Hvala, predsedavajuća.

Kao što reče moj uvaženi kolega Režina, ako sam dobro zapamtio, prenosim i ja pozdrave iz jednog od regiona.

Obično smo navikli da u nekom mom obraćanju tematika celokupnog obraćanja se tiče stanja naše zajednice u regionu. Međutim, ovaj put imam drugo pitanje i tražim drugo obaveštenje, odnosno objašnjenje. Tiče se, pre svega, severa Srbije, odnosno Subotice, iz koje i sam dolazim.

Naime, da bi vam bilo jasnije, napraviću jedan mali uvod. Danas, kao što znate, u Subotici posluje Slobodna zona, mesto koje okuplja veliki broj stranih investitora, gde danas posluje devet priznatih svetskih kompanija, poput „Simensa“, „Svarovskog“, „Kontinentala“ itd. Ta Slobodna zona danas zapošljava 6.400 radnika, a ukupan promet je nešto oko 800 miliona evra. Znači, 6.400 radnika ili više hiljada porodica nalazi egzistenciju u Slobodnoj zoni.

Da bi vam bilo jasnije, 2012. godine na istom mestu je funkcionisalo nekoliko kompanija, a u Slobodnoj zoni je zaposlenje u to doba nalazilo 1.180 ljudi, a ukupan promet je bio oko 305 miliona evra.

Dobro je uporediti ove brojke. Dakle, 6.400 zaposlenih danas sa 800 miliona evra prometa i 1.180 zaposlenih te 2012. godine i 305 miliona prometa. Lepo je sve ovo i dobro ovo sve zvuči, ali nikada ne treba izgubiti iz vida jednu stvar – neko je u ovo morao uložiti ogroman trud. Neko je morao dovesti do ovoga da situacija u Subotici i u Srbiji izgleda tako kako izgleda danas.

Taj trud je prvenstveno ulagao predsednik države, srpska Vlada, zatim i pokrajinske vlasti, naravno, i gradonačelnik Subotice sa svojim timom, ali ja mislim, pre svega, građani Subotice i Srbije koji su podneli zaista jednu veliku žrtvu da bismo bili danas tu gde smo, a pre svega penzioneri. Naravno, tim ljudima dugujemo veliku zahvalnost. To su činili i penzioneri iz Subotice.

Međutim, ovde se postavlja još jednu veliko pitanje. Ja sam vam govorio o današnjem stanju, o stanju 2012. godine i kako je to izgledalo u Subotici i u Slobodnoj zoni, ali postavlja se realno pitanje – šta je bilo do 2012. godine i šta je dovelo do toga da Subotica od jednog industrijskog grada, za kakav je važila decenijama unazad, postane mesto nezaposlenih i mesto razrušenih fabrika.

To pitanje upravo postavljaju oni koji su stvarali te fabrike i koji su podneli najveću žrtvu da bismo danas bili tu gde smo - penzioneri, ljudi koji su živeli i radili u tim fabrikama, ljudi koji su stvarali te fabrike i taj grad.

Subotica je u tim godinama do 2012. godine, ostala bez najznačajnijih simbola, industrijskih naravno. Ostala je bez „29. novembra“, bez „Medoprodukta“, bez mnogih drugih firmi, ali kao paradigma pljačkaške privatizacije je „Sever“, firma koja je zapošljavala 2.000 ljudi i koja je u pljačkaškoj privatizaciji u potpunosti razorena.

Penzioneri i građani Subotice su me ovih dana pitali da li će tužilaštvo i pravosuđe učiniti nešto da oni koji su doveli do tog stanja, koji su razrušili subotičku privredu, konačno odgovaraju za sve ono što su priredili Subotici i Srbiji.

Kakvu poruku šaljemo ako ljudi koji su danas na čelu srpske opozicije, jer su bili direktno inkorporirani u tadašnje pljačkaške privatizacije, da li to znači da poručujemo da ukoliko ti ljudi ponovo dođu na vlast biće im dozvoljeno da urade isto?

Jedina logična stvar iz nereagovanja tužilaštva prema onima koji su pljačkali ovu zemlju može biti to. Ako im je oprošteno tada, ne vidim razloga da im ne bude oprošteno ponovo. To je pitanje građana Subotice, pitanje penzionera, onih koji su te fabrike stvarali. Hvala vam.