Dame i gospodo narodni poslanici, postoji izreka da niko nije dobio rat protiv prirode i protiv Boga. Ovo drugo posebno važi za Mila Đukanovića, Nenada Čanka i njihove pristalice. Ovo prvo da niko nije dobio rat protiv prirode, treba svi da uzmemo u pamet.

Govorim o amandmanu na Protokol iz Montreala o supstancama koje oštećuju ozonski omotač. S tim u vezi treba da znamo da poljoprivreda kakva je danas, moderna poljoprivredna proizvodnja više oštećuje ozonski omotač nego sva prevozna sredstva na svetu. Dakle, ozonski omotač poljoprivreda samo iz oblasti stočarstva ošteti više nego sva prevozna sredstva na svetu, ne samo putnički automobili, vozovi, šinobusi, autobusi. Sva prevozna sredstva na svetu, na zemaljskoj kugli ne oštete ozonski omotač koliko se to čini u stočarstvu.

Mislim da je vreme da i poljoprivrednu proizvodnju uređujemo na način da ona to što manje čini. S tim u vezi stočnu hranu treba pripremati tako da se dodaju razni dodaci koji smanjuju emisiju gasova koju stoka proizvodi i čime se u mnogome oštećuje ozonski omotač.

Poljoprivredna proizvodnja u Srbiji je pretrpela teret socijalnog mira devedesetih godina i vojnih i ekonomskih pritisaka na našu zemlju i bila je dragocena u odbrani naše zemlje. Veliko je pitanje da li bi se tenkovima, raketama, vojnim snagama odbranili da nismo imali sopstvenu hranu, da nismo imali poljoprivredu koja je doprinela da ti vojni i ekonomski pritisci mogu da se umanje, odnosno da država i narod izdrže, dakle, da mogu da jedu, da koriste hranu, da budu puni energije, da ne budemo gladni i da na takav način smanjimo štetu vojnih i ekonomskih pritisaka.

Nažalost, ti vojni i ekonomski pritisci mogu se u određenom trenutku ponoviti. Oni mogu da budu uzrokovani nekim bolestima i videli smo šta znači prehrambeni suverenitet koji smo imali u vreme kada je pandemija korone nastala. Dakle, svi koji su imali probleme u regionu u mnogome su zavisile i od Srbije koja je nahranila i sebe i druge, bez obzira na to šta drugi o Srbiji misle i šta drugi Srbiji misle da urade u nekom konačnom obračunu, kao što oni to vide.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi smo svedoci događaja u Crnoj Gori, svi smo bili svedoci događaja u Srebrenici i svi na osnovu tih nekih parametara možemo oceniti da neke naše dobre namere neki drugi narodi, neke druge države na različit način cene, na različit način pristupaju tome i proizvode probleme u regionu. Mislim da na Balkanu velike sile balkanske narode dele, vrlo vešto dele i koriste jedne protiv drugih.

Moram reći i to da onima koji pristaju na takvu vrstu podele, a Srbija ne pristaje na to, da se uglavnom računi za sukobe koji se dese na Balkanu plate kožom, pre svega, balkanskih naroda, najčešće to budu, na našu žalost, Srbi. Dakle, u poslednjem velikom svetskom ratu Srba je poginulo između 13% i 15%, a Engleza koji su nas, to gospodin Martinović najbolje zna, u taj rat uveli plaćajući generalu Simoviću da 27. marta demonstracijama izazove napad na Srbiju, dakle Engleza je izginulo, koliko ja znam, 0,8%.

To je nepobitni dokaz da se svi ti veliki sukobi na koji pristanu balkanski narodi, kao da jedva čekaju, kao pijanac u krčmi, da se veliki potuku pa da se i on priključi, da takve račune najčešće plaćamo vlastitom kožom, a naši balkanski narodi koji žive pored nas i zajedno sa nama treba takođe upozoriti da i njihova koža često dođe u opasnost zato što veliki misle sa nama, da mogu i bez nas i zato što plaćanje kožom nas balkanskih naroda za njih nije neka velika šteta.

Dame i gospodo, postoji izreka Kenedija, to je u vezi ovih sporazuma koji se tiču naše odbrane. Postoji izreka koja se pripisuje uglavnom Titu itd, ali nešto modifikovana je bila Kenedijeva – samo spremni za rat, suludo je reći, ali samo spremni za rat možemo sačuvati mir. Da bi bili, ne daj bože, takve opcije da se dese ovde, da bili spremni za takvu mogućnost mi moramo biti dobro naoružani.

Ne treba vas ubeđivati da smo 2012, 2013. godine zatekli dobro razoružanu vojsku. Srbija nije u tom trenutku bila vojno neutralna, Srbija je u tom trenutku bila vojno neutralisana. Takvu zemlju smo zatekli, kuću golih zidova, potpuno ekonomski razvaljenu i trebalo je imati strpljenja i dizati ekonomiju i srazmerno dizanju ekonomije dizati našu vojsku, kupovati naoružanje i postati neka sila na ovom Balkanu.

Vojsku stalno treba unapređivati, i to gospodin Marinković često predstavlja na primeru Izraela. Mislim da moramo približno Izraelu da imamo sličnu politiku i da moramo dobro da se naoružamo. Da bi se dobro naoružali moj predlog je da iza rasta BDP svake godine na različite načine izdvajamo 25% tog rasta za opremu i vojsku koja nam, ne daj Bože, može zatrebati.

U politici i vođenju države nije bitno samo šta pričate, već i šta prećutite. Mislim da politiku jedne zemlje treba voditi, a ona se tako vodi, da morate srazmerno mogućim protivnicima, mogućim prijateljima, mogućim neprijateljima, mogućim saveznicima planirati svoje poteze. Ne samo da morate planirati svoje poteze, već morate i predviđati poteze, eventualne poteze protivnika i na takav način kreirati mere i politiku koju ćete sprovoditi i na takav način izbeći, odnosno ukoliko bude štete smanjiti štetu što je više moguće.

S tim u vezi, moj apel je da i dalje kupujemo vrhunsko naoružanje, da vojsku opremamo vrhunskom opremom, da na takav način, dronovima, savremenim raketama, sistemima u kojima se koristi što manje ljudstvo, mada sam i za služenje vojnog roka, da taj vojnik bude tehnološki vrlo dobro opremljen i da može da rukuje odgovarajućim tehnikama i opremom i da na takav način, ne daj Bože nekog sukoba, možemo da žrtvujemo tehniku i tehnička sredstva, a da ljude u eventualnom sukobu sprečimo.

