Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik mr Đorđe Kosanić.

Zahvaljujem.

Poštovana ministarka sa saradnicima iz Ministarstva, poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama objedinjena rasprava o više već spomenutih predloga zakona.

Ja ću na početku reći da će poslanička grupa JS u danu za glasanje podržati sve predloge zakona, kako sam rekao, iz ove objedinjene rasprave.

Moj kolega Vojislav Vujić kao ovlašćeni ispred poslaničke grupe JS govorio je o svim predlozima zakona iz ove objedinjene rasprave, a ja ću danas govoriti i fokusiraću svoje izlaganje na dva predloga zakona. To su zakoni iz domena saradnje u oblasti odbrane. Prvi je Predlog zakona između Vlade Republike Srbije i Kraljevine Maroko, a drugi Predlog zakona je između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke.

Dakle, govorimo o predlozima zakona koji se tiču saradnje u oblasti odbrane. Pa, ministarka, ja danas ne mogu da ne krenem sa time da kažem da je Vojska Srbije danas mnogo, mnogo jača nego što je bio slučaj u vremenu iza nas. To svi mogu da vide i oni koji su nam prijatelji i koji nam nisu prijatelji. Celokupna vojna strategija Srbije kao vojničke zemlje je uvek bila orijentisana na samoodbrani. I Srbija kao zemlja koja sprovodi politiku neutralnosti, politiku saradnje sa partnerima i sa istoka i sa zapada, teži ka tome da imamo jaku vojsku, da razvijamo svoje vojne potencijale i svoju vojnu industriju.

Vraćajući se na same predloge zakona iz ove objedinjene rasprave, dakle, govorimo o predlozima zakona iz domena odbrane i prvi predlog zakona je između Vlade Republike Srbije i Kraljevine Maroko, treba reći da ovaj sporazum intenzivira saradnju između Srbije i Maroka i to u oblastima vojne industrije, vojnog obrazovanja i vojne medicine.

Sporazum će se sprovoditi zvaničnim posetama, programima obuke i obrazovanja, učešću na vežbama, konferencijama, seminarima, kao i na druge načine, kako se dve strane budu dogovorile.

Ali, ono što je za nas veoma važno kada govorimo o Kraljevini Maroko je njihov principijelan stav što se tiče naše južne pokrajine Kosova i Metohije. Dakle, Kraljevina Maroko nije priznala veštačku tvorevinu kvazi državu Kosovo. To je ono na šta zahvaljujemo toj državi.

Inače, kada je reč o saradnji između Srbije i Kraljevine Maroko, ta saradnja svakako može da bude na mnogo višem nivou, da tu saradnju u jednom trenutku uzdignemo do strateškog nivoa.

Kada govorimo o saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke, o saradnji u oblasti odbrane, moram da kažem da postoji veliki prostor da se saradnja između Srbije i Savezne Republike Nemačke, ne samo u domenu odbrane, već i u svim drugim segmentima podigne na jedan još viši, mnogo viši nivo.

Nemačka, nije tajna, je jedan od najvećih trgovinskih partnera Srbije i na strani izvoza i na strani uvoza, ali isto tako, jedna od zemalja koja ima najviše investitora u Srbiji. Sada kada govorimo o investitorima, moram da napomenem, ministarka, nadam se da ćete se složiti sa mnom, na Srbiju otpada 60%, tj. dolazi 60% svih investicija koje dođu na Zapadni Balkan. Dakle, kada kažem 60 i nešto posto dolazi u Srbiju, to govori o tome koliko investitori imaju poverenja u Srbiju. To govori, sa druge strane, da je Srbija jedna stabilna zemlja u svakom smislu i zato imamo ovakav jedan rezultat. A, sa druge strane, kada govorimo o Nemačkoj, moram da kažem da je Nemačka jedan od najvećih donatora što se tiče Srbije.

Inače, ovde ne mogu neke parametre da ne napomenem. Ukupna robna razmena, recimo, između Srbije i Nemačke je blizu šest milijardi evra. U Srbiji posluje oko 400 nemačkih kompanija. One zapošljavaju negde oko 60.000 radnika u Srbiji. I na kraju, treba reći da u Nemačkoj živi i radi negde oko 700.000 ljudi koji su srpskog porekla.

Na samom kraju, ne dužeći više, da kažem da će poslanička grupa JS u danu za glasanje podržati, pored dva predloga zakona o kojima sam sada govorio, dakle, predloge zakona između Srbije i Maroka i predlog sporazuma između Srbije i Savezne Republike Nemačke u oblasti odbrane, tako i druge predloge zakona iz ove objedinjene rasprave. Zahvaljujem.

Zahvaljujem mr Kosaniću.
Sledeći na listi uvaženi narodni poslanik Nebojša Bakarec.

Poštovani narodni poslanici, pre nego što skinem masku zaista bih pozvao građane da poštuju zdravstvene mere, da nose maske i na prvom mestu da se vakcinišu, jer znamo da je korona trenutno u uzletu, tako da imam tu molbu.

Naravno, poštovani predsedavajući, poštovana gospođo Vujović, poštovana gospođo Tanasković, poštovani gospodine generale Bandiću, ja ću nešto reći o Sporazumu sa Rusijom i osnivanju ovih kulturno-informativnih centara. Zaista mislim da imam neka tri dela koja su povezana sa ovim. Možemo imati značajnu i mi već imamo kulturnu saradnju, samo što ona može mnogo da bude bolja upravo zbog onoga što predviđa ovaj Sporazum.

