Zahvaljujem.
Sledeći na listi je uvaženi narodni poslanik prof. dr Marko Atlagić.
Izvolite.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, dozvolite da kažem da ću, kao i moje kolege, podržati ove sporazume.

Posebno ću nekoliko rečenica da kažem o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između vlada zemalja Republike Srbije i Ruske Federacije kada je u pitanju formiranje kulturno-informacionih centara.

Odmah da kažem da to nije došlo preko noći. Ovo ima svoju tradiciju, svoju istoriju koja seže vekovima unazad. Dozvolite da kažem da je prijateljstvo Srba i Rusa građeno zaista vekovima, ne samo u kulturnom, istorijskom, duhovnom, antifašističkom, nego i u političkim vezama.

Rusi nastanjeni u Srbiji, arhitekte i naučnici raznih struka bukvalno su preporodili Srbiju krajem 19. i početkom 20. veka i ostavili izuzetan trag dajući veliki doprinos kako nauci, tako univerzitetu, baletu, opere, arhitekture, heraldike, pa i stripa.

Kralj Aleksandar Karađorđević je smatran prijateljom Rusa. Upravo uz njegovu podršku, poštovani narodni poslanici, i srpskog patrijarha Varnave otvoren je 1933. godine Ruski dom u Beogradu. Naglašavam posebno, u svetu danas postoji preko 60 ruskih domova, ali, naglašavam ali, samo je beogradski Ruski dom namenjen druženju Rusa i Srba. To nam, zaista, govori nešto.

Neke najlepše zgrade i kuće u Beogradu projektovali su upravo ruski arhitekti. Do 1925. godine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca funkcionisalo je 17 ruskih škola.

Ono što je veoma važno da naglasim radi građana Republike Srbije, Srbi i Rusi, kao dva naroda, nikada nisu bili u ratnim sukobima. To je jako važno zbog naših prijateljskih odnosa. Naprotiv, mnogi Srbi prateći putokaz pravoslavne vere bežali su od unijaćenja i katoličenja i u 18. veku naselili dve oblasti carske Rusije, Novajuserbiju i Slavenoserbiju.

Nadalje, ono što je jako važno, to je da je Rusija bila jedini spoljno-politički saveznik Srbije od 1804. do 1813. godine, za vreme Prvog srpskog ustanka.

Poštovani narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, naš srpski, crnogorski Petar Drugi Petrović Njegoš, upućen po amanetu Svetog Petra cetinjskog – mol' se Bogu i drž' se Rusije, je 6. marta 1835. godine u Sankt Peterburgu rukopoložen za vladiku Crne Gore i brda.

Poštovani narodni poslanici, samo dan nakon austrijskog ultimatuma Srbiji 1914. godine, srpski kralj Aleksandar Karađorđević tražio je savet od ruskog cara Nikolaja Dugog Romanova, a on mu je poslao čuveni odgovor koji glasi: „Rusija ni u kom slučaju neće ostaviti Srbiju“.

Uloga Rusije u Drugom svetskom ratu je nemerljiva. Preko 26 miliona Rusa dalo je živote za oslobođenje od fašizma i ugradila svoje živote u temelje slobode čitavog slobodoljubljivog sveta. Samo za slobodu Beograda Rusija je dala preko hiljadu života. Srbi i Rusi su narod istog korena, iste pravoslavne vere, skoro istog pisma i jezika. To nas dodatno povezuje i učvršćuje.

Poštovani narodni poslanici, veliki Dositej Obradović bio je izvor pokušaja da se pokrene duhovni život u jednom srednjeevropskom prozapadnom pravcu. Kako znate, Dositej je bio zapadnjak, govorio je više zapadnih jezika, divio se engleskoj kulturi, a tvrdio je da su Engleskinje najbolje žene na svetu. Tu se prevario, bolje su Srpkinje. Ali, čim je prešao u Srbiju, nakon što ga je Karađorđe pozvao, koji je inače, kako znate, bio sklon Austriji, rekao je, citiram: „Karađorđe, okreni se Rusiji“. Završen citat.

Poštovani građani Republike Srbije, ako bi se iz svetskog slikarstva uklonilo rusko slikarstvo svet bi potamneo, ako bi se iz svetske muzike uklonila ruska muzika svet bi ogluveo, a svi vrlo dobro znate u ovoj sali, a i građani, ako bi se iz svetske književnosti uklonila ruska književnost svet bi zanemeo.

I sada ono što je vrlo važno za nas i za građane Republike Srbije, i mi Srbi dali smo ogroman doprinos u formiranju savremene ruske države. Ne samo Rusi nama, nego i mi njima. Srbi su udarali temelje modernoj ruskoj državi. Daću samo tri primera.

Prvo, grof Sava Vladislavić Raguzinski, Hercegovac poreklom, bio je sekretar ruskog cara Petra Velikog i ambasador Rusije u Kini. I, gle čuda, udario je granice između Rusije i Kine, koje se nisu, čini mi se, od tada do danas, jedino malo promenile za vreme predsednika Putina.

Drugi primer, general grof Mihajlo Miloradović osnovao je rusku obaveštajnu službu i bio najzaslužniji u odbrani Moskve 1812. godine od Napoleona. I, gle čuda, od 30 generala u odbrani Moskve u Borodinskoj bici 10 su bili Srbi, naglašavam. Upravo je general Miloradović spasio Moskvu od Napoleona 1812. godine. Zbog kratkoće vremena neću da elaboriram o tome.

Treće, grof Marko Vojinović, inače Užičanin, bio je osnivač i prvi general Ruske crnomorske flote. Evo, poštovani građani, kako su Srbi udarali temelje ruskoj savremenoj državi, a ne samo što su Rusi dali ogroman doprinos i našoj državi.

Ono što je vrlo bitno na kraju o ovom sporazumu da kažem, jeste da je saradnju Srba i Rusa unapredio i doveo do vrhunca predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić i Vladimir Vladimirovič Putin, u svim oblastima društvenog života. Navešću samo nekoliko.

