Zahvaljujem predsedavajući.
Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre sa saradnicima, ja ću svoju pažnju, iako ste i vi i kolege pre mene dosta toga govorili o sporazumu između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima, prvenstveno pažnju posvetiti ovome.
Najpre, ono što je i očekivati kada se na čelu ministarstva nalazi neko ko je bio i ministar pravde, jasno je da definicije koje su u ovom sporazumu unete su apsolutno usklađene i jasne i u skladu sa zakonima koji trenutno važe u Republici Srbiji jer smo imali prilike da negde tekstovi sporazuma nisu baš bili u potpunosti usklađeni.
Zašto ovo kažem? Zbog sebe da ponovim, mi pravnici volimo da pročitamo uvek ono što piše na papiru, a i zbog građana, treba reći da po Zakonu o ratnim memorijalima – ratnim memorijal jeste vojno groblje, pojedinačni grob, nadgrobni spomenik, spomen kosturnica, spomen kapela, spomen crkva, spomenik, javno spomen obeležje, spomen ploča, mesto stradanja, znamenito mesto i drugi pietetni simbol od značaja za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije.
Ovakva definicija očigledno usaglašena sa predstavnicima Vlade Savezne Republike Nemačke je iskorišćena i u članu 1. predmetnog Sporazuma samo što se pod a) definišu šta su nemački ratni memorijali, pod b) se definiše šta su srpski ratni memorijali.
Još jedna jako važna stvar o ovom sporazumu koji sadrži izuzetno mali, ali vrlo jasan i dovoljan broj članova koji na potpuno jedan pravi način celu situaciju koja je kompleksna oko ratnih memorijala Savezne Republike Nemačke, ratnih memorijala Republike Srbije, definiše, otvara prostor za dogovore tamo gde su dogovori potrebni i nužni iz raznih razloga o kojima ću nešto malo kasnije govoriti, ali u drugim stvarima vrlo precizno definiše što je potpuno nesporno u odnosima između Savezne Republike Nemačke i Republike Srbije kada su u pitanju ratni memorijali.
Po meni je tu jako važan član 3. koji kaže u stavu 1. – da ugovorne strane obezbeđuju jedna drugoj besplatno i na neograničeno vreme da se zemljište, odnosno zemljišne površine koje služe kao ratni memorijali koriste kao trajna počivališta njihovih stradalih u ratu.
Iz objektivnih i životnih razloga i proteka vremena i još nekih stvari je jako važan i stav 3. ovog člana koji kaže – da ako jedna od ugovornih strana iz uverljivih, javnih razloga neko zemljište iz stava 1. ovog člana bude trebala za neku drugu namenu onda će na raspolaganje staviti neko drugo prikladno zemljište i preuzeti troškove premeštanja pokojnika i uređivanje novih grobova.
Izbor novog zemljišta, njegovo uređivanje i sprovođenje premeštanja pokojnika vrši se uz obostranu saglasnost. I to je ono što su ključna načela kada je u pitanju nešto što se zove Sporazum i sam tekst Sporazuma koji je zaista izuzetno kvalitetno i dobro urađen.
Najpre bih ja nešto o našim vojnim memorijalima za koje ste i sami rekli, ako se ne varam, da ih ima 41 evidentiran u Nemačkoj. Vi kažete da ima 42, ili ne vidim sad odavde i nije ni bitno, ispravićete me, i možda se ja nisam najbolje snašao, ali ono što sam našao na sajtu Ministarstva, vezano po pitanju vojnih memorijala i spomenika preminulim, zarobljenim srpskim vojnicima u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskom ratu me je i obradovalo, ali i pomalo zabrinulo zbog nekih stvari.
Ja razumem da su 2020. ili 2021. godina bile godine u kojima je kretanje bilo, hajde tako da kažem svedeno na minimum zbog korona virusa, ali za one pre vas koji su bili na poziciji ministra u svom onom ranijem periodu jednostavno nema opravdanje za sledeće stvari.
Ova rubrika sadrži u sebi ukratko pregled o tome gde se nalazi mesto ili grad, oblast kada je u pitanju vojno groblje ili memorijal, zatim naziv kulturnog dobra, stepen očuvanosti i pojedine napomene.
Ono što iz ovog pregleda sam ja zaključio, a što jeste poražavajuće da za osam ovim memorijala mi nemamo podatak u kakvom stanju je stepen očuvanosti. Apsolutno mislim da je nedopustivo da ako je opravdanje Korona virus, ograničeno kretanje, koje je bilo u svim zemljama, pa i u Republici Nemačkoj, ali apsolutno nema opravdanja da do 2019. godine sva prethodna ministarstva, ambasade, konzulati, barem ne obiđu fizički i pogledaju u kakvom stanju je taj memorijal.
