Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram sednicu Dvanaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Dvanaestom sazivu.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika konstatujem da sednici prisustvuje 111 narodnih poslanika.
Podsećam vas da je članom 49. Zakona o Narodnoj skupštini predviđeno da kvorum za rad Narodne skupštine prilikom svakog odlučivanja postoji ako je na sednici prisutna većina od ukupnog broja svih narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u elektronske jedinice.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno u ovom momentu 141 narodni poslanik, odnosno da je prisutna većina od ukupnog broja svih narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine. Saglasno članu 87. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da je ova sednica sazvana izuzetno za petak, dakle, mimo dana utvrđenih u članu 87. stav 1. Poslovnika, zbog potrebe da Narodna skupština što pre razmotri predloge zakona iz određenog dnevnog reda.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uz saziv sednice Dvanaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Dvanaestom sazivu, koja je sazvana na zahtev Vlade, saglasno članu 106. stav 3. Ustava Republike Srbije, članu 48. stav 3. Zakona o Narodnoj skupštini i članu 249. Poslovnika Narodne skupštine, dostavljen vam je Zahtev za održavanje vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije sa određenim dnevnim redom sadržanim u tom zahtevu.
Za sednicu je određen sledeći:
D n e v n i r e d:
Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike
Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima,
Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike
Srbije i Vlade Republike Kipar o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa,
Predlog zakona o potvrđivanju Odluke 2014/2 o izmeni Aneksa I
Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa.
Narodni poslanik dr Aleksandar Martinović, na osnovu članova 92. stav 2. i 170. a shodno članu 157. stav 2. Poslovnika predložio je da se obavi zajednički, jedinstveni pretres o sve tri tačke dnevnog reda.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Molim poslanike da pritisnu odgovarajući taster.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za je glasalo – 136, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasalo šest od ukupno prisutnih 142 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština, većinom glasova, prihvatila ovaj predlog.
Prelazimo na rad po dnevnom redu.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju Nikola Selaković, ministar spoljnih poslova, profesor doktor Darija Kisić-Tepavčević, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Aleksandar Vulin, ministar unutrašnjih poslova, Irena Vujović, ministar zaštite životne sredine, Aleksandar Dujanović, državni sekretar u Ministarstvu zaštite životne sredine, Zoran Lazić, sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova, Maja Đorđević, vršilac dužnosti pomoćnika ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Aleksandra Imširagić Đurić, vršilac dužnosti pomoćnika ministra zaštite životne sredine, Sanja Stamenković, samostalni savetnik u Sektoru za upravljanje životnom sredinom i Danijela Bjelja iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 170. stav 1, a shodno članu 157. stav. 2 Poslovnika, otvaram zajednički jedinstveni pretres.
Istovremeno, pozdravljam gospodina Nikolu Selakovića, ministra spoljnih poslova kao predstavnika predlagača i pozivam ga da uzme reč.
Izvolite.