Zahvaljujući ogromnim naporima predsednika Vučića i Vladimir Putina vraćen je 166 list Miroslavovog jevanđenja. Dalje, zahvaljujući predsedniku Vučiću Rusi su dali ogroman doprinos izgradnji Hrama Svetog Save na Vračaru, najvećem i najlepšem pravoslavnom spomeniku na svetu. Rus Rukavišnjikov je autor spomenika Stefanu Nemanji. Nadalje, Srbi zahvaljujući predsedniku Vučiću, koji ima izvanredne odnose sa Rusijom, nisu uveli sankcije Rusiji, kao što znate. Nadalje, Rusi su sprečili u Savetu bezbednosti Rezoluciji o genocidu u Srebrenici. Rusi su sprečili da se lažna država Kosovo učlani u UNESKO. Poštovani građani imam masu toga koje bi nabrajao, ali zbog kratkoće vremena, dovoljno je i ovo, da vidite da ovaj sporazum ima svoju tradiciju.

Dozvolite sada da kažem, da smo svedoci stalnih brutalnih, neviđenih, medijskih napada, medija pod kontrolom Dragana Đilasa na predsednika Vučića, njegovu porodicu i njegove roditelje. Ti medijski napadi, lažima i izmišljotinama i podmetanjima su sprega tajkunsko-mafijaških i politikanstkih grupa i pojedinaca, koji svi skupa imaju samo jedan jedini cilj, a to je satanizovati Aleksandra Vučića, njegovu porodicu i njegove roditelje, kako bi ustupio vlasti i oni došli ponovo na vlast u Srbiji, kako bi Srbiju doveli tamo gde su je već jedno doveli, a to je do bankrota, i to ne izborima, kako kažu, nego ulicom, onako kako su to učinili i 5. oktobra.

Đilasovi mediji idu još dalje, sada napadaju sve ono što je Aleksandar Vučić dobro za građane Republike Srbije, napadaju izgradnju auto-puteva, cesta, mostova, škola, bolnica, svega što je za dobro državu Srbiju i građane Srbije, i ne samo to, napadaju državu i njene najsvetlije simbole, državnu himnu, SPC, čak i grb Republike Srbije. Tako su Đilasovi mediji žestoko napali himnu Bože pravde, samo zato, gle čuda, što je intonirana na početku školske godine, da bi je slušali naši đaci. To se može samo kod nas desiti, ni u jednoj zemlji, zaista, ne, i to od strane Đilasa i njegovih medija.

Njima su se pridružili i pojedini Đilasovi i Jeremićevi mrzitelji svega što je srpsko u liku advokata Bože Prelevića, inače, u narodu znanog i među advokatima „Boža lažov“, doktora Vesne Pešić, poznata u narodu zvana „Vesna snajperista“, jer se zalagala da predsedniku Srbije cev u glavu, i onog nesretnog Teofila Pančića. Ovaj Pančić je napisao, da himnu Bože pravde, da joj nije mesto u školi. Ove ideje su na tragu ustašluka i fašizma. Doktor Vesna Pešić kaže da je neodgovarajuća, a jedna novinarka na Đilasovoj televiziji je kazala, citiram - nije normalno da deca idu u školu uz stihove služi srpsku braću dragu, završen citat.

Pozivam Tužilaštvo Republike Srbije da u članu 173. Krivičnog zakonika se kaže – citiram ga - ko javno izloži poruzi Srbiju, njenu zastavu, grb i himnu kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom - završen citat. Đilasov i Jeremićev advokat Božo Prelević je zaista napao intoniranje himne na početku školske godine, i gle čuda, advokat kaže, to ne piše u Ustavu. Ne samo što laže, pa, ne piše u Ustavu da se tablica množenja uči.

On pripada onoj garnituri koja nam je izbacila u trećem razredu osnovne škole iz područja slušanja muzike Marš na Drinu. On spada u onu generaciju, poštovani građani koja nam je izbacila u osmom razredu iz srpskog jezika, Ivan Goran Kovačić „Jama“, deseto pevanje, vratićemo to u nastavne planove i programe. Poštovani advokat, a bivši koministar zna da se u Grčkoj, članici EU svako jutro intonira na početku nastave grčka himna. Verovatno zna, ali ovde iz drugih pobuda govori.

Đilasovi pajtosi napali su ustoličenje Joanikija za mitropolita Crnogorsko-Primorskog, zamislite čuda, tako je Nenad Čanak u narodu znani „Nešo gicoje“, je išao 5. septembra 2021. godine na Cetinje kao član terorističke grupe Đukanovićevih komita, da se suprotstavi ustoličenju mitropolita i suprotstavi ovom svetom činu. Čanak u narodu zvani „Nešo gicoje“, taj sveti čin je nazvao sramnim, a ustoličenje Joanikija potpuno da je sramota.

Poštovani građani televizije sa nacionalnom frekvencijom svako jutro puštaju da blati Srbiju „Nešo gicoje“, a evo i danas je to radio, dok mi sedimo u ovom visokom domu. Čanak je dokazani neprijatelj države Srbije, a evo i argumenata. On je 5. marta 2017. godine izjavio kao propali predsednički kandidat, citiram – spreman sam da priznam nezavisnost Kosova. Završen citat.

Još tada je javno tužilaštvo trebalo reagovati u skladu sa kaznenim zakonom Republike Srbije. Čanak je dve godine kasnije 24. juna 2019. godine opet izjavio, citiram – Kosovo nije Srbija, nego prostor na kome žive neki ljudi koji imaju zaokruženu državnu celinu. Završen citat. Bez srama, bez stida, a vi ga, televizije sa nacionalnom frekvencijom zovite svaki dan da blati Srbiju.

Poštovani građani Republike Srbije, uvaženi narodni poslanici, nemački diplomata, Gert Arens je u svojoj knjizi koja nosi naslov Diplomatija na rubu, posvedočio da je Nenada Čanak u narodu zvani „Nešo gicoje“, 13. decembra 1991. godine poslao lordu Karingtonu i konferenciju o Jugoslaviji, gle čuda, memorandum Vojvodine u kojem je kazao, citiram – budućnost Vojvodine jeste da postane konfederalna jedinica Srbije, a ako to Srbija ne prihvati, onda će Vojvodina biti nezavisna država. Evo javnom tužilaštvu argumenata.

