Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Šestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Dvanaestom sazivu.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti, konstatujem da sednici prisustvuje 76 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja tačnog broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim vas da ubacite kartice u poslaničke jedinice. Hvala.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno u ovom momentu 106 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, uvažene kolege poslanici, građani Srbije, ja ću postaviti pitanje Vladi, konkretno, Ministarstvu i Kancelariji za upravljanje javnim ulaganjima. Pitanje je vezano za rešavanje vodosnabdevanja, pošto smo u okviru našeg programa koji je nagovestio još prošle godine predsednik Vučić, program rešavanja infrastrukturnih stvari, konkretno, vode, kanalizacije i putevi … u celoj Srbiji.

Apropo toga, konkretno jeste pitanje vezano, pošto Kancelarija za ulaganje u okviru svog projekta ima i rekonstrukciju vodovodne mreže u opštini iz koje ja dolazim, iz opštine Svrljig, ali zbog nekih stvari sve je to stalo.

Interesuje me kada će to krenuti? Kada će ti projekti biti aktivirani? Kada će se krenuti sa rešavanjem problema vodosnabdevanja opštine odakle ja dolazim tj. Svrljig, kompletne rekonstrukcije, vodovodne mreže i na tome projekat koji obuhvata rekonstrukciju i rešavanje tih izvorišta, magistralnih voda? To bi rešio veliki problem meštana i građana iz opštine koje ja dolazim, to je opština Svrljig.

Druga stvar, to je rešavanje vodosnabdevanja, pošto je to projekat, brane „Selova“, to je tema o kojoj je govorio moj kolega Bratimir Vasiljević, na nekom od prethodnih zasedanja.

Inače, pitanje je Vladi, „Srbijavodama“. Mogu da podsetim prisutne da je brana „Selova“ počela da se radi još u prošlom veku, 1986. godine, da je u Kuršumliji i da bi to pitanje, rešavanje te brane „Selova“ bilo rešen problem vodosnabdevanja Kuršumlije, Blaca, Žitorađa, Niša i to bi bilo stvarno velika stvar za sve građane koji tamo žive.

To je započeto kroz projekte, kroz programe i direktnim investicijama, ali je za vreme bombardovanja sve to stalo, bilo je problema oko rešavanja iz nastavka izgradnje brane „Selova“, tako do dana današnjeg veći deo posla je urađen.

Inače, mogu da podsetim i prisutne da je u periodu devedesetih godina kada je gradonačelnik Niša bio Zoran Živković, a u prethodnom rukovodstvu su svi potpisali da je potrebno da i Kuršumlija, Blace, Žitorađe i Prokuplje, dakle nisu potpisali da je potreban taj projekat koji je veoma bitan za južnu Srbiji, brana „Selova“ za rešavanje vodosnabdevanja.

U međuvremenu, gradonačelnik Niša tada je bio Zoran Živković. On je dostavio pismo, faks, ne znam šta je bilo sad u tom vremenu tadašnjem premijeru, i rekao je da grad Niš nije zainteresovan za izgradnju brane „Selova“, pa je zbog toga to bilo i zaustavljeno. To samo govorimo o brizi nekih koji su bili ranije na nekim ključnim funkcijama u Niša.

Inače, bitno je da se ovaj projekat što pre završi. Imam informacije i premijerka Ana Brnabić je bila u Kuršumliji, gde je pokrenut ponovo postupak izgradnje brane „Selova“.

Moje pitanje je – dokle se stiglo sa tim projektom? To rade „Srbijavode“, javno preduzeće. Imam veliko poverenje u direktora „Srbijavode“, gospodina Puzovića koji je čovek stvarno stručan, koji zna svoj posao i njegov stručni tim. Obezbeđena su sredstva i ja očekujem da će to vrlo brzo krenuti sa radom. Brana „Selova“ ne bi bio rešen problem vodosnabdevanja svih ovih opština i Kuršumlije, Blaca, Prokuplja i Žitorađa.

Grad Niš ima magistralni vodovod koji je pravljen u prethodnom veku, magistralni vodovod koji bi trebao da se rekonstruiše i tu bi sigurno bila potrebna veća investicija, siguran sam da to budžet grada Niša ne bi imao mogućnost sam da uradi bez pomoći države.

Siguran sam da ćemo kroz program izgradnje brane „Selova“ fabrike vode i svega onoga što je potrebno, do tog magistralnog vodovoda koji bi bio od brane, pa sve do gradova, do ovih opština, bilo bi rešavanje vodosnabdevanja velika šansa za razvoj turizma u Kuršumliji, rešavanje problema poplava i sve bi to dalo šansu što se tiče razvoja ovog dela Srbije.

Mislim da je to potrebno, mislim da treba uraditi što pre. Znam da je bilo problema sa koronom, konkretno vezano za razvoj, za privredu i svega ostalog, ali naša država se oko toga baš dobro izborila.

Još jednom, moje pitanje je kada će se konačno rešiti problem brane „Selova“, jer je najveći deo građevinskih radova odrađen. Ostali su ti ostali radovi. Vrednost tih radova kompletno za priključivanje ovih mesta po nekim proračunima bilo bi i do sto miliona evra, ali bitno je da to bude rešeno, bitno je za sve.