Gospodine predsedniče, poštovani potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, kao što reče predsednik Narodne skupštine u uvodnom delu, danas se pred vama nalaze tri predloga zakona, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipar o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa, kao i Predlog zakona o potvrđivanju Odluke 2014/2 o izmeni Aneksa I Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa.
Čast mi je što danas u ime predlagača Vlade Republike Srbije mogu da zastupam ova tri predloga pred vama.
Prvi među njima, možda i ono što zaokuplja najveću pažnju svakoga od nas, jeste Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima.
Dame i gospodo, ovaj Predlog zakona koji se danas nalazi pred vama upotpunjuje jednu zakonodavnu lepezu kojom Republika Srbija uređuje svoje odnose sa jednom od najznačajnijih ekonomskih, ali i političkih sila EU, a svakako najznačajnijim ekonomskim i spoljno-političkim partnerom u okviru EU, Saveznom Republikom Nemačkom.
Dakle, reč je o Sporazumu o ratnim memorijalima, Sporazumu koji je Savezna Republika Nemačka ratifikovala još 2019. godine. U samom svom uvodnom delu, kako je već i navedeno, Sporazum se oslanja na Ženevske konvencije o zaštiti žrtava rata, dopunske protokole i druge norme međunarodnog prava. Osim što na ovaj način još jednom potvrđujemo da smo kao država iskreno posvećeni vrednostima i principima međunarodnog prava, potvrđujemo i pred sobom samima da kao nacija ostajemo odani sopstvenim etičkim principima.
Srpski narod koji je, procentualno gledano, jedan od najstradalnijih naroda Evrope u oba svetska rata, dugo je zaboravu prepuštao desetine hiljada, stotine hiljada svojih vernih sinova koji su položili život na oltar otadžbine i veliki broj njih počiva van granica naše zemlje, neretko na ne uređenim, zapuštenim ili grobljima u nestajanju.
Nedavno sam, započinjući svoju zvaničnu posetu Austriji, prvog dana posete bio u prilici da posetim gornju Austriju, tačnije okolinu Linca, region Austrije u kome živi negde oko 50.000 hiljada pripadnika našeg naroda i region Austrije u čijoj zemlji počiva preko 60.000 pripadnika našeg naroda, zajedno sa pripadnicima drugih naroda, sa Italijanima, Rusima, Francuzima.
Bio sam u prilici da se uverim kako ti drugi narodi, recimo Italijani i Rusi, neguju kult sećanja na sve one nevoljnike koji su u ratnim vihorima izgubili život daleko od svoga ognjišta.
Srbija danas kao ekonomski, a nadam se i uveren sam, i vrednosno snažnija ima i želju i mogućnost da ovaj kult sećanja na svoje postradale neguje na onaj način kako to čine drugi civilizovani narodi i države.
U tom smislu ovaj zakon je veoma važan, nedostajući instrument za popisivanje naših žrtava, rasvetljavanje okolnosti o njihovoj smrti i dostojno obeležavanje njihovih večnih počivališta.
Siguran sam da ćemo u Saveznoj Republici Nemačkoj, na čijoj teritoriji prema našim podacima, imamo registrovan 41 srpski ratni memorijal, imate iskrenog i otvorenog partnera u sprovođenju ovog nauma. Odnosi Srbije i Nemačke su kroz istoriju bili problematični i to niko ne pokušava da potre, niti negira.
U vremenima kada smo se nalazili pod otomanskom okupacijom Nemačka je da li preko Svetog nemačko-rimskog carstva, da li preko Habzburške monarhije bila saveznik u borbi protiv neprijatelja druge vere. U moderno doba pak, naročito u 20. veku, bili smo na različitim snagama u oba svetska rata, ali ovakvi sporazumi se ne potpisuju se sa državama sa kojima smo imali tradiciju konstantnih prijateljskih odnosa i mirnog suživota.
Danas govorimo o sporazumu kojim kao civilizovani ljudi stavljamo tačku na omraze iz prošlosti i okrećemo se na ovaj simboličan način budućoj saradnji u miru uz uzajamno poštovanje na ravnopravnim osnovama.
Često umemo da kažemo da Srbi opraštaju, ali ne zaboravljaju. To umemo da kažemo, ali je pitanje koliko je tačno, jer smo često bili u situaciji i da opraštamo i da zaboravljamo. Rečenica da praštamo, a ne zaboravljamo je toliko puta izgovorena da je postala neka vrsta srpskog etičkog postulata i taj postulat na izvestan način kodifikovan je u ovom zakonu.
Mi danas zaboravom ne amnestiramo neku prošlu Nemačku i neke prošle Nemce od odgovornosti za stradanja građana Srbije i srpskoga naroda i svu štetu koja je našoj državi naneta, ali stavljamo jednu jasnu barijeru između nas i prošlosti i onoga što su Nemačka i Nemci Srbiji i Srbima danas, a reč je, podsetiću vas, o narodu i državi koji su bezbroj puta, u proteklim decenijama pravili iskrene otklone kako od imperijalne prošlosti u Prvom svetskom ratu, tako i od onoga što je pod vođstvom nacista učinjeno u Drugom svetskom ratu.
Smatram da je 76 godina posle vreme u kome ne postoje prepreke da sa Saveznom Republikom Nemačkom nastavimo da gradimo odnose zasnovane na saradnji i obostranom razumevanju, uzajamnim interesima i da će tome nesumnjivo doprineti i ovaj nedostajući zakon koji se danas nalazi pred vama.
Ako smo sposobni da se mirimo sa državama i živim narodima, ne postoji razlog zašto ne bismo mogli da se na simboličan način izmirimo i sa mrtvima. Srbija je puna grobnica i kosturnica u kojima su naši dedovi i pradedovi u večnom počivalištu zajedno sa poginulim neprijateljima.
Kao narod uvek smo umeli da mrtvom neprijatelju garantujemo pravo na dostojanstven ukop i miran počinak, jer reč je o civilizacijskoj vrednosti, ako mogu da kažem čak i starijoj od hrišćanstva. Kada čitate „Ilijadu“, evropsku knjigu nad knjigama i setite se Prijama koji u suzama Ahileja moli za telo poginulog sina. Onda shvatate koliko je taj moralni pijedestal visoko postavljen. Ta vrsta čovečnosti je jedna od vrednosti na kojima počiva naša civilizacija, ali ne moramo da idemo toliko daleko u prošlost, da se sećamo antičkog sveta, jer imamo takve primere i u našoj novijoj kulturi i tradiciji.
Redovi kojima Pera Todorović, jedan od najboljih srpskih novinara druge polovine 19. veka u dnevniku jednog dobrovoljca opisuje bojište na Šumatovcu po snazi i iskrenosti ne zaostaju za heksametrima „Ilijade“. Pera Todorović ne žali nad poginulim turskim vojnicima zato što je nežan ili ganut već zato što iz njega progovara srpska etika i tradicija čojstva koja je duboko utkana u naše nacionalno biće.
Nedavno sam, kao što rekoh, bio u poseti Austriji, u gornjoj Austriji posetio mesto na kojem je tokom Prvog svetskog rata sahranjen jedan od mojih dedova. Dozvolite mi da budem ličan pa da kažem bio sam prvi Selaković koji je otišao na to stratište i na taj grob. Nakon dugog traganja po arhivima i knjigama bio sam u mogućnosti da odam počast svome pretku, iako se nije moglo sa sigurnošću utvrditi gde počiva.
Koliko će i ovaj sporazum pomoći nama, ali i Nemcima, da saznamo ono što nismo znali govori recimo činjenica da je Izdavački poduhvat 2018. godine bilo jedno dvanaestomno izdanje popisa srpskih žrtvama u toku Velikog rata koji je uradio i priredio Vojni arhiv Vojske Srbije i gde sam od trojice mojih predaka mogao da nađem samo jednog popisanog, a u Austrijskom arhivu našao sam i drugog koga mi nismo popisali. Koliko je takvih koji su svoje živote položili da bi danas Srbija živela uspravno, slobodno i sebe suvereno uređivala?
Ovim zakonom Srbija i Nemačka ispunjavaju svoju civilizacijsku obavezu prema potomcima desetina hiljada onih koji su nestali u ratnim vihorima i nadam se da će omogućiti građanima Srbije i građanima Nemačke da negujući kulturu sećanja grade bolju budućnost.
Ako mogu da primetim i da kažem nešto što mislim da je veoma važno, Kraljevina SHS, potom Kraljevina Jugoslavija je u međuratnom periodu od 1918. do 1941. godine posebnu pažnju poklanjala vođenju računa o vojnim memorijalima na svojoj teritoriji bez obzira na to čiji su oni bili. I u tom periodu održavano je i zajedničko srpsko-nemačko vojničko groblje na Banovom brdu, pogrešno nazivano na Košutnjaku, gde su tadašnji nemački okupatori posle asanacije bojišta sahranili kako naše tako i svoje borce i čak svojima podigli spomenik, ali podigli ga i našima.
Podsetiću vas da i u Spomen hramu Svetog Dimitrija u Lazarevcu na poprištu legendarne Kolubarske bitke koji je sagrađen u periodu između dva rata, a koji je napravila tadašnja naša država, zajednički počivaju kako srpski branioci, naši heroji, tako i neprijateljski vojnici.
Na lokalitetu Neškovo brdo kod Dimitrovgrada zajedno počivaju bugarski i srpski vojnici koji su stradali u srpsko-bugarskom ratu 1885. godine.
Postoji još mnogo mesta kako za nas Srbe važnih van Srbije, tako i u ovom konkretnom slučaju za Nemce važnih i u Srbiji koja postoje, koja izgledaju žalosno, zapustelo i zaboravljeno, a koje je potrebno obnoviti. Jedno od takvih svakako jeste i Vojničko groblje u Smederevu, u Kovinu, ali i mnogi naši ratni memorijali koji širom centralne Evrope nestaju.
