Poštovani narodni poslanici, pristupamo postavljanju poslaničkih pitanja u vremenu od 16.00 do 19.00 časova, saglasno članu 205. Poslovnika Narodne skupštine.
Pre nego što pređemo na postavljanje poslaničkih pitanja, dozvolite mi da vas još jednom podsetim na odredbe Poslovnika, iako ih vi pretpostavljam već znate, koje se odnose na način postavljanja poslaničkih pitanja: izlaganje narodnih poslanika koji postavlja pitanje ne može da traje duže od tri minuta, posle datog odgovora na poslaničko pitanje narodni poslanik koji je postavio pitanje ima pravo da u trajanju od najviše tri minuta komentariše odgovor na svoje pitanje ili da postavi dopunsko pitanje; po dobijanju odgovora na dopunsko pitanje, narodni poslanik ima pravo da se izjasni o odgovoru u trajanju od najviše dva minuta i onda posle toga nema više javljanja članova Vlade; u toku trajanja postavljanja pitanja i davanja odgovora shodno se primenjuju odredbe Poslovnika, s tim što nisu dozvoljene replike i ukazivanja na povredu Poslovnika.
Kao što znate, redosled je utvrđen na način kako se to radi ovde u Skupštini, polazeći od poslanika koji ne pripadaju nijednoj grupi, pa do poslanika od najmanje do najveće poslaničke grupe.
Prelazimo na postavljanje poslaničkih pitanja.
Narodni poslanik Vladan Glišić ima reč. Izvolite.

Poštovani predsedniče Vlade, gospođo Brnabić, moje pitanje se tiče italijanske firme „Geoks“ u Vranju, koja je ovih dana najavila zatvaranje svoje firme. Mi smo 2016. godine dali subvencije od 11 miliona 250 hiljada evra toj firmi, znači, devet hiljada evra po svakom radnom mestu, uložili smo još 100 miliona dinara u sređivanje zemljišta koje je bilo neophodno za rad te firme i oni će sada otići i ostaviti 1.200 radnika bez posla.

Ovo je pitanje koje podseća na ono o čemu stalno govorim ja i još neki poslanici koji se zalažu za suverenistički odnos prema našoj privredi i našem opstanku, to je problem političke cene koju plaćamo zato što smo ekonomski vezani za EU i pre svega za Italiju i Nemačku, gde je dve trećine našeg ekonomskog života vezano za njih.

U vreme ekonomske krize koja je podsticana pandemijom korone, ali u isto vreme moguće je da najavljuju jedan veliki ekonomski kolaps koji će se desiti na zapadu, postavlja se pitanje da li smo spremni i zašto ne radimo na tome da vršimo supstituciju našeg ekonomskog razvoja iz života u smislu vezivanja za Kinu i neke druge ekonomske sile koje nisu vezane za politički zapad i njihov kapital, njihova ulaganja, njihove investicije, nemaju političku cenu koju mi možemo platiti u vidu ucena koje ćemo dobiti iz Brisela, Vašingtona i sličnih metropola? Tako da u tom smislu, to je to pitanje.

Hteo bih da skrenem pažnju na to da ta supstitucija ekonomskog života koja nam je potrebna, naravno SNS kao stranka koja se zalaže za politiku da EU nema alternativu to možda tako ne misli, ali kada pogledamo poteze i vaše Vlade i nekih prethodnih vlada pod uticajem SNS, mora se primetiti da ste i krenuli u neku vrstu supstitucije povezivanja i sa nekim drugim ekonomskim silama. Međutim, dokle god nam je dve trećine našeg ekonomskog života vezano za EU, mi smo vrlo ucenjivi i po pitanju svih naših nacionalnih interesa.