Ovaj Sporazum upravo govori o društvenim i kulturnim i tradicionalnim vrednostima, govori o poboljšanju informisanosti javnosti, što je potrebno i nama o razvoju politički, informativnih, naglašavam političkih, ekonomskih, kulturnih, naučnih i obrazovnih procesa, kako u Srbiji tako i u Rusiji.

Sjajno je što će konačno, ja se nadam ove ili iduće godine, biti realizovano to da će Srbija dobiti kulturni centar u Moskvi, a posebno je dobro zato što ovaj zakon predviđa da obe države mogu osnivati i odeljenja, druge kulturne centre u drugim gradovima shodno svom dogovoru. Osnovni zadaci centara, i ovo je bitno da kažem zbog onoga narednog što ću reći, znači zadaci centara su realizacija programa društvene, kulturne, naučno-tehničke, informativne saradnje, upoznavanje javnosti države prijema, dakle na primer Srbije, sa istorijom, kulturom, unutrašnjom i spoljnom politikom, kako to stoji u Sporazumu Rusije i obrnuto, i naučno-tehnička, informativna saradnja.

Dakle, kada govorimo o ovoj kulturnoj, informativnoj saradnji i uopšte upoznavanjem sa politikom Rusije, pošto je i to predviđeno ovde Sporazumom, znači tu saradnju bi mogli uspostaviti, recimo, jednim predavanjem u ruskom kulturnom centru i upoznavanjem sa jednim od temeljnih ruskih zakona.

Dakle, u Državnoj Dumi, podsetiću vas, to je bilo pre osam godina, pa zato smo možda zaboravili, Ruske Federacije 11. juna 2013. godine donet je jedan izvanredan zakon. Dakle, savezni zakon broj 44 554-6 o izmenama i dopunama člana 5. Saveznog zakona o zaštiti dece od informacija štetnih po njihovo zdravlje i razvoj, a pročitaću to i na ruskom, a da bi videli kako to plemenito zvuči.

(Čita na ruskom jeziku.)

Dakle, ovo pominjem zbog prava na opstanak i tu bi naše dve zemlje mogle da razmene korisne informacije. Dakle, i Rusija i Srbija se suočavaju sa istim problemom - demografskim izumiranjem. Deca i maloletnici treba da budu zaštićeni od uticaja informacija koji su štetni po njihovo zdravlje i razvoj i mi bi mogli da razmislimo da donesemo, nakon konsultacija da vidimo kakva iskustva imaju Rusi u primeni svog tog zakona posle osam godina i uopšte vezano za demografiju kakva imaju iskustva u ovih 20 godina od kako je Vladimir Putin na vlasti, i taj zakon zato što porodica, roditeljstvo i potomstvo, dakle deca, majka i otac, to su tradicionalne, neprevaziđene i plemenite vrednosti koje obezbeđuju zdravo društvo, demografsku vitalnost naroda i koja pokazuje poštovanje prema predačkom nasleđu i omogućavaju zdravu i neometanu smenu generacija u Srbiji.

Sledeća tema u kojoj bi mogli da sarađujemo sa Rusijom i u skladu sa navodima iz ovog zakona i sporazuma, a poznajući prilike u Srbiji i Rusiji bilo bi jako dobro da Rusija upozna Srbiju sa svojim zakonskim mehanizmima za regulisanje rada onih NVO i političkih partija koje aktivno i agresivno deluju protiv države i protiv predsednika te države. Znači, konkretno Rusije.

U Rusiji je gotovo nezamisliva ovakva antidržavna aktivnost pojedinih stranaka i NVO kakva postoji u Srbiji. I u Rusiji je nezamisliva, na primer, dehumanizacija predsednika države i njegove porodice kakva postoji u Srbiji i ovde jasno, da vas podsetim, postoji višegodišnja agresivna kampanja koja ima za cilj dehumanizaciju i decivilizaciju predsednika Vučića i njegove porodice.

Pojedine političke grupe, mediji i NVO su dobili, vezano za izbornu kampanju, koja je praktično već počela, iako izbori nisu raspisani, striktni nalog da ovo što sam pomenuo rade do kraja izborne kampanje, kao prioritet. Taj nalog za demonizaciju koji su dobili, i to smo videli prethodnih nedelja je počelo, uključio je i suprugu predsednika Vučića, Tamaru, uključuje i njihovog četvorogodišnjeg sina Vukana i Vučićevu ćerku Milicu i starijeg sina Danila i roditelje, Angelinu i Anđelka, i brata Andreja, pa čak i bivšu suprugu Kseniju.

Izneću vam jedan primer. Dakle, počeli su pre 10-ak dana da napadaju potpuno bez ikakvog osnova suprugu predsednika Vučića. Znači, prvo je Đilasov portal „Direktno“ 25. avgusta objavio nepotpisani sramni tekst pod nazivom „Jel to Srbija na prodaju“ i u tom tekstu su suprugu predsednika Vučića optužili da prodaje i izdaje Srbiju. Potpuno maloumno.

Tome se pridružio nekoliko dana kasnije, konkretno 28-og, list „Danas“ koji je nastavio tamo gde je Đilasov sajt „Direktno“ nastavio, a istovremeno targetirajući suprugu predsednika Vučića ovi mediji su istovremeno targetirali i četvorogodišnjeg Vukana, sina Tamare i Aleksandra Vučića.