Nenad Čanak je zagovornik nacije vojvođanske. Čanak u narodu zvani „Nešo gicoje“, je 11. januara 2020. godine u Zrenjaninu zatražio od države Srbije za Vojvodinu izvršnu, sudsku, zakonodavnu vlast i da bude država.

Tada je izjavio, citiram – „Ovo je novi početak, upamti Aleksandre Vučiću“, ja sam Vojvođanin.

Evo ga, stvara vojvođansku naciju, kao što to radi i njegov kolega u Crnoj Gori, Milo Đukanović, inače bivši Srbin. Vi to vrlo dobro znate. I oni su potpuno isti.

Kada to kažem, evo argumenata, i jedan i drugi zakleti su neprijatelji i mrzitelji Srbije i srpskog naroda.

I jedan i drugi su za nezavisnost Kosova. I jedan i drugi su se zalagali i rekli da se u Srebrenici desio genocid. I jedan i drugi napadaju Srpsku pravoslavnu crkvu. I jedan i drugi bili su protiv ustoličenja Joanikija, na Cetinju. I jedan i drugi su za nezavisnu Vojvodinu.

I ono na kraju što je važno, i jedan i drugi su jad i beda, moralne mizerije i Čanak i Đilas i Marinika Tepić i Jeremić, podržavaju lažnu državu Kosovo, nemam vremena da vam iscitiram i njih, to sam već radio. Promovišu vojvođansku naciju i jedni i drugi. Podržavaju šefa balkanske mafije Mila Đukanovića.

Protiv su ustoličenja Joanikija za mitropolita crnogorsko-primorskog.

U takvo društvo, gle čuda opet se pojavilo društvo „Apel 88“, među kojima su verovali ili ne, Vesna Pešić, Nikola Samardžić, prof. Vesna Pusić, iz Hrvatske, Dinko Gruhonić, nesretni Lekić i dalje da ih ne nabrajam.

Poštovani građani Srbije, ja mislim u ime vas, zaista tražim od tužilaštva da pokrene postupke protiv Nenada Čanka i ovih osoba, jer da je pravo tužilaštvo Nenad Čanak je davno treba biti u buvari, odnosno zatvoru. Ja se čudim tužilaštvu Republike Srbije što ne reaguje.

Svi ovi o kojima sam govorio, su strani poslušnici, jadnici i bednici, takve ih smatraju većina građana Republike Srbije i ne samo mi, takve ih smatraju i njihovi inostrani gospodari.

I na kraju, dok oni svakodnevno satanizuju predsednika Vučića, Republiku Srbiju, SPC, rasrbljavaju Srbe širom regiona, dotle Aleksandar Vučić svakodnevno vodi politiku mira, politiku bezbednosti, politiku solidarnosti, politiku dobrosusedstva, a za takvu politiku potrebno je dvoje, ovo odgovaram jednom narodnom poslaniku danas, Srbija je uvek spremna za to, politiku ekonomskog napretka naše zemlje, a to sve zarad budućnosti naše zemlje i naše otadžbine. Hvala.

Hvala, prof. Atlagiću.
Sa vašim izlaganjem završićemo ovaj deo sednice.
Nastavljamo posle pauze u 15,00 časova.
Zahvaljujem.
(Posle pauze.)

Poštovani poslanici, nastavljamo sa redosledom narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Prvi na spisku u drugom delu sednice je gospodin narodni poslanik Srbislav Filipović.
Izvolite.

Hvala, uvaženi predsedavajući.

Gospođo ministar sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, imamo zaista važne tačke dnevnog reda koje mnogo govore o tome kakva je politika Vlade Republike Srbije i njeno opredeljenje, strateško pre svega, i predsednika Republike Aleksandra Vučića.

To je vrlo jasno svakome ko prati politiku Srbije od 2012. godine do danas da se Srbija vrlo jasno i vrlo nedvosmisleno kreće ka članstvu u Evropskoj uniji, ali pored tog našeg strateškog cilja da budemo član evropske porodice, naroda u tom formalno-pravnom smislu, mi želimo da razvijamo jednako kvalitetne i jednako dobre odnose sa svim zemljama sveta, posebno, naglašavam, sa onim zemljama koje su prema nama tradicionalno prijateljski nastrojene, kao što su Rusija, Kina i druge zemlje koje su nedvosmisleno u bezbroj navrata podržale Republiku Srbiju što u UN, pa i na drugim forumima gde je podrška Srbiji bila potrebna. Naglašavam, podrška Srbiji pre svega u borbi za očuvanje našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta u odbrani Kosova i Metohije kao sastavnog dela Republike Srbije.

Sporazumi o kojima danas govorimo govore, rekao sam, o tome da Srbija želi najbolje odnose sa svima u svetu i to vidimo i kroz Sporazum sa Saveznom Republikom Nemačkom u oblasti odbrane, to vidimo i sa Kraljevinom Maroko. To vidimo i kada je u pitanju ekologija. Znači, u svim aspektima života Vlada Republike Srbije trudi se da učini sve što je u njenoj moći kako bi život građana Srbije bio sigurniji i bezbedniji.

Ja hoću da govorim i o tome što se često u ovim opozicionim portalima, kao što su, ne znam, „Direktno“, „Nova“ i ostali, koji su ne samo opozicioni, nego tajkunsko-mafijaško-kriminalni portali, predvođeni i plaćani direktno iz džepa Dragana Đilasa, onim ukradenim novcem, otetim od građana Srbije, gde govore o tome da mladi odlaze iz zemlje, nemaju budućnost u Srbiji, nemaju perspektivu. Mi smo pokazali kao Srpska napredna stranka i kako gledamo prema mladima i kako gledamo prema njihovoj budućnosti time što smo otvorili preko 200 fabrika predvođeni predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i time omogućili mladima da stiču, da dobijaju radna mesta, da zarađuju, da grade svoje porodice.