U tom smislu bih podsetio na nešto što sam govorio u Skupštini na slične teme kada se radilo o kreditima koje dobijamo iz EU, da je 1903. godine Kraljevina Srbija u roku od tri godine izvršila supstituciju svog ekonomskog života u odnosu na Austrougarsku i dočekala je Carinski rat 1906. godine i uspela da nađe saveznike koji su pomogli da naš izvoz, koji je bio u potpunoj zavisnosti od Austrougarske, bude omogućen na druga tržišta. Tako smo pobedili u tom Carinskom ratu. To je bilo tri godine, od 1903. do 1906. godine, kada smo promenili politiku vezanosti za Austrougarsku imperiju koja je bila protiv naših nacionalnih interesa, a SNS je na vlasti već devet godina i još uvek imamo tu zavisnost od EU.

Nezavisno od toga da li se sa tim slažete ili ne, interesuje me konkretno po pitanju „Geoksa“ šta može da se uradi, ali možda ako ste spremni da odgovorite i po pitanju supstitucije ekonomske zavisnosti Srbije od EU? Hvala.

Hvala.
Reč ima premijerka Brnabić.
Ujedno da se zahvalim i premijerki i članovima Vlade što smo sve vreme od početka svakog predviđenog dana u mesecu imali prisustvo i njeno i većine članove Vlade. Da se zahvalim na takvom odnosu prema Narodnoj skupštini.
Izvolite.