Moram moje seljake koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom i koji najviše vole državu, barem ja tako mislim, da upozorim da zemlju i dalje treba voleti na način na koji oni to čine, da i dalje treba ceniti našeg vojnika, da ono što u poljoprivredi, prerađivačkoj industriji zaradimo, što plug zaradi mač treba da odbrani, da moramo da imamo savremenu, dobro naoružanu vojsku i da, pre svega, seljački sinovi, ukoliko ih ima, treba što rađe da idu u vojsku, bilo da se to dešava po ugovoru, bilo da postanu oficiri, podoficiri, ali da mi moramo voleti svoju zemlju.

Seljacima treba reći da ne treba da gledaju ove, srazmerno ovoj prvoj tački o kojoj sam ja govorio, ne treba da budu licemeri kao što je to Đilasova ekipa, razne ćute, kako se već zovu. To su osobe koje se navodno staraju o životnoj sredini. Ja poljoprivrednicima preporučujem da rade, koliko je to moguće, da proizvode organsku hranu, da se vratimo na određeni način na poljoprivrednu proizvodnju koja što manje šteti životnoj sredini, da ne cene životnu sredinu na način na koji to rade naši politički protivnici koji žele dobre puteve da doputuju u Beograd na protest, ali neće kamenolome.

Dakle, na protest će doći verovatno automobili, a voleli bi čist vazduh. Onaj ko toliko ceni čist vazduh mogao bi da dođe biciklom, onaj model Nikola Jovanović 2019. godina. Mogli bi da dođu biciklom na taj protest. Koliko je to licemerno, ja na njihovom mestu, tog dana bih došao električnim automobilom, ali oni hoće električne automobile i hoće da država to podržava, subvencioniše, ali neće litijum. Dakle, hoćeš automobil električni, ali nećeš da imaš bateriju od litijuma.

Još nešto bih im preporučio, kada se već toliko zalažu za životnu sredinu, kada su toliko protiv litijuma, da tog dana ne prave fotografije mobilnim telefonima. Ako si protiv litijuma, onda budu protiv baterija koje su u mobilnom telefonu, nemoj to da koristiš, nemoj te fotografije da eksploatišeš, jer u suprotnom ti baš i ne štitiš životnu sredinu, jer životna sredina je globalno pitanje. Nemoj neko da mi kaže da ćemo sad, ako svi drugu zagade vazduh, zemlju itd, mi ostati onako izolovani.

Da se vratimo na vojsku, moje omiljeno pitanje. Mi treba da znamo da izbegavamo sukobe, često treba malo odglumiti slabost, što u ovom trenutku naše rukovodstvo ume da radi, da popusti, prepusti, i da ne zameri previše, recimo, Crnoj Gori, Srebrenici, odnosno BiH, na napadu, da popustimo. To je Sun Cu rekao, jel tako gospodine Marinkoviću, često treba odglumiti neku vrstu slabosti da bi nahranio protivničku aroganciju, jer onda kad mu nahraniš tu aroganciju, onda je on lakši protivnik nego kada krenete u neku vrstu konflikta, zato što je on na određeni način bezobrazan i zato što vas napada.

Lakše je preduprediti neki sukob, u njega ne ući, nego izaći. Ja cenim sadašnje napore državnog rukovodstva da uprkos mnogobrojnim napadima koji se dešavaju iz nekih okolnih bivših jugoslovenskih republika, kojima smo mi na određeni način stvorili državnost a oni to zaboravili, da im ne odgovaramo na isti način i to ne smatram slabošću.

Mi treba da budemo svesni svega, da uvek dok su se svi borili protiv nas, mi smo se uglavnom borili protiv sebe. Mi ne trebamo više da budemo ludo hrabri, sad moramo malo da budemo i mudri i moramo da cenimo svoju zemlju.

Mi moramo da imamo velike gradove, meni je to jasno. Veoma je bitno koliko Srbija ima stanovnika, ali, dame i gospodo narodni poslanici, daj da vidimo kako je to stanovništvo raspoređeno, da nešto ostane i selu, da postoje tamo i ljudi, da se ne prazne naše teritorije, jer ako ispraznimo naše teritorije, na njih će doći neki drugi narod. Da podsetim da su Turci u Srbiji definitivno pukli kada su se povukli svi u velike gradove, onda su bili lakši protivnik za savladanje.

Zato treba ceniti onu izjavu Stefana Nemanja koju je on svojevremeno dao, da narod bez zemlje nije narod i zato moramo ceniti i voleti svoju zemlju, jel tako gospodine Orliću, i podizati što više ekonomiju, jer kad podignemo ekonomiju do kraja, još više ćemo podići glavu naših građana i našu zastavu. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo na dnevnom redu set međunarodnih sporazuma. Ne mogu da, i nezahvalno je pokušavati, da se odredi koji su važniji a koji su manje važni od tih međunarodnih sporazuma, svi imaju jednaku važnost.

Kad pogledam današnji saziv i dnevni red ove Narodne skupštine i kad pogledam portale koje kontroliše Dragan Đilas, čini mi se da mi ne govorimo o jednoj istoj zemlji. Ako pogledamo po njegovim portalima, Republika Srbija i Aleksandar Vučić destabilizuju Crnu Goru, ruši teritorijalni integritet BiH, ugrožava interese Hrvatske, pronađu tu i po nekog prilično beznačajnog poslanika iz Evropskog parlamenta, kao što je Viola fon Kramon, koja opet tvrdi da Aleksandar Vučić utiče na događaje u Crnoj Gori, itd, itd.

Međutim, ja moram da postavim jedno pitanje - da je čak i nešto od svega toga tačno, da li bismo danas raspravljali o Sporazumu između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o saradnji u oblasti odbrane? Ja sam sasvim siguran da o tome danas ne bi raspravljali da je bilo šta od onoga što Đilas, njegovi portali, polu-privatni poslanici Evropskog parlamenta koji su lobisti za kosovsku nezavisnost i lobisti za to da Dragan Đilas bude na vlasti u Republici Srbiji, prenose. Nemačka sasvim sigurno ne bi jedan ovakav sporazum potpisala sa Republikom Srbijom.

Možemo da mislimo o Nemačkoj šta god hoćemo, ali u svakom slučaju jedan ovakav sporazum značajan je za Republiku Srbiju iz više razloga, a ono što bivši režim nikako ne može da prihvati a to je da je sada Srbija politički stabilna, ekonomski jaka, bezbedno sigurna zemlja i da je za svakog partnera dobro došla zemlja. Čini mi se da to bivši režim ne može nikako da shvati.

