosta onda sa pravom, verovatno, uplatio sebi višemilionsku nagradu u evrima na Mauricijusu, jer ovako jedno svetsko čudo zaista je trebalo isfinansirati novcem građana i Beograda i Srbije, jer za samo tu razliku od 50 miliona, a ja verujem da je za ovaj jedan njegov most, da se razumemo građanima Beograda trebaju mostovi, da je bilo sreće da je napravio umesto tog jednog pet jeftinijih mostova, jer ovaj jedan njegov koji je postavljen bez pristupnih saobraćajnica, svi ćemo se složiti, apsolutno nije imao smisla.
Ali, ne moramo mnogo tražiti odakle silni milioni uplaćeni kao nagrada na svom računu na Mauricijusu evo ovde možemo, pa bar ovu razliku od tog mosta, od tog vijadukta u Francuskoj, možemo naći bar tih 50 miliona evra, ja verujem da je razlika drastično veća.
Meni je žao samo što su građani Srbije, građani Beograda bar za tu razliku od tih 50 miliona mogli da dobiju bar 50 vrtića, 50 škola, bolnica, ali dobro. Ja sam sad navela samo primer kako smo mi radili, kako su oni radili, pa građani Srbije mogu da vide jasnu razliku.
Što se tiče dalje zakona na današnjem dnevnom redu, nalazi se zakon, odnosno izmene Zakona o planiranju i izgradnji. Ja sam više puta govorila o tome da sam uvek za to da se loši zakoni menjaju, da kada primetimo u primeni nekog zakona da postoje nelogičnosti ili da njegova primena ne donosi dobro građanima Republike Srbije, da se primeni, da se pristupi izmeni i dopuni zakona, a ne da loši zakoni budu na snazi samo uz izgovor da je loše da se stalno rade izmene i dopune donetih zakona.
Zakon o planiranju i izgradnji prvi put je donet 2003. godine i ja lično i odgovorno mogu da kažem da je to najgore napisan zakon ikada. A sada ću vam objasniti zbog čega. Bivši režim je ovaj zakon pisao na način da ste imali u jednom istom planskom dokumentu situaciju da u jednom delu dozvoljavate da građanima koji su nelegalno gradili objekte, te objekte i legalizuju.
Znači, taj zakon je u prvom svom delu propisao na koji način građani mogu da legalizuju svoje nezakonito sagrađene objekte, a dalje u tom istom zakonu iz 2003. godine dalje u odredbama kaže da je građenje bez građevinske dozvole krivično delo koje se sankcioniše čak kaznom zatvora.
Sad, ja mogu to da tumačim na dva načina. Ili neko ko je to pisao apsolutno nije vodio računa o tome, što je zaista strašno. Znači da su građani praktično imali da potrče da legalizuju svoj objekat dok ih inspekcija ne stigne, pa onda idu u zatvor, što je po meni onako strašno. Ili je ovaj zakon u stvari pisan tada za određene investitore da stignu da urede neke svoje objekte koje su nelegalno radili i gradili, ali ne želim ja na takav način ni da razmišljam.
Kako god bilo, Ustavni sud je 2009. godine je ovaj zakon i oborio i u više navrata smo mi pokušavali da u ovaj nered uvedemo red. Međutim, iz ove pozicije sada svakako mogu da kažem da ovaj zakon ne da je promašio svoj razlog donošenja, nego da je nažalost uveo jednu potpunu pometnju među građanima, da građani Srbije više nisu znali šta je to legalizacija, šta je to nova gradnja, za šta im treba dozvola za gradnju, za šta im treba upotrebna dozvola.
Tako da, zaista, kažem, više puta smo pokušavali, i donošenjem Zakona o legalizaciji i donošenjem Zakona o ozakonjenju da dovedemo ovaj deo u red. Međutim, ja mislim da je Zakon iz 2003. godine o planiranju i izgradnji upravo taj koji je odgovoran za građevinski haos koji imamo danas.
Ono što smo negde uspeli, i ja sam zaista srećna zbog toga, to je, ovaj zakon iz 2003. godine oborio je Ustavni sud, da smo mi jedan potpuno novi Zakon o planiranju i izgradnji doneli 2014. godine i taj zakon je zaista dao dobre efekte i mi smo tim zakonom predvideli uvođenje objedinjenje procedure, znači smanjili smo građanima Srbije jednu šetnju po raznim šalterima. Zaista možemo videti da je Srbija jako napredovala. Pre svega pokazatelj je vrlo jasan, Srbija se danas nalazi na 9. mestu „Duing biznis liste“ Svetske banke. Inače, 2015. godine mi smo bili 88. Znači, primenom ovog zakona u ovom delu možemo videti jasan efekat.
Takođe, ono što je dobar efekat i veoma brz jeste izdavanje građevinskih dozvola. Imali smo situaciju da je 2012. godine ukupno izdato 7.400 građevinskih dozvola, a da smo recimo 2019. godine imali 21.844 i čak 2020. godine 22.625 građevinskih dozvola, što znači vrlo jasan pokazatelj koliko je zakon iz 2014. godine dao efekta. Takođe, ovde imamo jedan jasan pokazatelj da čak ni pandemija korona virusa nije zaustavila kako ni izdavanje građevinskih dozvola, tako ni građevinski sektor.
Ono što je takođe još interesantno jeste podatak da je 16. aprila ove godine u Srbiji bilo aktivno 75.563 gradilišta. Možete da zamislite šta to znači. Ne moram ja sad navoditi ekonomske pokazatelje. Možete da zamislite kada na 75.000 mesta imate bar po 10 radnika. Neko donosi materijal za gradnju na tih 75.000 gradilišta, neko će kasnije opremati te stanove, te zgrade, ljudi će raditi. Ekonomski podaci su veoma jasni.
Danas je na dnevnom redu jedan zakon, Zakon o metrou i železnici koji će krajem godine od Beograda napraviti još jedno ogromno gradilište.
Nažalost, ja nemam više vremena i želela bih još jednom da citiram reči predsednika Vučića – podigli smo zemlju iz pepela. Ja želim da kažem svim mojim kolegama koje su ovde danas sa nama i koji su učestvovali i prethodnih godina u donošenju raznih zakona da mi trebamo da budemo ponosni zbog ovoga, da trebamo da budemo ponosni, pre svega, zato što imao koga da sledimo, imamo koga da nas vodi, a imamo da budemo ponosni i na to što ćemo za budućnost svojoj deci i unucima ostaviti jednu modernu i uređenu državu. Hvala.