Hvala.
Ovako, moj odgovor će imati dva dela. Jedan je generalno o investicijama i vašoj teoriji. Drugi je, naravno, o samom „Geoksu“.
Što se investicija tiče, mislim da ste potpuno u krivu. Ne slažem se sa vama ali bukvalno ni jedan jedini procenat.
Nemačke kompanije, kada kažete pre svega od Nemačke i Italije, nemačke kompanije u ovom trenutku u Republici Srbiji zapošljavaju nešto malo više od 71.000 ljudi.
Vi upravo govorite o nemačkim investitorima koji ovo sve mogu da čuju kao o nekim od najgorih investitora u Srbiji, otvaraju neka od najboljih i najkvalitetnijih radnih mesta, takođe, najbolje plaćenih radnih mesta. Nemački investitori su, po svemu što mi vidimo u ovom trenutku, i iskustvu koje imamo sa nemačkim investitorima, jedni od najboljih investitora, globalno, a tako i u Srbiji.
Dakle, samo u toku pandemije korona virusa, mi smo imali nove nemačke investicije. Nemački investitori ne samo da nisu odustali od Srbije, već su nastavili da ulažu, da šire svoje poslovanje u Srbiji, kao i nove nemačke investicije da dolaze u Srbiju, što je jedan od najboljih signala kada govorimo o privlačnosti jedne zemlje za strane direktne investicije, zato što se zna da tamo gde idu, recimo, nemačke investicije, japanske investicije, koje su po prirodi najkonzervativnije i najobazrivije, traže najtransparentnije i najbolje poslovno okruženje, da ih svi ostali investitori prate.
Tako da, mislim da je zaista neozbiljno od jednog narodnog poslanika da tako paušalno govori o investitorima iz EU, a posebno, rekla bih, nemačkim investitorima.
Mi imamo „Kontinental“ koji je, recimo, krenuo da investira u Srbiju, krenuo je polako. Onda smo otvorili Istraživački razvojni centar „Kontinentala“ u Novom Sadu. Tu su stotine mladih inženjera iz Srbije dobili visoko plaćena radna mesta, nastavili da se šire, proširili dodatno svoj razvojni centar i krenuli sada da grade još jedan pogon, gde će sve te inovacije koje osmisli naša pamet da se proizvode, takođe, u Srbiji.
Jedan MTU je zaista primer za odgovornog, transparentnog, jakog investitora, i to je neverovatna referenca za Srbiju, „Fišer automotiv“ koji je došao u Jagodinu. Dakle, vidimo, uprkos teškoj ekonomskoj situaciji, pa i u samoj Nemačkoj, u celoj Evropi, na celom svetu, da ti investitori nastavljaju da dolaze i investiraju u Srbiju. To su izuzetno kvalitetne investicije, investicije u inovaciji, u nove tehnologije, u proizvode dodatne vrednosti, gde su plate prilično iznad republičkog proseka, koji je opet sada prilično iznad onoga što je bilo 2012. godine i prilično iznad proseka plata u svim ostalim zemljama zapadnog Balkana.
Kako se Srbija razvija, kako minimalna cena rada, odnosno minimalna plata raste i kako rastu prosečne plate, tako će polako investitori koji su dolazili u Srbiju zbog jeftine radne snage napuštati Srbiju. Mi smo se na to spremali od 2016. godine. Kada smo videli 2015. godine da teške reforme daju rezultate i zbog toga koliko su odgovorno implementirane i na kakav način su implementirane, da daju rezultate i brže nego što smo očekivali, mi smo tada znali da ćemo se mi već 2018, 2019. godine spustiti na nezaposlenost koja je jednocifrena, dakle, prvi put, od kada se meri nezaposlenost u Srbiji, da je jednocifrena, da ćemo onda polako krenuti da imamo problem sa radnom snagom i dostupnosti radne snage, da će onda kao konsekvenca toga krenuti da rastu plate zato što će investitori krenuti da se bore za ljude, što je sve ono što smo želeli da se desi u Republici Srbiji.
Ulagali smo značajno više u obrazovanje, inovacije, istraživanje i razvoj, u uvođenje dualnog obrazovanja da bi podigli nivo i naših veština i znanja naših ljudi, i da bi počeli da dovodimo investicije sa tom većom dodatnom vrednošću, investicije koje mogu da prate trend plata, ne samo da ga u stvari prate, nego da nameću standard u tom rastu plata i to je ono gde se danas nalazimo. Tako da nije to do italijanskih investitora, nije do ovih ili onih investitora. Jednostavno, imate investitore koji, po svojoj prirodi posla, jesu radno-intenzivne investicije sa niskom dodatom vrednošću i koji idu tamo gde su najmanje plate.
Srbija više nije, kao što smo pričali, zemlja jeftine radne snage i ovo će biti problem, ako mogu da dodam, ja mislim, ne loš problem, koji ćemo imati sve više u budućnosti i ono što će se dešavati je to što će umesto tih investitora dolaziti bolji investitori, investitori koji će proizvoditi dodatnu vrednost za našu ekonomiju, koji će više plaćati naše radnike, koji će više ceniti i njihovo radno vreme, njihove veštine i sposobnosti i njihovo znanje. To je ono što će se desiti i u Vranju.
Dakle, nikakve to veze nema sa EU ili sa evropskim investitorima. To je nešto što se prirodno dešava u svakoj zemlji koja uspe da se podigne na jedan sledeći ekonomski nivo.
Sada za sve one koji su kritikovali sve to što sam pričala kada sam bila za vikend u poseti Pčinjskom okrugu, da vam kažem nekoliko stvari. Naše prosečne plate u 2012. godini su bile 366 evra. Naša prosečna plata kraj 2020. godine je dostigla 511 evra. To je razlika od 145 evra. Dakle, 145 evra je veća prosečna plata 2020. godine u odnosu na to gde je Srbija bila 2012. godine.