Takođe, ja ne bih da potcenjujem ni Sporazum koji Republika Srbija u oblasti odbrane potpisuje sa Kraljevinom Marokom. Bivši režim Kraljevinu Maroko nije prihvatao iskreno. Nisu shvatali njen značaj pre svega u afričkom svetu, nisu cenili ni Boris Tadić, ni Dragan Đilas, ni Vuk Jeremić i ostali jedan jako principijelan stav Kraljevine Maroko, a to je da ne samo da je Kraljevina Maroko odolevala pritisku da prizna tzv. nezavisnu državu Kosovo, nego je čak branila teritorijalni integritet Republike Srbije više nego što su to radili i Boris Tadić i Dragan Đilas i Vuk Jeremić. I dan-danas pozicija Kraljevine Maroko nije se promenila po pitanju naše južne pokrajine, niti ima naznake da će to da se desi.

Ali, nekako valjda iz straha da neko ne zameri što Republika Srbija razvija prijateljske odnose sa Kraljevinom Maroko, ovakve sporazume nismo imali za vreme bivšeg režima.

Čini mi se da su to jako ozbiljni problemi koje smo dobili u nasledstvo i koje treba da rešavamo i da ponovo gradimo ona iskrena prijateljstva koja smo odavno trebali da nastavimo.

Međutim, šta drugo reći o ljudima kojima je… U stvari, ja mogu da razumem da neko ne voli Aleksandra Vučića, pogotovo ne bivši režim, mnogo su para izgubili, mnogo su privilegija izgubili, Srbija se nije raspala, Srbija nije postala njihova privatna imovina, ali ne mogu da razumem da su bivšem režimu, Draganu Đilasu, Vuku Jeremiću, draže neke druge zemlje nego Republika Srbija. I uvek će nekako u interesu tih drugih zemalja, navodno, da zastupaju interese, a pre svega najviše vole svoj džep. I otuda sva ona politika koju su sprovodili u proteklom periodu.

Nisu beznačajni ni ovi sporazumi i kada je u pitanju studentski standard. Setite se samo koliko su nas napadali da naši građani, oni najmlađi studenti napuštaju Srbiju, a ništa nisu uradili po pitanju studentskog standarda dok su bili na vlasti. Ništa nisu uradili ni da te ljude koji su kretali na fakultete da im olakšaju njihov položaj i olakšaju uspešnije učenje. Bilo je bitno samo kako da se obogate.

Kada su završavali fakultete, nisu pokušavali da pronađu strateške partnere koji bi zaposlili te naše studente u Srbiji da ostanu ovde i grade svoju budućnost, ovde se žene, udaju i rađaju decu, nego su im pronalazili načine kako da što pre napuste Srbiju. Naravno, uz neku finansijsku korist.

Jedan ovakav sporazum sad pokazuje jednu sasvim obrnutu politiku, da hoćemo da naši studenti imaju što je god moguće bolje uslove za učenje, da budu što bolji stručnjaci, da ih motivišemo da ostanu da rade, kad završe studije, da žive i rade u Srbiji, što takođe bivši režim oličen sad u Draganu Đilasu nije radio.

Imamo i Sporazum o Kulturno-informativnom centru između Srbije i Ruske Federacije. Da li smem da kažem da je to bila zabranjena tema za vreme bivšeg režima, da mi nikakav sporazum čak ni u oblasti kulture sa Ruskom Federacijom nismo mogli da potpišemo? To je bila zabranjena tema. Nije smelo o tome da se govori. Čak i ako bi se pojavio neki ruski političar, to je bilo nekako stidljivo.

Sećam se posete predsednika Medvedeva Republici Srbiji. Gledali su da ga sakriju od građana Republike Srbije, zato što su bojali da će građani da pokažu pravi odnos Srbije prema Rusiji i Ruskoj Federaciji. Krili su ga po hotelima i ovde su ga bukvalno tajno, kroz čitav Beograd blokiran doveli u Narodnu skupštinu. Tako su se ponašali prema prijateljima.

Da ne govorim o tome da Srbija i Ruska Federacija, odnosno ruski narod, ne mogu da kažem Ruska Federacija, imaju zajedničke istorijske trenutke, da imaju velikane koji su delili sudbinu, da li naše na teritoriji Ruske Federacije ili Rusije, da li njihove ovde u Srbiji kada se Srbija borila za svoje oslobođenje i sticanje svoje nove državnosti. Ali, nije bitno to, bilo je bitno da zapad ne vidi koliko srpski građani i srpski narod vole Ruse. Zato su sakrivali Medvedeva.

Ili, Sporazum kojim oslobađamo građane Ukrajine od viza kada ulaze na teritoriju Republike Srbije. Bivši režim uporno pokušava Aleksandra Vučića i srpsko rukovodstvo da uvuče u srpsko-ukrajinski sukob. Na sve moguće načine otežavali su položaj Srbije koja se našla pred jednim velikim problemom, na svaki mogući način su otežavali poziciju Srbije, za sukob sa kojim mi nemamo veze i gde se merila svaka reč kada se govorilo o tome od strane našeg rukovodstva i od predsednika Aleksandra Vučića.

Pokušavali su da nas posvađaju sa jednim narodom koji jeste nama prijatelj, istorijski prijatelj. Veliki broj crvenoarmijaca koji su oslobađali Beograd i Srbiju baš su sa teritorije današnje Ukrajine. Meni je žao što oni imaju građanski rat i žao mi je što ih isti ljudi koji predvode i Dragana Đilasa i Vuka Jeremića svađaju sa njima najbližima, isti oni koji hoće i nas da posvađaju sa građanima Crne Gore i Srbima iz Crne Gore i Crnogorcima, ajde i tako da ih nazovem.

Evo, Republika Srbija još jednom potvrđuje da ugled koji je stekla u svetu i međunarodnoj zajednici nije bez razloga. Ukidamo vize građanima Ukrajine i mi pokazujemo dobru volji i saradnju između naša dva naroda, sve ono što bivši režim nikako ili nije hteo ili nije smeo da prihvati, jer su uvek bili zauzeti samo sobom, da slepo slušaju druge, da slepo slušaju ambasadore drugih zemalja samo sa jednim razlogom – da što duže ostanu na vlasti i što više para pokradu. Sad se ponovo oslanjaju da će neki drugi ambasadori i neke druge zemlje da ih dovedu na vlast. To vreme je prošlo. Na vlast se u Srbiji dolazi samo izborima, na vlast se dolazi na onaj način gde vam građani daju podršku, a znajući kakvi su ovi, Boga mi nikad više neće biti na vlasti i ne zaslužuju. Toliko su nam zla naneli, toliko su nam života upropastili i toliko su nam godina života ukrali.

