Zahvaljujem.
Da li još neko od izvestioca nadležnih odbora želi reč? (Ne.)
Prelazimo na predsednike, odnosno predstavnike poslaničkih grupa.
Reč ima dr Muamer Zukorlić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, tema poljoprivrede je jedna od najznačajnijih koje se mogu naći pred narodnim poslanicima Narodne skupštine. Konkretno Zakon o uređenju tržišta poljoprivrednim proizvodima je nešto što je od vitalnog značaja za poljoprivredu, za ekonomiju, za društvo u celini, posebno za poljoprivrednike.

Zato sam sa pažnjom i čitao obrazloženja koja smo dobili uz ovaj predlog zakona, ali isto tako i danas izlaganje ministra koji nam je detaljno predstavio najbitnije odrednice ovoga zakona u pogledu sadržaja, ali i u pogledu smisla i svrsishodnosti donošenja ovakvih rešenja.

Mislim da sve ovo što se dešava, inače posebno poslednjih godina, a posebno ove dve godine kada se suočavamo sa kovid pandemijom, zapravo i na taj neočekivani, veoma brutalan način nam ukazuje da poljoprivreda i odnos prema poljoprivrednicama, prema poljoprivrednim proizvodima ne može biti samo jedan od odnosa prema bilo kom društveno –političkom i ekonomskom pitanju.

Dakle, videli smo u jednom trenutku kada je svet pokazao svoju nemoć pred iznenadnim, nepoznatim i nevidljivim neprijateljem koji se zove Kovid 19, da u nekom trenutku sva moć ljudske civilizacije je ostala po strani. Zapravo svako je počeo da razmišlja i na najjednostavniji način preživljavanja - šta ću da jedem, gde ću da kupim, da li ćemo imati namirnice i proizvode koji su nam potrebni, ne za komforan i lagodan život, već za elementarni život preživljavanja.

U tom trenutku je, siguran sam, svakome sinulo u glavi da li imam neko parče zemlje ili ko ima neko parče zemlje ili gde mogu doći do nekog parčeta zemlje da ja za ne daj Bože nešto mogu zasejati, zasaditi itd.

Dakle, to su svakako lekcije koje nam se pojavljuju iznenada i koje nas podsećaju na one poznate narodne izreke koje su zapravo umotvorine i mudrosti, a jedna od njih glasi – kada hoćeš da zaštitiš svoju imovinu, da osiguraš nešto što si zaradio, kaže kupi parče zemlje, jer zemlju neće ni vuk, ni hajduk. To je stara izreka, jer ostala imovina u određenim situacijama, ratnim ili drugim može da strada, a zemlja vam ostaje kao osnovni garant vaše imovine, vašeg života i vašeg preživljavanja. Dakle, ni divljač, ni opasnost od strane prirode koja može da vas zadesi, niti opasnost od strane ljudskog faktora ne može da vam ugrozi imovinu koja se zove zemlja.

Međutim ono što je nažalost bio trend poslednjih godina, čak i poslednje dve do tri decenije jeste jedan neadekvatan i nedorastao odnos prema svojoj zemlji. Na to ukazuje i potvrđuje ga činjenica da su građani ove zemlje, stanovnici ove zemlje, posebno oni koji su živeli na selima, tamo gde postoji mogućnost poljoprivrednog ili stočarskog preživljavanja zapravo proglasili svoju zemlju i svoje mesto življenja bezvrednim. To je osnovni razlog iseljavanja.

Ja sam godinama kroz razne oblike komunikacija, a pojačano poslednjih pet godina, kako sam član Narodne skupštine i kako se ovim pitanjima bavim i sa pozicije politike, obavio na desetine, možda i na stotine razgovora sa ljudima koji su živeli na selu i još sa nekima koji žive na selu, pokušavajući psihološki, sociološki da prodrem do stvarne pozadine napuštanja sela. Obično se daju neki površni odgovori, pogotovo sa strane nas koji to posmatramo sa druge strane ili iz drugačije situacije. Ono što je zajednički imenitelj svih odgovora, što zapravo se može oceniti kao osnovni razlog napuštanja sela, iseljavanja ljudi sa sela, jeste činjenica da su ti ljudi zapravo svoje selo, svoju zemlju na selu proglasili bezvrednom, ne samo trenutno, već uz ogromno beznađe u perspektivi.

Dakle, dođete na sela koja su prelepa, plodno zemljište, zelenilo, voda, sunce, sve u idealnoj meri kakva je inače ova zemlja i kakav je inače širi balkanski region. To je pojas koji se po analizama utvrđuje u perfektne uslove za život.

Prostor na kome mi živimo, u prirodnom smislu, spada u perfektne uslove za život. Sada, hajde kako objasniti da neko ostavlja perfektan uslov za život, dakle oni koji su, mi koji smo imali prilike da boravimo po Africi, Aziji, po prostorima surove klime i najsurovijeg oblika života tek možemo to da shvatimo. Ja sam imao prilike tokom studiranja da boravim u one duboke predele Sahare gde još nije došla, na neki način, ljudska civilizacija, gde ljudi žive od urme, od vode, od čaše mleka, neke ovčice za koju ja nisam bio siguran da je ovca dok mi nisu kazali, jer ona šeta po pustinji. Ja sam gledao kako žive te njihove ovce, onda sam kazao, kada bih mogao preneti onim našim ovcama da ih je sramota u odnosu na one ovce u Africi, koje zamislite peščana pustinja i tamo imaju neke biljčice koje su nešto između trna i travke. Ima na svakih 15, 20 metara po jedna i ona ovčica tako gricka malo taj trn ili tu travčicu koja je onako osora i opora, onda izgricka tu, pa onda ide tamo na 15 metara ima još jednu travku i onda nju gricka. Pazite, ona jadna, ona sva ima, ne znam, možda da li ona ovca ima cela sedam, osam kilograma, kako jadna izgleda. Kako li ona preživi i kako li ona nešto mleka donese?

Ali, to se dešava i ti su ljudi srećni što, ne znam, od 30 takvih ovaca dobiju litar i po mleka, što prežive itd. Sada pazite, oni žive, kada ih pitate od čega živite, kažu od poljoprivrede. Dakle, ja da nisam to svojim očima gledao, ja ne bih to verovao, rekao bih - ma ljudi 20, tada je bio kraj 20. veka, 21. vek je.

Još jedan drugi fenomen, to je Alžir na jugu gde čak nisu ni Francuzi nikada ušli, gde skoro beli čovek nije ušao, i kada sam ja tamo došao sa svojim kolegama studentima, kod kojih sam bio gost kući, u tim njihovim specifičnim poluzemunarskim kućama. Jedna grupa dece ide za mnom, prvi put vide belog čoveka uživo. Nemaju oni ni televizor, nemaju oni ništa, shvatite, nema ništa, prosto nema civilizacije.