Tim „Geoksom“ se hvalio Boris Tadić i tadašnja vlast i tu je bilo sve ok, to je 1.200 radnih mesta, ali su oni tada tražili zemlju u ovom delu Evrope koja je imala najniže plate i najviše radnika mogla je da dovede. Nama je tada nezaposlenost bila preko 25%, a plate su nam bile na nivou Albanije, Severne Makedonije.
Vi danas imate Srbiju gde je nezaposlenost, pa i uprkos koroni, oko 9,3%, gde imate prosečnu platu 511 evra, gde svake godine značajno skače minimalac, odnosno minimalna cena rada i gde znaju da će prosečna plata da skače i 2022. godine i da će minimalac da se poveća od 1. januara 2022. godine. Naravno, te radno-intenzivne investicije idu u druge zemlje gde za isti novac ili istu investiciju mogu da kupe mnogo više radnih sati nečijih. To Srbija više nije, i to je ono što smo se trudili da postignemo, da Srbija ne bude zemlja jeftine radne snage.
Da vam kažem još jednu stvar. Dakle, svi ti ljudi sada imaju značajno radno iskustvo i značajne reference. Srbija je danas zemlja koja je kredibilna za investitore, zemlja koja je u prethodnih nekoliko godina tri puta bila svetski lider u privlačenju stranih direktnih investicija, gde investitori sami dolaze. Zaposlićemo mi te ljude, nećemo ih ostaviti na cedilu i neće ostati bez posla. Kada završimo to, ti ljudi će imati veće plate, ti ljudi će imati bolju perspektivu. To Vranje će imati bolju perspektivu. Taj budžet grada Vranja će biti puniji. Dakle, to je jedna normalna tranzicija.
Sad se setite i vratite se na moj ekspoze 2017. godine. Tada sam pričala da su naš zadatak i osnovni cilj da krenemo u transformaciju iz ekonomije koja je bazirana na radno-intenzivnim investicijama koja je po difoltu ekonomija jeftine radne snage ka ekonomiji koja je bazirana na znanju i inovacijama. To je naš cilj i mi polako idemo ka tom cilju i ovo je deo te tranzicije.
Na kraju krajeva, znate kako, nije ni to moglo da se desi preko noći. Takođe, kada vidim te dežurne kritičare koji kažu – pa, dobro, ko je dovodio te investicije. Znate, „Geoks“ je doveo neko drugi, ali nema veze. Ja da sam bila na njihovom mestu i ja bih tada dovela „Geoks“ zato što kada imate nezaposlenost preko 25% i nemate nikakav kredibilan status kod stranih investitora, vi morate za njih da se borite i morate da dovodite radno-intenzivne investicije da bi zaposlili svoje ljude. Pri tome, kada niste poznati kao zemlja koja je dobra za investiranje, vi ne možete da dovedete istraživačko-razvojni centar „Kontinentala“, vi ne možete da dovedete jedan MTU, vi ne možete da dovedete ni kineski „Hajsens“. Ne možete, zato što vam ne veruju. Pri tome, da su pogledali tada Srbiju 2012. godine, recimo, Duing biznis listu Svetske banke, koja pokazuje koliko ste dobra zemlja za investiranje, mogli su da vide da smo mi 92. na svetu. Mi smo na poslednjoj listi bili 44.
Dakle, gradite kredibilitet, dovodite sve bolje i bolje investitore, ulažete u znanje, sposobnosti, u veštine vaših ljudi i vodite tu tranziciju. To je sve ono što smo radili u poslednjih pet godina kada smo videli da smo izvukli zemlju iz bankrota, od sigurne ekonomske propasti. Dakle, i te investicije odlaze.
To je ono što se tiče i „Geoksa“ i investicija. Ljude iz Vranja nećemo ostaviti na cedilu.
Nisam želela da otkazujem svoj put. Želela sam da budem tamo. Želela sam da budem u Pčinjskom okrugu i želela sam da budem u Vranju i želela sam da pričam i sa lokalnom samoupravom, sa rukovodiocima, sa čelnicima grada Vranja o tome šta trenutno radimo, iako radimo zajedno, i šta će se dalje dešavati.
Da vam kažem, na kraju krajeva, što se tiče diverzifikacije investicija, da, vi ste dobro primetili da smo krenuli da diverzifikujemo investicije, ali ne da bi imali manje evropskih ili zapadnih, a više kineskih ili ruskih, nego da bi imali više i zapadnih i kineskih, i to je ono što se dešava i to je ono zbog čega je Srbija danas mnogo, mnogo jača, ekonomski snažnija zemlja u kojoj prosečne plate i minimalac polako rastu.
Da li se odlično živi u Srbiji? Opet da budem potpuno jasna – ne, ali se vidi jasna perspektiva zato što je trend rasta plata, da vam kažem, od 2015. godine kada smo mi praktično za samo nekih 18 meseci završili našu fiskalnu i makroekonomsku konsolidaciju - plata 2015. godine 368 evra, 2016. godine 374 evra, 2017. godine 395 evra, 2018. godine 420 evra, 2019. godine 466 evra, 2020. godine 511 evra. Verujem da ćemo mi uspeti da dođemo sada do karaj 2021. godine da pređemo prosečnu platu od 600 evra.
Ne, ne živi se odlično, ali se vidi jasan trend. Vidi se mnogo jača država, vidi se mnogo bolji kvalitet života naših građana i naših radnika u svim oblastima i u svim sverama.
Na kraju krajeva to vide i radno intenzivni investitori, odnosno investitori koji investiraju u radno-intenzivne proizvodne procese i kažu – ljudi mi ne možemo ovo da izdržimo. Srbija više nije zemlja jeftine radne snage i nije više zemlja za nas. Idemo tamo gde je radna snaga jeftinija, a to sada jeste, ako hoćete i u regionu, i Severna Makedonija i Albanija i Crna Gora i Bosna i Hercegovina. Uskoro će biti i Bugarska. Tako da to je ono što se dešava i ponavljam, mi smo znali da će se to dešavati i spremali smo se na takve promene.
Dakle, radimo dalje i najvažnija moja poruka – nećemo radnike „Geoksa“ ostaviti na cedilu. Bićemo tamo i naći ćemo im bolja radna mesta. Hvala.