Reč ima narodni poslanik Zoran Tomić.
Izvolite.

Zahvaljujem, uvažena predsedavajuća.

Poštovana ministarko sa saradnicom, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, imali smo prilike da u diskusiji čujemo više informacija od uvaženih kolega vezano za predloge sporazuma. Ono što bih ja želeo da iskažem je da ovakva sednica i ovakve tačke dnevnog reda o kojima bi se diskutovalo u vreme tajkunskog žutog režima nisu ni postojali, zato što u njihovo vreme njih nije interesovalo kako da Srbiju unaprede, kako da je što bolje pozicioniraju na međunarodnom planu, kako da se uspostavi ta saradnja u svim segmentima društva, ne samo u ekonomiji, već i u oblasti vojske, u oblasti kulture, sporta, informisanosti. Ne, njih je sama interesovalo kako da ono što je postojalo u Srbiji opljačkaju od građana Srbije, kako da to strpaju u svoje džepove. Tu igricu koju su igrali do 2012. godine na svu sreću su završili. Nažalost ta cifra je došla do 619 miliona evra, ali u svakom slučaju voljom građana Srbije je ona zaustavljena i voljom građana više nikada se neće ponoviti.

U vreme dok je na čelu Ministarstva odbrane bio Boris Tadić, a kasnije ga zamenio Šutanovac, u narodu poznat kao šuntanovac, njima je važno bilo kada su u pitanju odbrana i vojska samo kako će tenkove topiti, kako će svu imovinu koju vojska ima rasprodati, jer po njihovom mišljenju nije ni bilo potrebno osigurati bezbednost

36/2 MJ/MT

i sigurnost građana Republike Srbije, a o međunarodnoj saradnji po pitanju odbrane, po pitanju razvoja odbrambene industrije, naučno-tehnoloških istraživanja u tim segmentima nije ni bilo.

Dolaskom SNS na vlast i Aleksandra Vučića na čelo Ministarstva odbrane krenule su značajne bitke da se vode, da se vojska oporavi, da se naša odbrambena i namenska industrija oporave. Danas te rezultate i te kako možemo vodite, a posebno u komšiluku gde živim, u Trsteniku gde imamo PPT namensku industriju koja i te kako uspešno funkcioniše i radi, upošljava veliki broj građana. Drago mi je da svakim danom naša odbrambena industrija sve više napreduje, imamo novih naučnih i otkrića koja se implementiraju i zahvaljujući ovakvim vidovima saradnje mi ćemo to znanje moći da razmenimo i sa drugim državama i dalje da radimo na razvoju našeg instituta i odbrani.

Apsolutno se slažem sa uvaženim i kolegom Marjanom Rističevićem da je potrebno dalje ulagati u vojnu tehniku, ulagati u našu odbrambenu industriju, podizati standard kada je u pitanju vojska, jer jedan od bitnih segmenata i uloga države i kada govorimo o tim ekonomskim doktrinama, bila ona kenzijanska ili liberalna, uvek govori da je jedan od glavnih zadataka države pobediti unutrašnji red i mir i osigurati spoljne granice države.

Kada govorimo o ekologiji, sporazum koji je pred nama je jako bitan i još jedan dokaz da je Srbija važan deo Međunarodne zajednice, da se zajedno da drugim državama bori kako bi sprečila efekte globalnog zagrevanja, klimatskih promena i daje svoj skroman doprinos i koliko god on mali bio, ipak je značajan da se to predupredi. Glasanjem ovog sporazuma takođe ćemo dati taj doprinos, ali ono što želim da kažem jeste da borba za očuvanje životne sredine i ekologije ne može da se radi praznog stomaka.

Za vreme tajkunskog režima nisu ni razmišljali o ekologiji, ali nažalost nisu razmišljali ni o stomacima građana, već su razmišljali kako da preduzeća koja su ti radnici gradili decenijama unazad, koja su njihovi preci gradili, da razore, da opljačkaju, da rasprodaju, opet kažem, da svoje duboke džepove popune, koji su često bili i bušni, pa kako su punili džepove, tako su ih brzo i praznili, ne gledajući kako će ti ljudi preživeti, kako će svoju decu moći da pomognu, kako će decu koja su na studijama da iškoluju i da na taj način obezbede budućnost ovoj zemlji, ako već nisu razmišljali o budućnosti tih porodica i dece.

Danas je ta situacija drugačija zahvaljujući reformama koje su započete 2014. godine, koje je predvodio sadašnji predsednik Aleksandar Vučić sa svojim timom, doprinele su da stomaci građana budu puni i da budu još puniji i da na osnovu toga imamo dovoljno sredstava da možemo da se zalažemo i borimo i za očuvanje životne sredine i za ekologiju.

Ono što je jako bitno kada govorimo o programu vezano za studentsko stanovanje, ovim programom će se završiti, kada govorimo o Niškom univerzitetu jedna važna investicija koja se decenijama unazad radi, a to je ta studentska zgrada za 400 ležajeva koja će biti i koja se nalazi u delu grada u kome se nalaze tehnički fakulteti.

Inače da napomenem da Elektronski fakultet je jedan od fakulteta za ponos danas, koji daje značajne doprinose ne samo u obrazovanju mladih ljudi, već daje doprinos i u razvoju nauke i kao što znate u tom kompleksu je izgrađen i naučno-tehnološki park koji se i dan danas koristi od strane tih istih studenata i mladih inovatora da svoje biznis ideje pretoče u realnost, da to svoje znanje plasiraju na domaće i na međunarodno tržište, a to je sve nešto o čemu žuta vlast nije razmišljala i uzimala u obzir. Za njih je bilo bitno da je to zelena livada koja je služila za ispašu konja. Apsolutno nisu vodili računa ni o potrebama studenata, nisu vodili računa ni o potrebama naše nauke, ali je danas ta slika značajno promenjena.

Takođe, izgradnja studentskog doma u Beogradu sa smeštajnim kapacitetima od 1.000 je takođe važna, jer znamo da je Beogradski univerzitet najstariji i da je ponos naše države i našeg obrazovnog sistema, ali sam siguran da se ovde neće stati, jer kao što su i moje uvažene kolege rekle, potrebe su još veće i radiće se značajno na tome. Ono što će svakako biti za ponos za sve veći broj mladih ljudi po završetku srednje škole, odlučuju se da upisuju fakultete, pa i oni koji se u međuvremenu zaposle, sa ciljem da nadograde svoje znanje i da budu još korisniji segment našeg društva. Ono što je bitno, mladi ljudi se u Srbiju vraćaju posle školovanja u inostranstvu, da svoje znanje ovde prenesu, čak se vraćaju da unaprede i više nivoe našeg obrazovanja.

