Poštovani narodni poslanici, pre nego što skinem masku zaista bih pozvao građane da poštuju zdravstvene mere, da nose maske i na prvom mestu da se vakcinišu, jer znamo da je korona trenutno u uzletu, tako da imam tu molbu.
Naravno, poštovani predsedavajući, poštovana gospođo Vujović, poštovana gospođo Tanasković, poštovani gospodine generale Bandiću, ja ću nešto reći o Sporazumu sa Rusijom i osnivanju ovih kulturno-informativnih centara. Zaista mislim da imam neka tri dela koja su povezana sa ovim. Možemo imati značajnu i mi već imamo kulturnu saradnju, samo što ona može mnogo da bude bolja upravo zbog onoga što predviđa ovaj Sporazum.
Ovaj Sporazum upravo govori o društvenim i kulturnim i tradicionalnim vrednostima, govori o poboljšanju informisanosti javnosti, što je potrebno i nama o razvoju politički, informativnih, naglašavam političkih, ekonomskih, kulturnih, naučnih i obrazovnih procesa, kako u Srbiji tako i u Rusiji.
Sjajno je što će konačno, ja se nadam ove ili iduće godine, biti realizovano to da će Srbija dobiti kulturni centar u Moskvi, a posebno je dobro zato što ovaj zakon predviđa da obe države mogu osnivati i odeljenja, druge kulturne centre u drugim gradovima shodno svom dogovoru. Osnovni zadaci centara, i ovo je bitno da kažem zbog onoga narednog što ću reći, znači zadaci centara su realizacija programa društvene, kulturne, naučno-tehničke, informativne saradnje, upoznavanje javnosti države prijema, dakle na primer Srbije, sa istorijom, kulturom, unutrašnjom i spoljnom politikom, kako to stoji u Sporazumu Rusije i obrnuto, i naučno-tehnička, informativna saradnja.
Dakle, kada govorimo o ovoj kulturnoj, informativnoj saradnji i uopšte upoznavanjem sa politikom Rusije, pošto je i to predviđeno ovde Sporazumom, znači tu saradnju bi mogli uspostaviti, recimo, jednim predavanjem u ruskom kulturnom centru i upoznavanjem sa jednim od temeljnih ruskih zakona.
Dakle, u Državnoj Dumi, podsetiću vas, to je bilo pre osam godina, pa zato smo možda zaboravili, Ruske Federacije 11. juna 2013. godine donet je jedan izvanredan zakon. Dakle, savezni zakon broj 44 554-6 o izmenama i dopunama člana 5. Saveznog zakona o zaštiti dece od informacija štetnih po njihovo zdravlje i razvoj, a pročitaću to i na ruskom, a da bi videli kako to plemenito zvuči.
(Čita na ruskom jeziku.)
Dakle, ovo pominjem zbog prava na opstanak i tu bi naše dve zemlje mogle da razmene korisne informacije. Dakle, i Rusija i Srbija se suočavaju sa istim problemom - demografskim izumiranjem. Deca i maloletnici treba da budu zaštićeni od uticaja informacija koji su štetni po njihovo zdravlje i razvoj i mi bi mogli da razmislimo da donesemo, nakon konsultacija da vidimo kakva iskustva imaju Rusi u primeni svog tog zakona posle osam godina i uopšte vezano za demografiju kakva imaju iskustva u ovih 20 godina od kako je Vladimir Putin na vlasti, i taj zakon zato što porodica, roditeljstvo i potomstvo, dakle deca, majka i otac, to su tradicionalne, neprevaziđene i plemenite vrednosti koje obezbeđuju zdravo društvo, demografsku vitalnost naroda i koja pokazuje poštovanje prema predačkom nasleđu i omogućavaju zdravu i neometanu smenu generacija u Srbiji.
Sledeća tema u kojoj bi mogli da sarađujemo sa Rusijom i u skladu sa navodima iz ovog zakona i sporazuma, a poznajući prilike u Srbiji i Rusiji bilo bi jako dobro da Rusija upozna Srbiju sa svojim zakonskim mehanizmima za regulisanje rada onih NVO i političkih partija koje aktivno i agresivno deluju protiv države i protiv predsednika te države. Znači, konkretno Rusije.