Ono što je još tužnije u celoj ovoj priči, ja ću sad to gledati da što manje davim sa ovim podacima, ali recimo, Nojmarkt, vojno groblje, nije poznat stepen očuvanosti. Sahranjeno je 164 osobe sa područja današnje Republike Srbije stradalo je tokom Drugog svetskog rata.
Pa, Nojštajn, Andervaldman, izvinjavam se ako nisam dobro pročitao, vojno groblje, nije poznat status sahranjenih i nepoznat broj osoba sa područja današnje Republike Srbije stradale tokom Drugog svetskog rata.
U Berlinu ista situacija, u Hanoveru ista situacija, u Esenu ista situacija, u Kaselu ista situacija, u Minhenu ista situacija, u Duizburgu ista situacija, odnosno konstatacija koja stoji na sajtu ministarstva, osim ako nisam neku zastarelu pronašao.
Iako možda jesam jugonostalgičar, ponovo podvlačim za sve ove stoji konstatacija i napomena. Sahranjen ili nepoznat ili poznat broj osoba sa područja današnje Republike Srbije, ali tamo gde kaže da su sahranjeni Jugosloveni ili sa područja koje se nalazi van Srbije, za sve te memorijale postoji konstatacija.
Mislim da je to nešto što pod hitno treba da se učini, čim to korona i ograničenje kretanja u Nemačkoj dozvoli, jer onda mi očigledno na osnovu ove tabele ne znamo, odnosno niste dobili od svojih prethodnika presek stanja u kakvom stanju su naši memorijali u Nemačkoj, a kako ćemo onda znati šta treba da uradimo da bi smo ih održavali.
Mnogo toga mi od Nemačke, njihovog pristupa mnogim životnim stvarima i problemima treba da naučimo. Nemačka koliko znam, između ostalog traži da se obeležja i spomenici njihovih vojnika srede u Šumaricama. Upravo to jeste ono o čemu sam govorio, onaj član 3. koji je jako važan, koji stvara prostor za razrešavanje ovakvih mogućih nekih spornih detalja na koje ću se vratiti dalje.
Ne brinu me mnogo naslovi, nacisti i dalje slave jer ih ima u manjim gradovima, obeležavaju razno razne godišnjice, obilaze njihova groblja itd. i neće me to zabrinjavati sve dok budemo imali stav, do duše nisam ga čuo i pronašao da je rečen u Srbiji, rečen je u Crno Gori, praktično se odnosi na isto, gde je generalna sekretarka Narodnog saveza za brigu o ratnim grobljima, Danijela Šili rekla da zna da su oni na tom groblju isključivo poginuli nemački vojnici u borbi protiv partizana.
U ovom namerno varvarski vođenom ratu znamo da su bitke protiv partizana verovatno ne samo protiv partizana, označene kao posebno okrutne, nemilosrdne i pune ljudske zlobe. Znamo da su odmazdama protiv njih počinjeni gnusni zločini nad civilnim stanovništvom. Nacionalni savez je svestan ove krivice i to je ono što je ona izgovorila u Golubovcima kada je tamo izmešteno groblje i prilikom tog događaja izgovorila ovo. Znači, jedan vrlo jasan, profilisan, odgovarajući stav koji nam je prihvatljiv, koji pokazuje da današnja Nemačka zaista shvata svu negativnost svoje istorijske uloge na ovim prostorima.
Još jednu stvar koju sam želeo da kažem, za jednu bitnu razliku u svemu o ovome nijedan srpski vojnik ili civil koji je stradao u Prvom ili Drugom svetskom ratu, a sahranjen je u Nemačkoj ili u pojedinačnom grobu ili zajedničkim grobnicama, nije tamo otišao da osvaja ili da ratuje. Tamo je odveden kao zarobljenik ili kao radna snaga. Vojnici Vermahta su na teritoriji Republike Srbije u Drugom, kao i oni koji su stradali u Prvom svetskom ratu, Nemci sahranjeni kao okupatori i osvajači.
Jako sam ponosan na srpsku tradiciju, a to je da se tuđa groblja poštuju, uostalom niko nikada kao Srbi u ratovima sa Bugarskom nije prekinuo ratno dejstvo, propustio da prođe lekarska jedinica ili ostalo, da pomogne bugarskim vojnicima, sa kojima su sutra morali da ratuju. Toliko jasno govorim o onome čime treba i moramo da se ponosimo, ali vreme koje je iza nas pokazuje da imamo određenih propusta koje srećom još uvek možemo i moramo da nadoknadimo.
