Zahvaljujem gospodinu Kosanoviću.
Gospodin ministar ima reč, izvolite.

Hvala najlepše, uvaženom kolegi Kosaniću, na vrlo konstruktivnoj diskusiji. Ja samo želim jednu stvar da vas obavestim, mi smo ako se ne varam, to je bilo pre dve godine, sa posebnom službom koja je u okviru Kiparske države zadužena za brigu o njihovoj dijaspori, potpisali jedan memorandum o razumevanju i saradnji.
Pandemija Kovida 19, je usporila realizaciju nekih naših dogovora, a glavni dogovor koji je postignut prilikom moje posete Kipru, u decembru prošle godine, da naša uprava za dijasporu Ministarstva za spoljne poslove, što pre opredeli jednog mlađeg diplomatu koji će otići na studijski boravak, na Kipar, koji će se tamo potruditi da sazna koje su to najbolja iskustva kiparskih kolega u radu sa njihovom dijasporom, da ta iskustva, pokušamo što je više moguće da prenesemo, u rad naše uprave za dijasporu i naša uprava za dijasporu i Srbe u regionu, se veoma ozbiljno bavi postavljenim ciljevima i zadacima i mi ćemo izaći već u oktobru mesecu sa rezultatima rada u prvih godinu dana mandata ovog Ministarstva i same uprave, gde direktor Gujon, ulaže velike napore da napravimo i dobre rezultate, a nastavak naše delatnosti svakako će biti prožet i ozbiljnom saradnjom sa bratskim Kiprom i na ovom planu.
Hvala vam što ste skrenuli pažnju i na taj važan aspekt naših odnosa i saradnje.

Zahvaljujem gospodinu ministru.
Sledeći narodni poslanik Milija Miletić, dva minuta preostalo vreme, izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre, poštovane kolege, uvaženi građani Srbije, ja sam Milija Miletić, dolazim iz Svrljiga. To je najlepša opština u Srbiji, koja se nalazi pored Niša, a to je najlepši grad u Srbiji. Inače, izabran sam sa liste Aleksandar Vučić-Za našu decu i predstavljam Ujedinjenu seljačku stranku.

Govoriću vezano za ove predloge sporazuma, kao i moje kolege koje su govorile pre mene što se tiče grobova, što se tiče svih naših ljudi koji su poginuli i ovde i u rasejanju, svi znamo da je srpski tronožac koji je spasio našu zemlju Srbiju, to je naše srpsko selo, to je srpska crkva i srpska vojska.

Kad govorimo o našem srpskom selu, o tome imamo mnogo stvari da kažemo, a svedoci smo i svi znamo da je srpski seljak uvek bio na braniku otadžbine, on je branio i hranio našu zemlju Srbiju oduvek.

Tako da, mi moramo poštovati te naše ljude, ugledati se na naše komšije, na Nemačku, na Austriju, normalno, to su zemlje koje će sa nama uvek biti, koje su nam pomagale u prethodnom periodu, ali u prethodnim stolećima, prethodnim godinama imali smo puno negativnih iskustava, ali naša zemlja Srbija je uspela da ostane, da ojača.

Unazad desetak godina Srbija se oporavlja, postajemo veoma jaka i sposobna država. Jedna od bitnih stvari jeste da ćemo uvek poštovati naše grobove, poštovati i negovati.

Ovaj deo Sporazuma koji se tiče sa Kiprom vezano za katastrofe, za loše situacije, pokazalo se da su naši ljudi sposobni da u svakom trenutku izađu i pomognu svakome kome je pomoć potrebna.

Evo, situacija u Grčkoj je pokazala kako su naši vatrogasci spasioci, bili jedni od najaktivnijih, koji su pomagali da se zaštiti imovina, da se spasu ljudski životi, na taj način su pokazali da smo mi Srbi uvek bili spremni da budemo sa svakim, da svakom pomažemo, svakog cenimo.

Inače, srpski domaćin je čovek koji uvek kada dođe neko sa strane uvek će mu dati, što se kaže, zadnji zalogaj hrane, da bi ispoštovao tog svog gosta. Tako da, mislim da je ovo sve ispravna stvar.

Kod nas na jugoistoku Srbije, u Nišu se nalazi i Ruski humanitarni centar, koji je u svakom trenutku spreman da pomogne svima nama, ukoliko se desi neka loša situacija, led, požari, poplave, ili bilo šta drugo.