U Rusiji je gotovo nezamisliva ovakva antidržavna aktivnost pojedinih stranaka i NVO kakva postoji u Srbiji. I u Rusiji je nezamisliva, na primer, dehumanizacija predsednika države i njegove porodice kakva postoji u Srbiji i ovde jasno, da vas podsetim, postoji višegodišnja agresivna kampanja koja ima za cilj dehumanizaciju i decivilizaciju predsednika Vučića i njegove porodice.
Pojedine političke grupe, mediji i NVO su dobili, vezano za izbornu kampanju, koja je praktično već počela, iako izbori nisu raspisani, striktni nalog da ovo što sam pomenuo rade do kraja izborne kampanje, kao prioritet. Taj nalog za demonizaciju koji su dobili, i to smo videli prethodnih nedelja je počelo, uključio je i suprugu predsednika Vučića, Tamaru, uključuje i njihovog četvorogodišnjeg sina Vukana i Vučićevu ćerku Milicu i starijeg sina Danila i roditelje, Angelinu i Anđelka, i brata Andreja, pa čak i bivšu suprugu Kseniju.
Izneću vam jedan primer. Dakle, počeli su pre 10-ak dana da napadaju potpuno bez ikakvog osnova suprugu predsednika Vučića. Znači, prvo je Đilasov portal „Direktno“ 25. avgusta objavio nepotpisani sramni tekst pod nazivom „Jel to Srbija na prodaju“ i u tom tekstu su suprugu predsednika Vučića optužili da prodaje i izdaje Srbiju. Potpuno maloumno.
Tome se pridružio nekoliko dana kasnije, konkretno 28-og, list „Danas“ koji je nastavio tamo gde je Đilasov sajt „Direktno“ nastavio, a istovremeno targetirajući suprugu predsednika Vučića ovi mediji su istovremeno targetirali i četvorogodišnjeg Vukana, sina Tamare i Aleksandra Vučića.
List „Danas“ je u svom vikend izdanju od 28. avgusta objedinio ne samo ovu gadost koju sam sada izrekao, nego su hvalili onaj bolesni tvit, onog anonimnog bolesnika koji je proklinjao i pretio deci predsednika Vučića, otprilike 26-og. Dan kasnije, 27-og, bivši predsednik NUNS, saradnik televizije N1 i televizije „Nova S“, Slaviša Lekić je objavio sramni tvit u kojem priziva metak za predsednika Vučića. Sve to je objedinio list „Danas“ u svom vikend izdanju i prvih šest strana, pazite, je posvećeno, to su sve političke strane, isključivo blaćenju predsednika Vučića i njegove porodice. Nećete verovati, posvetili su blaćenju predsednika Vučića čak i sportsku, 18. stranu, gde je potpuno bezrazložno neka osoba koja se zove Vladimir Vuletić, koja sa sportom nikakve veze nema, dobila intervju i ceo intervju je posvećen na sportskoj strani blaćenju predsednika Vučića.
U svom glavnom tekstu i na naslovnoj strani su objavili slike predsednikove supruge koja se uopšte ne bavi politikom, ni na koji način, i objavili su sledeće sramotne stvari. Kaže, već na naslovnici, „Aleksandar Vučić ima ogroman problem budući da ne može da se pohvali članovima svoje porodice, pa se mora osloniti na ženu“, i to se ponavlja i u unutrašnjem tekstu. Ova uvreda „Danasa“ je zasnovana na višegodišnjim lažima koje gradi sam list „Danas“. To je ona mantra, citiram, o zlom Vučiću i njegovoj zloj porodici, a onda se ta laž uzima zdravo za gotovo i proglašava se činjenicom na kojoj se grade nove neistine, i to je radio list „Danas“ u svom vikend izdanju koje sam pomenuo.
Drugo, ova uvreda je i mizogene prirode. List „Danas“ koji je antimizogen pretpostavlja i uzima, kaže, aludira da je oslanjanje eventualno muškarca na ženu nešto loše, a nije, naravno.