Zahvaljujem.
Poslanik Glišić ima reč.

Kažu naši satiričari – statistika naša dika, što poželi, što naslika.

Ali, naravno neću da budem ciničan, verujem i na reč što ste rekli vezano za ekonomske parametre, verujem u sve to, verujem i da ćete rešiti problem radnika u Vranju, ali ostaje problem suštine mog pitanja. Razumem da su Nemci najozbiljniji investitori. Nemci su uvek bili poznati po tome da su disciplinovani i poštuju pravila i kada nas okupiraju i kada donose investicije. Znači, to je naše istorijsko iskustvo sa njima, bez obzira kako vama to izgleda smešno, nije smešno, nije smešno bilo nikada, tako da sa Nemcima mi imamo hiljadu razloga da budemo oprezni. Isto tako moramo da budemo svesni da oni ovde ne rade kao humanitarni radnici. Ako investiraju valjda imaju neki interes, ako nemaju interes oni će otići. Prema tome, sigurno se ta njihova zainteresovanost za investiranje ovde pretvara u profit koji iznose i koji zarađuju. I to je sve u redu.

Međutim, ostaje pitanje – da li bi oni kao zemlja koja najviše sponzoriše nezavisnost Kosova od Srbije, kao zemlja koja je stvarala UČK-a, kao zemlja koja u kontinuitetu se ponaša neprijateljski prema nama, da li je tačno to što vi očekujete da oni svoju ekonomsku uključenost u naš život, taj upliv koji imaju nikada neće koristiti kao oblik političke ucene?

Znači, ako je to tako, a možemo na osnovu iskustva sa Nemcima znati da je to tako, onda mi stvarno imamo problem, bez obzira koliko je nama u redu to što oni investiraju i razvijaju i sve ostalo.Jednog dana će, kao što je Austrougarska uradila. Ona je bila nemačka carevina, između ostalog reći je – pa znate šta Srbijo, baš da se toliko borite oko opstanka Kosova i Metohije u sastavu Srbije malo je nerealno, baš da se toliko borite da sačuvate Republiku Srpsku od njenog utapanja u BiH Federaciju pa i to je malo nerealno i sve je to nerealno zato što ako budete nastavili tako da se ponašate možda bi mogli da se setimo da naše investicije možemo da iskoristimo kao vrstu političkog pritiska i ucene.