Podsetiću vas samo na jedno od najvećih srpskih stratišta „Indrihovice“ u Češkoj Republici u kome se nalazi spomen kosturnica sa posmrtnim ostacima od preko osam hiljada naših vojnika, ali najmanje još toliko grobova koji su u šumama „Indrihovica“ nestali zato što se na vreme nije vodilo računa o tom našem ratnom memorijalu.
Zato vas dame i gospodo narodni poslanici pozivam da u danu za glasanje podržite izglasavanje ovog Predloga zakona, da bismo na taj način zatvorili i zaokružili krug koji su između nas i Nemačke nekada obeležavali sukobi, pretočili ga uzajamno poštovanje, uvažavanje i iskazali našu želju da u budućnosti sa ovom velikom i važnom državom gradimo svoje odnose na upravo takvim osnovama međusobnog uvažavanja i poštovanja.
Uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, pred vama danas se nalazi i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipar o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa kojim bi se omogućilo stupanje Sporazuma na snagu.
Ministarstvo unutrašnjih poslova Vlade Republike Srbije ulaže sistematske napore da unapredi rad službi koje se bave odgovorom na katastrofe, preduzimanjem preventivnih mera da do vanredne situacije ne bi došlo, ublažavanjem i saniranjem posledica kada do njih dođe, a sve u cilju obezbeđivanja dodatne sigurnosti za naše građane, imovinska kulturna dobra i životnu sredinu.
Unapređivanjem i osnaživanjem našeg odgovora na vanredne situacije postiže se ne samo veća sigurnost, već se štede ogromna materijalna dobra kao i obezbeđuje kontinuiran razvoj i napredak naše zemlje.
Bili smo svedoci da i pored preduzetih mera na predupređivanju nepogoda i neželjenih situacija, priroda ume da savlada naše nivoe odbrane i naše napore, a potom da budemo suočeni sa katastrofalnim poplavama, šumskim požarima, zemljotresima ili klizištima.
Intenzitet prirodnih nepogoda i u prošlosti umeo je da prouzrokuje ogromne ljudske žrtve i ogromne štete. Takođe, razvojem nauke, tehnologije i industrije višestruko je pojačan rizik od nastajanja tehnogenih havarija na koje odgovor mogu da pruže samo visoko obučeni, odgovarajuće opremljeni i profesionalno uvežbani timovi i pojedinci.
Pored toga državne granice koje određuju između ostalog, prostiranje nadležnosti službe za vanredne situacije u slučaju jedne zemlje nisu nikakva prepreka za nastajanje, niti širenje katastrofe na teritoriju susedne države, ali i drugih država u regionu. Splet tih okolnosti, intenzitet katastrofe sa kojom jedna država ne može da izađe na kraj upotrebom samo svojih resursa, prirodno prostiranje ugroženog područja i potencijalna složenost ugrožavajućeg delovanja nepogode, odavno su ukazale na nužnost saradnje na planu odbrane od katastrofa.
U ovom cilju osnovane su brojne međunarodne organizacije, agencije, regionalne inicijative. I pored toga resursi za suočavanje sa katastrofalnim posledicama i svima onima što one čine po zdravlje, život, bezbednost ljudi, imovine, ostali su u rukama svake pojedinačne države i kada je u pitanju ljudski potencijal i kada je reč o neophodnoj tehnici pomoću koje reagujemo u vanrednim situacijama.
Sa zemljama sa kojima imamo zaključene sporazume o vanrednim situacijama, procedure za pružanje pomoći su precizno uređene, što omogućava veću efikasnost, hitnost u postupanju kako samih spasilaca i pojedinačnih eksperata, tako i pomoćnih službi koje ovu pomoć predviđaju i međusobno se dogovaraju o delovanju.
Podsećanja radi, jedan od ključnih sporazuma na kojima se zasniva inicijativa „Otvoreni Balkan“ jeste upravo saradnja u borbi protiv, ali i saniranju posledica vanrednih situacija.
Republika Srbija je u julu i avgustu ove godine uputila pomoć u gašenju katastrofalnih požara prijateljskoj Grčkoj, zatim Republici Severnoj Makedoniji, Republici Srpskoj u vidu helikoptera Ministarstva unutrašnjih poslova, članova helikopterske jedinice i pripadnika Sektora za vanredne situacije koji su sa svojim kolegama na terenu učestvovali u akcijama gašenja požara, spašavanju ljudi i imovine.
Ovim akcijama potvrdili smo spremnost naše Srbije da pomaže svojim prijateljima u nevolji, kao i opremljenost i obučenost pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova da pored gašenja požara na svojoj teritoriji daju doprinos i pomoć i drugim ugroženim narodima.
Želim da napomenem da smo prilikom letošnjih požara koji su se javili na teritoriji nama bratskog Kipra, među prvima se javili i ponudili pomoć i saradnju u gašenju požara i saniranju posledica.
Republika Srbija i Republika Kipar imaju dugogodišnje srdačne i prijateljske odnose i dobru političku saradnju zasnovanu na uzajamnom poštovanju. Republika Srbija izuzetno ceni i zahvalna je na principijelnom stavu Republike Kipar u vezi sa poštovanjem našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta, ali imamo principijelan, jasan i nedvosmislen stav kada je u pitanju sličan problem sa kojima se susreće bratski Kipar i istom merom snažno i principijelno podržavamo naš bratski Kipar u očuvanju njihovog teritorijalnog integriteta i suvereniteta.
Na kraju želim da dodam i da je reč o državi koja je članica Evropske unije, što ukazuje da je Republika Srbija država čiji su nadležne službe organizovane i opremljene tako da je njihovo delovanje kompatibilno sa delovanjem službi zemalja Evropske unije.
Dame i gospodo narodni poslanici, želim još jednom da vas pozovem da u danu za glasanje podržite Predlog zakona koji se nalazi pred vama, a kojim se ratifikuje, odnosno potvrđuje sporazum o saradnji Republike Srbije i Republike Kipar u borbi protiv prirodnih nepogoda o saradnji u vanrednim situacijama.
Uvaženi narodni poslanici pred vama je danas i Predlog zakona o potvrđivanju odluke 2014/2 o izmeni aneksa 1. Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa.
Konvencija o prekograničnim efektima industrijskih udesa zaključena je 17. marta 1992. godine u Helsinkiju, a potvrđena je od strane Republike Srbije Zakonom o potvrđivanju Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa. Odnosi se na poboljšanje industrijske bezbednosti, širom regiona UNEC, naročito kroz prevenciju industrijskih udesa sa prekograničnim posledicama.
Ona ima globalni karakter, a obzirom na njenu kompleksnost za njeno sprovođenje potrebno je usaglašeno učešće velikog broja nadležnih organa na nacionalnom nivou, njihova regionalna koordinacija sa regionalnim i lokalnim vlastima, industrijom i javnošću, kao i bilateralna prekogranična saradnja sa susednim zemljama.
Osnovni ciljevi konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa su na prvom mestu zaštita ljudi i životna sredina od industrijskih udesa, što predstavlja njen prvi opšti i osnovni cilj. Potom sprečavanje industrijskih udesa koliko god je to moguće, naročito udesa sa mogućim prekograničnim efektima, zatim smanjivanje učestalosti i težine takvih udesa i ublažavanje efekata industrijskih udesa, ali i podsticanje aktivne međunarodne saradnje između zemalja, strana konvencije pre, za vreme i nakon industrijskog udesa.
Nadležni organi za sprovođenje konvencije u Republici Srbiji su Ministarstvo zaštite životne sredine, koje je i glavni nosilac ovog posla. Ima centralnu ulogu u njemu, potom MUP i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.
U cilju uspešnog sprovođenja Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa, na inicijativu Ministarstva nadležnog za zaštitu životne sredine, sklopljen je sporazum o osnivanju zajedničkog tela za sprovođenje Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa sa zadatkom da prati, razmatra i koordinira aktivnosti u vezi sa ostvarivanjem, izvršavanjem prava i obaveza Republike Srbije, prema konvenciji o prekograničnim efektima industrijskih udesa.
Kriterijum za identifikaciju opasnih aktivnosti koje mogu izazvati prekogranične efekte prema konvenciji su supstance i količine koje su navedene u Aneksu 1. konvencije. Uvođenjem kriterijuma globalno harmonizovanog sistema, klasifikacije i obeležavanja hemikalija UN i održavanja doslednosti sa odgovarajućim zakonodavstvom EU, pristupilo se i pristupamo izmenama Aneksa 1. konvencije. Shodno tome odlukom 2014/2, koji je konferencija strana usvojila izmenjen je i Aneks 1. konvencije.
Imajući u vidu sve navedeno, a u cilju ispunjavanja obaveza prema konvenciji pripremljen je i ovaj Predlog zakona o potvrđivanju odluke 2014/2 o izmeni Aneksa 1. konvencije. Potvrđivanjem amandmana na Aneks 1. konvencije usklađuju se međunarodne obaveze Republike Srbije, kao i posvećenost Republike Srbije u unapređenju sistema, sprečavanje industrijskih udesa, naročito udesa sa mogućim prekograničnim efektima.
Uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, verujem da ćemo imati konstruktivnu raspravu i da ćete u danu za glasanje podržati predložena zakonska rešenja. Hvala vam na pažnji.