Ali, hajde to na stranu, nego ja njima govorim da sam se ja rodio na selu, na zemlji, u kojoj na pet metara od moje kuće imam voćnjak jabuka. Moj otac, moji roditelji imaju voćnjak jabuka, koji toliko rodi da ja iz ležećeg položaja mogu da uberem jabuku, ne iz sedećeg, nego iz ležećeg položaja mogu da uberem jabuku. Oni se okupili, gledaju u mene, i kažu mi da to nije istina, to ne postoji na ovom svetu, to samo postoji u dženetu, odnosno u raju. Ti, kaže, nama pričaš bajke. Ja njima obećam, pošto tada nije bilo mobilnih, pa slikaš, pa doneseš, nego ja njima obećam sledeće godine kada ja ponovo dođem tu, ja ću fino njima fotografiju. Stvarno ja njima donesem fotografiju. Ljudi se čude, zahvaljuju Bogu, od čuđenja da to nešto tako postoji.

Tek kada se izvučete iz toga, mi u tom blagostanju, u ovom blagostanju, ja se bojim Boga da ne kazni celi ovaj narod zbog ovakvog jednog osionog odnosa prema blagodatima koje su nam date, koje niču iz zemlje i padaju sa neba. Pazite, znači vi imate, i to je pitanje kulture, to je tema koju mi treba da pokrenemo kroz naše intelektualce, kroz naše medije, pre svega i kroz obrazovanje, jer mi se bavimo poljoprivrednim kulturama, a ne bavimo se kulturom o poljoprivredi. Nema nama poljoprivrednih kultura bez kulture o poljoprivredi.

Dakle, to je nešto što je jako važno i zato me je dojmio onaj deo koji se odnosi na svest, koji se odnosi sada na deo programa koji će po ovom zakonu biti realizovan sa posebnim domaćim namirnicama vezanih za škole, za učenike, itd, na to ću se malo kasnije vratiti.

To je ono čemu mi treba da pristupimo. Sada je krenulo, hvala Bogu, pa dobiju sela asfalt, što jeste neophodno, ali nemojte misliti da je dovoljno. Neće biti dovoljno, jer vidite, onaj ko je u svojoj glavi presudio sebi na selu, njega ne vadi asfalt od sedam metara, ne od tri i po. On je već kazao da je to gotovo.

Ja sam sa tim seljacima razgovarao. Oni ponavljaju 30 godina jednu rečenicu - ovo nema budućnost, nema nama ovde spasa. Onda kada imate i ukućane svoje mlade, žensku populaciju koja naravno ima i druge motive, želju za zabavom, drugačijim elementima koji se ne odnose samo na stvarni kvalitet života, nego na onaj jedan drugi, i vi dobijete atmosferu suicida. Idete - idi, i onda on tamo iz sela koje je perfektno gde ima pet hektara zemljišta, on ostavi to zmijama i korovu, a kupi tri ara dole u nekoj mahali u Novom Pazaru na ćošku grada, gde je ne urbano naselje, gde ne može traktor da mu dotera drva, nego mu dotera drva na 200 metara pa on kolicima, jer su tamo ostavili ulice dva i po metra.

On, pazite, sebi presudi, ostavi tu lepotu od četiri, pet hektara, kupi dva i po ara, skrpi nešto kuće koje će tek druga generacija da omalteriše i dole bez posla, bez ičega on taj život zameni, jer je on prosto pristao na svojevrsnu histeriju, na jedno masovno samoubilačko razmišljanje iza koga sledi to kretanje itd.

Dakle, mi između ostalog intencija, koliko prepoznajem, je i ovoga zakona, ali to mora biti šire od samog zakona. Mi moramo udariti u koren virusa samoponištenja na selu. Mi imamo na selu ideju samoponištenja i to je ono čemu bi se mi morali posebno posvetiti i zapravo pokušati, a moguće je vratiti taj točak. Naravno, ne lako, jer uvek je lakše zakotrljati nego zaustaviti, pogotovo što je zakon fizike da nešto što krene da pada skoro nikada ne stane na pola, nego po zakonu o inerciji je što je bliže dnu, ono se brže kreće i teže ga je zaustaviti. Najlakše ga je pustiti da potpuno propadne pa ga onda spašavati ili radite nešto novo.

Ali, nisam siguran kada su u pitanju ovi socijološki, psihološki i ekonomski fenomeni da je to dobro, da mi treba da pustimo da potpuno propadne pa da krenemo ispočetka, jer se bojim da onda neće imati ko da zapravo taj proces ispočetka vodi, već se moramo načina da zaustavimo kola koja su krenula nizbrdo.

Ovo jesu te mere, ali hoću da podvučem da to mora još šire i još dublje. Ono što je veoma pozitivan aspekt ovoga zakona jeste pre svega što konačno dobijamo ovaj zakon i što zapravo on sadrži sve ove elemente.

Pitanje zaštite poljoprivrednog proizvođača od zloupotreba na tržištu. Čini mi se jednom ili dva puta smo govorili o tome ovde, o primeru koji se desio u Priboju. Zamislite vi sada ilustraciju gde ta naša sirotinja koja pokušava upravo da se suprotstavi ovom trendu propadanja, nađu nešto malo novca, pozajme, obezbede i krenu da proizvode maline ili borovnice. Pazite, uspeju da stanu na noge, dobiju određeni optimizam. Znate, ko se nije bavio poljoprivredom, poljoprivredom se ne možete baviti isključivo iz ekonomskih razloga. Morate imati za poljoprivredu, zato se kaže poljoprivredna kultura, nije slučajno pojam - kultura dodeljen i poljoprivredi.

Dakle, radi se o nečemu u šta morate uneti emociju, estetiku, specifičnu etiku. Morate se zaljubiti u taj red te maline, u taj red te borovnice. Morate uživati u tome prizoru, jer samo tada možete da se posvetite poljoprivredi.

Poljoprivredni posao je veoma surov, težak i ukoliko samo budete imali taj profit, na početku uzmete elaborat, a još uz sve ove rizike i probleme koje imate, verujte dići ćete ruke. Sa druge strane, pogledate u komšiluku nekog mešetara, da ne kažem narkodilera, već i nekog švercera sitnog koji dole pored granice tu se snalazi, ništa, on to malo napravi neki izlet do susedne zemlje, nešto preko reke, nešto preko jezera, nešto preko šume, šta se imaš ti baviti poljoprivredom, vozi "BMW", vozi ovo, vozi ono. Hajde, kako će sada ovome da bude motiv da se on tamo peče na tom suncu uz rizik od grada, rizik od poplave, rizik od mafije, od zakupa nakupaca itd.