List „Danas“ je u svom vikend izdanju od 28. avgusta objedinio ne samo ovu gadost koju sam sada izrekao, nego su hvalili onaj bolesni tvit, onog anonimnog bolesnika koji je proklinjao i pretio deci predsednika Vučića, otprilike 26-og. Dan kasnije, 27-og, bivši predsednik NUNS, saradnik televizije N1 i televizije „Nova S“, Slaviša Lekić je objavio sramni tvit u kojem priziva metak za predsednika Vučića. Sve to je objedinio list „Danas“ u svom vikend izdanju i prvih šest strana, pazite, je posvećeno, to su sve političke strane, isključivo blaćenju predsednika Vučića i njegove porodice. Nećete verovati, posvetili su blaćenju predsednika Vučića čak i sportsku, 18. stranu, gde je potpuno bezrazložno neka osoba koja se zove Vladimir Vuletić, koja sa sportom nikakve veze nema, dobila intervju i ceo intervju je posvećen na sportskoj strani blaćenju predsednika Vučića.

U svom glavnom tekstu i na naslovnoj strani su objavili slike predsednikove supruge koja se uopšte ne bavi politikom, ni na koji način, i objavili su sledeće sramotne stvari. Kaže, već na naslovnici, „Aleksandar Vučić ima ogroman problem budući da ne može da se pohvali članovima svoje porodice, pa se mora osloniti na ženu“, i to se ponavlja i u unutrašnjem tekstu. Ova uvreda „Danasa“ je zasnovana na višegodišnjim lažima koje gradi sam list „Danas“. To je ona mantra, citiram, o zlom Vučiću i njegovoj zloj porodici, a onda se ta laž uzima zdravo za gotovo i proglašava se činjenicom na kojoj se grade nove neistine, i to je radio list „Danas“ u svom vikend izdanju koje sam pomenuo.

Drugo, ova uvreda je i mizogene prirode. List „Danas“ koji je antimizogen pretpostavlja i uzima, kaže, aludira da je oslanjanje eventualno muškarca na ženu nešto loše, a nije, naravno.

Sledeće kaže list „Danas“… Naravno, istina je sledeća, samo da kažem, predsednik Vučić se uvek i neskriveno ponosi svim članovima svoje porodice. On realno gledano ima čime da se ponosi. Takvim članovima porodice bi se rado pohvalio svaki normalan čovek, ali ne i ljudi iz „Danasa“, a jedini problem koji predsednik Vučić ima je to što mu upravo „Danas“ i slični mediji godinama dehumanizuju porodicu.

„Danas“ nastavlja sa monstruoznim uvredama i kaže sledeće, govoreći o porodici i članovima porodice predsednika Vučića, kaže: „Njegov mlađi brat je nezvanični vlasnik Republike Srbije“. Nećete verovati, to zaista stoji u „Danas“. Onda kaže dalje: „Stariji sin je zli Marko Milošević sa Aliekspresa, a bivša žena je marginalna režimska novinarka.“ Mislim, prosto neverovatno.

Ova rečenica koju sam upravo sad citirao najbolje oslikava profil neistina Đilasovskih medija i onaj zadatak koji sam pomenuo da su dobili u kampanji, a to je odstreliti sve članove Vučićeve porodice. Sad vidite, svakom članu Vučićeve porodice oni u sklopu dehumanizacije dodeljuju nekakvu ulogu kao nosioca nekakvog „zla“.

Tako je čestiti brat predsednika Vučića, Andrej, postao, pazite, nezvanični vlasnik Republike Srbije. Tako je nesebični predsednikov sin Danilo postao zli Marko Milošević, za ne verovati, a tako je divna i profesionalna Ksenija Vučić postala, pazite, zamislite, marginalna režimska novinarka. Naravno, kada govorimo o onome što su radili predsednikovoj supruzi, tako je časna i humana Tamara Vučić postala neko ko, citiram, „prodaje i izdaje Srbiju“.

Mislim, u čemu se sastoji krivica predsednika Vučića i članova njegove porodice? Pa, nema krivice. Oni su krivi jedino zbog toga što postoje. Predsednik Vučić smeta ovim medijima i pojedinim nevladinim organizacijama zbog toga što svi oni i političkim strankama đilasovske provinijencije, zbog toga što svi oni već 10 godina ne mogu da nastave da pljačkaju Srbiju, ne mogu da šire svoje pljačkaške i medijske biznise. Mislim, samo da uporedim, tako su Jevreji bili krivi nacistima samo zbog toga što postoje.

Sad, još jedna tema. Bilo bi korisno da ovakav sporazum kakav ćemo potpisati sa Rusijom potpišemo i sa Crnom Gorom, koja, nažalost, to još uvek ne želi. Nasilje na Cetinju, to je i te kako u vezi sa ovim, koje je organizovao Milo Đukanović, je ovde u Srbiji izazvalo zebnju i zabrinutost. Tu se pokazuje pogubnost politike koja Srbiju i Rusiju doživljava kao neprijatelje.