Hvala vama gospodine ministre, kao i uvek na izvanrednom obrazloženju.
Reč imaju predstavnici nadležnih skupštinskih odbora, prvo ispred Odbora za rad, socijalna pitanja, društvene uključenosti i smanjenje siromaštva, gospođa Milanka Jevtović Vukojičić.

Zahvaljujem.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, uvaženi ministre sa saradnicima, kolege poslanici i poslanice, poštovani građani Republike Srbije, Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva na svojoj sednici razmatrao je Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima.

Na svojoj sednici Odbor je usvojio Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma i predložio Narodnoj skupštini njegovo usvajanje, pre svega, polazeći od politike predsednika Aleksandra Vučića, od politike Vlade Republike Srbije da je za srpski narod i te kako važno čuvanje kulture sećanja, jer onaj narod koji nema kulturu sećanja nema ni snagu u budućnosti.

Naša je obaveza da čuvamo od zaborava sva ona stratišta i sva ona mesta na kome su srpski vojnici izgubili živote u ratovima boreći se za svoju otadžbinu i boreći se za svoju slobodu. Kosti srpskih vojnika počev od Balkanskih ratova do Drugog svetskog rata rasuti su ne samo u ovoj zemlji, već su rasuti i na teritoriji bivših republika, nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ali su rasuti i po mnogim zemljama širom sveta. Kosti naših boraca, naših junaka, naših heroja kojima se mi ponosimo nalaze se u 43 zemlje sveta na 680 različitih lokaliteta.

Moram da istaknem da je ovaj sporazum u stvari jedno opredeljenje Vlade i naravno opredeljenje predsednika Republike Aleksandra Vučića za uspostavljanjem još boljih odnosa između Republike Srbije i Savezne Republike Nemačke. Došlo je vreme da posle 76 godina popišemo sve one žrtve, srpske žrtve koje su stradale na teritoriji Savezne Republike Nemačke tokom ratnih dešavanja kako vojne i civilne. Takođe, Nemci će biti u mogućnosti da otvore nemački ratni memorijal i popišu stradanje vojnih i civilnih lica tokom dešavanja na području Republike Srbije.