Jako teško je motivisati sebe, naći motiv ukoliko nemate tu svest, tu zapravo kulturu i emociju u okviru te kulture prema poljoprivredi. Sada pazite tog našeg siromaška, koji se potrudio i rešio da se suprotstavi tom trendu, ide težim putem, uloži sve to što ima, čeka, ide. I šta se desi na kraju godine? Dođe neki kriminalac, odakle ono beše, iz blizine i tim ljudima uzme robu i nikada im ne plati.

Dakle, ja znam da mi to možemo posmatrati formalnopravno i reći – niste dobre ugovore napravili, da, to je sirotinja nepismena, ljudi, niste se zaštitili, i tako dalje, idite na sud. Pa ti ljudi nemaju dinara da plate advokata, čoveče. Šta vam je? Da, mi možemo pravno da skinemo to sa države, sa nas, da kažemo – greške su napravljene, ali to mi ne smemo da uradimo, jer nije ovde stvar samo iznosa štete koja je napravljena tim ljudima. To je jedan aspekt, to je pravni aspekt, to su brojke, ali ne zaboravite da su to ljudi. I ne samo što su oni ljudi koji su građani ove zemlje, kojima Ustav i zakon garantuju zaštitu, shvatite da su oni poruka desetinama drugih ljudi koji treba da na osnovu njihovog eksperimenta, da na osnovu onoga što se njima desilo, odluče da ponovo ili idu u švercere i kriminalce, da malo diluju drogu za ove dole naše poznate dilere ili da zasuku rukave i bave se poštenim, časnim, ali veoma teškim poljoprivrednim poslom. Tu je razlika, molim vas. I mi tu moramo naći načina.

U redu, ovaj će zakon to sada srediti, odnosno staviti pravni osnov i divna je ova ideja u zakonu da ćemo imati određene garancije od kupaca i tako dalje, to je sve u redu, ali mi moramo i za ovo što smo nasledili, ne smemo te ljude ostaviti nezaštićenim. Moramo ih zaštititi. I na kraju, ova ideja koja je pomenuta, pitanje je svesti. Ja sam preko vikenda boravio u jednom hotelu i dojmio me jedan detalj, koji mi je fantastičan i zato moram da ga podelim ovde sa vama i sa građanima Srbije.

Dakle, klasika, doručak, hotel je veoma luksuzan, švedski sto i onda jedan poseban mali sto na kome piše da su to proizvodi sa ekonomije tog hotela. Domaći proizvodi sa ekonomije tog hotela. Naravno, sada je pitanje – da li su oni svi sada organski, da li je to baš, ali sama psihologija da je tamo pisalo da su to proizvodi sa ekonomije tog hotela, a poznato je da taj hotel ima svoju ekonomiju. Dakle, tamo je prosto bila gužva za isti sir. Ja nisam baš uočio neku razliku, ali je izuzetno važno bilo, ja sam to onako veoma zapazio i drago mi je da postoje takva razmišljanja i takve ideje da zapravo se pokaže ta sprega između poljoprivrede, između turizma, evo, ti ljudi su se dosetili da sami prošire i naprave zapravo saradnju između dva sloja biznisa, da tako kažem, ali to može i na ovim svim relacijama partnerstva i udruživanja i organizovanja koje, između ostalog, i ovaj zakon olakšava.

Baš zbog svih ovih momenata, ovaj zakon zaslužuje podršku, ali sugerišem ministru i ministarstvu da proširi ovaj front u pogledu podizanja kulture svesti o poljoprivredi i vrlo rado i kao pojedinac i kao stranka ćemo u tome učestvovati. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Nedimović.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća i poštovani poslanici, želim samo ukratko da se osvrnem na neke stvari koje su bile u prethodnom izlaganju. Potpuno ste u pravu kada pričamo o toj promeni svesti u odnosu na poljoprivredu, naročito kada je reč o poljoprivrednoj kulturi. Da bismo mogli sve to da realizujemo, nemojte zaboraviti kroz šta smo mi sve prošli zadnjih 20, 30 godina, kroz 1990-e, kroz ratove, pa onda one ludačke privatizacije koje su najviše osakatile prehrambene kombinate, zadruge, kako god hoćete to zovite. To je bukvalno bilo sve, kamen na kamenu nije ostao, do proste poljoprivredne proizvodnje.
Kada sa time objedinite nedostatak infrastrukture, da bi, evo, opet se vraćamo na tu malinu, ali svejedno je, svaka roba koja ima prvu, drugu klasu, višnja u Prokuplju, Merošini, potpuno je svejedno, ako nemate infrastrukturu, onda vas kilogram toga ne možete da dobijete 100 novaca, nego dobijete 30 novaca. Dok se preveze sa tačka A na tačku B, ono vam se jednostavno raspe, propadne, više nije tog kvaliteta i ne možete da dobijete novac koji ste svojom mukom zaradili.
Evo, iskoristiću jedan primer, znate o čemu pričam. Neki dan na Pešteru, priča o infrastrukturi i o saobraćajnicama, a povezana sa mlekarstvom. Da se ne grade sada ovi putevi po Pešteru, da se nije izgradio put Sjenica-Aljinovići, tamo prema Novoj Varoši, sad se radi Duga Poljana – Karajukića Bunari, pa sve ove saobraćajnice, bez obzira da li je reč o Dugoj Poljani, Borči, bilo kom mestu, Dolićima, bilo gde, ti ljudi ako ne može neko da dođe do njih, da im pokupi mleko koje oni proizvedu, nije mleko onda 30 dinara litar, nego je 24 dinara litar, jer on mora da dođe negde kroz neki atarski put, da se probije, i to kad je lepo vreme. Kada padne sneg ili nešto drugo bude, onda ako nemate infrastrukture, ne možete ni da dođete do toga.
Zašto ovo sve pričam? To su sve neophodni uslovi, ali jedini nužni uslov jeste rad i želja za radom u poljoprivredi. Ako ne obezbedite ove uslove vezane za tržište, ta želja i taj rad mogu da padnu, baš kao što ste vi rekli, za pet sekundi u vodu i da se raspu kao da nikad ničeg nije ni bilo.
Bilo mi je interesantno na Bliskom istoku kada smo bili pre nekoliko meseci, zajedno sa predsednikom, priča o Emiratu i Bahreinu. Ljudi su shvatili da usled ove korone nije sve u novcu. Kada vi proizvedete hrane svega 25-30% u odnosu na potrebe svog stanovništva, džaba sva nafta ovog sveta, džaba svi dolari ovog sveta, ako nemate gde da kupite za svoj narod da prostu egzistenciju sebi obezbedi, ma koliko to delovalo neverovatno, ali sećate se, nemojte zaboraviti, naša pamet je često kratka. Nemojte zaboraviti mart mesec, onu psihozu u Evropi, na drugim mestima, u Americi, bilo gde na svetu. Nas je tada spasila u tom kulturološkom smislu, u psihološkom smislu, nacionalna sigurnost u oblasti hrane, što smo mogli da obezbedimo u svakom trenutku za sebe gotovo sve. A i ono što nismo imali u tom trenutku, gde smo opet zbog tih ludačkih privatizacija sve svoje uništili, obezbedili smo u vrlo kratkom vremenskom intervalu. Tako da, priča o hrani je priča, mnogo širi svoj ima kontekst, naročito u Srbiji.
Reći ću samo jednu stvar u pogledu pristupa u komunikaciji sa tim ljudima koji se bave poljoprivredom. Sećate se svi 2011. godine i Arilja i protesta malinara u Arilju na putu Požega-Arilje prema Ivanjici. Koja je reakcija bila tadašnje vlasti? Da li se neko seća toga? Pendrek – po leđima. Zbog zahteva, evo, hoće ovi papiri da padnu, i njima je valjda muka kad toga kad se sete. To je bila reakcija neodgovorne vlasti i to je priča o kulturi odnosa prema poljoprivrednom proizvođaču. Šta se dešava zadnjih nekoliko godina? Imali smo i mi krize, i ova vlast je imala godine kada u poljoprivrednoj proizvodnji u nekom sektoru su bile manje ili više dobre cene. A koji je bio odnos prema ljudima? Razgovor. Razgovor i promena načina komunikacije sa ljudima i iznalaženje rešenja, i kada se čini da rešenja nema.
Sada s jedne strane imate pendrek i s druge imate reč. I šta se tu promenilo? Svest u odnosu na poljoprivrednike. Baš kao što u ovom trenutku ne čuje se muva u ovoj sali kada pričamo o ovome, jer su svi svesni koliki je značaj hrane u Srbiji za opstanak srpskog naroda. Hvala.