Osim toga, ukoliko bi grad Niš dobio vodu od brane „Selova“, odatle bi mogli i moji građani Svrljiga jednim delom, to je bio slobodan pad, grad Niš i Svrljig se graniče, mi bismo imali mogućnost da jedan deo iskoristimo za rešavanje vodosnabdevanja u opštini Svrljig.

Još jednom, uvažene kolege, prijatelji, očekujem da ćemo uspeti da rešimo branu „Selova“, da rešimo vodosnabdevanje i da na taj način rešimo ostanak svih nas koji živimo u tom delu naše Srbije.

Hvala.

Zahvaljujem.
Molim da se prijavi ko još želi reč.
Reč ima narodni poslanik Radovan Arežina. Izvolite.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine gospodine Dačiću, uvaženo predsedništvo, poštovane koleginice narodne poslanice, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, meni je čast, kao što reče predsednik, da se obratim ovom domu u ime cele jedne regije, da kažem, Podunavlja, ali pre nego što se obratim po poslaničkom pitanju, želim da prenesem pozdrava građana koji su, bar se meni obratili i sa kojima sam ja kontaktirao, koji posebno pozdravljaju studiozno obraćanje i obrazlaganje na sednici koju smo imali o Kosovu predsednika Republike, gospodina Aleksandra Vučića i moram da naglasim posebno zadovoljstvo vašim državničkim govorom koji ste se na toj sednici obratili kako nama ovde prisutnima, tako i građanima širom Srbije.

Moje današnje poslaničko pitanje odnosi se na više ministarstava u Vladi Republike Srbije - Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija, Ministarstvo privrede i krovno Ministarstvo finansija.

Svedoci smo i posebno smo zadovoljni što se u vremenu naše koalicije SNS i SPS i državnog rukovodstva koje predstavlja ovu koaliciju, realizuju mnogi infrastrukturni projekti od evropskog značaja, u korist i na dobrobit svih naših građanki i građana u svakom kraju naše zemlje, naše lepe Srbije.

Koristim priliku da pozdravim dinamičan početak rekonstrukcije puta Kladovo-Donji Milanovac, da naglasim završetak rekonstrukcije puta Kladovo-Brza Palanka. Takođe, očekujemo nastavak rekonstrukcije puta kroz Donji Ključ kod Kladova, gde je završena deonica Kladovo-Kostol-Mala Vrbica i Velika Vrbica u dužini od devet kilometara i očekujemo ubrzo nastavak od petnaestak kilometara Velika Vrbica-Rtkovo-Korbovo-Vajuga i Milutinovac.

Da bismo pospešili razvoj najlepšeg krajolika u ovom delu Evrope, Đerdapske klisure, nama je nasušno potrebno otvaranje i intenziviranje rečnog saobraćaja na evropskom Koridoru 7 ili reci Dunav koji će spojiti Roterdam - Konstancu i Severno more sa Crnim morem, dok Dunav kroz Srbiju teče u dužini od 588 kilometara, od toga 92 kilometra kroz opštinu Kladovo.

Najlepši deo Dunava predstavlja Đerdapska klisura, od Golupca gde se prostire na širini od 6,5 kilometara, Golubačke tvrđave, pa kroz Kazane, gde je širina na jednom mestu samo 150 metara i dubina 90 metara, Lepenskog vira i Donjeg Milanovca, Trajanove table, Tekije, Hidroelektrane „Đerdap 1“, Karakaš i Kladova.

Da bismo velikom delu Srbije, regionu, Evropi, pa i svetu predstavili lepote srpskog Podunavlja, preko nam je potrebna angažovanost pomenutih ministarstava i njihova međusobna koordinacija, kao i grada Beograda, Smedereva, opština Veliko Gradište, Golubca, Majdanpeka i Kladova radi uspostavljanja putničko-rečne brodske linije Beograd, Smederevo, Ram, Veliko Gradište, Golubac, Donji Milanovac, Tekija, po uzoru na onu koju smo imali nekada do sredine osamdesetih godina u bivšoj SFRJ. Ta plovila, odnosno hidrogliseri, koje smo zvali „rakete“, a koristila su kerozin kao pokretačko gorivo, stizala su od Beograda do Tekije za tri i po sata. Vlada SFRJ je subvencionisala ozbiljan deo troškova, ali se to isplatilo po više osnova.

Stoga je moje pitanje, ujedno i apel da ministarstva koja sam pomenuo, zajedno sa Vladom Republike Srbije, a i pokretačkim imputom predsednika Republike Aleksandra Vučića, osmisle rešenje spram vremena i tehnološkog razvoja po pitanju najnovijih kud i kamo ekonomičnijih plovila i da tako uz rekonstrukciju tvrđava koje krase obalu Dunava sa naše srpske strane, upotpunimo i učinimo dostupnim mnogim turistima iz sveta naš impozantni turistički potencijal kao kolaž istorijskih vremena od Beograda do Kladova i time ubrzamo razvoj svih gradova i opština sa ove jedinstvene turističke destinacije.