Takođe, želim da istaknem da ovaj sporazum taksativno navodi sve one aktivnosti koje će biti rađene, sve one procedure između Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja i Narodnog saveza Republike Nemačke za čuvanje nemačkih grobalja. Sem tih procedura vrlo je važno što će doći do razmena informacija i razmene spiskova između svih memorijala koji se nalaze na teritoriji Savezne Republike Nemačke i podataka koji se nalaze u nemačkim stradanjima, koji se nalaze na teritoriji Republike Srbije, ali i te kako je važno i popisivanje svih imena i žrtava koji su stradali u ratnim dešavanjima bilo srpskih, bilo nemačkih, bilo vojnih, bilo civilnih lica.

Ovde takođe moram da naglasim vrlo značajan aneks ugovora koji se odnosi na ovaj sporazum i to onaj deo koji se odnosi na popis stradanja nemačkih oružanih snaga tokom ratova na teritoriji Republike Srbije, da će se ti spiskovi pre upisivanja njihovih imena, dostavljati Ministarstvu za rad, boračka i socijalna pitanja, a nakon provere, ta provera će trajati četiri meseca, Ministarstvo za rad dostavljaće Narodnom savezu i naravno imena na nadgrobnim spomenicima, na nadgrobnim pločama biće upisana ona, gde postoje rezerve, biće upisana uz obostranu saglasnost.

Naša je obaveza da trajno čuvamo sećanje na sve stradale borce. Srbija je u toku dva svetska rata bila na strani antifašizma, Srbija nije dočekivala okupatore cvećem, to su činile neke druge države u našem susedstvu. Država se borila na strani antifašizma i u toj borbi stradao je veliki broj srpskih vojnika, ali nažalost i veliki broj srpski civila.

Moram da istaknem da je trebalo da prođe više od 40 godina, da dolaskom SNS se u stvari prvi put usvoji i donese zakon 2018. godine, Zakon o ratnim memorijalima koji se odnosi na ratne memorijale i u Republici Srbiji, ali i u inostranstvu. Ono što je veliki značaj ovog zakona, inače u skladu sa ovim zakonom je i potvrđivanje ovog sporazuma, to je da će biti uspostavljena jedinstvena evidencija svih poginulih i stradalih od prvog Balkanskog rata, odnosno od 1912. godine.

Srbija nema čega da se stidi. Prestalo je vreme ćutanja, prestalo je vreme ćutanja i prelaženja preko toga da su Srbi uvek za nešto krivi. To ćutanje je prekinuo naš predsednik Aleksandar Vučić, Vlada Republike Srbije u tome ga podržava, jer Srbi nemaju čega da se stide. Srbi imaju slavnu i herojsku istoriju, srpski vojnici uvek su branili svoje ognjište i svoj prag i uvek su bili na strani antifašizma.

Moram da pomenem da su kosti srpskih vojnika, srpskih boraca, već sam rekla da su rasuti po čitavom svetu, ali moram da pomenem da se srpsko vojničko groblje nalazi i u Tunisu, 1.200 kaplara gvozdenog puka tamo je večno ostavilo svoj život. Naravno, srpsko vojničko groblje u Tunisu nalazi se zahvaljujući ovoj Vladi u dobrom stanju. Ono je rekonstruisano i obnovljeno i to je mesto stradanja, ali i mesto našeg sećanja na naše slavne pretke.

Zemlje koje zaborave svoju prošlost i koji zaborave svoje pretke, zaboravili su i svoju budućnost.

Mi nemamo prava na to i politika SNS, politika Aleksandra Vučića i Vlade Republike Srbije upravo ide u tom pravcu.

Predlažem Narodnoj skupštini da u danu za glasanje glasamo za potvrđivanje Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Nemačke o ratnim memorijalima. Zahvaljujem.

Hvala, gospođo Jefotović Vukojičić.
Ispred Odbora za odbranu i unutrašnje poslove, predsednik Odbora Aleksandar Marković.

Zahvaljujem, gospodine Orliću.

Jako kratko.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, kao što znate, pred nama je danas na dnevnom redu i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Srbije i Vlade Republike Kipar u oblasti zaštite od katastrofa. Odbor za odbranu i unutrašnje poslove je na sednici održanoj danas jednoglasno odlučili da predloži Narodnoj skupštini da prihvati navedeni sporazum. Intencija je da se navedenim sporazumom omogući efikasna i pravovremena saradnja i pomoć, kao i spasavanje, ublažavanje i rekao bih uklanjanje posledica od katastrofa.

Svedoci smo da su požari koji su donedavno opustošili čitave regione u Grčkoj jedna neminovnost koja nas očekuje usled fenomena klimatskih promena. Uzevši u obzir i lekcije i pouke koje nam pruža ne samo navedeni slučaj, dolazimo do zaključka da svaka zemlja na Balkanu, ali i šire, mora da planira i da jača svoje kapacitet u tom smislu za borbu protiv prirodnih katastrofa, ne samo da bi sačuvala sebe i svoje građane, već i druge države.

Lično sam veoma ponosan na činjenicu da su baš srpski vatrogasci i srpski lekari dali značajan i zapažen doprinos u borbi sa vatrenom stihijom u Grčkoj, što smo mogli da vidimo i kroz sredstva javnog informisanja, jer samo kroz zajedničku solidarnost i delovanje možemo da pomognemo jedni drugima u borbi koja može da zadesi baš svaku državu i baš sve građane.

Članovi Odbora za odbranu i unutrašnje poslove su svakako prilikom razmatranja sporazuma imali u vidu da ekološka bezbednost u kontekstu klimatskih promena postaje novo polje na kojem ćemo morati da dokažemo organizovanost i sposobnost da događaje predvidimo, a posledice umanjimo.

Takođe, i ovaj sporazum predstavlja osnov za dalje produbljivanje dobrih i prijateljskih odnosa sa Republikom Kipar, kojoj smo neizmerno zahvalni na principijelnom stavom, kako ste i rekli, povodom nepriznavanja lažne države Kosovo.

Stoga sam uveren da ćete i vi, dame i gospodo narodni poslanici, imati razumevanja za iznete argumente i da ćete u danu za glasanje podržati predloženi sporazum. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Markoviću.

Ispred Odbora za zaštitu životne sredine, gospodin Ljubinko Rakonjac.