Šta je uzrok onog ludila i histerije koje smo videli? Mržnja prema Srbiji, mržnja prema Srbima, mržnja prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a možda i sve zajedno. Mislim sprski, da se podsetimo, patrijarsi su oduvek bez problema posećivali Crnu Goru i prisustvovali ustoličenjima crnogorskih mitropolita i to baš na Cetinju. I prvi put u istoriji SPC to je postao problem. Zbog čega? Zbog toga što se propali diktator, Milo Đukanović, osetio ugroženo, a Milovo nasilje na Cetinju je pokazalo da je cela njegova višegodišnja priča i mantra o građanskoj državi i multietničkom i multikonfesionalnom skladu, sve je to čista laž i da počiva na potpunoj diskriminaciji i segregaciji srpskog naroda i srpske crkve u Crnoj Gori.

Podsetiću samo kratko na neke naučne činjenice, jer to je potrebno i to je potrebno da mi i Rusija zajedno probamo da objasnimo ovoj trećoj državi, Crnoj Gori. Dakle, naučne činjenice o Crnoj Gori kažu da stanovnici Crne Gore govore srpskim jezikom. Inače, crnogorski jezik je subdijalekt srpskog jezika. I svi govori srpskog jezika na području Crne Gore pripadaju štokavskom narečju i ijekavskom izgovoru srpskog jezika, a pravoslavni Crnogorci su etnički Srbi, a pravoslavna crkva u Crnoj Gori je oduvek bila srpska, a državnost Crne Gore je postojala samo od 1878. do 1918, četrdeset godina i to je bila državnost Srba u Crnoj Gori.

Istorijska i etnološka nauka određuju Crnogorce kao etničke Srbe. I to potvrđuju svi popisi stanovništva, do, nažalost, onog komunističkog 1948. kada je nastala nova nacija.

Pomenuo sam ovde i izbore i kratko ću samo da se osvrnem na to, jer danas imamo ekskluzivne vesti. Juče sam, inače, u tekstu u „Informeru“ tačno potpuno predvideo šta će uraditi Dragan Đilas. I danas smo povodom predloga izbornih evroparlamentaraca, tiče se i ovog parlamenta to, naravno, i danas je upravo Đilas saopštio da su predlozi evroparlamentaraca, koji su inače uravnoteženi, njemu neprihvatljivi. Znate šta će on da uradi? On će najverovatnije da bojkotuje predsedničke i republičke izbore, za lokalne još uvek nije odlučio, a učestvovaće potpuno licemerno i šizofreno na beogradskim izborima najverovatnije.

Kako će on da ovu šizofreniju objasni svojim biračima, iskreno, mene baš briga i nas treba da je briga. Ono što nas je briga, Đilas je još na prolećnom svom glavnom odboru najavio da ako mu izbori ne budu po volji, a nisu mu već po volji, najavio je da će organizovati novo nasilje slično onom iz jula 2020. godine.

Kao što vidimo, sada dolazi na naplatu Đilasova ekstremna politika, lišena svake realnosti i veze sa stvarnošću. Taj Đilasov ekstremizam je dosegao toliki nivo da oni njemu naklonjene evroparlamentarce doživljava kao neprijatelje. Danas je očigledno to da je kada su ovi predlozi evroparlamentaraca ugledali svetlo dana i objavljeni su u medijama da je danas Đilas veoma bolno tresnuo na teren stvarnosti.

Međutim, kao što vidimo po njegovim saopštenjima, on nastavlja da živi u svojim halucinacijama. To je očigledno njegov kraj karijere. Šta znači njegova kuknjava ova od juče i od danas? On unapred kuka da je već izgubio izbore, a oni još nisu ni raspisani.

Sad da se vratim na ovaj sporazum. Dakle, nasilje na Cetinju je još pokazalo jednu stvar koja se tiče Mila i Đilasa. Pokazalo je da su oni isti. Znači, obojica su pokušavali da ruše državu. Postoji zapanjujuća sličnost između njih dvojice – izgovaraju iste laži, pravdaju nasilje, izazivaju krvoproliće, Milo dva dana četvrtog i petog, a Đilas početkom jula. Obojica rade i protiv Srbije i protiv Crne Gore, a jedina razlika je ta što Đilasa podržava oko 4% građana, a Mila Đukanovića do sada 30%. Obojica su izrazito anti-srpski nastrojeni, dok Đilas to krije a Milo ne mora.

Postoji frapantna sličnost između događaja na Cetinju 4. i 5. septembra i Đilasovskih demonstracija od 7. jula pa narednih šest-sedam dana. Ista matrica, ista opravdanja, isti pokušaj državnog udara, isti mehanizam izazivanja krvoprolića.

Znamo da su nekada DS i DPS bile sestrinske stranke. Danas DS, praktično, više ne postoji, ali vidimo da su danas SSP i DPS sestrinske stranke. Postoji još jedna sličnost ove dvojice – obojica su se silno obogatili, tj. opljačkali su državu i poseduju stotine miliona evra i završavam ovim – obojica imaju braću koja su im saučesnici, a Petar Petrović Njegoš je u „Gorskom vjencu“ lepo rekao: „NE bojim se od vražijeg kota, neka ga je kana gore lista, no se bojim od zla domaćega“.

Hvala vam. Živela Srbija!

Zahvaljujem.
Sledeća na listi, uvažena narodna poslanica, Samira Ćosović.

Zahvaljuje, predsedavajući.

Nekoliko važnih bilateralnih sporazuma danas je pred nama. Ti sporazumi su rezultat saglasnosti volja Republike Srbije i nekoliko drugih država da uspostave ili unaprede saradnju u različitim oblastima.

Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Maroko o saradnji u oblasti odbrane ima za cilj stvaranje pravnog okvira, neophodnog za saradnju dve države u oblasti odbrane.

Potpisivanjem ovog sporazuma, dve države iskazuju spremnost i opredeljenje za nastavak intenzivne bilateralne saradnje između dva ministarstva i dve vojske. Saradnja se može odvijati kroz više oblasti kao što su obuka i vojne vežbe, industrija odbrane, informaciona bezbednost i sajber odbrana, razmena iskustava i stručnosti, vojno zdravstvo i druge. Smatram da je unapređenje saradnje u oblasti odbrane važno i neophodno, kao bitan elemenat globalne bezbednosti i stabilizacije.

Pored Kraljevine Maroko, Vlada Republike Srbije potpisala je Sporazum o saradnji u oblasti odbrane i sa Vladom Savezne Republike Nemačke. Sporazumom se dve države obavezuju da u duhu partnerstva i uzajamne saradnje razvijaju i dobre odnose u oblasti odbrane, radi poboljšanja uzajamnog poštovanja, poverenja i razumevanja, poštujući partnerstvo za mir.

Tako će unapređenje saradnje između dva Ministarstva odbrane i oružanih snaga dve države u oblastima od obostranog interesa unaprediti sveukupno dobre odnose Srbije i Nemačke.

Podsetiću da je Nemačka najveći trgovinski partner Srbije i što se tiče izvoza i što se tiče uvoza. Verujem da će Sporazum u oblasti odbrane postojeću dobru saradnju između Nemačke i Srbije dodatno ojačati. Smatram da je otvorenost za uspostavljanje saradnje u svim oblastima od obostranog interesa i da je treba unapređivati dalje kako bi došlo do vidljivijih rezultata.

Danas takođe usvajamo i amandman na Montrealski protokol. Ja ću iskoristiti priliku da se osvrnem na način na koji nam donošenje ovog značajnog dokumenta iz oblasti zaštite životne sredine pokazuje put kako da se kao globalna zajednica postavimo prema pretnji koju klimatske promene predstavljaju, ne samo našoj državi nego čitavoj planeti.

Montrealski protokol usvojen je kao odgovor u to vreme na nedavno otkrivena oštećenja ozonskog omotača, poznatih kao ozonske rupe, nakon što je pronađeno da jedinjenja poput freona i halona koja se pretežno koriste u proizvodnji frižidera, klima uređaja, aerosola, odnosno boca za sprejeve, značajno oštećuju ozonski omotač koji štiti našu planetu od ultra ljubičastog zračenja koje je kao jedno od negativnih posledica po zdravlje ljudi, ima znatno veći rizik.

Pre svega, značaj ovog protokola je u tome što je, verovatno, najuspešniji međunarodni dogovor iz oblasti zaštite životne sredine. Pokazalo se da je, pre svega, značajno da države koje su najveće i koje imaju najveću ulogu u kreiranju samog problema moraju da preuzmu vodeću poziciju u njegovom rešavanju i da povedu ostale države, kao i da omoguće podršku manje razvijenim državama, kako bi uspešno izvršile tranziciju.

Jedna od prvih zemalja koje su zagovarale dogovor o hemikalijama koje štete ozonskom omotaču tada su bile SAD. To je omogućilo da se veliki broj zemalja od starta aktivno uključi u pronalaženje rešenja. Još značajnije je bilo to što je prvi dogovor bio zasnovan na tome da je neophodan visok nivo kooperacije i jedan od prvih dogovora koji je napravljen bio je da potpisnice sporazuma mogu da trguju ovim supstancama samo sa drugim državama koje su, takođe, potpisale protokol, što je poslalo signal svim državama o nivou urgentnosti i značaju problema.

Takođe, pokazalo se da je neophodno jasno odrediti i konkretno navoditi šta je tačno zabranjeno i da ovakva rešenja za zaštitu životne sredine ne smeju da budu previše opširna i nejasna. Konkretno navođenje supstanci na koje se odnosi, i procesa, i proizvoda gde se one pretežno koriste omogućilo je brzo rešavanje problema i pronalaska odgovarajućih alternativa.

Takođe, pokazalo se značajnim da se uključi i privreda i industrija u pregovore i donošenje odluka. Prilikom donošenja ovog protokola industrijski proizvođači su bili uključeni od samog starta pregovara i aktivno su sarađivali u cilju pronalaska najboljeg rešenja.

Ono što treba reći jeste da nije dovoljno samo donositi zabrane, bez ikakvog obzira na privredu, kao što je ovaj protokol, proizvođačima koji su prestali da koriste proizvode zabranjenih hemikalija. Dobili su benefite, ali finansijsku i stručnu podršku kako bi mogli da razviju manje štetne proizvode i alternativu.

Mi danas usvajamo i promene iz Kigalija koje su još jedan važan korak. Montrealski protokol je nekoliko puta menjan, kako bi se, između ostalog, omogućila kontrola novih hemikalija i stvaranje finansijskog mehanizma koji bi omogućio zemljama u razvoju da sprovode taj sporazum. Multilateralni fond za implementaciju Montrealskog protokola, finansijski mehanizam protokola obezbedio je zemljama u razvoju više od 3,5 milijardi dolara za postepeno ukidanje OSD.