Sve ovo pričam iz razloga da ukažem da je ovo za njih bilo nebitno, što su moje kolege i potvrdile, a i građani Republike Srbije dovoljno su samo da se prisete kako je zemlja izgledala ranije, kakva je naša infrastruktura bila. Sećam se, u Kruševcu imali ste ni jedan ispravan semafor, retko ste mogli da nađete ulicu koja nije imala rupu u sebi, u kojima ste mogli da sadite mini bašte pa da se sadite urbanom poljoprivredom.

Danas je slika skroz drugačija. Danas je Kruševac jedan od primera gradova u Srbiji koji postaju pravi gradovi po uzoru na evropske, gde imate zaista kvalitetnu infrastrukturu, imate odlične puteve, gradi se autoput Moravski koridor. Imate naselje Novi aerodrom, kako ga zovemo, koji će biti ponos grada, kao što je i „Beograda na vodi“ ponos Beograda i Srbije, jer je to naselje koje posle više decenija je u stvari novo naselje koje se gradi u Kruševcu, koje je nekada, slično kao u niškom kraju, kada sam pričao za elektronski fakultet služilo samo za ispašu konja. Danas tu već polako niču prve zgrade, investitori su kupili parcele za Vidovdan i obeležavanje 650 godina od postojanja Kruševca, tu smo svečano otkrili spomenik Knezu Lazaru, kao jedan mali, skromni vid zahvalnosti osnivaču grada Kruševca i jednom od naših velikih srednjevekovnih vlada, koji se borio za očuvanje srpstva i srpske države u periodu kada je to bilo najteže činiti.

U Kruševcu se gradi aerodrom Rosulje, koji 20 i više godina nisu znali da završe, nije da nisu znali, nisu prosto ni hteli, nisu imali želje, jer opet kažem, jedino za šta su se oni zalagali bilo je kako samo da zadovolje svoje potrebe, kako svoje džepove da napune, a za građane ih je bilo baš briga.

Ponosan sam kada govorim o sferi obrazovanja što je Kruševac dobio i prvi državni fakultet, Poljoprivredni fakultet, koji je osnovan 2017. godine, koji je ove godine upisao četvrtu generaciju studenata, koji ima odlučnu saradnju sa Institutom za krmno bilje, institutom koji su oni hteli da unište, a koji danas uspešno funkcioniše, koji nije zatvoren. To je jedna ispravna odluka, jer nažalost, Kruševac je bio jedini od većih gradova u slivu Zapadne Morave, koji nije imao državne fakultete, nije zapravo imao nijedan fakultet sa sedištem, a ipak je grad veličine od 127 hiljada i više stanovnika.

Zaista sam ponosan na sve rezultate koji su učinjeni. Neću govoriti o privrednim uspesima, uspesima ekonomije, o tome smo često govorili.

Kako bi oni probali da unize sve ove rezultate koji su ostvareni i u borbi protiv korone i u ekonomiji, podizanju životnog standarda, koriste svoje medije, naravno, daju naloge da po svaku cenu iskopaju određen statističke podatke koje bi tumačili na njima način koji odgovara, kako bi rekli, e, pa znate šta, niste vi napravili ne znam kakve uspehe, u naše vreme je mnogo bolje i mnogo se bolje živelo. Tako da, u jednoj od novina čiji je vlasnik naravno Dragan Đilas možete da pročitate tekst koji kaže „bajke o ekonomskom tigru“, u kome rade statističku analizu statistike privrede Republike Srbije od 2000. do 2011. godine, a onda rade dalje analizu od 2011. do 2021. godine, gde, jel te, oni su došli do zaključka da se u njihovo vreme mnogo bolje živelo.

Gospodo tajkuni, sudski overeni lopovi i lažovi, ako se bolje živelo u vaše vreme, pa zašto su vas građani 2012. godine smenili? Zašto su na izborima izašli i podržali SNS i Aleksandra Vučića, a nisu vas ako se već hvalite da ste imali takve rezultate?

Neću zalaziti u osnove statističke analize, jer je to bespotrebno, jer prosto svi ovi ljudi koji se bave ovakvim analizama, analize rade po novoj doktrini koju je otkrio Dragan Đilas i koju uspešno implementira u svojim statističkim analizama kada radi anketiranje javnog mnjenja u kojima on naravno uporno tvrdi kako ta njegova neka opozicija ima natprosečnu podršku, kako on može da smeni Aleksandra Vučića, a kada dođe vreme za izbore nema ga nigde. Povuče se u svoju rupu kao mali miš i onda glumi nekog Kalimera, govorili stalno – ovo je nepravda, ovo je nepravda.

Tako ste imali prilike da pročitate i danas da Dragan Đilas i njegova strančica neće potpisati, odnosno podržati Predlog sporazuma za izlazak na izbore koje su evroparlamentarci pripremili, a po njihovom pozivu i onda se tu pravdaju kako jel te nisu to izborni uslovi koji njima odgovaraju, to su opet izborni uslovi koji idu na ruku Aleksandru Vučiću, a sa druge strane stalno tvrde kako Aleksandar Vučić više nema nikakvu podršku ni u EU, ni u međunarodnoj zajednici, kako je on nekakav diktator, tiranin protiv koga treba svi da se okrenu u svetu. Onda sami sebe demantuju.

Vidite gospodo, to lažovi i rade. Vreme uvek pokaže ko govori istinu, a ko laže, a kada lažu krene samog sebe da demantuje, onda vam je jasno da zapravo sa njima nemate šta da tražiti, niti bilo kakvu podršku da im date.

Juče smo u diskusiji zapravo jasno utvrdili da su oni svesni da nemaju podršku od strane građana Republike Srbije, da tu statističku analizu koju oni daju, da je to zapravo opet još jedna šarena laža iz seta asortimana „magla“ industrije Dragana Đilasa i Dragana Šolaka. Naravno, kada se govori o ovakvim stvarima nije ni čudo, jer prosto svima je bilo jasno u Srbiji da u tim pregovorima u kojima je on ušao, one je ušao zapravo da se ne bi dogovorio, da bi našao nekakve ponovo argumente da kaže kako neće izaći na izbore i da je ulica ta koja treba da odluči ko će upravljati u Republici Srbiji.