Izvolite.

Hvala, gospodine potpredsedniče Narodne skupštine, profesore Orliću.

Poštovani ministre Selakoviću, koji ste detaljno zaista predstavili ovaj zakon o kome ću govoriti, dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za zaštitu životne sredine, na sednici održanoj 9. septembra, razmotrio je Predlog zakona o potvrđivanju Odluke 2014/2 o izmeni Aneksa 1 Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa.

Ovaj predlog zakona detaljno je Odboru predstavila gospođa Aleksandra Imširagić Đurić, pomoćnik ministra zaštite životne sredine, juče i mi smo o tome detaljno razgovarali.

Konvencija o prekograničnim efektima industrijskih udesa zaključena je 1992. godine u Helsinkiju, a potvrđena od strane Republike Srbije Zakonom o potvrđivanju Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa 2009. godine.

Juče smo čuli osnovne ciljeve ovog zakona i ja ih neću ponavljati. Odlukom 2014/2 koju je Konferencija strana usvojila u Ženevi 2014. godine izmenjen je Aneks 1 Konvencije kojim su definisane opasne supstance.

Izmenama se pristupilo zbog potrebe ažuriranja kategorije supstanci i njihovih graničnim količina, u cilju uvođenja kriterijuma globalnog harmonizovanog sistema klasifikacije i obeležavanja hemikalija.

Kako bi se sprečili industrijski udesi koji mogu imati prekogranične efekte, strane su se obavezale da preduzmu mere u cilju identifikacije opasnih aktivnosti na svojoj teritoriji.

Izvršenjem odluke 2014/2 o izmeni Aneksa 1 Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa ne stvaraju se finansijske obaveze za Republiku Srbiju, pa nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije.

U skladu sa ovim iznetim, Odbor za zaštitu životne sredine odlučio je da predloži Narodnoj skupštini da prihvati Predlog zakona o potvrđivanju odluke 2014/2 o izmeni Aneksa 1 Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa. Hvala.

Zahvaljujem i predsedniku Odbora za zaštitu životne sredine.
Prelazimo na predsednike, odnosno ovlašćene predstavnike poslaničkih grupa.
Ispred Poslaničke grupe Stranka pravde i pomirenja - Ujedinjena seljačka stranka potpredsednik Narodne skupštine, dr Muamer Zukorlić.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, predsedavajući, poštovani ostali potpredsednici, uvaženi ministre sa saradnicima i ostali predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, pred nama su tri veoma važna sporazuma koja ćemo danas tretirati i kojima svakako treba dati punu podršku. Posebno ću posvetiti pažnju prvom sporazumu, a to je Sporazum o ratnim memorijalima između Republike Srbije i Savezne Republike Nemačke.

Na prvi pogled ovaj sporazum izgleda kao jedan od sporazuma kojim se reguliše jedno važno polje. Međutim, ako malo bolje sagledamo ono što ovaj sporazum znači, naravno, uključujući i vrlo detaljna i suštinska obrazloženja koja smo čuli, ovaj sporazum je mnogo više od običnog tehničkog pravnog sporazuma koji se uobičajeno potpisuju među zemljama. Zato što se ovim sporazumom pokazuje kapacitet ove zemlje, opredeljenja rukovodstva ove zemlje prema politici koja u sebi sadrži odlučnost, hrabrost da se bavimo i pitanjima koja su iz prošlosti, a koja nisu uvek slatka, koja imaju i sebi i elemente gorčine, kiselosti i koja bi svaka vlast koja bi gledala samo neki uži lični interes zaobišla i ostavila, kao što su ih ostavljale mnoge prethodne vlasti. Jer, uvek je lakše, profitabilnije, lukrativnije baviti se onim pitanjima koja ne mogu ili neće izazvati određene emocije.

Kada je u pitanju sporazum sa Nemačkom, naravno da on ima i mnogo elemenata, čak više elemenata, zato se i donosi, zato se i potpisuje i zato ga danas i tretiramo, suštinski gledano, zapravo, on znači bavljenje prošlošću radi stabiliziranja temelja i podloge prema budućnosti. Dakle, to je ono što smatram temeljom intencije ovog sporazuma sa pozicije Republike Srbije.

Naravno, kada su u pitanju teme iz prošlosti, one se uvek mogu sagledati sa više strana. Možemo ih sagledavati emotivno i to je neki, da tako kažem, najniži, najmanje kvalitetan način sagledavanja, jer uvek kada pustite emocije ispred, onda ćete naći mnogo razloga i mnogo elemenata da budete protiv nečega, zato što su emocije uvek nešto što zasenjuje pamet, ne dozvoljava umu da rasuđuje i rezonuje ispravno. Znamo kako se uvek formiraju stavovi koji su bazirani na emociju.

Kada je u pitanju prošlost, generalno, istorija, istorija vam je kao jedan veliki magacin pun svega i tu ćete da nađete uvek sve ono što želite. Ukoliko želite da nađete argumente i utemeljenja za prijateljstvo, da gradite prijateljstvo sa nekom zemljom i nekim narodom vi ćete ga naći, ukoliko želite da nađete elemente i argumente za antagonizam i neprijateljstvo i to ćete naći, pogotovo kada su u pitanju narodi koji su ili u našoj blizini ili su pogotovo imali određene okupatorske kolonijalne i slične aspiracije i akcije. Prosto, to je pitanje pristupa.

Meni je drago što smo imali u obrazloženju objektivno sagledavanje gde smo notirali i primetili i one gorke i one elemente koji to nisu, i one osnove, odnosno informacije koje nam govore određenim istorijskim savezništvima i one druge koji, eto, nisu tako prijatni, ali ovde je samo pitanje šta nam je cilj, šta nam je motiv. Ako želimo sitne dnevnopolitičke poene uvek je neprijateljski stav taj koga je najlakše formulisati, koga je najjednostavnije prezentovati i koji, da tako kažem, najbolje zvekne i najlakše se primeti. Međutim, on je obično najmanje pametan, a pogotovo dugoročno i najmanje koristan.