Važan korak je napravljen u oktobru 2016. godine kada je protokol izmenjen tako da uključi mere kontrole za smanjenje hidrohlor ugljenika, koji se koristi kao zamena za supstance koje oštećuju ozonski omotač. Međutim, pojedini hidrohlor ugljenici mnogo više doprinose klimatskim promenama od ugljen dioksida. Zemlje koje su ratifikovale amandman iz Kigalija, obavezale su se da u narednih 30 godina smanje proizvodnju i potrošnju HFC za više od 80%.

Ono što sve sporazume koji su danas na dnevnom redu povezuje jeste da su oni okrenuti budućnosti i zato će poslanička grupa Socijaldemokratske partije podržati ove sporazume u danu za glasanje.

Zahvaljujem narodnoj poslanici Ćosović.

Sledeći na listi, uvaženi narodni poslanik Uglješa Mrdić.

Zahvaljujem gospodine Krkobabiću.

Uvažena ministarko, gospođo Vujović, uvažena gospođo Tanasković, drage kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije.

Danas su pred nama i te kako važni sporazumi. Podržavam naročito sporazume u oblasti odbrane i sa našom prijateljskom državom Kraljevinom Maroko koja se pokazala kao nama prijateljska država, jer je među onim državama koje ne priznaje nelegalnu državu Kosova i koja smatra da su Kosovo i Metohija južna srpska pokrajina.

Takođe, mi sa Nemačkom imamo nikada bolje odnose u istoriji, odlične odnose što se tiče ekonomije i privrede i tako je što se tiče politike odbrane. Takođe, raduje me i sporazum sa prijateljskom Ruskom Federacijom u oblasti kulture. Rusija dosta pomaže Srbiji i srpskom narodu. Mi smo pružili ruku prijateljstva Rusiji i saradnja sa Ruskom Federacijom u svim oblastima je jako dobra.

Želeo bih u par rečenica da se osvrnem i na ono o čemu smo juče govorili, a to je Zakon o zaštiti potrošača. Istakao bih samo jedan podatak da je najveća prosečna plata u Republici Srbiji od opština, na teritoriji opštine Vračar, iznosi 107.000 dinara. Najveća prosečna plata je upravo na onoj opštini gde ima i najviše pristalica politike Đilasa, Marinike Tepić i Vuka Jeremića. Kada kažem najviše pristalica, ne kažem da ih ima više nego pristalica politike Aleksandra Vučića na Vračaru, ali u zbirnom broju u odnosu na njihove aktiviste i članstvo, Đilas ima saborce upravo među onim ljudima koji su dobili najviše od Srbije, a svaki građanin Srbije treba da veruje u politiku Aleksandra Vučića, jer vidite da su osetili benefit i oni koji su protiv SNS i Aleksandra Vučića.

Prosečna plata u vreme Đilasa i žutih je bila oko 320 evra, 2012. godine. Sada je prosečna plata oko 560 evra, tačnije preko 560 evra, a na Vračaru je 107.000 dinara. Dakle, državno rukovodstvo vodi računa o interesima svih građana Srbije, da svi imaju koliko je to moguće, veće i plate i penzije.

Najveću pažnju u današnjem izlaganju bih izdvojio na temu studentskog stanovanja zato što je tom politikom država pokazala da brine o mladima. Danas mladi ne odlaze iz Srbije kao što su odlazili za vreme DS i njihovih koalicionih partnera. Danas mladi ostaju u Srbiji zato što veruju u Srbiju, zato što veruju u politiku Aleksandra Vučića.

Što se tiče studentskog stanovanja, želim da kažem da studentski domovi i u Beogradu i širom Srbije nikada nisu bili u boljem stanju. Samo ću se osvrnuti na podatke koje sam dobio što se tiče Studentskog centra Beograd. Studentski domovi u Beogradu su na zavidnom nivou u pogledu i kvaliteta smeštaja i ishrane i svih ostalih benefita za naše drage studente. Država stalno ulaže da bi obezbedila što optimalnije uslove za učenje i život studenata u našem glavnom gradu i u drugim gradovima, a da podsetim, ukupno imamo osam studentskih centara, 39 studentskih domova u Srbiji i 29 studentskih restorana.

Primera radi, u studentskom domu „Studentski grad“ na Novom Beogradu, sve sobe imaju klimu, internet, zamenjen nameštaj i sređena su kupatila u svim sobama. Inače, taj studentski dom „Studentski grad“ je najveći studentski dom ne samo u Beogradu, nego i na prostoru bivše Jugoslavije.

Kakve su cene smeštaja? Nikad bolje. Cena smeštaja na mesečnom nivou u studentskim domovima iznosi između 1.000 i 2.000 dinara za sve studente, zavisno od kategorije doma. Ovi domovi koji imaju kupatilo u svim sobama i gde je zamenjen nameštaj tu cena ide do 2.000 za ceo mesec.

Što se tiče ishrane, cena ishrane za studente na dnevnom nivou u studentskim restoranima iznosi 171 dinar dnevno. Tačnije, cena doručka je 40 dinara, ručka, 72 dinara i večere 59 dinara. Takav odnos cene i kvaliteta ne postoji u Evropi, a to je omogućila država Srbija, to je omogućio predsednik Aleksandar Vučić, da i studenti koji iz unutrašnjosti dolaze da žive u Beogradu, da se i školuju i da imaju kvalitetne uslove, povoljne uslove i da može svaka porodica da priušti da ima studenta.