Pitanje Šumarica je nešto što je očigledno, o čemu se razmišljalo, ne samo Šumarica, možda i Kraljeva, ali Šumarice su onako jako specifične po mestu i događaju, da je možda razmišljanje bolje da se taj memorijal nemački koji se odnosi na staro groblje iz Prvog rata i Drugog rata izmesti na neku drugu lokaciju. Ipak su Šumarice mesto u kojem je streljano 21. oktobra 1941. godine 3.000, ali apsolutno nedužnih civila, od toga 300 i više đaka srednjih škola, kao i 15ak dečaka koji su čistili obuću na ulici, ni krivi, ni dužni.
S jedne strane mi je žao, s druge strane mi je drago što iz tog događaja sramota srpska koja se zvala Marisav Petrović nije ubijena u Srbiji onako kako to dolikuje kad se rat završio ili tokom rata, nego umro 1974. godine, gle, čudno, baš u Minhenu. Jer, kakve smo nekakve čudne standarde postavili danas, možda bi čak i Marisav Petrović, čuveni Ljotićevac, koji je vodio đake pred nemačke mitraljeze, danas mogao da bude na neki volšeban način rehabilitovan kao i Drenjanin iz Male Moštanice, jer mu nije suđeno po današnjim standardima.
Tako da, o ovome treba dobro razmisliti i zaista omogućiti i potomcima ovih vojnika koji su sahranjeni u Šumaricama, jer u Šumaricama, ako ćemo brojati, ali žrtve se ne broje, ima i više sahranjenih vojnika nego što ima sahranjenih naših đaka i nedužnih civila koji su tu streljani. Mislim da tu treba naći jedan odgovarajući kompromis da bi ostali kao trajni zapisi na nešto što se nikad ne može ponoviti.
Što se tiče naših memorijala mislim da su, srećom, mnogi pojedinci zaslužni zato što neki od tih memorijala uopšte postoje, očuvani su i zaista očekujemo da se to na jedan odgovoran način u potpunosti danas preuzme. Recimo, u gradu Ulmu u nemačkoj pokrajini Baden Virtemberg, gde su sahranjena 142 srpska vojnika postoji u sredini tog groblja jedan izvanredan spomenik, ali taj spomenik nije podigla niti Kraljevina Srbija, niti Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, niti bivša Jugoslavija, taj spomenik su podigla tri preživela narednika, jedan podnarednik i dva vojnika i meni je jako žao što, uz sav trud, nisam uspeo da pronađem njihova imena, da ih pomenemo danas, jer nadam se da imaju potomke i da se njihovi potomci njima diče i imaju razloga da se diče.
Pitanje je kad bismo mi za sve ovo znali da nije Slobodana Miljevića, sveštenika iz Štutgarta, kao i sveštenika Radmila Marinka, koji su još od devedesetih godina aktivno prikupljali podatke, prvo sa imenima vojnika, onda kako su nastradali, gde su nastradali, gde su sahranjeni. Sve to jednostavno dostavili i olakšali posao nadležnim državnim organima da mogu da nastave ovu priču dalje.
Ono što možda nije direktno vezano za sam sporazum, ali ono što jeste problem koji može da dovede do toga da sav trud koji očekujemo da će biti uložen od strane Republike Srbije i novac da se ovi memorijali dovedu u red jeste nešto drugo. Ako nastavimo da decu školujemo na način kako smo započeli i da istoriju uče onako kako danas uče, bojim se da je ovo samo zaludan posao. Imaće svrhu dok postoje starije generacije koje pamte nešto.
Danas se deci servira haška istina u školama. Jako je, po meni, sporna reforma nastave iz istorije, jer jednostavno ono što su krstili kao nekakav tematski pristup, dovodi do jednog potpuno nehronološkog učenja koje vodi ka razumevanju i shvatanju srpske istorije.
Znači, ako neko u školi prvo uči hrišćanski raskol 1504. godine, pa se vraća u rani srednji vek, pa ide na turska osvajanja, pa onda uči o raspadu bivše Jugoslavije, pa tek onda odlazimo u periode Nemanjića i učimo šta je fašizam i sve ostalo, to nije nešto što će omogućiti da generacije koje dolaze iza nas mogu da shvate svu vrednost memorijala i srpskih memorijala, ne samo u Saveznoj Republici Nemačkoj, nego i na svim onim stratištima gde su srpski vojnici ili srpski civili sahranjeni.
Ako budemo dozvolili da ono što nevladine organizacije čine i pokušavaju, a to je da se učenicima posebno mora nametnuti da kroz analizu uticaja razvoja evropskog zapada i da … uzročno-posledičnih veza na primerima iz nacionalne istorije donose zaključke o međunarodnim odnosima, a potpuno isključe naše odnose sa Rusijom, našu istoriju, hronologiju nastanka srpske države bojim se da ćemo vrlo brzo doći u situaciju da nećemo za dve ili tri generacije imati više nikoga ko će shvatiti i voditi računa o ratnim memorijalima gde god se oni nalazili. Hvala.