Imamo jednu interesantnu diskusiju, koja se uglavnom svodi na odobravanje svega onoga što je predloženo u zakonu, tako da bih ja dao samo par napomena.
Slažem se da nema razlike, odnosno da ne treba da bude razlike između privatnih i državnih fakulteta. To je nešto sasvim normalno, svaki fakultet koji ispunjava zakonske uslove dobija akreditaciju, potpuno ravnopravno može da učestvuje na tržištu i tako treba da bude.
Sada, šta treba da pomogne studentima da se opredele da li će na privatni ili državni fakultet? Kvalitet nastave i ono što će dobiti tokom svog studiranja, a svaki od tih fakulteta mora da omogući studentima svo moguće dostupno obrazovanje.
Mislim da je krajnji trenutak da svi ti fakulteti zaborave na onaj finansijski deo, nego da stave akcenat na kvalitet znanja koje će poneti studenti sa tog fakulteta.
Sad, još jedan deo je tu dosta interesantan vezan za omogućavanje Romima i hendikepiranim osobama da se upisuju na budžet po nekim kvotama itd. Morate da budete svesni toga da mi imamo jedan veliki problem koji ne znam kako ćemo rešiti. Svakog dana imamo sve više akademija, visokih strukovnih škola, fakulteta, a imamo sve manje rođene dece, odnosno sve manje kandidata za studije. To je nešto na čemu moramo mi kao država da insistiramo da popravimo.
Imali smo mi sada u toku ove sednice još jedan zakon koji se bavi mogućnosti povećanja stanovništva, odnosno stimulisanjem rađanja dece. Dok ne rešimo taj problem nećemo uspeti da napravimo ni dobro obrazovanje. Ali, uz obrazovanje, milion puta smo govorili ovde, ide i vaspitanje. Od malih nogu moramo naraštaje, tu našu decu da vaspitavamo, da učimo, da svojim primerom njima pokažemo da smo mi kao poslanici, kao profesori, nastavnici, roditelji vaspitani i da oni mogu da se ugledaju na nas.
Mi smo uglavnom nacija koja se teško slaže. Zato u grbu imamo četiri ona slova „s“, pa kažu - jedno drugom okrenulo leđa. Ali, da li se nešto dešava na tom polju? Dešava se i ja ću vam reći jedan pozitivan primer od pre neki dan. U nedelju je u Busijama bila proslava naših sugrađana Krajišnika, koji su imali jednu kosidbu i neki kulturno-umetnički program. Ti Krajišnici imaju nekoliko tih svojih udruženja. Ja sam stalno njima govorio i ubeđivao ih da se ujedine, neka bude jedno udruženje da svi budete zajedno, a ne jedni na jednu stranu, drugi na drugu stranu. Tog dana sam bio oduševljen, jer je ovoj manifestaciji prisustvovao i naš kolega Linta koji je predsednik jednog drugog udruženja. Najzad da bude neka sloga, da se makar u nečemu mi složimo.
Nadam se da će Srbija ubuduće ići takvim putem gde ćemo svi biti jedinstveni i gde će nam ciljevi biti zajednički. Svi su se redom skupili protiv nas i pokušavaju na sve moguće načine da nam polome noge. Ne smemo to da dozvolimo, samo jedinstveni možemo da ih pobedimo.
Što se tiče starih studenata ne mogu, a da ne kažem nešto vezano i za stare studente. Ja sam to rekao kada je bila rasprava u načelu i ostajem pri tome i sada kažem ministru i svim budućim ministrima i svim poslanicima koji će ponovo za godinu dana produžavati tim našim dragim studentima još godinu dana, još godinu. Ljudi, nemojte da se igramo i da pravimo papazjaniju od toga.
Mi smo ozbiljni ljudi, mi predstavljamo sedam miliona građana Srbije. Dajte jedanput neka se nađe neko ko će da lupi rukom od sto i da kaže – mogu da studiraju dokle god hoće i onda nećemo imati taj problem svake druge ili svake godine da im produžavamo. Pedeset posto njih nikada neće završiti, ali ovako dovodimo i njih i sebe u jednu muku gde kako dođe juni mesec počinje njihovo kukanje, moljakanje itd. Mi se ovde natežemo, neki su za to da im se produži, neki su da im se ne produži.
Po mom mišljenju, oni imaju pravo da studiraju do kraja života i to im treba omogućiti. Nije krivica ni ovog ministarstva, ni prethodnog, ni naša, ni prethodnog saziva što smo uleteli u tu bolonju nepripremljeni i što smo mnogo toga sebi natovarili na vrat.
Moramo da napravimo takav obrazovni sistem gde ćemo stvarati vrhunske inženjere, pravnike, biologe, lekare onako kako uspevamo u pojedinim oblastima sporta da napravimo vrhunske sportiste, pa se ponosimo sa Đokovićem, pa se ponosima sa ovim devojkama koje su sada osvojile zlato, pa se ponosimo sa vaterpolistima i svima redom. Tako moramo i u obrazovnom sistemu, od osnovne škole, od predškolskog i dalje da forsiramo te dobre, pametne, vredne i inteligentne. Možda čak treba ukinuti onu „Vukovu“ nagradu koja im pravi veliki problem, jer svi se pobiše da budu vukovci.
Treba videti, pronaći način kako ćemo od te dece izabrati najbolje i forsirati te najbolje, jer Srbija je zemlja koja je zemlja čestitih, poštenih i vrednih građana. Nama niko ništa nije poklonio, niko nam ništa nije dao. Sve što smo stvorili, sve što imamo to je zaslugom, to je stvoreno krvlju i znojem naših predaka. Mi to moramo da sačuvamo, da uvećamo i da prenesemo na pokoljenja koja dolaze. Hvala lepo.