Sledeće kaže list „Danas“… Naravno, istina je sledeća, samo da kažem, predsednik Vučić se uvek i neskriveno ponosi svim članovima svoje porodice. On realno gledano ima čime da se ponosi. Takvim članovima porodice bi se rado pohvalio svaki normalan čovek, ali ne i ljudi iz „Danasa“, a jedini problem koji predsednik Vučić ima je to što mu upravo „Danas“ i slični mediji godinama dehumanizuju porodicu.
„Danas“ nastavlja sa monstruoznim uvredama i kaže sledeće, govoreći o porodici i članovima porodice predsednika Vučića, kaže: „Njegov mlađi brat je nezvanični vlasnik Republike Srbije“. Nećete verovati, to zaista stoji u „Danas“. Onda kaže dalje: „Stariji sin je zli Marko Milošević sa Aliekspresa, a bivša žena je marginalna režimska novinarka.“ Mislim, prosto neverovatno.
Ova rečenica koju sam upravo sad citirao najbolje oslikava profil neistina Đilasovskih medija i onaj zadatak koji sam pomenuo da su dobili u kampanji, a to je odstreliti sve članove Vučićeve porodice. Sad vidite, svakom članu Vučićeve porodice oni u sklopu dehumanizacije dodeljuju nekakvu ulogu kao nosioca nekakvog „zla“.
Tako je čestiti brat predsednika Vučića, Andrej, postao, pazite, nezvanični vlasnik Republike Srbije. Tako je nesebični predsednikov sin Danilo postao zli Marko Milošević, za ne verovati, a tako je divna i profesionalna Ksenija Vučić postala, pazite, zamislite, marginalna režimska novinarka. Naravno, kada govorimo o onome što su radili predsednikovoj supruzi, tako je časna i humana Tamara Vučić postala neko ko, citiram, „prodaje i izdaje Srbiju“.
Mislim, u čemu se sastoji krivica predsednika Vučića i članova njegove porodice? Pa, nema krivice. Oni su krivi jedino zbog toga što postoje. Predsednik Vučić smeta ovim medijima i pojedinim nevladinim organizacijama zbog toga što svi oni i političkim strankama đilasovske provinijencije, zbog toga što svi oni već 10 godina ne mogu da nastave da pljačkaju Srbiju, ne mogu da šire svoje pljačkaške i medijske biznise. Mislim, samo da uporedim, tako su Jevreji bili krivi nacistima samo zbog toga što postoje.
Sad, još jedna tema. Bilo bi korisno da ovakav sporazum kakav ćemo potpisati sa Rusijom potpišemo i sa Crnom Gorom, koja, nažalost, to još uvek ne želi. Nasilje na Cetinju, to je i te kako u vezi sa ovim, koje je organizovao Milo Đukanović, je ovde u Srbiji izazvalo zebnju i zabrinutost. Tu se pokazuje pogubnost politike koja Srbiju i Rusiju doživljava kao neprijatelje.
Šta je uzrok onog ludila i histerije koje smo videli? Mržnja prema Srbiji, mržnja prema Srbima, mržnja prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a možda i sve zajedno. Mislim sprski, da se podsetimo, patrijarsi su oduvek bez problema posećivali Crnu Goru i prisustvovali ustoličenjima crnogorskih mitropolita i to baš na Cetinju. I prvi put u istoriji SPC to je postao problem. Zbog čega? Zbog toga što se propali diktator, Milo Đukanović, osetio ugroženo, a Milovo nasilje na Cetinju je pokazalo da je cela njegova višegodišnja priča i mantra o građanskoj državi i multietničkom i multikonfesionalnom skladu, sve je to čista laž i da počiva na potpunoj diskriminaciji i segregaciji srpskog naroda i srpske crkve u Crnoj Gori.