Zahvaljujem.
Replika, Muamer Zukorlić.

Samo da potvrdim u ovom prvom delu ovo što ste kazali.

Dakle, svedok sam, recimo, selo Delimeđe, to je Donja Pešter, opština Tutin, postojala je tamo mlekara jedna koja je vrlo ambiciozno izgrađena i to kombinacijom i pomoći države i privatnog ulaganja iz dijaspore i ta mlekara je ubrzo zatvorena. Ključni razlog, razgovarao sam sa investitorima zašto su zatvorili tu mlekaru, zapravo je bio nedostatak asfaltnih puteva, jer zapravo te cisterne koje skupljaju mleko, zapravo ne mogu da sačuvaju to mleko, ono se pokvari ili kako se to kaže izmete se tim mućkanjem kroz makadam i kroz loš put i dok ono dođe do mlekare ono se već promenilo svoje stanje i oni prosto nisu imali nikakve šanse da održe tu mlekaru, a tada i ako to je veoma važno i veliko selo, čak ni od Novog Pazara do Delimeđa nije bilo asfalta.

Ono što sada jeste trend i što želim i da podstaknem i da pohvalim i dobro bi bilo napraviti neki plan u kome ćemo kazati da ne znam do koje godine, kao što imamo ove razne planove, nećemo ostaviti nijedno selo u Srbiji bez asfalta.

Nema veze nek to bude dugo, to je veliki ambiciozan projekat i tu ne trebamo ono ljudima davati neke lažne nade, ali imati prosto viziju u kojoj će ljudi znati da se ne radi o selektivnom pristupu, da se ne radi o nekakvim ad hok aktivnostima. To je jako važno i u tom pogledu pun podstrek i podsticaj i drago mi je da prepoznate ovu ideju o podizanju svesti, kulturi na kojoj treba zajednički da radimo. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Socijaldemokratska partija Srbije, Jasmina Karanac. Izvolite.

Hvala potpredsednice.

Poštovani ministre Nedimoviću, poštovani gospodine Kataniću, koleginice i kolege narodni poslanici, Zakon o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda je ključan zakon u oblasti poljoprivrede i dva su osnovna razloga zbog kojih mi ovaj zakon donosimo.

Jedan je usklađivanje našeg zakonodavstva sa zakonima EU i svi znamo zašto je to važno, pre svega, zbog izvoza iz uvoza, a drugi razlog je taj što mi do sada nismo imali zakon koji je omogućavao regulisanje tržišta poljoprivrednih proizvoda.

Poljoprivredna politika se do sada zasnivala na dva zakona, Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju i Zakon o podsticajima u poljoprivredi.

Međutim, ni sama proizvodnja ni podsticaji ne mogu da ostvare pun efekat, ukoliko nije regulisano tržište, odnosno ukoliko ne postoji čvršća povezanost između proizvođača i prerađivača, odnosno otkupljivača kroz sklapanje ugovora.

Ovde u centru pažnje mora biti poljoprivredni proizvođač ratar, povrtar, voćar, stočar, jer ako ne podstičemo poljoprivredne proizvođače, ako im ne obezbedimo logistiku i uslove, da pripreme setvu za podizanje zasada, osnivanje farmi, ako ih ne pratimo kroz proces proizvodnje, ako im ne obezbedimo siguran plasman i odgovarajuću cenu, onda ni zakoni koje usvajamo neće vredeti, jer nećemo imati za koga da ih donosimo.

Da bi imao šta da plasira, da proda, seljak prvo mora da proizvede, a da bi proizveo neophodni su mu osnovni uslovi i država je dosta uradila po tom pitanju, nikada ranije se nije dogodilo da država u toj meri subvencioniše i podizanje zasada i nabavku sadnog materijala i sistema za navodnjavanje i nabavku grla stoke, izgradnja objekata za farme, nabavku poljoprivrednih mašina.

Velika je stvar kada vam država subvencioniše 10.000 evra za kupovinu traktora i svako ko se bavi poljoprivrednom proizvodnjom i koji ima registrovano poljoprivredno gazdinstvo može da ostvari tu subvenciju.