Gospodo tajkuni, ulica nikada neće odlučivati o tome ko će upravljati Srbijom. Ulica nikada neće utvrđivati kakva će se politika voditi u Republici Srbiji. Odluku donose samo građani Republike Srbije na izborima koji se organizuju, a oni koji su želeli da rade na daljem unapređenju izbornih uslova koji su danas mnogostruko više bolji nego u onom periodu kada su žuti tajkuni vladali, kada su samovoljno povećavali izborni cenzus, jer su se plašili konkurencije i plašili su se svojih mesta, odbornika, gradonačelnika itd, danas kažu da su ti uslovi gori nego što su bili u njihovo vreme.

Ne bih se baš složio, ne bi se složili ni građani Republike Srbije. U svakom slučaju, svi oni koji žele da daju maksimalan doprinos daljem unapređenju Republike Srbije, unapređenju života građana Republike Srbije su uvek dobrodošli i uvek njihove ideje volimo da saslušamo i ono što je dobro i što može da se implementira uvek ćemo implementirati, jer kažem, Aleksandru Vučiću i politici koju on vodi interes građana i boljeg života građana je na prvom mestu. Zato njega možete videti među stanovništvom kako razgovara, kako rešava probleme, a ne na „Tviteru“, na društvenim mrežama, na „Fejsbuku“ gde pokušava da, kao što radi Dragan Đilas i drugi, da vodi nekakvu „Tviter“ politiku, odnosno da se bave politikanstvom.

Kada govorim o međunarodnim odnosima upravo ovaj brojni sporazumi koji su danas pred nama i koji će u budućnosti biti govore o poziciji Republike Srbije na međunarodnoj sceni koliko smo cenjeni i koliko nas vide kao odlične partnere u oblasti odbrane, oblasti nauke, ekonomske saradnje, pa i zajednička sednica vlada Mađarske i Srbije koja se održala u Mađarskoj upravo govori o tome i brojni sporazumi koji su tamo potpisani kako bi se dalje unapredio bilateralna saradnja dve države ide u prilog tome.

U njihovo vreme toga nije ni bilo. Njima je bilo važno samo da ispunjavaju direktive koje su dobijali od interesnih grupa kako će uniziti Republiku Srbiju, a o tome koliko su u međunarodnim krugovima jaki govori upravo period kada je Kosovo, lažna država Kosovo samoinicijativno proglasila tu nezavisnost i koliko je država tada u stvari povuklo svoje priznanje. Ni jedna nije povukla, jer se oni nisu ni bavili time. Njima je zapravo bilo bitno samo kako će rasprodati, ne imovinu građana, nego vidite jasno i delove države, pa posle Kosova i Metohije došla bi verovatno Vojvodina, pa posle Vojvodine i drugi delovi Srbije. Dok to ne bi došlo u nekom krugu dvojke kojim bi se oni zadovoljili, a upravo je taj krug dvojke koji samo Dragana Đilasa interesuje i zbog čega on na izborima nikada neće smeti da se kandiduje ni za predsednika države, ni za premijera, jer njega interesuje jedino mesto gradonačelnika Beograda i da nastavi svoju pljačku u kome su ga građani sprečili 2013. godine kada je smenjen sa funkcije gradonačelnika.

Juče smo imali prilike da čujemo samo jedno u nizu nedela koje je uradio sa PKB-om, a i moje kolege su pričali o mostu na Adi, a građani Beograda su to odlično mogli da vide i u infrastrukturnim radovima i drugim problemima koji u nasleđe vlasti koja ga je nasledila ostavio i koji su danas rešeni i kada grad Beograd ima i te kako rešen veliki broj problema, kada ima ogroman budžet, ogromne investicije koje se realizuju, ali ne investiciju privatne džepove, već investicije u bolji život građana Beograda.

Tako da u danu za glasanje, apsolutno sa ponosom ću podržati predloge ovih sporazuma, jer je ovo nešto što jasno pokazuje našu želju i borbu za budućnost ove države, za budućnost naše dece, a pre svega, kažem ponosim se, jer sutradan kao roditelj tri deteta imaću svojoj deci šta da pričam, kako sam se kao narodni poslanik zajedno sa mojim uvaženim kolegama ovde borio da oni imaju tu sigurniju i bolju budućnost kako bi i oni sutradan mogli tim istim koracima da nastave. Hvala.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku, Zoranu Tomiću.
Reč ima narodni poslanik Dejan Kesar. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, cenjena ministarka sa saradnicom, poštovani građani Srbije, jedan od sporazuma koje danas pred nama narodnim poslanicima u domu Narodne skupštine jeste i predlog zakona, odnosno Predlog zakona o potvrđivanju amandmana na Montrealski protokol.

Sam Montrealski protokol predstavlja deo jedne mnogo značajnije teme, a to je tema zaštite životne sredine. Tema koja je postala vrlo aktuelna u poslednje vreme zahvaljujući naporima Vlade Republike Srbije, nadležnog Ministarstva za zaštitu životne sredine, a ono što je najvažnije predsednika Aleksandra Vučića da Srbiju učinimo zdravijom i ekološki prihvatljivijom zemljom.

Skoro sve evropske države temu zaštite životne sredine stavljaju opravdano na prvo mesto. Zaista smatram da Srbija ide za evropskim državama, da idemo u dobrom pravcu i da zaista preduzimamo sve neophodne radnje kako bi Srbiju učinili i zdravijom i efikasnijom. Prepoznali smo probleme sa kojima se Srbija suočava u domenu zaštite životne sredine i želimo da ih rešimo na najbolji način, a sve u interesu građana Republike Srbije.

Kada posmatrate pitanje zaštite životne sredine ona je zaista veoma kompleksno i ja bi u okviru tog kompleksnog, odnosno u okviru te kompleksne teme želeo da istaknem i individualni i kolektivni karakter. Taj individualni karakter polazi od samog pojedinca i mi svi kao pojedinci moramo da budemo svesni da svakom svojom radnjom možemo da utičemo da ta tema zaštite životne sredine bude još bolja i da Srbija bude još čistija i bude još zdravija. Svakako kao i svi problemi i tema zaštite životne sredine ima određene probleme sa kojima, odnosno koje mora da rešava uz pomoć države, koja mora da rešava uz pomoć nadležnih državnih institucija, odnosno nadležnog Ministarstva za zaštitu životne sredine.

Zaista smatram da kada je Vlada Republike Srbije, odnosno premijerka Brnabić, temu zaštite životne sredine stavila na visoko mesto osnovnih prioriteta buduće Vlade i Ministarstvo za zaštitu životne sredine zajedno sa vama ministarka ispunjava sve ona očekivanja koje je istakla premijerka Brnabić u svom ekspozeu.