Naravno da ona vlast koja ne želi samo dnevnopolitičke poene, već želi da za građane, odnosno narod, za svoju zemlju uradi nešto više, da, ako ništa, barem neko kilo ili neki džak ili neku vreću iz prošlosti koju imamo na svojim plećima da je skinemo. Zašto bi je nosili? Jer sve što ne moramo nositi na svojim umornim plećima bolje da ga ne nosimo i bolje što pre da ga istovarimo, jer sa manje tereta na leđima mnogo je lakše gaziti čvrstim korakom prema budućnosti na svakom polju i na polju razvoja, privrednog, kulturnog i svakog drugog ali i isto tako i što je veoma važno na polju gradnje i očuvanja prijateljskih odnosa sa svima, posebno sa onima koji su važni faktori u međunarodnoj zajednici.

Pitanje neprijateljstava i savezništava kroz istoriju, kao što znate nije crno-belo pitanje. Dakle, ne postoje u politici, a to znači u političkim odnosima, a to jednako znači i u međunarodnim odnosima, ne postoje večiti prijatelji i večiti neprijatelji. Samo oni koji ne razumeju politiku, ne razumeju međunarodne odnose, prirodu, pozadinu, osnov i suštinu tih odnosa će verovati da postoje trajni prijatelji i trajni neprijatelji.

Isto tako, čak i u tim prijateljstvima i neprijateljstvima ne postoji jedan osnov, jedna pozadina ili jedan motiv u gradnji tih odnosa. Nekada su više bili primetni ti, da kažem, kulturološko duhovni, verski osnovi, danas su oni više prisutni u nekoj, da kažem, retoričkoj kategoriji kada treba da se pojača neki stav ili da se obrazloži neki stav ili još više da se regrutuje narod ili nacija za nešto ili protiv nečega. Uvek duhovnost i vera su bliski, oni stanuju u duši, a emocija takođe stanuje u duši i zato se za verom poseže najčešće kada treba da se regrutuju emocije, jer je to najefikasnije. Pa, su se često i brojnim ratovima i brojnim sukobima koji su se dešavali i u našem okruženju i šire olako davale etikete verskih. Davno su završeni verski ratovi, bar u našem okruženju ili na severnoj polulopti. Vera tu bude žrtva i sredstvo, sredstvo i žrtva najčešće a motivi ratova, sukoba su uvek drugi, najčešće banalni i oni su uvek zapravo ono što je svojstvenije čoveku nego što je svojstveno životinji.

Dakle, to je uvek neka vrsta pohlepe, gramzivosti, bilo za teritorijom, bilo za pljačkanjem, bilo za nekim drugim banalnim, materijalnim interesom. Sve ostale, velike proklamacije, pogotovo kada je u pitanju vera, kada je u pitanju kultura, najčešće budu zapravo deo predstave kojom treba ili opravdati ili obrazložiti ali najčešće regrutovati pristalice kako bi se ti motivi, odnosno ciljevi obrazložili ili se za to dobila podrška.

Istina, kroz dalju istoriju, više je bilo prisutnosti verskog motiva, ali ne uvek i vrlo često su se preplitali i drugi motivi. Recimo, mnogo malom broju publike je poznato na primer da prvi prodor seldžučkih ili kako se to ovde voli reći, turskih plemena, mada ja sugerišem da je pojam Turci i turski, pojam s kraja 19. veka, tako da bi ga manje trebalo upotrebljavati u kontekstu Osmanske imperije i svega onoga što je činila Osmanska država zato što su u Osmanskoj imperiji i njenim mehanizmima učestovovali i Srbi, i Bošnjaci, i dahije, i ovi, i oni, i janjičari, tako da je to veoma kompleksna priča kao svaka imperijalna priča, ali to je priča za neku drugu priliku.

Ono što želim naglasiti prosto kao primer, malo je poznato, a istinito, da su prvi prodori seldžučkih turskih plemena u Anadoliju, zapravo bili na poziv vizantijskog cara. Dakle, on ih je pozvao, zamolio da zaposednu Anadoliju zato što više nije mogao da trpi pohode, pljačke i masovna pogubljenja koje su izvršavale krstaške vojske, kroz krstaške pohode. Dakle, on više nije imao načina kako da se zaštiti i onda je poslao molbu seldžučkim vladarima i komandantima da dođu i da zaposednu Malu Aziju, odnosno Anadoliju kako bi na neki način napravili barijeru za krstaške vojske koje dolaze sa zapada, jer verovatno opet malom broju je poznat još jedan podatak.

Znači, prilikom Prvog krstaškog rata, Carigrad, odnosno Konstantinopolj, današnji Istambul je imao oko 950 hiljada stanovnika. Prilikom poslednjeg krstaškog rata, Konstantinopolj, Carigrad, odnosno današnji Istambul je spao na 50 hiljada stanovnika. Dakle, to je podatak koji vam najbolje govori o kakvom se zapravo odnosu radi i šta su posledice tih krstaških pohoda, jer je njima Carigrad bio na pola puta, najbolja stanica za napajanje njihovih potreba, odnosno za snabdevanje sa svim onim što im je trebalo, a svakako je to bilo nasilno. Dakle, mi imamo jedan, možda je tog trenutka to bio najveći grad na svetu. Konstantinopolj je tog trenutka bio najveći grad na svetu i verovatno je od tada nastao pojam – desetkovan. Dakle, on je skoro deset puta umanjen sa brojem stanovnika. Tada vizantijski car i zapravo više nije imao mehanizma da se odbrani i on je pozvao seldžučke Turke da zaposednu. Istina, nije on planirao da ih pusti baš ovoliko, odmah da vam kažem, i on je mislio da će oni ostati tu negde da budu barikada krstašima, pogotovo mu nije padalo na pamet da će napadati i sam Konstantinopolj, ali to je pitanje sasvim drugih okolnosti.

Prema tome, to su stvari koje pokazuju, istina, možda od, hajde da i to kažem radi javnosti, dakle, možda jedino ko je imao koristi od svega što su krstaši činili u Istanbulu, odnosno u Carigradu, jeste Balkan, jer zapravo jedan ogroman broj pogotovo pripadnika konstantinopoljskih elita je prebegao na Balkan i čak možda tu treba tražiti osnovne kulturološke, stručne, ekonomske, zapravo potencijale nastanaka Dušanovog carstva. Eto, da to prosto podelim informaciju sa vama.