Ove cene pokazuju, ja samo želim da podvučem, sledeći podatak: prosek za smeštaj i ishranu iznosi na mesečnom nivou između 50 i 60 evra, a samo da vam kažem da je prosečna cena iznajmljivanja stana na perifernim delovima Beograda oko 150 evra, plus troškovi. A gde su troškovi za hranu naših dragih studenata?

Prema tome, i ova politika i Studentskog centra i Ministarstva prosvete i Vlade Republike Srbije, predvođena i našoj premijerkom Anom Brnabić i našim predsednikom Aleksandrom Vučićem, pokazuje da se vodi računa o studentima, vodi se računa o mladima, vodi se računa da se naši mladi školuju, ostanu u državi i nađu poslove.

Želim da istaknem, pošto nam je ovde prisutna i naša draga ministarka za zaštitu životne sredine, gospođa Irena Vujović, i vaše ministarstvo, tj. vi lično, ste učestvovali u akcijama da bude zdraviji život u studentskim domovima Beograda i ako se ne varam, ukupno ste u toku ove i prošle godine zasadili 500 sadnica okolo studentskih domova na teritoriji glavnog grada Srbije. Dakle, o svakom sektoru se vodi računa.

A protiv svega ovoga što sam nabrojao su Dragan Đilas, Marinika Tepić i Vuk Jeremić. Oni su protiv svega ovoga i oni žele referendumsku atmosferu u Srbiji, što pokazuju i preko ovih tekstova putem Đilasovih portala. Oni žele da naprave atmosferu za i protiv Aleksandra Vučića, tj. za i protiv Srbije. Oni koji su protiv Aleksandra Vučića, oni su protiv Srbije. Oni su protiv jake Srbije, ali su oni za jakog Đilasa i Vuka Jeremića i Mariniku Tepić, da dođu na vlast, da se vrate na vlast i da njihovi džepovi postanu još teži a oni još bogatiji, a još jači njihovi bankovni računi u zemlji i inostranstvu.

Ali, na sreću, većina naroda u Srbiji je za Srbiju, a kada je neko za Srbiju, on je za Aleksandra Vučića i njegovu politiku. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vuk Mirčetić.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Poštovana ministarko sa saradnicom, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, danas se pred nama nalaze važni nacrti zakona i ja ću iskoristiti svoje vreme u plenumu da pričam o sporazumima koje je potpisala Republika Srbija.

Pre svega, želim da istaknem da ovo nije prvi put da mi u plenumu pričamo o sporazumima i samo potpisivanje sporazuma i ratifikovanje istih znači da Srbija ima prijatelje svuda u svetu.

Uzimajući u obzir saradnju u oblasti odbrane kao važan element globalne stabilnosti i stabilizacije, mogu da kažem da mi je drago da su dva sporazuma upravo u oblasti odbrane. Jedan od sporazuma o kojima danas diskutujemo je Sporazum sa Marokom u oblasti odbrane koji je u ime Republike Srbije potpisao ministar Selaković.

Juče sam imao telefonski razgovor sa ambasadorom Srbije u Maroku, dr Ivanom Bauerom i saglasili smo se da je odnos sa Marokom od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju zbog njihovog odlučnog stava kada je u pitanju proglašenje tzv. države Kosovo. Sam sporazum kao krovni dokument otvara veći prostor za unapređenje saradnje u oblasti odbrane, a to je oblast u kojoj mi možemo zaista, zaista mnogo da ponudimo, od vojno-obrazovne i vojno-medicinske preko vojne-vojne do vojno-ekonomske i vojno-tehničke saradnje.

Još jedan sporazum u oblasti odbrane je Sporazum koji smo potpisali sa Nemačkom. Kao što su prethodni govornici rekli, sam naš dosadašnji odnos sa Nemačkom može da se okarakteriše, odnosno saradnja može da se okarakteriše kao dobra, a ovaj sporazum omogućava još bolje unapređenje saradnje, na obostrani interes. Za samu Nemačku, kao i za ostale velike i važne države, je saradnja sa Srbijom od izuzetnog značaja, s obzirom na to da je Srbija važan faktor stabilnosti i mira u ovom delu Evrope.

Kao članu Odbora za kulturu i informisanje, meni je veoma drago da je jedan od sporazuma o kojem mi danas ovde diskutujemo Sporazum koji smo potpisali sa Ruskom Federacijom. To je Sporazum o osnivanju i uslovima delatnosti kulturno-informativnih centara.

Ovim sporazumom se osnivaju dva centra. Jedan centar je Kulturni centar Srbije u Moskvi, dok Rusija u Srbiji osniva Ruski centar za nauku i kulturu u Beogradu. Ono što je izuzetno važno, jeste održavanje i očuvanje kulture i tradicije Srbije u Rusiji i Rusije u Srbiji.

Posebno me raduje što je jedan od osnovnih zadataka ovih centara koji piše u ovom sporazumu podrška sunarodnicima u inostranstvu. Dakle, da se zaštite njihovi interesi.

Imajući u vidu predložene sporazume i samo unapređenje bezbednosnog okruženja, jasno se vidi da se na prvom mestu i ovde stavljaju građani i njihova bezbednost. Nama kao predstavnicima vlasti je od izuzetnog značaja i izuzetno nam je važno da pokažemo da su građani najvažniji.

U prethodnom periodu smo snažno radili na tome da napravimo sigurno poslovno okruženje i da omogućimo da Srbija napreduje i bude prva.