Da konkretizujem pitanje – da li Vlada Republike Srbije, odnosno ministarstva koje sam naveo kao nadležna razmišljaju o integrativnom pristupu razvoja u Podunavlju kao našeg ogromnog saobraćajnog privrednog i turističkog resursa i pokretanje putničke rečne linije Beograd – Tekija – Kladovo i da li se razmišlja o nekom jedinstvenom i razvojnom dokumentu za naše Podunavlje?

Predsedniče Skupštine, samo da podsetim, predsednik Skupštine je upoznat sa ovim našim krajem jer je bio nekada davno na akciji na Đerdapu i u Bukovu početkom osamdesetih godina.

Hvala vam puno.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milimir Vujadinović.
Izvolite.

Hvala, predsedavajuća.

Kao što reče moj uvaženi kolega Režina, ako sam dobro zapamtio, prenosim i ja pozdrave iz jednog od regiona.

Obično smo navikli da u nekom mom obraćanju tematika celokupnog obraćanja se tiče stanja naše zajednice u regionu. Međutim, ovaj put imam drugo pitanje i tražim drugo obaveštenje, odnosno objašnjenje. Tiče se, pre svega, severa Srbije, odnosno Subotice, iz koje i sam dolazim.

Naime, da bi vam bilo jasnije, napraviću jedan mali uvod. Danas, kao što znate, u Subotici posluje Slobodna zona, mesto koje okuplja veliki broj stranih investitora, gde danas posluje devet priznatih svetskih kompanija, poput „Simensa“, „Svarovskog“, „Kontinentala“ itd. Ta Slobodna zona danas zapošljava 6.400 radnika, a ukupan promet je nešto oko 800 miliona evra. Znači, 6.400 radnika ili više hiljada porodica nalazi egzistenciju u Slobodnoj zoni.

Da bi vam bilo jasnije, 2012. godine na istom mestu je funkcionisalo nekoliko kompanija, a u Slobodnoj zoni je zaposlenje u to doba nalazilo 1.180 ljudi, a ukupan promet je bio oko 305 miliona evra.

Dobro je uporediti ove brojke. Dakle, 6.400 zaposlenih danas sa 800 miliona evra prometa i 1.180 zaposlenih te 2012. godine i 305 miliona prometa. Lepo je sve ovo i dobro ovo sve zvuči, ali nikada ne treba izgubiti iz vida jednu stvar – neko je u ovo morao uložiti ogroman trud. Neko je morao dovesti do ovoga da situacija u Subotici i u Srbiji izgleda tako kako izgleda danas.

Taj trud je prvenstveno ulagao predsednik države, srpska Vlada, zatim i pokrajinske vlasti, naravno, i gradonačelnik Subotice sa svojim timom, ali ja mislim, pre svega, građani Subotice i Srbije koji su podneli zaista jednu veliku žrtvu da bismo bili danas tu gde smo, a pre svega penzioneri. Naravno, tim ljudima dugujemo veliku zahvalnost. To su činili i penzioneri iz Subotice.

Međutim, ovde se postavlja još jednu veliko pitanje. Ja sam vam govorio o današnjem stanju, o stanju 2012. godine i kako je to izgledalo u Subotici i u Slobodnoj zoni, ali postavlja se realno pitanje – šta je bilo do 2012. godine i šta je dovelo do toga da Subotica od jednog industrijskog grada, za kakav je važila decenijama unazad, postane mesto nezaposlenih i mesto razrušenih fabrika.

To pitanje upravo postavljaju oni koji su stvarali te fabrike i koji su podneli najveću žrtvu da bismo danas bili tu gde smo - penzioneri, ljudi koji su živeli i radili u tim fabrikama, ljudi koji su stvarali te fabrike i taj grad.

Subotica je u tim godinama do 2012. godine, ostala bez najznačajnijih simbola, industrijskih naravno. Ostala je bez „29. novembra“, bez „Medoprodukta“, bez mnogih drugih firmi, ali kao paradigma pljačkaške privatizacije je „Sever“, firma koja je zapošljavala 2.000 ljudi i koja je u pljačkaškoj privatizaciji u potpunosti razorena.

Penzioneri i građani Subotice su me ovih dana pitali da li će tužilaštvo i pravosuđe učiniti nešto da oni koji su doveli do tog stanja, koji su razrušili subotičku privredu, konačno odgovaraju za sve ono što su priredili Subotici i Srbiji.

Kakvu poruku šaljemo ako ljudi koji su danas na čelu srpske opozicije, jer su bili direktno inkorporirani u tadašnje pljačkaške privatizacije, da li to znači da poručujemo da ukoliko ti ljudi ponovo dođu na vlast biće im dozvoljeno da urade isto?

Jedina logična stvar iz nereagovanja tužilaštva prema onima koji su pljačkali ovu zemlju može biti to. Ako im je oprošteno tada, ne vidim razloga da im ne bude oprošteno ponovo. To je pitanje građana Subotice, pitanje penzionera, onih koji su te fabrike stvarali. Hvala vam.