Ali, takođe mislimo i na studente, pa radimo to, sistemski pomažemo. Videli smo da postoji manjak mesta u studentskim domovima i radimo na tome da se ti kapaciteti povećaju, da se poboljšaju uslovi, ali vodimo računa i onoj socijalnoj komponenti, da to ne bude preskupo za naše ljude i vodimo računa, takođe, i o kvalitetu.

I, kao što moj kolega uvaženi Uglješa Mrdić rekao, nigde u Evropi sigurno nemate po tim cenama u studentskom domu sobu i ishranu za studente kao što imate u Srbiji. Kada poredite kvalitete i cenu, to je zaista jedna vrhunska usluga i na tome svaka čast Vladi Republike Srbije i predsedniku Aleksandru Vučiću što su u nadljudskim naporima uspeli Srbiju da podignu sa kolena na koja su je bacili kriminalci i tajkuni kao što je Dragan Đilas, Mišković i druga ološ koja je ovom zemljom harala od 2000. do 2012. godine, politikom mržnje, politikom haosa, politikom ucenjivanja građana Srbije da ako oni ne budu na vlasti, propade Srbija.

Što su oni bili duže na vlasti Srbija je zapravo tek tada propadala. Srbija je svoj krah, a građani Srbije su se nadali, priznajem i ja, naivno 2000. godine da će nešto u ovoj zemlji da se promeni na bolje. Verovali smo, hajde da dođe do promena, da se promeni vlast zbog naroda, zbog toga sveta koji nam je obećao da će dati i novac i da će Srbiju brzo primiti u svoje članstvo.

Od svega toga nije bilo ništa. To su DOS, Demokratska stranka i svi njeni sateliti okupljeni oko nje, a danas Dragan Đilas i ti sledbenici te i takve politike, tajkunsko-mafijaške, kriminalne, su iskoristili tu priliku, tu naivnost, tu dobrotu građana Srbije, u iskrenu želju da budemo slobodna, demokratska, evropska zemlja, oni su zloupotrebili da napune svoje džepove, a da isprazne džepove građana Srbije, slamarice, da sve što su građani decenijama sticali rasprodaju u bescenje strancima, da poklone svojim kriminalcima, svojim tajkunima i jedino su posle 12 godina oni izašli srećniji iz svega toga i bogatiji, a građani Srbije dovedeni na ivicu propasti i bede.

Podsećam vas, građani Srbije, a i vas, kolege narodni poslanici, građani ove zemlje koji su ostali bez posla u vreme Demokratske stranke, Dragana Đilasa, Borisa Tadića, Jeremića i ostale bagre su sekli prste sebi u štrajkovima, jer godinama nisu plate primali, jer kada dođu ujutru, krenu na posao, srede se, doteraju i kažu – idem da zaradim za užinu detetu, on dođe do fabrike, a na fabrici katanac, lanac. Nema više njegovog radnog mesta i vraća se kući, pogleda suprugu i decu i kaže – pakujemo kofere, idemo odavde. E tako je nastalo to u vreme Demokratske stranke da 50.000 mladih ljudi beži iz ove zemlji, pa smo postali jedan od lidera u svetu prema iseljavanju ljudi baš u to vreme, od 2000. do 2012. godine.

Građani Srbije su prepoznali 2008. godine, kada je osnovana SNS i 2012. godine, kada je pobedila na izborima, prepoznali su šansu, priliku, poslednju priliku da se u ovoj zemlji nešto promeni, da konačno tajkuni izgube vlast u Srbiji, a da građani dobiju svoju državu u svoje ruke, da se tajkunima i kriminalcima oduzme država, jer ni u jednoj zemlji mafija ne vodi državu, samo je u Srbiji mafija bila ta koja je sedela u ministarskim foteljama u predsedničkoj fotelji, samo u Srbiji.

Samo su u Srbiji kriminalci tajkuni izdavali naređenja ministrima šta treba da rade, takve zakone treba da donose i u kom pravcu treba zemlja da se kreće. To je jedino bilo moguće ovde. Imali su saradnju i medijsku, potpuno su medijsku scenu držali. Medijski magnat u to vreme Dragan Đilas je sve minute na svim televizijama države. Niste imali nijedan opozicioni mediji. Gde je postojao opozicioni mediji sa nacionalnom frekvencijom? Gde je to mogao glas opozicije da se čuje na nekoj gledanijoj televiziji, gde, voleo bih da mi to neko kaže?

Sećamo se radio „Fokusa“, tu je moglo nešto i da se čuje, uz brojno ometanje, uz brojne podmetačine uz upade raznoraznih bandita i ostalih u takve radio stanice koje su pokušavale tu slobodu da povrate građanima Srbije.

Onda se oni danas, neću ni da citiram, kolega Bakarac je lepo govorio o svemu tome, koliko oni u tim svojim medijima bezobrazlukom, iživljavanjem nad građanima Srbije, da bi zadovoljili jednog kriminalca, jednu lopužu kakav je Dragan Đilas, se trude da satanizuju ne samo predsednika Republike, imate pravo javne ličnosti i političare da napadate koliko god hoćete, ali se oni trude ne da sruše Aleksandra Vučića politikom, nego da ga sruše tako što će mu udarati na decu, tako što će da mu napadnu sina, tako što će ćerku, pa na kraju, i malog Vukana. Kažu - oni su punoletni. Pa jel Vukan punoletan? I njega sa tri ili četiri godine, i za njega su govorili da je pašče, za Danila da ga treba ubiti. Pozivali su na silovanje Milice.

Bolje da ne govorim kada uđete na njihove portale i kada pogledate kako se obraćaju prvoj dami Republike Srbije, gospođi Tamari Vučić, kakve komentare njihovi botovi, naručene komentare pišu o njoj. Pa, kažu – dobro, to piše tamo neko. Pa naravno, taj neko je inspirisan tim tekstom koji objavljujete, konkretno ovaj. To nije ni portal direktno, oni samo zapravo citiraju misli Dragana Đilasa. Oni su prenosnik njegovih misli. Ne treba uopšte da se zovu uopšte portal. To nije portal. Portal bi trebao da vas informiše objektivno, istinito, pa sviđalo se to nekome ili ne. U ovom slučaju imate samo prenosnike misli jednog tajkuna i ispunjavanje njegovih muzičkih želja. Što više i dalje pljunete Aleksandra Vučića i njegovu decu, dobićete više lajkova, dobićete više komentara, dobićete više hvalospeva. Razne organizacije će reći da ste visokoumni, veliki intelektualac, veliki stručnjak za ko zna šta sve.