Mi moramo da se odvikavamo od toga da Srbija pobeđuje samo u sportu. To je, naravno, dobro i to je, naravno, važno, ali je za građene Republike Srbije još važnije da vide da Srbija pobeđuje i u rastu i u razvoju.

Smatram da je prethodni period nedvosmisleno pokazao da Srbija gleda u budućnost. Ne volim da pričam o prethodnom periodu, jer prethodni period i arterije iz prethodnog perioda govore sami o sebi. Građani Republike Srbije dobro pamte prethodni period i političare koji su tada bili na vlasti. A danas ti isti reciklirani političari iz prošlosti pokušavaju da na najrazličitije i najkreativnije moguće načine dođu na vlast. Na sve, apsolutno sve načine, osim na onaj jedan jedini, kako treba, a to je putem izbora. A zašto? Zbog toga što znaju šta narod misli o njima.

Hajde da pričamo onim jednostavnim narodskim jezikom, da se razumemo i da nazovemo stvari pravim imenom. Mi s jedne strane imamo opoziciju koja je okupljena oko Dragana Đilasa i ja tu ne pričam uopšteno. Dakle, šta god vam neko pričao, bilo ko iz opozicije, bilo koja da je stranka u pitanju, bilo koji da je pokret, ili kako god da ga nazovu, deo je tog bivšeg režima. Svi se sećamo i pričali smo o tome šta je bivši režim uradio i šta može da ponudi građanima Republike Srbije.

Za sve vreme koje su oni bili na vlasti, šta su uspeli da urade? Uspeli su da rade i pokazali su da rade jedino za sebe i za svoje interese, a sada su naprasno smislili da mogu nešto drugačije. Da vam kažem, ono što oni govore najbolje govori o njima samima.

Neka pričaju oni šta hoće, to je njihova stvar, ali još jednom moram da naglasim, još jednom moram da pitam, dokle ćemo više da trpimo i da slušamo pretnje na račun predsednika i njegove porodice? Ako pomenemo imena Danilo, Milica, Vukan, ja sam uveren da svi u sali, a verujem i veliki deo građana Republike Srbije znaju na koga se misli. Da li znamo kako se zovu deca bilo kog opozicionog političara? Ja ne znam. Verujem i da većina građana Republike Srbije isto to ne zna, ali ne zbog toga što mi nismo informisani, nego zbog toga što to apsolutno nije bitno. Šta je bitno ko je čije dete? Dakle, da se ostavimo pretnji deci, da se ostavimo tih stvari, to zaista nije u redu.

Mi moramo da shvatimo, i to sam nekoliko puta rekao, da pretnja samo jednom ukoliko se obistini, ona više nije pretnja. Hajde da se to ne desi. Dakle, rekli smo da sa jedne strane imamo reciklirane političare iz prošlosti, sa druge strane imamo predsednika Aleksandra Vučića, a napornim i predanim radom predsednika Vučića i njegovom odgovornom politikom građani danas osećaju boljitak.

Kada pričamo o boljitku tu ne pričamo uopšteno, već konkretno mislim na povećanje plata i penzija, na infrastrukturu, na nove puteve, na bolnice. Kada pogledamo koliko je samo fabrika otvorio u prethodnom periodu Aleksandar Vučić, koliko je tu novih radnih mesta, jasno se vidi u kom pravcu danas ide Srbija. Onoliko fabrika koliko je Aleksandar Vučić otvorio, svi iz opozicije da se skupe, mislim da ne bi mogli ni da okreče.

Ono što nas motiviše da radimo još jače i još više jeste upravo to što građani Republike Srbije vide da je Srbija nepovratno otišla napred i da više niko i ništa ne može da je vrati unazad. Na nama je da uradimo sve što je do nas da Srbija nastavi da raste i da bude značajan faktor i na Balkanu, i na mapi Evrope, i na mapi sveta. Na nama je da nastavimo da radimo savesno i dogovorno i da se borimo da Srbija u narednom periodu napreduje još više.

Takvo okruženje, dakle, okruženje u kojem napredujemo privlači i nove investitore i samim tim, ukoliko imamo nove investitore, imamo nova radna mesta, poboljšanje standarda građana itd.

Podsetiću još jednom koji su to prioriteti Vlade Republike Srbije. To su: ubrzane reforme… Naravno, imamo šest prioriteta, dva od šest su ubrzane reforme i ekonomsko osnaživanje Republike Srbije.

Sporazumi i predlozi zakona o kojima mi danas pričamo su u skladu sa prioritetima Vlade Republike Srbije i zajedničko im je unapređenje okruženja i to što pomažu da Srbiju pomeramo na bolje, da Srbija napreduje. To je suština ekonomske politike Republike Srbije. To je ono zašta se zalaže predsednik Aleksandar Vučić. To je ono zašta se zalažemo svi mi ovde, da građani Republike Srbije osete napredak i osete boljitak.

Zato, moramo još snažnije da pružimo podršku predsedniku Vučiću, moramo da radimo još jače, još marljivije i da se još snažnije borimo za Srbiju, jer mi drugu Srbiju nemamo.

Zbog toga ću u danu za glasanje podržati predložene sporazume. Pozivam koleginice i kolege narodne poslanike da takođe podrže sporazume i da zajedno nastavimo da se borimo još jače i još marljivije, jer nema predaje. Predaja nije opcija. Živela Srbija!