Jedno carstvo, kao što je Dušanovo, nije moglo nastati samo na sili i na vojsci. Uvek, za svaki napredak potrebna je inteligencija, potrebna je pamet, potrebna je elita, potreban kulturološki potencijal. Veliki mozgovi koji su pobegli iz Konstantinopolja, došli su na Balkan i njih je car Dušan iskoristio i time izgradio svoju elitu, svoju ekipu, svoj tim i na tome nastaje Dušanovo carstvo. To je opet druga tema.

Dakle, govorim vam koliko kroz istoriju versko, političko, interesno, prepliće na razne načine. I nekada je ono svrha, nekada je ono sredstvo, međutim što kroz celu istoriju možemo da zaključimo kao pouku jeste da su oni narodi koji svoju prošlost uspevali sagledati ispravno, objektivno u mogućoj meri, izvući veliku pouku i iz nje koristiti one delove koji servisiraju budućnost. To su pametni narodi i to su pametne države. To je ono što ja sada vidim u ovom sporazumu i zato sam mu posvetio ovoliko pažnje, zbog toga ga smatram veoma važnim.

Ono što treba činiti jeste nastaviti, imati snage. Ovde je jedan aspekt pijetet prema žrtvama. Međutim ovde je ključ sposobnost da se pokaže moć da se prevaziđu prepreke iz prošlosti, da idemo dalje. Naravno, nikada ne treba zaboraviti ni žrtve, ni nasilje, ni nepravdu određenu koju vam neko učini, ali ne držati to sada kao određeni potencijal prema budućnosti. Zato treba birati reči.

Na primer, ukoliko se već pravi prijateljstvo, evo nije to samo prijateljstvo sa Nemačkom. Ja sam početkom sedmice na sličnu temu govorio i o mojoj fascinaciji sa prijateljstvom koje je napravljeno sa Turskom i rekao koliko je bitno dobiti Tursku na svojoj strani, koliko je bitno jednog velikog vladara kao što je Redžep Taip Erdogan, dobiti da bude prijatelj ove zemlje i da ne bude neprijatelj ove zemlje. Dakle, to su dva efekta, nije samo jedan. To su sve veoma velike stvari i to je nešto što je važno.

Ja bih isto tako sugerisao raznim strukturama u državi da prate politiku samog predsednika i samog vrha države, jer mi tu nekada imamo raskorak. Nedavno sam dobio neku pozivnicu da prisustvujem obeležavanju neke godišnjice, sada ne sećam šta konkretno, nešto se ticalo oslobođenja od Turaka. Rekao sam od Turaka, nego od nekog drugog, ali neka je od Turaka.

Jedan pojam koji sam primetio kaže – tokom ropstva, itd. Nema razloga. Ako je ropstvo, bilo je ropstvo i od Turaka, odnosno osmanlija, bilo je ropstvo i od Rimljana, ali nisam primetio da je neko ikada upotrebio ovde pojam tokom ropstva pod Rimljanima, nego su utrkujemo gde se koji car rimski rodio, pa jel naš ili njihov, itd. Dakle, imamo jedan različit emotivan i terminološki pristup. Nije problem. Ne smeta mi. Nego govorim, možda će nekome drugom da zasmeta. To prošlost za koju postoji solidna distanca, čak mnogo veća distanca nego sada što postoji sa Nemcima, a evo pokazujem taj kapacitet.

Znači, reči su te koje su odraz opredeljenja. Zato treba pratiti ono što je odlučnost vrha države u pogledu građenja odnosa. To vam je kao u porodici. Ne može glava porodice, otac i majka, da prave dobre komšijske odnose, a dete ide pa im razbije prozor. Mislim to ne može, jednostavno može jednom desilo se dete bilo nestašno, ali ali ako šeće bude dete pravilo probleme onda će ispasti da to nije baš namera porodice da se grade tako dobri odnosi.

Naravno, ovde je jako važan i element dijaspore, koji je takođe spomenut. Samo želim da podvučem da oni koji donose odluku na nivou države u svim segmentima, drago mi je da je i ministar spoljnih poslova danas ovde, jer u okviru njegovog ministarstva je i Uprava za dijasporu, veoma važna ustanova.

Pre neki dan je neko ovde rekao da u Nemačkoj ima oko 230.000 Srba, tako je rekao, nisam bio siguran da li se odnosi na sve Srbe iz regiona u Nemačkoj ili se odnosi na građane Srbije u Nemačkoj.

Ono što je meni važno, naravno da mi je važan i odnos prema svim građanima Srbije, ali želim da skrenem pažnju da u toj istoj Nemačkoj je oko 40% Bošnjaka sa područja Srbije, primarno sa područja Sandžaka. Nivo toga je 5, 6 ili 7% pripadnika ostalih nacionalnih manjina. To je jedna ogromna brojka građana koji po zakonima, po Ustavu ove zemlje, po zakonima ove zemlje su i pravo i obaveza ove zemlje.

Ja bih zato zamolio gospodina ministra da ažuriramo određene dogovore oko imenovanja nekog od predstavnika nacionalnih manjina u Upravi za dijasporu, jer je to jako važno.

Jako je važno da imamo liniju koja će građanima Republike Srbije koji žive izvan Republike Srbije, a nisu etnički Srbi, zapravo, nipošto se ne sme slati poruka da su oni drugorazredni, da o njima država ne vodi računa, da ovo nije njihova matična zemlja, već naprotiv mi moramo pokazati kapacitet da u onim stvarima koje su zajedničke delujemo zajedno, delujemo istovetno, a ona pitanja koja su versko-kulturološka, usko etnička i kulturna, isto tako se može omogućiti da ona deluju i da se prava i Srba u dijaspori i Bošnjaka u dijaspori i ostalih u dijaspori, kroz nadležnu upravu regulišu onako kako su nam to zagarantovali zakoni ove zemlje i Ustav ove zemlje.

Očekujem da ćemo na to polju sarađivati i svima se zahvaljujem na pažnji.