Želeo bih da istaknem jedan primer, kada se vozite auto-putem od Beograda ka Nišu na jednoj svetlosnoj signalizaciji puteva Srbije stoji tekst, da koliko prirodi date ona vam toliko vraća. Zaista se slažem sa tim i zaista smatram da smo mi kao država od 2012. godine prepoznali stvari i da zajedno idemo u dobrom pravcu, a to jeste da Srbiju učinimo boljom u domenu zaštite životne sredine.

Isto tako verujem da se po pitanju rešavanja suštinskih problema krećemo u dobrom smeru i to pokazuju sve one stvari koje Ministarstvo radi na terenu i taj rad na terenu je ključan i taj rad na terenu prepoznaju građani Srbije.

Ukoliko imate problem u državi, bez obzira da li je on u sektoru bezbednosti, sektoru poljoprivrede, sektoru zaštite životne sredine, ne možete da sedite u kabinetu Ministarstva i da pravite određene strategije, već morate da odete na teren, morate da sagledate taj problem i zajedno sa građanima i zajedno sa svojim saradnicima da preduzmete mere u cilju rešavanja tih problema.

Današnje Ministarstvo u zaštitu životne sredine te stvari radi na terenu. Rešili su problem deponije Stanjevina koje čeka svoje rešenje nekoliko desetina godina. Ono što predstavlja takođe veliki problem jeste i zagađenje vazduha i Ministarstvo je zajedno sa više lokalnih samouprava pokrenulo pitanje rešavanje višedecenijskih problema. Pravi primer toga jeste i poseta ministarke u Valjevu u kome je definisan postupak rekonstrukcije postojeće gradske toplane koja će nakon zamene velikog kotla buduće koristiti umesto mazuta, ekološki prihvatljivi gas.

Takođe, doneta je odluka da se na teritoriji grada Bora zaštiti, odnosno zasadi preko 2.000 stabala crnog bora i time će se direktno uticati na zdraviji vazduh. Takođe, Ministarstvo, a tu takođe mislim i na Vladu Republike Srbije koja sprovodi politiku jeste, pre svega, zaštita životne sredine u lokalnim samoupravama, a ono što je najvažnije jeste uklanjanje smetlišta i deponija.

Ali, ono što je velika razlika u odnosu na 2012. godinu, što mi te deponije ne uklanjamo onako kao je radio bivši ministar, Oliver Dulić, tada ministra za ekologiju u vreme vladavine DS i premijera Mirka Cvetkovića. Oni su tada deponije čistili samo da bi očistili budžet Republike Srbije i tada su pod nazivom „Očistimo Srbiju“, očistili skoro milion evra koji je bio namenjen za čišćenje deponija. Mi to svakako danas ne radimo, mi to radimo u postupcima koji su vrlo transparentni i koji su usmereni da Srbiju stave na visoko mesto kada govorimo o zaštiti životne sredine.

Ono što je mnogo značajnije za nas koji sedimo u Narodnoj skupštini Republike Srbije i za nas koji se trudimo da svakodnevno radimo na dobrim, odnosno da debatujemo, razgovaramo o dobrim zakonskim predlozima i da se suočavamo i sa onim činjenicama sa kojima se možda u određenom domenu ne slažemo, jeste da se u poslednje vreme suočavamo sa sve više zelenih pokreta, ali čije aspiracije nisu samo vezane za zaštitu životne sredine.

Predstavnici bivšeg režima, znajući da ta politika koju oni danas zastupaju ne može da prođe ni među građanima Republike Srbije, a čak ni među onima koji su glasali za njih do 2012. godine, oni su se dosetili da na jedan perfidan način uđu među stanovništvo Republike Srbije i da dobiju neophodne glasove kako bi ušli u određene institucije. To su uradili tako što su, opet kažem, na jedan perfidan način osnovali određene zelene pokrete, finansirali određene zelene pokrete kako bi sprovodili njihovu politiku na terenu.

Fascinantno je kako se u isto vreme dešavaju protesti u kojima su jedini zahtevi isti oni koji se mogu čuti iz usta opozicionih lidera. I, kada govorimo o zelenim pokretima, tu je predsednik Aleksandar Vučić rekao da ćemo se mi u budućnosti susretati sa problemom zelenog džihada. To zaista jeste, jer vas će ucenjivati i preko zelenih pokreta za sve one stvari koje vi sprovodite tada u svojoj državi i koje ne odgovaraju tzv. zelenim pokretima.

Već godinu dana mi se susrećemo sa različitim pozivima da se izađe na ulicu i da se tobože brani zaštita životne sredine i da se na tim istim protestima iznose isključivo politički stavovi. Ti politički stavovi jesu usmereni na rušenje Aleksandra Vučića i svega onoga što je protiv SNS i svega onoga što mi dobro radimo u svim institucijama, pa i u domu Narodne skupštine.

Znate, kada određeni opozicionari govore da oni nemaju veze sa zelenim pokretima, da nemaju veze sa tzv. zelenim džihadom, podsetio bih vas da se u međustranačkom dijalogu u domu Narodne skupštine jedan od pokreta koji se ranije nazivao „Žuta patka“, a danas „Ne davimo Beograd“ nalazi na istom koloseku gde sve stranke pod pokroviteljstvom Dragana Đilasa razgovaraju sa evroparlamentarcima. Nije to ništa čudno, sve te stranke ne žele da pričaju sa legitimno izabranim predstavnicima svog naroda, ne žele da pričaju sa onim strankama koje učestvuju na koloseku bez evro predstavnika, zato što su oni to tako navikli i zato što verovatno očekuju da ih na političku scenu dovedu evroparlamentarci, da ih dovedu ljudi iz Brisela i Strazbura, a ne da ih dovedu građani Republike Srbije.

Pravi primer toga jeste poseta, današnja poseta gospodina Zelenovića i gospodina Dobrice Veselinovića iz pokreta Ne davimo Beograd, u Briselu, i dokaz tome jeste i ova fotografija gde su se oni zajedno slikali ispred Evropskog parlamenta gde su gospoda umesto da se zalažu za zaštitu životne sredine otišli da govore o onim problemima sa kojima se mi suočavamo u Republici Srbiji.