Kao poslanik i predstavnik Ujedinjene seljačke stranke podržaću sve ove predloge sporazuma, jer je ovo ispravna stvar, a naša Vlada i naš predsednik Srbije vode našu zemlju na način kako je najbolje za sve nas.

Još jednom, glasaću za sve ove predloge zakona.

Zahvaljujem, gospodinu Miletiću.
Reč ima narodni poslanik Slavenko Unković.
Pet minuta za vašu grupu.
Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Poštovani ministri sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, Narodna skupština Republike Srbije je 2018. godine donela zakon kojim se regulišu Memorijali ratne prošlosti Republike Srbije od Prvog balkanskog rata, pa do poslednjih sukoba devedesetih godina.

Današnjim Predlogom Sporazuma Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima omogućuje se čuvanje uspomena na vojne i civilne žrtve ratova i očuvanje mesta gde su sahranjeni, u skladu sa Ženevskim konvencijama.

Ovim Sporazumom ugovorne strane obezbediće, svako na svojoj teritoriji i o svom trošku zaštitu spomenika, pristup, održavanje i negovanje ratnih memorijala. Pod memorijalima podrazumevamo mesta gde su sahranjeni vojnici i civilne žrtve ratova, pojedinačne i zajedničke grobnice, postojeća groblja, ili pojedine parcele koje svedoče o ratnim događajima.

Mi ćemo uvek naći razloga da opravdamo svoje nečinjenje u prošlosti, ali jedan od razloga našeg nemara, nebrige i zapuštenosti nemačkih ratnih grobalja jeste i naredba jugoslovenske Vlade iz 1945. godine, da se groblja, humke i spomenici fašističkih okupatora uklone i sravne sa zemljom, kako bi se na svaki način zbrisao trag njihovog postojanja. Tada je napravljena velika greška i ako su istoričari tog vremena upozoravali, nije se vodilo računa o grobljima, spomenicima iz Prvog svetskog rata, i u tom periodu došlo je do najveće devastacije tih grobalja i spomenika.

Nemačka groblja iz Prvog svetskog rata postojala su mnogim gradovima, kao i u manjim mestima širom Srbije. Najveća su u Beogradu na više lokacija, Smederevu, Nišu, Pančevu, Kovinu, Kragujevcu itd.

Kao primer velikog nemara sa naše strane je Smederevsko groblje gde je stradalo nešto manje od 5.000 vojnika i ratnih zarobljenika među kojima je bilo i srpskih žrtava. Nekada je postojao veliki spomenik za taj događaj, a danas ne postoji ni spomen ploča, a kamoli da pričamo o nekoj uređenosti prostora. Ovo je samo jedan primer, a ima ih jako puno širom Srbije.

Dobar primer i dokaz da se može voditi briga i obnavljanje spomenika Nemačkog vojnog groblja iz Prvog svetskog rata koji se nalazi u parku Košutnjak, gde počiva oko 3.000 nemačkih i pedesetak srpskih vojnika.

To je možda jedini primer o vojnoj istoriji da neprijatelj podigne spomenik onome protiv koga se borio, ali evo sada imamo priliku da budemo odgovorni, a i obavezu po ovom novom Sporazumu da povedemo brigu kao što bi mi voleli da neko vodi brigu o našim grobljima, spomenicima širom Evrope.

Prilikom zadnjih susreta predsednika Vučića i kancelarke Merkel ona je rekla da je jedna od ključnih tačaka naše saradnje i pitanje ratnih memorijala. Predsednik Vučić je tom prilikom izjavio da ovakvi sporazumi vode do konačnog političkog pomirenja, tako da Nemačka pored toga što je važan ekonomski partner ima priliku da bude to i u političkom smislu.

Prilikom tog njihovog zadnjeg susreta ovih dana je potvrđen dolazak kancelarke Merkel u posetu Srbiji, dogovorena je njena poseta Šumaricama, gde je spomen kompleks podignut u znak sećanja na nedužne žrtve masakra koji su počinili nemački okupatori.

Do sada ni jedan visoki zvaničnik, predstavnik ove zemlje nije došao da oda počast ovim nevinim žrtvama. Ovo će zaista biti jedan veliki gest i iskorak, a ujedno i naš zadatak da se odgovorno odnosimo prema ovim istorijskim događajima.