Nisu zanemarljive subvencije ni za sitniju mehanizaciju, sejalice, prskalice, a možete primetiti, ako prođete kroz sela Srbije, da su poljoprivrednici u priličnoj meri obnovili svoju mehanizaciju, da nije bilo pomoći Srbije, to bi se teško ili se ne bi dogodilo. Ono što im je takođe neophodno i što je jedan od osnovnih uslova za opstanak na selu, jesu putevi. I tu je mnogo urađeno, ali ne svuda. Postoje opštine koje ulažu u seoske puteve, takođe i država neretko interveniše na izgradnji i povezivanju lokalnih sa regionalnim putevima.

Dobri primeri su na teritoriji opštine Novi Pazar, Sjenica, Tutin. Taj deo zemlje, pre nekoliko dana, obišli su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i predsednik SDPS Rasim Ljajić, kako bi se u direktnom razgovoru sa žiteljima tih udaljenih sela, upoznali sa problemima koji ih muče i kako bi država izašla u susret njihovim potrebama.

Osnovno, bili ste i vi tamo, gospodine Nedimoviću, je ono na šta su meštani ukazali i što su zatražili, putevi. Dogovorena je izgradnja puta od sela Buče ka Goliji, kao i još nekoliko seoskih puteva i vi ste govorili kolika je putna infrastruktura važna i koliko loši putevi poskupljuju poljoprivrednu proizvodnju.

Takođe, autoputevi koji se grade kroz Srbiju su važni, kako za bezbedniju i lakšu komunikaciju, tako i za dolazak investitora, ali autoput treba spojiti sa regionalnim, a regionalni sa seoskim putevima, jer ljudima sa sela, autoputevi neće mnogo značiti, ako ne mogu do njih da dođu.

Kada se završi autoput do Boljara i do Duge poljane, potpuno će se promeniti slika tog kraja i zato je potrebna izgradnja lokalnih puteva u tom delu naše zemlje, prepoznata kao važna i dobra priprema za taj trenutak.

Postoji još dobrih primera, ali i oni koji to nisu. Navešću primer sela koja se nalaze na tromeđi opština Čačak, Požega i Gornji Milanovac. To su sela na obroncima Kablara i Suvobora, i u kojima se proizvodi velika količina malina, krompira, mesa i mleka.

To je kraj Srbije u kome i uprkos surovim uslovima, ima mladih koji su ostali da obrađuju svoja imanja. Opštine Požega i Gornji Milanovac su svoja sela premrežile dobrim putevima, asfaltirani su i seoski kraci koji vode do poslednjih kuća u selu i to je dobro i motiviše mlade ljude da ostanu u tim krajevima.

Ja sam pre nekoliko dana obišla taj kraj i prisustvovala završetku dela regionalnog puta na periferiji opštini Požega, u selu Gornja Dobrinja, koji se nadovezuje na regionalni put ka Čačku. U stvari, to je isti put, iste važnosti, ali u dve opštine. Sada već izgrađeni deo puta na teritoriji opštini Požega je odličan, dovoljne širine i sa dva sloja asfalta.

Kada stanete na administrativnu liniju koja razdvaja opštinu Požega kod opštine Čačak, rekla sam, isti je put i iste važnosti, nastaje jasna razlika i vi vidite granicu. Sa jedne, Požeške strane, je put punog profila, sveže asfaltiran, a u nastavku na strani Čačanske opštine, loš, izgrađen pre 40 godine, udarne rupe, odroni koje niko ne sanira čak i uprkos molbama i obraćanju da se nešto preuzme, a nema ni obećanja da će nešto biti urađeno.

Ista je stvar i sa seoskim putevima. Onda imate sa razlogom nezadovoljne građane sela Vrnčan, Rožace, Jančića, koji pripadaju opštini Čačak i koji pitaju, kako to ovi iz Požege mogu, a ovi naši ne mogu?

I ja se pitam zašto je to tako?

Zato treba da postoji jedinstvena planska politika i da se odrede prioriteti i da sela ravnomerno dobijaju neophodnu infrastrukturu, a ne da neka budu zapostavljena, a neka favorizovana.

I nije to, ministre Nedimoivću, vaš posao. Mi imamo Ministarstvo za brigu o selu i upravo to Ministarstvo treba da sagledava probleme ljudi na selu, da koordinira između opštine i države, da ukazuje na potrebu tih ljudi i da se bori za bolje uslove i opstanak svakog sela pojedinačno.

Nama treba podjednako da bude važan svaki građanin i najmanje mesto u Srbiji, jer poljoprivreda je jedna od naših vodećih grana i tu treba da vidimo perspektivu.

Mi možemo da proizvedemo dovoljne količine hrane i za sopstvene potrebe, i za izvoz, ali moramo imati jasnu strategiju i jasne ciljeve. Ne smemo zapostaviti nijedan kraj naše zemlje, jer svaki od njih je specifičan, po nekom obliku proizvodnje i tu proizvodnju treba podsticati.

Ne smemo zaboraviti da je osnovni zadatak poljoprivrednoj proizvodnji da obezbedi dovoljne količine hrane za stanovništvo i da danas postoji sve veća potreba za hranom.

Izvoz poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda je velika šansa za Srbiju.

Ono što je ranije bio slučaj je da se najveći deo ostvarene poljoprivredne proizvodnje sa izuzetkom žitarica i mesa uglavnom realizovao preko zelenih kvantaških i stočnih pijaca.

Ponuda i potražnja za poljoprivrednim proizvodima na pijacama u najvećoj meri uticao je na organizaciju i planiranje poljoprivredne proizvodnje u Srbiji. Ipak, poslednjih godina intenziviranja izvoza u zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza, ali i zemlje regiona takođe značajno utiče na planiranje poljoprivredne proizvodnje.

Zato je ovaj zakon o kome mi danas raspravljamo od velike važnosti jer će omogućiti otklanjanje velikog broja nedostataka u plasmanu poljoprivrednih proizvoda.

Povezivanja proizvođača i otkupljivača omogućava planiranje proizvodnje, odnosno izbor vrste proizvoda i u vezi sa tim Zakon o unapređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda daje mogućnost sklapanju ugovora koji će obezbediti i sigurniji otkup.

Ovaj zakon će imati direktan pozitivan uticaj na poljoprivredne proizvođače koji će uključivanjem u proizvođačka udruženja biti bolje organizovani i na taj način uticati na svoju poziciju na tržištu, jer će imati koncentrisanu proizvodnju u okviru svoje proizvođačke organizacije, a time i bolju pregovaračku poziciju kada je u pitanju i plasman i cena njihovih proizvoda.

Ono što je takođe predviđeno ovim zakonom mehanizam intervencija na tržištu koji treba da štiti proizvođača od gubitaka koji mogu da nastanu zbog poremećaja na tržištu. To se uglavnom dešava zbog rasta ponude određenog proizvoda i pada cena ili obrnuto.