Ja bih želeo da pitam gospodina Dobricu Veselinovića, najpoznatijeg volontera na teritoriji Balkana, koji ima nekoliko stanova, koji ima čak i svoj poseban fond ili kako se on naziva, ja mislim da je fond ili je institut preko kojih on gospodin Zelenović i ostali zaštitnici životne sredine prikupljaju pare, pa su se gospodin Zelenović, gospodin ovde sa leve strane, koji je ranije već išao u evropski parlament i tužio Republiku Srbiju i Aleksandra Vučića kako je sve loše u Srbiji, a SNS i Aleksandar Vučić mu dali cenzus od 3% da može da uđe u ovaj parlament. Ali, znate šta njega neće ni građani Srbije zato što ga neće ni građani njegovog Šapca pošto vrlo dobro znaju šta je radio u Šapcu, a gospodin sa desne strane, najpoznatiji volonter u Republici Srbiji gospodin Dobrica Veselinović.

Znate šta, šta je još veoma fascinantno? Vi imate gospodu iz pokreta „ne davimo Beograd“ koji su se ranije nazivali „žuta patka“ i sad oni iz jednih izbora u druge menjaju to ime. Jedne godine se zovu „žuta patka“, pa se onda zovu, ne znam kako je to bilo, udruženje za savski nasip, pa onda se zovu „ne davimo Beograd“.

Ja to sagledavam tako da meni više izgledaju na neka preduzeća koja žele da prevare građane. Oni stalno menjaju svoja imana. Znate, to vam je isto kao sa određenim prevarama kada stalno menjate iz godine u godinu imena preduzeća. Znate zašto menjaju preduzeća, odnosno zašto menjaju i gazdu i zašto menjaju ime preduzeća? Zato što znaju za koju su se stvar zalagali u prethodnim godinama, a sve te stvari za koje su se zalagali su se ispostavile sa strane Aleksandra Vučića i SNS, da su oni, Aleksandar Vučić i SNS bili u pravu.

„Žuta patka“ ukoliko se svi dobro setimo je pričala o tome da se „Beograd na vodi nikada neće izgraditi“ i da će od „Beograda na vodi“ ostati samo jedna maketa. Ja bih želeo, evo da pozovem i gospodina Dobricu Veselinovića i Lazovića i Zelenovića, da jedan dan zajedno prošetamo, zato što ja dolazim sa opštine Savski Venac, da odemo zajedno da prošetamo promenadom, pa da vidimo sve one zgrade i da opipamo da li je to od gipsa ili je to od betona.

Vi danas imate na potezu savskog amfiteatra „Beograd na vodi“ koji predstavlja centar društvenih i poslovnih aktivnosti, gde će uskoro biti završena najviša zgrada u Beogradu, a oni su pričali o tome kako to nije dobro. Na potezu savskog amfiteatra ste imali miševe, pacove, nalazili ste igle, nalazili ste polomljene flaše, ljudi su tu svašta radili.

Pa, taj deo Beograda je sad jedan od najmodernijih delova Beograda. Ljudima neposredno pored „Beograda na vodi“ je cena kvadrata skočila za nekoliko stotina evra, i oni nama pričaju o zaštiti životne sredine, a onda shvatite da u tim udruženjima stoje, odnosno sede samo ljudi koji žele da ostvare sopstveni profit, ali da nigde ne rade.

Pa, gde gospodin Veselinović ima jedno prijavljeno formalno, odnosno gde ima formalno radno mesto? Nema ga nigde. I, onda oni pričaju o tome kako se oni zalažu za zaštitu životne sredine.

Imali smo mi pre do 10, 15 dana, imali smo problem sa deponijom i to nismo krili. Taj problem deponije je star 30, 40 godina, ali ti predstavnici koji se zalažu za zaštitu životne sredine dovedu Violu fon Kramon ovde, predstavnicu Evropskog, odnosno poslanicu Evropskog parlamenta, dovedu je ovde i zajedno sa njom pod ruku odu na tu istu Vinču, a nakon te Vinče, Viola fon Kramon ode na N1 televiziju Dragana Šolaka i direktno se zalaže za nezavisnost Kosova i onda kada vidite u paketu Dragan Đilas, Dobrica Veselinović, razgovori sa evroparlamentarcima Viola fon Kramon, pa šta vam to govori?

To stavimo znak jednakosti i znamo da se radi protiv Srbije. znači, sve ćemo da uradimo, da radimo protiv Aleksandra Vučića, da radimo protiv Srbije, da radimo protiv Vlade, da radimo protiv resornog ministarstva. Pa, kako se niste setili do 2012. godine da upirete prstom u sve probleme koji se nalaze u Srbiji u domenu zaštite životne sredine. Niste, jer vas to nije zanimalo.

Danas vas zanima da vas dovedu evroparlamentarci, danas vas zanima da Viola fon Kramon, u Srbiji se zalaže za nezavisnost Kosova, danas vas zanima da vi dođete na vlast bez volje građana Republike Srbije.

Mi svi ovde koji smo u Narodnoj Skupštini ćemo marljivo raditi na tome da usvajamo sve zakonske predloge i druge podzakonske akte koji su u interesu građana Srbije, ali ove ljude koji su danas u Briselu, dok mi ovde radimo za interese građana Srbije, oni verovatno sede u nekom restoranu i dogovaraju akcije koje će da rade, pošto pozivaju na buduće proteste 11, 12. i 13. već ne znam kada, ali moraju da znaju da je takav protest bio održan i 4. septembra.

Ja bih želeo samo da ovo kamera zumira, 4. septembra su održani protesti, tzv. ekološki i pogledajte koliko je ljudi bilo na Trgu, ti isti koji pozivaju ti Zeleni pokreti, taj zeleni džihad, neće proći bolje ni 11. I zato bih želeo opet da kažem, pošto ste protiv svog naroda, radilii do 2012. godine, i pošto ste za određene odluke i Vlade sazivali po nalogu stranih ambasada i taj isti dnevni red nosili u strane ambasade, zaista vas molim da ukoliko poštujete građane Republike Srbije, ne idete u Brisel da kukate protiv Aleksandra Vučića, i SNS, i građana Republike Srbije, nego dajte da sednemo ovde i kao ozbiljni politički činioci razgovaramo, ali mislim da ni ti razgovori neće da vam pomognu, jer vi danas ne možete da pređete ni 3% koliko je potrebno za ulazak u Narodnu skupštinu.

Zašto? Zato što građani ne vole prevarante, građani ne vole ljude koji više vole strance od svoje zemlje, i zato što građani vide u kom pravcu ide Srbija, a to je pravac prosperiteta i sigurnije budućnosti. Hvala.

Od vremena poslaničke grupe Aleksandar Vučić – za našu decu, ostalo je još 10 minuta.
Ministarka ima reč.

Na kraju ću reći.

Na kraju, dobro.
Reč ima narodna poslanica Nevenka Kostadinova.