Građani Srbije to znaju, pa to se vidi i po pregledima tih portala, to se vidi po tiražima tih novina koji su počeli da štampaju, koliki je tiraž 1.000, 2.000 primeraka, to je potpuno beznačajan tiraž, ali nije beznačajna misao koja se pojavljuje i ideje koje se podstiču kroz takve portale i kroz takve medije.

Kriminalizuje se jedna porodica. Kriminalizuje se svako ko se usudi da kaže istinu o tome da je Dragan Đilas od ove zemlje i od ovog naroda, pre svega, ukrao 619 miliona. Svako ko sme da kaže i da pomene preko 50 računa koji su mu pronađeni u inostranstvu, odmah se proglašava za krezubog, smrdljivog, ružnog, glupog, neobrazovanog, s kupljenom diplomom i ne znam ni ja čime sve.

Uđite, pogledajte saopštenja u kojima se govori o tim računima, dokazi gde se iznose, ne samo saopštenja, jer saopštenja su neki politički tekstovi, obraćanja građanima, ali dokazi gde se iznose činjenice, slike tih računa, brojevi tih računa, nema argumenata, ima samo psovki i uvreda.

Ni danas, kada budu komentarisali dešavanja i naše nastupe sa ove sednice, neće reći ništa pohvalno o tome kako napreduje vojska, kako unapređujemo stanje u ekologiji. Neće ništa reći o stanju u studentskim domovima da je bolje nego što je bilo, ni onoj socijalnoj komponenti da su naši studentski domovi i ishrana u njima najjeftiniji u Evropi, a kvalitet odličan u skladu sa cenom, o tome neće govoriti, da smo povećali kapacitete, ni to neće govoriti. Reći će – idu 50.000 mladih iz Srbije. Pa, evo, za ovih devet godina bi ispalo da je otišlo pola miliona mladih iz ove zemlje. Koliko oni govore, ova zemlja je maltene prazna za tih 15 ili 20 godina. Ja ne znam da li mi postojimo uopšte u ovoj zemlji ili smo i mi otišli? Verovatno ne postojimo. Jesmo li i mi neka magla?

Suština svega je da je Dragan Đilas i ono što on nudi građanima Srbije jedna velika šarena laža, i to opasna, ona otrovna jabuka koju bi neko trebao da zagrize i da nestane ova zemlja, a da bude još više stotina miliona u njegovim džepovima. I da onda jednog dana, kada bi se ponovo promenila vlast u zemlji, to bude kasno da se bilo šta za Srbiju učini.

Ne daj Bože kada bi Đilas sa svojim kriminalcima, svojim ubicama i svojim kasapima seo ponovo na čelo Srbije, od ove zemlje ne bi ostalo ništa. Kako je rekao – šest meseci, inače prestaje da se bavi politikom. Pa, taman za šest meseci bi nestala Srbija. Kaže dovoljno im je šest meseci. Sigurno, kakav je stručnjak za krađu, verujem da mu je šest dana dovoljno da postavi temelje i da opljačka sve za nekoliko meseci. Ima planove, ima, ima i kadrove, ali za pljačku, za otimačinu, a neki, kako kaže profesor, njegovi neki ključni kadrovi za taj prevrat, koji bi on priželjkivao, su u zatvoru. Pa je histerija onda još veća na tim portalima, jer šta da rade, glavni komandosi nisu u mogućnosti da izađu na ulicu. Glavni prijatelji njihovi ubice nisu u mogućnosti da izvrše ono što oni hoće, a to jeste likvidacija predsednika Aleksandra Vučića.

Dok god je Aleksandar Vučić živ, dokle god je te politike koju on vodi i personifikuje, nema povratka na vlast tajkunima i kriminalcima. Nema pljačkanja ove zemlje. Nijedan portal u ovoj zemlji neće uspeti da motiviše nikog i inspiriše ni na kakvo zlo, niti da bilo kog ubicu i tajkuna više ikada dovede u Srbiji na vlast, jer gledali smo kako to izgleda. Pa smo i videli danas, moram jedan o tih njihovih nesrećnih tekstova da prokomentarišem, tj. izjavu najvećeg tajkuna, kriminalca i zlotvora u Srbiji, Dragana Đilasa, koji kaže da maltene na izbore neće da izađe.

Da li je neko u Srbiji uopšte očekivao da će on da izađe na izbore? Ja nisam očekivao to. Nisam očekivao da će on izaći na izbore zato što na tim izborima on ne može ništa da uradi. Na tim izborima samo može još veće komplekse da dobije i još veće frustracije nego što su one sad. Bojim se da bi onda bila dilema da li je za zatvor ili za ludnicu. I on svestan toga na izbore neće. I svestan toga preti, pazite, preti otvoreno građanima Srbije – ako niste za mene, e ja ću na ulicu, pa ću da divljam na ulici, pa ću opet da palim parlament, pa ćemo opet da gađamo kamenicama policiju, pa ćemo opet da palimo automobile, pa ćemo da razbijamo izloge, pa ćemo da krademo patike, pa ćemo da palimo televiziju, pa ćemo da upadnemo u REM.

Čekajte, njima sad evropski parlamentarci ne valjaju? Da li će otići u Brisel? Ja se bojim za ljude u Briselu da li će on tamo da dođe, pa kamenicama tamo nekog da gađa. Da li će i to u svom vrhuncu i napadu tog ludila i histerije i to da učini? Oni kažu da mi nismo za EU iskreno, a oni jesu, pa su protiv stavova evropskih parlamentaraca. Pa neće ni njihove stavove da prihvate. Naravno da neće.

Poštovani građani Srbije, uvažene kolege, ne zanima njih ni EU, ni Evropski parlament, ni izborni uslovi, a mnogo su bolji nego oni kad su bili na vlasti. Ne valja im ni taj cenzus od 3%. Pitam – zašto vam to ne valja?