Zato su mere predviđene ovim zakonom za poljoprivrednike dragocene, jer država mora da sprovodi mere i da iznađe mehanizme da zaštiti poljoprivrednog proizvođača, da mu garantuje da svoje proizvode može da proda i da oni budu adekvatno plaćeni, a da bi ljudi koji se bave poljoprivredom mogli pristojno da žive od svoga rada, ali i da bi mogli da planiraju proizvodnju za narednu godinu.

Ono što bi poljoprivredni proizvođači morali da znaju i da imaju u vidu je njihova obaveza da se prilagode zahtevima potrošača i sve izbirljivijeg tržišta u pogledu odabira i kvaliteta svojih proizvoda naročito u uslovima novih veleprodajnih sistema koji prevazilaze domaće standarde.

Ispunjavanjem standarda koje diktira tržište, kao i veliki prodajni lanci, počev od sortimenta, kvaliteta proizvoda, organoleptičkih svojstava, klasiranja, zatim pakovanja, pa sve do zdravstvene bezbednosti hrane, smanjuje se rizik da naši proizvođači budu isključeni iz ove utakmice.

Lično mislim da je sve ove standarde moguće postići, ali oni poskupljuju samu proizvodnju. Zato je neophodno da za takve proizvode proizvođači dobiju i višu, odnosno adekvatniju cenu i da nam se ne dešava da recimo poljoprivrednik za kilogram maline dobije 300 dinara, što složićete se nije mala cena, ali ako uzmete u obzir to da je u supermarketima u Srbiji zabeleženo da se pakovanje od 125 grama maline prodaje za 700 dinara, što znači da kilogram ovog voća u supermarketu košta 5.000 dinara, onda je cena koju dobijaju proizvođači niska, a za krajnje korisnike previsoka. Očigledno je da u tržišnom lancu nešto do sada nije bilo u redu.

Vi ste, ministre u selu Buče na krajnjem jugozapadu opštine Novi Pazar kada su stanovnici tog kraj se požalili na otkupnu cenu mleka, koje iznosi 30 dinara za litar, koja se nije povećavala godinama unazad, a cena stočne hrane skočila je za 60% do 70% kao i cena nafte, izjavili da morate naći način kako da obavežete otkupljivače da se cena mleka podigne da bi ljudi imali račun da drže krave i da se bave stočarstvom. Ta vaša izjava dala je nadu svim proizvođačima mleka u Srbiji i ja očekujem da ćete pronaći rešenje.

Ispravljanje ovakvih dispariteta mora biti obaveza, a zadatak poljoprivredne politike jeste da kreira i sprovodi mere i rešenja koje će između ostalog doprineti upravo poboljšanju efikasnosti tržišnog lanca, da svi u tom lancu dobiju onoliko koliko zalužuju, a ne da pojedinci enormno zarađuju, a da oni koji ulažu najviše truda ostanu uskraćeni.

Nadam se da će Zakon o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda doprineti unapređenju i razvoju poljoprivrede i uneti sigurnost poljoprivrednim proizvođačima, a izvoznicima omogućiti veći izvoz.

U toj veri SDPS će podržati ovaj predlog zakona.

Hvala.

Zahvaljujem koleginice.

Reč ima predsednik poslaničke grupe Jedinstvene Srbije, Dragan Marković Palma.

Izvolite.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, JS će podržati ovaj Predlog zakona zato što prvi put od kad se ja bavim poljoprivredom, a bavim se od rođenja, je ovakav Predlog zakona da kada se desi poremećaj na tržištu, da li u pozitivnom ili negativnom smislu, tu je država da reaguje.

Pozitivno je što ste rekli, ministre da sačuvamo proizvođače mleka i voća na način što ćemo da damo školama da škole kupuju srpsko mleko i srpsko voće, što ranijih godina nije bilo sporazum, SSP je uništio poljoprivredu i poljoprivrednog proizvođača.

Mislim da pre 12 godina ili 10, ako se ne varam, je taj zakon donet. Sada je mnogo lakše poljoprivrednim proizvođačima u EU, oni imaju mnogo veće subvencije zato što imaju fond gde 27 država članica EU imaju jedan budžet i taj budžet se raspoređuje, a Srbija nije član EU, a stekli smo sve uslove još pre pet, šest, sedam, deset godina da postanemo član EU.

Najveći je problem kada je u pitanju proizvodnja mleka je da izgubimo genetiku, jer imamo dosta poljoprivrednih proizvođača koji imaju dve, tri četiri krave.

Nikada nisam pravio gradaciju - onaj je veliki proizvođač, njemu treba pomoći, a onaj je mali, njemu ne treba. Ovaj koji ima dve krave i on bi voleo da ima deset, trideset, četrdeset krava, ali on sa te dve krave proizvodi sir, mleko i na neki način, za neke svoje potrebe može da obezbedi jednu prosečnu platu na mesečnom nivou u Srbiji.

Ko ima koristi od poremećaja na tržištu? Prerađivači. Mi smo imali tri, četiri ili pet meseci poremećaja na tržištu kada je bila cena žive stoke, a da cena u klanicama i kod prerađivača i u kasabnicama je ostala ista. Ko zarađuje te pare? Tu da vidimo kako može država da kontroliše taj skok cena, odnosno pad cena poljoprivrednih proizvoda i poljoprivrednih proizvođača, a da sa druge strane moramo da konstatujemo da kada poljoprivrednik izgubi, ono što se zove zarada jedne godine, a prima dva puta ili jednom godišnje dolazi do nekih para njemu treba pet godina da se vrati na ono stanje koje je bio pre poremećaja.

Imamo i tu sreću što ove godine nije bilo velikih elementarnih nepogoda, pa da je uništilo dosta poljoprivrednih useva. I, tu je država isto uradila svoje, pomogla je da se obezbedi što više raketa protivgradnih kako bi bila zaštita mnogo bolja i efikasnija.

Mi moramo da vidimo kako da se smanji uvoz mesa, a da ne prekršimo SSP, da li to preko nekog naloga diskretnog velikim marketima, jer smo došli u situaciju da jedemo zamrzlo meso i meso iz uvoza, minimum 50% onoga što je na tržištu.

Živim u centralnoj Srbiji. Na primer, u mom selu, Končarevu, svaka kuća ima štalu ili staju, možda samo 10% njih čuva telad, junad, svinje, a sve ostalo je prazno, upravo iz razloga što svake godine ko je nekada imao deset krava on je gubio po jednu kravu na godišnjem nivou na razliku u ceni.