Podsetiću samo kratko na neke naučne činjenice, jer to je potrebno i to je potrebno da mi i Rusija zajedno probamo da objasnimo ovoj trećoj državi, Crnoj Gori. Dakle, naučne činjenice o Crnoj Gori kažu da stanovnici Crne Gore govore srpskim jezikom. Inače, crnogorski jezik je subdijalekt srpskog jezika. I svi govori srpskog jezika na području Crne Gore pripadaju štokavskom narečju i ijekavskom izgovoru srpskog jezika, a pravoslavni Crnogorci su etnički Srbi, a pravoslavna crkva u Crnoj Gori je oduvek bila srpska, a državnost Crne Gore je postojala samo od 1878. do 1918, četrdeset godina i to je bila državnost Srba u Crnoj Gori.
Istorijska i etnološka nauka određuju Crnogorce kao etničke Srbe. I to potvrđuju svi popisi stanovništva, do, nažalost, onog komunističkog 1948. kada je nastala nova nacija.
Pomenuo sam ovde i izbore i kratko ću samo da se osvrnem na to, jer danas imamo ekskluzivne vesti. Juče sam, inače, u tekstu u „Informeru“ tačno potpuno predvideo šta će uraditi Dragan Đilas. I danas smo povodom predloga izbornih evroparlamentaraca, tiče se i ovog parlamenta to, naravno, i danas je upravo Đilas saopštio da su predlozi evroparlamentaraca, koji su inače uravnoteženi, njemu neprihvatljivi. Znate šta će on da uradi? On će najverovatnije da bojkotuje predsedničke i republičke izbore, za lokalne još uvek nije odlučio, a učestvovaće potpuno licemerno i šizofreno na beogradskim izborima najverovatnije.
Kako će on da ovu šizofreniju objasni svojim biračima, iskreno, mene baš briga i nas treba da je briga. Ono što nas je briga, Đilas je još na prolećnom svom glavnom odboru najavio da ako mu izbori ne budu po volji, a nisu mu već po volji, najavio je da će organizovati novo nasilje slično onom iz jula 2020. godine.
Kao što vidimo, sada dolazi na naplatu Đilasova ekstremna politika, lišena svake realnosti i veze sa stvarnošću. Taj Đilasov ekstremizam je dosegao toliki nivo da oni njemu naklonjene evroparlamentarce doživljava kao neprijatelje. Danas je očigledno to da je kada su ovi predlozi evroparlamentaraca ugledali svetlo dana i objavljeni su u medijama da je danas Đilas veoma bolno tresnuo na teren stvarnosti.
Međutim, kao što vidimo po njegovim saopštenjima, on nastavlja da živi u svojim halucinacijama. To je očigledno njegov kraj karijere. Šta znači njegova kuknjava ova od juče i od danas? On unapred kuka da je već izgubio izbore, a oni još nisu ni raspisani.
Sad da se vratim na ovaj sporazum. Dakle, nasilje na Cetinju je još pokazalo jednu stvar koja se tiče Mila i Đilasa. Pokazalo je da su oni isti. Znači, obojica su pokušavali da ruše državu. Postoji zapanjujuća sličnost između njih dvojice – izgovaraju iste laži, pravdaju nasilje, izazivaju krvoproliće, Milo dva dana četvrtog i petog, a Đilas početkom jula. Obojica rade i protiv Srbije i protiv Crne Gore, a jedina razlika je ta što Đilasa podržava oko 4% građana, a Mila Đukanovića do sada 30%. Obojica su izrazito anti-srpski nastrojeni, dok Đilas to krije a Milo ne mora.
Postoji frapantna sličnost između događaja na Cetinju 4. i 5. septembra i Đilasovskih demonstracija od 7. jula pa narednih šest-sedam dana. Ista matrica, ista opravdanja, isti pokušaj državnog udara, isti mehanizam izazivanja krvoprolića.
Znamo da su nekada DS i DPS bile sestrinske stranke. Danas DS, praktično, više ne postoji, ali vidimo da su danas SSP i DPS sestrinske stranke. Postoji još jedna sličnost ove dvojice – obojica su se silno obogatili, tj. opljačkali su državu i poseduju stotine miliona evra i završavam ovim – obojica imaju braću koja su im saučesnici, a Petar Petrović Njegoš je u „Gorskom vjencu“ lepo rekao: „NE bojim se od vražijeg kota, neka ga je kana gore lista, no se bojim od zla domaćega“.
Hvala vam. Živela Srbija!