Šta fali cenzusu od 3%? Pa, to je prilika da više vas ludaka uđe u parlament, ali nema dovoljno ljudi koji su spremni da za takvo ludilo glasaju, pa vam je 3% mnogo, pa je to onaj san, i to onaj san o beloj lađi, a neće nikada da on zajaše na toj beloj lađi, njegova lađa je otplovila odavno. Odavno mu je otišla i beli konj i bela lađa i neće on više da jaše ni građane Srbije ni bilo koga u ovoj zemlji, niti će više ikada njegovi lepljivi prsti da se dokopaju državne kase, gradske kase, bilo čega.

Njemu se najviše sviđa u Beogradu. Tu je komforno, nema potrebe da ide po selima, njemu se gade i Srbija i srpska sela i srpske banje. Znate, nije tu baš sve do kraja uređeno, pa nije fensi sve, baš onako lepo, nema uvek nekih nalickanih kafića, pa šta će on da ide van Beograda, šta će mu izbori u Srbiji na republičkom nivou. On gleda Beograd. Tu je najviše para, tu gde je najviše novca najveći ološ gleda da zgrne, da se što pre opljačka ta gradska kasa koja je od onog minusa od milijardu i 200 miliona jedva sređena. Jedva je sadašnji ministar finansija Siniša Mali uspeo da dovede Beograd u red i gradsku kasu, pa bi opet oni i našli bi oni tu projekte koje bi nam opet prodavali, ali nema dovoljno ljudi koji hoće za to da glasaju. Nema dovoljno naivnog sveta. Građani Srbije nisu ni naivni, ni glupi, dovoljno su politički zreli, dovoljno politički pismeni i, znate šta, dovoljno znaju da izbroje ono što imaju u novčaniku.

Za vreme Dragana Đilasa minimalac 15.000 dinara, danas 300 evra. Za vreme Dragana Đilasa plata ni 300 evra nije bila. Uglavnom je bila po 200, 250 evra. Danas 560, biće i preko 600 sledeće godine. Znaju građani Srbije da broje, znaju građani Srbije sve, građani Srbije sve vide. Ja jedva čekam te sledeće izbore na kojima ćemo da im pokažemo gde im je mesto, da će neki od njih da završe u zatvorima, neki od njih će otići u penziju, neki daleko od politike, ali svakako ostaće daleko od kase i daleko od novca građana Srbije. Živela Srbija. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Sledeći je narodni poslanik Ivan Ribać. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Pre svega bih, uvažena ministarka, želeo vama da se zahvalim na velikom zalaganju i požrtvovanosti u obavljanju vaših aktivnosti i čestitam na fantastičnim rezultatima koje postižete u prethodnom periodu i što dajete sve od sebe da naši građani žive u zdravijem, bezbednijem okruženju.

Nastavio bih sa svojim govorom.

Poštovani građani, u celokupnom procesu reforme naše države, zakona normi, institucija, pred nama je danas set sporazuma koji će doprineti boljoj, sadržajnijoj i kvalitetnijoj saradnji sa predmetnim zemljama, što će svakako za rezultat imati ono čemu stremi opšta politika SNS i ove vlasti, a to je jačanje međunarodnog položaja i ugleda naše zemlje u svetu, jačanjem prijateljstva i saradnje sa svim onima koji cene naše iskrene i prijateljske namere sa osnovnim ciljem, a to je poboljšanje života naših građana.

Moje kolege su sasvim iscrpno obrazlagale većinu od ovih sporazuma, tako da neću puno trošiti vremena, ali želeo bih da kažem nešto što prethodnih nedelja i meseci zaokuplja pažnju naše javnosti.

Naime, iako sa zemljama koje sa pravom sebe mogu smatrati velikim silama, sa kojima uzgred da kažem imamo sve bolje odnose, naročito na polju finansija i ekonomije, jer smo pouzdan i u svakom slučaju kredibilan partner koji drži datu reč i obećanja i ne menja ih u skladu sa dnevno-političkim interesima, kako su imali manir naši prethodnici, mi smo kao odgovorna vlast svesni da velike, moćne zemlje vrlo često umeju da naprave jasnu distinkciju između ekonomskih, političkih, geostrateških i drugih interesa.

To plastično znači da ako jedna velika sila ima određene ekonomske interese za saradnju sa drugom zemljom, to ne mora apsolutno da ima nikakve uzročno-posledične veze sa tim da će ta ista zemlja, po nekom drugom pitanju političkom, imati dijametralan stav. Kao što reče Vinston Čerčil – nema doživotnih prijatelja, već samo interesa i u skladu sa time interesi su shodno tome zvezda vodilja u međunarodnim odnosima.

U slučaju Srbije, dolaskom SNS na vlast, jedne patriotske vlasti, u najlepšem i najboljem smislu te reči, koja misli i dela isključivo u interesu sopstvenog naroda, a ne ličnom interesu, koji je najčešće u saglasju sa interesima stranih ambasada, naši strani prijatelji su videli da su dobili partnera sa kojim mogu da ostvaruju određene ekonomske interese i saradnju. Ne smemo smetnuti sa uma da će se truditi na sve načine da svoje geopolitičke interese koje imaju ostvare, a naročito po pitanju Kosova i Metohije, po pitanju situacije u Bosni i Hercegovini i drugim. Kao odgovorni ljudi nećemo, kako naš narod kaže, da kukamo nad našom sudbinom, nego ćemo voditi jednu racionalnu politiku sa zadatkom očuvanja bezbednosti i teritorijalnog integriteta, kao primarnim ciljem, i razvoj naše ekonomije, boljeg života svih naših građana, a sekundarnim, ali ništa manje bitnim, ciljem.

U svakom slučaju, nećemo se kao neke naše komšije ponositi da idemo po stranim ambasadama po mišljenje i zadatke kako i šta raditi, već ćemo gledati da uvažavajući naše prijatelje iz inostranstva zadržimo sopstveni integritet, sopstveni autoritet i dignitet kako bismo partnerski rešavali sva politička i geopolitička, geostrateška i sva ostala pitanja koja se u datim trenucima učine nerešivim.