Poznato je da prase do 25 kilograma mora da pojede džak koncentrata, da je 40% cena stočne hrane otišla gore, pa imamo mi poljoprivredne proizvođače koji imaju i stočnu hranu i stoku i oni nemaju nikakve koristi što je cena stočne hrane otišla gore kada tu hranu daju da pojede stoka koju oni čuvaju u štali i bolje im je da proda, ali onda kažu – šta ću sa stokom u štali. Tako da je to delikatno pitanje za državu, a država je nemoćna.

Cenu žita i žitarica, kao i svake godine, uređuje berza, a ne država. Narod to ne zna, pa misli - aha, evo, kriv ministar, predsednik države, predsednik Vlade itd.

Nemojte da mislite da vam laskam. Mogu za sebe da kažem da se malo razumem u poljoprivredu jer sam čuvao i čuvam i danas. Imam stočni fond i dosta zemlje obrađujem, više poljoprivrednih kultura svake godine sejem, ali da neko kao vi non-stop bude na terenu, ne samo tamo gde je žarište, kada poljoprivredni proizvođači se bune za nešto što su uvek u pravu, ali im treba objasniti, jesu u pravu, ali šta je rešenje, kako država da pomogne.

I država poslednjih godina pomaže dosta i kada su u pitanju subvencije za priključne mašine i za semenske jedinice i za povrtarstvo i voćarstvo itd, ali, mi smo izgubili brend. Nekada je srpski brend bila šljivovica i to ceo svet od Amerikanaca do Kineza su znali čak i Li Mančang, bivši ambasador Kine, bio mi je više puta gost, kaže – jel imate vi srpsku šljivovicu i to kad je došao, u prvoj godini mandata. Pitam - odakle vi znate za srpsku šljivovicu, pa kaže – priča se u Kini o srpskoj šljivovici.

Tako da, šljive, vi to znate bolje od mene, mnogo manje sada ima šljiva u Srbiji nego što je bilo ranijih godina i sada smo prešli na proizvodnju vina, grožđa itd. i to ljudi treba da shvate. Ko ima manje od 30 hektara vinograda, taj ne može da zaradi pare, jedino ako hoće da mu to bude dopunska delatnost i da kaže, aha, evo, ja, pored, ne znam šta sve radim, eto imam i vinograde itd.

I to vam pričam, imam dve parcele, odnosno tri, pet, šest i osam ari vinograda, pa znam koliko je teško. Znači, svakog dana je rad u vinogradu. Kad izađete iz poslednje parcele, to je znači oko dvadesetak ari, vi se vraćate ponovo na početak i to je najteži posao i zavisite i od vremena i jačine sunca, kiše itd.

Ali, morate malo da apelujete više i na lokalne samouprave. Znate, ne može sve da država izdvoji i moraju da se pogledaju budžeti lokalnih samouprava šta je to odvojeno za poljoprivrednu proizvodnju, šta je to što ne treba da bude u lokalnim budžetima, a šta je to što je neophodno.

Nikad ne govorim paušalno. Evo, na primer, ja sam asfaltirao sve puteve još pre 11 godina, sve puteve u svakom selu. Znači, nema puta da nije asfaltiran, a da postoji u toj ulici neka kuća. Sada smo uradili preko 50% nasipa kamena pored puteva, odnosno pored njiva i sada u njivu gospodin poljoprivredni proizvođač, koji ima dobar auto, ide mercedesom u njivu.

Mi imamo puteve gde siguran sam da vam kažu – ministre, sredite mi put itd. Greška je, ovo je savet predsednicima i gradonačelnicima iz Srbije, greška je da grederom se čisti svake godine, jer skinete onu tvrdu površinu od puta, dođete do one mekane zemlje, padne kiša i ponovo se rupe naprave.

Četiri godine kada radi greder, a po satu je skup rad te mašine, dolazite da vam je jeftinije da naspete kamen koji će da traje minimum 12, 13 godina uz popravljanje tih puteva kasnije itd.

Šta još treba da rade lokalne samouprave? Da da obezbede kredit poljoprivrednim proizvođačima. Poljoprivredni proizvođači plaćaju glavnicu, ali kamata koja je za poljoprivrednog proizvođača velika, ako pogledamo da on treba danas da proda 10 litara mleka, a to je 300 dinara, kupi „Marlboro“ od tih para, jednu kutiju cigareta, to su ogromne pare za poljoprivrednog proizvođača da uzme na godišnjem nivou ili na dve ili tri godine, a država je omogućila kod banaka i plasirala sredstva za kredit za poljoprivredne proizvođače.

Ljudi se boje. Evo ja mogu da plaćam glavnicu, ali se boje neke kamate. U strahu su i imaju fobiju zadnjih godina jer kurs evra znate da nije bio stabilan i da uzmete neki kredit sa, ne znam, cenom koštanja nečega 10, da za sedam meseci to više nije 10 nekih jedinica, da li dinara ili evro, da to bude 15.

Znači, mora da se pomogne poljoprivrednim proizvođačima. Ja sam pre 12 godina odvezao u Pariz na poljoprivredni sajam 250 poljoprivrednih proizvođača i kupili smo 220 steonih junica i podelili na 440 poljoprivrednih proizvođača. Neko je dobio junicu, neko tele od te junice. Danas ima preko ne znam koliko hiljada tih visokomlečnih junica i to je neka genetika koju mi moramo da čuvamo.

Kada pogledamo na televiziji i konkretno u Vojvodini, video sam, jedna gospođa tamo ima farmu, sve su to kvalitetne krave koje su visokomlečne, kako mi da pomognemo tim poljoprivrednim proizvođačima da ih sačuvamo.

Dobro je što će da se obezbede skladišni kapaciteti, da kada poljoprivredni proizvođač, sada je žetva i on požnje žito, ima gde da lageruje i da sačeka dva, tri, četiri meseca, jer je cena mnogo veća.

Ne smemo da zaboravimo, 600 hiljada ima poljoprivrednih gazdinstava registrovanih u Srbiji. Po dva radnika, to je milion i 200 hiljada zaposlenih, plus oni koji se angažuju povremeno, kampanjski, kada treba da odrade u zavisnosti od poljoprivredne kulture koja je zasejana. Tu su isto cene otišle, cene radnika. Danas cena radnika je od 2.500 do 3.000 dinara po danu, plus treba da date najmanje čoveku da doručkuje, ruča. Sve su to neke pare koje treba da plati taj poljoprivredni proizvođač, koji nema ni topli obrok, ni regres, ni bolovanje. Sve on to sam treba da obezbedi.