Znači, ja razumem da je vama kao premijeru tj. predsedniku Vlade Srbije najveći interes da u ovom trenutku taktički povećate standard života građana, da nađete sve načine da se ekonomski razvijamo. Međutim, život nije samo ekonomija, država nije samo ekonomija, država nije samo privreda. Država je i bezbednost, pogotovo u vremenima koja dolaze. Država kao Srbija koja je okružena vrlo neprijateljskim zemljama, što se zadnjih dana vrlo pokazuje, je takođe zemlja koja mora da vodi računa o bezbednosti i zbog toga je pitanje političke cene tolikih nemačkih upliva u našu privredu, jer iskreno da vam kažem vi im možda verujete, ja im ne verujem.

Hvala.
Premijerka Brnabić.

Zaista sam u prošlom sazivu ove Skupštine slušala različite teorije zavere i neverovatne tvrdnje. Ovo spada u tu kategoriju. Da li privreda ili investitori imaju interes? Pa naravno da imaju interes da ulažu negde. Kako mislite da nemaju interes a neće da ulažu ovde? Takvi su svi privrednici. Takvi su nemački, italijanski, američki, ruski, francuski i nemački i kineski i svi. Ne, nego ćete da investirate negde bez interesa. Samo je pitanje da li vaša zemlja ima tu interes. Odgovorna Vlada kaže – dobro, to je vaš interes, ovo je moj interes. Kada nam se interesi poklapaju, a to je da su moji ljudi uposleni, da imaju dobre plate, da imaju stabilne poslove, da mogu sebi da priušte bolji kvalitet života, da vi plaćate sve poreze kako bi iz budžeta mogli da se grade putevi, pruge, bolnice, domovi zdravlja, škole, vrtići itd. onda imamo zajednički interes i onda se razvijaju i te investicije u vašoj zemlji i vaša zemlja.
Ne pričamo o njihovom interesu. Podrazumeva se da kada dođu imaju interes da dođu. Moram da razmišljam o našem interesu i mi ga tu imamo.
Samo da vas pitam – ako vi mislite da ta privreda baš toliko je povezana sa tom politikom, posebno u zemljama kakva je Nemačka, što onda nisu dolazili od 2000. do 2012. godine? Mogli su tada da dođu sa investicijama, da zaposle sve naše ljude, da ovde razviju svoje pogone, fabrike i da utiču na to ko će ovu zemlju voditi i u kom smeru i kako će se ona odnositi prema Kosovu ili se neće odnositi prema Kosovu. Nikakve veze nema sa politikom.
Znate zašto nisu dolazili? Zato što smo bili pri dnu liste Svetske banke po uslovima poslovanja u Srbiji, zato što se znalo da nemamo nikakvu javnu upravu, da je neefikasna, da je korumpirana, da netransparentna, da ne ulažemo u obrazovanje, da nema perspektive, samim tim, da oni nemaju tu svog interesa.
Nismo mogli do 2017. godine kada smo tek uspeli da podignemo i da izgradimo taj kredibilitet kao dobre investicione destinacije da dovedemo tri milijarde evra stranih direktnih investicija nikada. Kažem tri milijarde zato što se tada stalno procenjivalo da je tri milijarde evra, dobro se sećam, bilo potrebno za održiv rast i razvoj srpske privrede i naše zemlje.
Odskočili smo 2006. godine kada smo imali 3,3, ali zašto ne računam tu godinu? Pa zato što smo 2006. godine imali smo 1,5 milijardi evra od prodaje „Mobtela“ „Telenoru“. Klasična prodaja. Nije došao investitor pa je onda ovde nešto dalje razvijao u Srbiji ili zaposlio neke dodatne ljude.
Godine 2011. 3,3 takođe, ali tada je „Delta“ prodata „Delezeu“ za praktično milijardu evra. Tako da vam je i to poguralo prosek te godine.
Dakle, nema nikakvog smisla to što pričate, kad pogledate investicije i politiku imalo bi mnogo više smisla da su dolazili tada posle 2000. godine, nego što dolaze danas. Ne, oni traže efikasnu upravu, dobre uslove poslovanja, predvidivost, kredibilitet, obučenu radnu snagu, ljude koji znaju šta rade, ulaganje u obrazovanje, gde smo se mi u potpunosti izdvojili od 2016. godine i povezivanjem škola na internet i u 2017. godini uvođenjem programiranja i kodiranja kao obaveznog predmeta u osnovne škole i ulaganjem u istraživanje i razvoj, pa smo sada prvi put na UNESKO-voj listi zemalja koja ulažu u istraživanje i razvoj među prvih 15 zemalja na svetu i naravno izuzetno važno, jednu od najvažnijih stvari ulaganje u dualno obrazovanje, koje je od ove akademske godine širimo i na fakultete.
Dakle, to politički možemo da pričamo ako vi mislite da to vama donosi neke političke poene, u redu, naravno to je sve dozvoljeno u politici, ali ja mislim pravo da vam kažem što vi pričate jeste prazna priča i da vi znate da je prazna priča, ali dobro zvuči. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Glišić.