U skladu sa ovim što sam prethodno naveo, poslednjih nekoliko meseci se daju primetiti određeni pojačani pritisci iz raznih centara moći na našu državu. Podsetiću vas: Ratko Mladić je u Hagu osuđen na doživotnu robiju, presuđeno je Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, setimo se one režirane sednice Saveta bezbednosti UN, podsetiću vas na sramnu, na naučnim osnovama neutemeljenu rezoluciju u Srebrenici koja je brže bolje usvojena u parlamentu bratske nam Crne Gore i one lažne okupirane države Kosovo, tu je frapantni Inckov zakon o negiranju genocida, nametanju Kristijana Šmita za visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini, podizanje tenzija u Crnoj Gori od strane bivšeg režima Mila Đukanovića i na mala vrata uvođenje nacije – Vojvođanin na predstojeće izbore.

Ako pored sve ove pritiske sa jednim sportom koji je obeležio značajan deo mog života, to je boks, to vam je isto kao kada u jednom ćošku ringa imate jednog boksera, a u drugom ćošku imate njih 10 koji vas napadaju neprestano, menjajući se jedan za drugim, a vi u tom trenutku trebate da gledate da preživite, da sačuvate živu glavu, a nakon toga da možda zadate neki poen i da se na kraju nadljudskim naporima trudite da pobedite taj meč. To je ona situacija u kojoj se nalazi naša država sa predsednikom na čelu.

Veštim manevrima, mudrošću, snalažljivošću, manirom velikih državnika i korišćenjem nadljudskih potencijala ova Vlada sa njim na čelu gleda da odgovori svim izazovima i nađu najbolje rešenje za sve ove pritiske koje sam naveo, a da pri tom iznađu način da građani i društvo ne osećaju suštinsku težinu tih pritisaka, već da osete da se kvalitet života menja malo po malo, ali na bolje iz dana u dan, da vidi i oseti da su mu primanja veća, da putuje novim putevima, da uživa u novim kulturnim sadržajima, da se raduje našim sportskim uspesima, da se leči u novim bolnicama i da veruje i zna da onaj ko sedi na čelu ove države misli i radi isključivo u njegovom interesu.

Poštovani građani, ako uzmemo u obzir sve ove moje prethodno iznesene tvrdnje o pritiscima na našu zemlju i kako se ova vlast sa njima nosi, zamislite da u ovako politički kompleksnoj situaciji predstavnici onih koji sada participiraju, odnosno pretenduju da opet dođu na vlast, da se oni nalaze, naravno pretenduju da dođu na vlast isključivo ukoliko ih mi postavimo tamo bez ikakvih izbora, jer time prave alibi za svoje neuspehe, jer ne mogu, verovatno, ni cenzus da pređu, a apriori odbijaju sve uslove koje im ova vlast postavi, ti uslovi su znatno bolji, ali u najmanju ruku isti onakvi kakve smo mi imali kao vlast 2012. godine na izborima.

Zamislite, npr. da je gospodin Đilas premijer ili predsednik ove države i da ode npr. na sastanak sa Angelom Merkel, po kojoj sada vešto birajući politički momenat kada će to uraditi, obasipa je drvljem i kamenjem samo zato što je imala dobru i korektnu saradnju sa predsednikom naše države. Zamislite njega da sedi sa predsednikom Putinom, Si Đinpingom ili drugim velikim državnicima? Verujem da ste i vi uvereni da je to neuverljivo i obeshrabrujuće.

Zamislite da u budućoj vlasti neku poziciju dobije npr. gospodin Nenad Čanak i da on odlučuje nešto u korist naše države. Isti onaj koji se sa svojim koalicionim partnerima trudi da uvede ovu izmišljenu naciju „Vojvođanin“, sa njegovim koalicionim partnerima koji na svojim političkim pamfletima i propagandnom materijalu jasno naznačeno govore da je Vojvodina država, odnosno republika. Isti onaj koji je, kako je naveo uvaženi kolega Atlagić, 1991. godine pisao memorandum lordu Karingtonu gde je definisao i tražio da Vojvodina bude nezavisna, neutralna i demilitarizovana država ili što je 2017. godine priznao da je Kosovo nezavisna država i koji se svakim danom diči svojim prijateljstvom sa onima koji bi najradije voleli da Srbija i srpski narod nestane sa političke mape sveta, sa Aljbinom Kurtijem ili gospodinom konvertitom Milom Đukanovićem.

Nazvao sam ga „konvertit“ zato što je nedavno 1990. godine u intervjuu NIN dao izjavu, citiram: „da je ponosan na srpsko poreklo i na slavnu istoriju srpskog naroda“, a danas je jedan od osvedočenih i deklarisanih mrzitelja Srbije i SPC, što se ne trudi da sakrije, odnosno to potencira u svakom smislu.

Zamislite npr. da resor spoljnih poslova u budućoj nekoj vladi za koju oni participiraju i pretenduju na nju, gospodin Jeremić, dobije npr. Ministarstvo spoljnih poslova, on koji je onako nevešto ili možda vešto i dobro osmišljeno, to ćemo ostaviti istoričarima da presude, postavio pitanje Međunarodnom sudu pravde radi donošenja presude o legalnosti samostalnog proglašenja nezavisnosti „republike Kosovo“ ili što je prebacio rešavanje kosovskog pitanja sa terena Saveta bezbednosti UN na teren EU i time znatno otežao prostor za manevrisanje našoj državi.

Ili, na primer, da MUP dobije gospodin Obradović koji malo po malo poseže za fizičkom silom kao argumentom u rešavanju određenih problema, udaranjem, vređanjem, napadima na slabiji pol i srednjovekovnim metodama borbe za dolazak na tako željenu vlast, a koji je svesrdno podržan od strane auto-šovinističke intelektualne elite, koja za program ima jedino poziv na revanšizam, na neposlušnost, na demonstracije, na korišćenje oružja i prolivanje krvi po srpskim ulicama.

Ili da gospodin pretenduje na Ministarstvo pravde, gospodin Aleksić, koji je pred tim istim organima pravosnažno osuđen kao klevetnik jer je lažno optužio brata predsednika Republike da se bavi nezakonitim radnjama.