Država mnogo je pomogla poljoprivrednom proizvođaču i brine o poljoprivrednim proizvođačima, ali morate da znate da imamo i lobi kao u svim trgovinskim marketima, lancima itd. Lobi je taj koji otkupi ili monopolista, a imamo i monopoliste kada su u pitanju prerađivači mleka, otkupi neku proizvodnju i vi dođete u situaciju ili da mleko bacite ili da proizvedete sir, a nemaju ljudi ni gde da plasiraju ogromne količine kada je u pitanju proizvodnja sira, kajmaka.

Šta je tu najveći problem? Najveći problem je da u lancu najveću štetu imaju poljoprivredni proizvođači. Kupci, nakupci i prerađivači zarađuju deset puta više.

Šta je još važno, gospodine ministre? Da se izvrši preporuka. Šta je preporuka u narednom vremenskom periodu, što se zove poljoprivredna kultura, gde će poljoprivrednik imati koristi od te poljoprivredne kulture? Ako kažemo žito i kukuruz je neophodno, žito posebno, da Srbija ima određene zalihe itd, naravno, imamo dosta i čak izvozimo, da li je to povrćarstvo, da li je to borovnica? Borovnica, u četvrtoj godini vi imate 24.000 evra prinosa. Kad odbijete 24.000 evra, ima i rashod, negde vam ostane 17.000 evra po hektaru.

Ministre, oni koji imaju dosta zemlje, a nemaju stoku, oni izdaju hektar po sto evra i u proseku zakup na godišnjem nivou, pa vidite vi koliko tu para ima, a država već daju subvenciju? Da li su to još neke poljoprivredne kulture koje su vezane, da imaju sigurno tržište u budućnosti? Znači, kada je u pitanju voće i šta je to od povrća što možemo da izvozimo.

Mi smo izvozili jabuke, jabuka srpska je jedna od najkvalitetnijih jabuka na Balkanu, u Rusiju, a sada je smanjila otkup jabuka. Kako sada ti ljudi koji proizvode jabuke da plasiraju svoje proizvode?

Da razmišljate u smeru da mi možemo da pravimo pogone prerađivača, ne znam, voća, povrća itd. Niko u svetu nije propao ko je prerađivao voće i povrće. Znam u Valjevu fabriku koja je prerađivala voće, sokove, ne znam kako se zvaše, „Srbijanka“, ali je propadala zbog rukovodećeg kadra, a ne zato što nije bilo tržišta.

Ta strategija u narednom vremenskom periodu, da mi ne rešavamo probleme ad hok, danas je taj problem, vi odete tamo, sačeka vas 50 traktora, itd, jer vi niste čovek koji iritira i koji se svađa i ova država, nego kako da pomogne poljoprivrednom proizvođaču. Šta ste sejali ove godine, šta ste prošle? Pustite to šta je tradicija, da je moj deda sejao kukuruz i šećernu repu. I ja sam sejao šećernu repu, bio sam najveći proizvođač u centralnoj Srbiji. Ali, kome da je predam sada? Koliko fabrika u Srbiji radi? Zna se da šećer ima uvek neku svoju cenu.

Znači, hladnjače. Te hladnjače, ne mora da se da novac poljoprivrednom proizvođaču, jer on preko svog priliva na godišnjem nivou ne može to da plati, ali nekom ko se bavi još nekim velikim poslom, koji ima bonitet, koji ima velike kompanije, da kažemo, čoveče, ti se nalaziš tu i tu, evo država će ti dati 30%, vi 70%, hladnjača, prerada sokova, pekmeza, ne znam šta sve, ali tu je četiri do šest puta veća cena nego sirovina kada poljoprivredni proizvođač ubere iz njive.

Šta je srpski brend danas? Srpski brend je pasulj. A ko jede pasulj? Srpski brend je i kupus, srpski brend je i ćurka. Znate, ćuretina se nekada za blag dan spremala, blag dan je kada je neki pravoslavni praznik. Na primer nas u Jagodini nazivaju ćuranima. Mi sada nemamo 300 ćuraka u celom gradu i na teritoriji svih sela, a i dalje se jede. Uzeo sam kao primer ćurani, pa su posle promenili. Sada smo kao žirafa, pa ne znam šta, ali ja više volim da nas nazivaju ćuranima jer tu neke pare mogu da se zarade, da poljoprivredni proizvođači dođu do para.

Znate šta još? Hajde izvršite popis - koliko praznih štala ima u Srbiji? Svako od tih ljudi ima traktor i priključnu mašinu. Jeste starost traktora velika, preko 15 i 16 godina, ali traktor nikada nije star. Zamene se gume, akumulator i traktor ide, razumete? Jeste nema klimu taj traktor, ali naučio je srpski poljoprivredni proizvođač bez klime da obrađuje svoju zemlju i hoće da radi, ali hoće da zna koliko će da zaradi, koliko treba da uloži, koliko će da zaradi.

Evo sada cena žita po hektaru, kada čovek obračuna sve šta treba da plati on ne može da zaradi između 200 i 250 evra po hektaru. Ko ima tri hektara, to je 750 evra, neka bude i 300, ajde 900 evra, ali nema više. U proseku u Srbiji, vi to znate bolje, poljoprivredni proizvođači imaju od dva do 6,5 hektara po domaćinstvu. Imamo i one koji rade i u fabrikama i bave se poljoprivredom i njima treba pomoći.

Šta još treba lokalne samouprave da urade? Da daju besplatne tezge na pijaci onima čije je osnovno zanimanje poljoprivreda. Onaj donese potvrdu iz mesne kancelarije da mu je to jedino zanimanje, da ima tri, četiri ili pet članova i da ne plaća tezgu. Gledam u nekim gradovima vrši se licitacija, kao da se izdaje lokal u Knez Mihailovoj. Nisu to velike pare u masi. Ja uvek kada nešto radim gledam šta mi donosi u masi, da li pojedinci gde je masa mala imaju štetu, a mi koji dolazimo do mase nemamo nikakvu korist, razumete?

Želim još jednom da vam dam podršku i da vam čestitam na ovome što ste radili i što ste se borili.

Ja znam jednog vašeg kolegu iz Vojvodine koji je bio ministar i sada počeo nešto da lupa, to je bilo 2001. godine, ja kažem – slušaj, sutra donosim četiri tegle: ječam, ovas, kukuruz i žito i pitaću te u kojoj tegli je kukuruz. Znate li šta mi je rekao? Nemoj, bre, da se zanosiš, Palma, sa te tegle, šta će ti te tegle. Lice mu je belo kao u čovečije ribice u onoj pećini, razumete, a vidite vi kako ste potamneli, niste bili na moru, nego ste na suncu sa poljoprivrednim proizvođačima i samo tako iz prve ruke možete da znate šta je muka poljoprivrednih proizvođača. Hvala.