Ako koncentrišemo, samo je ono što se dešava u zadnjih desetak godina to može da izgleda kao da je neki ludak pao u Skupštinu da priča o tome da postoje neki Nemci koji ovde nisu u dva rata napravili strašne stvari, koji nisu učestvovali u bombardovanjima Srbije 1999. godine, koji nisu formirali OVK, koji nisu sponzor njihove pod znacima navoda kosovske nezavisnosti, znači samo kad ne bi bilo takvih Nemaca i kad ne bi bilo takvog istorijskog iskustva onda bi sve ovo što ja pričam bilo teorija zavere.
S druge strane, tačno je da oni dolaze tamo gde je sređeno društvo jer jednostavno ekonomija hoće da izvuče profit, ali je isto tako tačno da nemačka privreda ima ogromne štete sankcija koje nemačka država je uvela Ruskoj Federaciji, ali ipak kada je državna elita odlučila da to uradi pod nagovorom Brisela i Vašingtona nemačka privreda je morala da trpi te sankcije i morala da trpi te štete koje ima i da sluša svoju državu. Ja uporno ponavljam, a šta ako nemačka država bude svim tim divnim investitorima rekla da treba da iskoriste svoje investicije kao vid pritiska na našu vlast onog trenutka kada se naše ponašanje ne bude svidelo onima u Briselu i Vašingtonu i Berlinu.
Znači, prosto je neverovatno da ne vidite tu mogućnost i to u svetu u kome se sankcije neprekidno dešavaju, u kome su sankcije neprekidno politička odluka koja nanosi štetu privredama raznih država i onda to nazivati teorijom zavere i u najmanju ruku neozbiljno.
Što se tiče razloga zašto oni više moraju da investiraju danas i da budu predusetljiviji nego recimo od 2000. do 2012. godine, pa možda iz jednog razloga što danas postoji i kineski investitori koji pre 10 godina nisu postojali na ovom prostoru, postoji ono što oni zovu ruski maligni uticaj, što je besmisleno, jer jedini maligni uticaj koji imamo u Srbiji od osiromašenog uranijuma koji su oni bacili 1999. godine.
Znači, pošto sad imamo i Rusiju i Kinu, oni moraju da budu predusetljiviji od 2000. do 2012. godine mogli su Srbiju da puste da nestane i da ostvare sve svoje interese preko ambasadora i političke klase. Danas već to nije tako.