Evo, vidimo sve češće da se pojavljuje i gospodin Žarko Korać, profesor, koji se sad pojavio da bi samo osudio nezavisnu komisiju doktora Gideona Drajfa, jednog od najvećih stručnjaka za izučavanje Holokausta, koji je, zamislite, na naučno utemeljenim činjenicama dokazao da se u Srebrenici nije desio genocid, već strašan zločin koji svako zdravog razuma mora da prizna. Sada taj gospodin Korać nalazi način da dokaže da kredibilitet te komisije nije bio na visokom nivou, da nisu ti ljudi bili stručni, odnosno sve se trudi da na bilo koji način dokaže da ta odluka da Srbi nisu krivi za genocid nije tačna.

Naravno, da ne izostavimo gospodina Bojana Pajtića, koji je idejni tvorac deklaracije o ugrožavanju Vojvodine od strane Srbije, jedan od inicijatora pokretanja tog pitanja vojvođanske nacije, koji sada na sve načine, koristeći najprizemniji vokabular, gleda da napadne svakoga iz ove vlasti, iako ga gospodin Saša Radulović apostrofirao direktno sa dokazima, imenom i prezimenom, prozvao da ga je direktno zvao da učestvuje u pljačkaškim privatizacijama..

Poštovani građani, da ne nabrajam dalje, verovatno bi trajalo do devet večeras, zamislite se samo da bilo ko od ovih ljudi vodi našu državu u ovako složenoj političkoj situaciji, da brine o našoj ekonomiji, o našoj bezbednosti, da brine o međunarodnom ugledu naše zemlje u svetu. Verujte mi da bi na ovu zemlju bio stavljen katanac u roku od mesec dana.

Završiću sa sledećim. Ja verujem da mnogi od nas iz SNS ili iz ove vlasti nekome nismo simpatični ili nismo prijemčivi po bilo kom osnovu, ali poštovani građani, ovde se radi o egzaktnim i jasno merljivim rezultatima. Nemojte da vam vređaju inteligenciju. Uporedite situaciju onda i sada, plate su onda bile prosečno 320 evra, danas je 560 evra. Uporedite količinu izgrađenih auto-puteva, uporedite koliko smo, evo oni se diče tim jednim mostom, mi smo samo u Beogradu izgradili tri mosta, a u celoj Srbiji preko 500 mostova.

Uporedite broj kulturnih ustanova, broj bolnica i sve ostalo što može da se izmori i odgovor će vam biti vrlo jasan. Ne glasa se za nekoga ko vam je simpatičan na bilo koji način, već za nekoga ko ima hrabrost, ima mudrost, ima znanja da obezbedi bolji, lakši i sadržajniji život vama i vašoj porodici.

Zato vas, poštovani građani molim, kao zadnju rečenicu, u narednom periodu se molim vas nemojte obazirati na gnusne laži i izmišljotine koje će vam biti plasirane, u narednom periodu od strane onih koji pretenduju da dođu na vlast, isključivo naravno radi lične koristi, koji nemaju apsolutno ništa drugo da vam ponude osim tih laži, već verujte u ono što možete da vidite i osetite po svakodnevnom boljitku vašeg života i vaše porodice. Hvala.

Zahvaljujem, gospodinu Ribaću.
Reč ima narodni poslanik Boris Bursać. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovana gospođo Vujović sa saradnicom, pred nama se danas nalazi set vrlo bitnih i konstruktivnih predloga zakona, a ja bih se lično osvrnuo upravo na Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Maroko o saradnji u oblasti odbrane.

Pre svega, osećam potrebu i dužnost da se zahvalim Kraljevini Maroko na principijelnom stavu o ne priznavanju jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Na ovaj način Kraljevina Maroko je pokazala da poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije, da je odgovoran i pouzdan partner. Samim tim želja za unapređenjem bilateralnih odnosa između Srbije i Maroka sasvim je opravdana.

Dakle, Kraljevina Maroko je iskreni prijatelj Srbije zato što je protiv jednostrano proglašenih rešenja, zato što je protiv separatizma, zato što je protiv ugrožavanja nacionalnog jedinstva Srbije.

S toga je razumljivo da postoji jedno jako prijateljstvo između naša dva naroda i da Srbija kao odgovorna država radi na jačanju saradnje sa Marokom u raznim formama i različitim oblastima.

Konkretno, danas je na dnevnom redu upravo Sporazum koji je rezultat te odgovorne politike i dobrih i prijateljskih odnosa naših dveju država. Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Maroko u oblasti odbrane ima jasan cilj, a to je uspostavljanje jednog pravnog osnova za vojnu saradnju između ugovornih strana i njihovih nadležnih organa, pre svega u oblasti odbrambene i bezbednosne politike, vojno-ekonomske i naučno tehničke saradnje, vojnog obrazovanja, obuke i vojne medicine.

Da budemo precizniji, ovim Sporazumom saradnja između ugovornih strana može obuhvatati sledeće oblasti – obuka i vojne vežbe, industrija odbrane, logistička podrška, informaciona bezbednost i sajber odbrana, razmena iskustava i stručnosti, vojno zdravstvo, operacija održavanja mira, vojna istorija, arhive, i muzeologija i naravno drugi oblici saradnje o kojima se strane dogovore.

Dakle, sklapanje ovakvih sporazuma nije samo preka potreba već i obaveza svih nas, jer cilj opravdava sredstvo, a cilj je bezbednost Srbije i njenih građana.

Republika Srbija pomno prati promene u okruženju i prilagođava svoju odbrambenu i bezbednosnu politiku tim promenama, kako bi na najbolji način zaštitila svoje nacionalne i odbrambene interese, a to su, pre svega, očuvanje suverenosti i teritorijalne celovitosti, vojna neutralnost i briga o celokupnom srpskom rodu.

Zato ću ja lično, a nadam se i moje kolege, podržati ovaj, kao i ostale predloge, u nadi da će oni biti oslonac u borbi za jaku, modernu i pre svega bezbednu Srbiju. Živela Srbija!

Zahvaljujem.
Sledeći je narodni poslanik Goran Pekarski. Izvolite.