Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, danas je pred nama nekoliko izuzetno važnih sporazuma, međutim ja bih akcenat stavio na Sporazum između Vlada Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke. O njemu bih rekao nekoliko reči.
U prethodnom toku diskusije čuli smo zaista neke izvanredne stvari, izvanredne diskusije, pre svega mojih prethodnika, Linte, koleginice Vukojičić Jeftović, ali i ostalih kolega. Veoma je teško nešto novo reći, a ne ponoviti se. U svom izlaganju ja ću vrlo verovatno ponoviti neke činjenice.
Mislim da smo u prethodnom periodu dugo ćutali, čak i previše. Nije puno da svako od nas u ovoj sali ponovi neke važne činjenica koje su nas prethodnih decenija terali da zaboravimo.
Naša zemlja ima viševekovnu tradiciju, zemlja u čiju izgradnju, u čiju slobodu su ugrađeni milioni života. Zemlja koja je kao malo koja druga u svetu skupo platila svoju nezavisnost, svoju slobodu nečim što je najvrednije, a to je životima svojih građana.
Tim ljudima koji su svoje živote dali za Srbiju mi dugujemo večnu zahvalnost. Ljudima koji su svoje živote ugradili u slobodu naše zemlje, koji su omogućili da danas budemo svoji na svome.
Mi ćemo im biti večno zahvalni, a najmanje što možemo da uradimo za njih je da se postaramo da oni mirno i dostojanstveno počivaju ma gde bili sahranjeni. Da čuvamo stare i podižemo nove spomenike.
Za razliku od nekih ranijih vremena kada se država veoma inertno, mogu reći slobodno, nipodaštavajuće odnosila prema velikanima iz naše prošlosti, ali i prema svim drugim građanima, danas je situacija drugačija za 180 stepeni.
Danas se država odužuje svojim velikanima, ali i svim onim pojedincima koji su manje poznati, ili potpuno nepoznati široj javnosti, podizanjem spomenika, davanjem njihovih imena trgovima i ulicama.
Ovaj spomenik, mislim da je jedan veoma važan korak koji će obezbediti da ratni memorijali srpskih vojnika budu zaštićeni i sačuvani, u konkretnom slučaju na teritoriji Nemačke.
Do pre nekoliko godina, tačnije do 2012. godine, u vreme bivšeg režima Tadića, Đilasa, i ostalih, da ih sada ne nabrajam, naši velikani su bili zapostavljeni, mi nismo smeli da obeležavamo značajne događaje iz naše prošlosti, samo zato da se neko iz regiona možda ne bi uvredio, ali smo se zato, to državno rukovodstvo u ime države Srbije, izvinjavalo se svima i za sve, trudeći se, opet kažem, dodvori nekom u regionu.
Takva Srbija bila je, mogu reći, poželjan partner jer je bila ekonomski uništena, slaba i vojno i politički, i kao što rekoh, ekonomski, i nije predstavljala, da kažem, pre svega, ekonomski takmac nikome. Bila je poželjna svima, nikom nije smetala.
Predsedavajući, zamolio bih, možda srpske žrtve ovde nisu bitne, zbog građana Srbije, za malo mira u sali.
Dok su ratni zločinci koji su u zločinačkoj akciji „Oluja“ ubili oko 2000 Srba, proterali oko 280.000 hiljada Srba, u Zagrebu dočekani kao heroji, bivši režim Đilasa, Tadića, i ostalih, naše ljude, naše oficire, koji su branili srpski narod, kao što reče juče moj kolega uvaženi Milimir Vujadinović, progonili kao zveri, hapsili, izručivali raznoraznim belosvetskim kazamatima, na taj način im se oduživši zato što su branili svoj narod i zato što su branili svoju zemlju.
Ćutalo se takođe, o Jasenovcu, Jadovnom, Oluji, Bljesku, jer izgleda da bivši režim, kao što se kaže u jednom našem popularnom domaćem filmu, vodio parolom „Đura će oprostiti što vas je tukao“, sve će biti u redu, idemo dalje.
Danas zahvaljujući, pre svega, Aleksandru Vučiću, Srbija izrasta u ekonomskog lidera u regionu, i zbog toga Srbija smeta i nekima iz regiona i nekima Boga mi, iznutra koji bi ponovo da se vrate na vlast, da bi nastavili sa bogaćenjem tamo gde su stali 2012. godine.
Takođe, Srbija je danas dovoljno jaka da pomaže svom narodu u regionu, pre svega ekonomski i kulturno. Srbija je danas dovoljno jaka da bez obzira, šta to pojedini mislili, obeležava dane sećanja i na Oluju i na Bljesak, sećanje na svoje žrtve iz Jasenovca, iz NATO agresije, ne kampanje, kako se koristio termin u vreme bivše vlasti, već NATO agresija, zato što je to bila agresija.
Mi smo ponosni što danas sa ponosom govorimo o svojim herojima, sa Košara, Paštrika, Gorožupa, i kao što rekoh, za razliku od onih koji su pre desetak godina te ljude koji su bili na prvoj liniji odbrane naše zemlje hapsili i izručivali Haškom tribunalu, danas heroji sa Košara, imaju u društvu mesto koje im pripada.
Poginuli borci imaju spomenik na koji je i predsednik Vučić položio venac ove godine, a veterani sa Košara su u nedavnim vojnim vežbama, zauzeli mesto rame uz rame sa predsednikom države, jer prema njegovim rečima, na osporavanje nekih zašto su oni tu, on je odgovorio kada su bili dobri da brane svoju zemlju, dobri su da budu i uz predsednika države na vojnim vežbama svoje zemlje i sasvim na kraju da ne oduzimam više vreme, mogu reći da je ovo odnos jedne ozbiljne države prema svojim velikanima, prema onima koji su je zadužili i da će SNS i predsednik Vučić, sasvim sigurno i u budućnosti, voditi jednu patriotsku politiku, ali pre svega u ekonomskom smislu gde će se obezbeđivati uslovi, da Srbija jača, da naši ljudi ostaju u svojoj zemlji, da svoju sreću ne traže u nekim drugim zemljama.
Sasvim na kraju, ja ću podržati naravno i Sporazum između Vlade Republike Srbije i Savezne Republike Nemačke kao i prethodna dva sporazuma. Zahvaljujem se.