Kada je u pitanju Sporazum Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipar postojao je interes dve države da preciznije urede ove oblike, odnose i način saradnje u oblasti zaštite i sprečavanja katastrofa za dobrovoljno pružanje uzajamne pomoći u slučaju katastrofa na teritoriji država bilo koje strane kao i druge oblike uzajamne saradnje. Ovo je svakako korisno i neophodno za našu zemlju.

Kada govorimo o izmenama Aneksa o Konvenciji o prekograničnim efektima industrijskih udesa koji je danas pred nama donosi se u cilju preduzimanja mera sprečavanja industrijskih udesa. Strane su se obavezale da preduzmu mere u cilju identifikacije opasnih aktivnosti na svojoj teritoriji. To znači sprečavanje nekontrolisanih događaja za vreme bilo koje aktivnosti kada je u putanju transport opasnih materija, kao i proizvodnja i skladištenje opasnih materija.

Naravno, u pitanju je usklađivanje naših međunarodnih obaveza i održavanje doslednosti sa zakonodavstvom EU. Svakako, sva tri današnja sporazuma su u interesu naše države.

Poslanička grupa Jedinstvene Srbije će u danu za glasanje podržati ove predloge.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Boris Bursać.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovani ministre sa saradnicima, pred nama se danas nalazi set vrlo važnih i konstruktivnih predloga zakona, a ja bih pažnju posvetio upravo Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipar o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa.

Prirodne katastrofe sve ozbiljnije ugrožavaju bezbednost savremenog čovečanstva. Ne samo da je poslednjih decenija evidentan trend povećanja broja prirodnih katastrofa nego je prisutno i povećanje njihove destruktivnosti. To za posledicu ima povećane ljudske gubtke, materijalnu i nematerijalnu štetu, samim tim dolazi i do usporavanja održivog razvoja u celini.

Da budemo precizniji, novi izveštaji koje su UN objavile u septembru ove godine ukazuje na to da su se ekstremni vremenski događaji povećali pet puta u poslednjih 50 godina, a da je u njima život izgubilo više od dva miliona ljudi.

U ovom detaljnom izveštaju analizirano je oko 11.000 prirodnih katastrofa koje su se dogodile u poslednjih 50 godina. Izveštaj jasno ukazuje na trend ubrzanja prirodnih katastrofa, pri čemu je broj istih porastao za gotovo pet puta u periodu od 1970. do 2019. godine. Kada govorimo o prethodnoj godini svet je pogodilo 980 prirodnih nepogoda koje su uzrokovale gubitak od najmanje 8.200 ljudskih života.

Takođe, poplave, uragani, oluje, bujice ostavile su za sobom materijalnu štetu koja se procenjuje na 210 milijarde američkih dolara u 2020. godini, što je znatno više od 166 milijarde dolara u 2019. godini.

Specijalna predstavnica UN za smanjenje rizika od katastrofa Mami Mizutori izjavila je da je zbog prirodnih katastrofa prošle godine u svetu 31 milion ljudi raseljeno, a 26 miliona ljudi gurnuto u siromaštvo.

Dakle, evidentno je da živimo u jednom multi hazardnom svetu, svetu sa mnogim opasnostima i stoga je preko potrebno ulagati u oblast zaštite od katastrofa.

Ne smemo se voditi politikom – neće nas, jer smo pre par godina tačnije maja 2014. godine, videli da je svako društvo, pa i naše ranjivo kada priroda odluči da ispolji svoju silu i jačinu.

Dakle, prirodne katastrofe su se dešavale i dešavaće se. Stoga moramo uložiti sve napore, kako bi se bolje organizovali i pripremili. Srbija, kao ozbiljna država, to i čini, a ovaj predlog zakona govori u prilog mojoj konstataciji.

Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipar o saradnji u oblasti zaštite o katastrofa ima jasan cilj, a to je uređenje okvirnih uslova za saradnju u oblasti sprečavanja katastrofa i pripremljenosti za katastrofe. Da budemo jasni, saradnja između strana pretežno obuhvata sledeće oblasti: pomoć u slučaju katastrofa, u zaštiti i spasavanju, kao i ublažavanje i uklanjanje njihovih posledica, uzajamno obaveštavanje o rizicima od katastrofa i njihovim posledicama, razmena naučnih i tehničkih znanja i transfer stručnog znanja i iskustava iz oblasti zaštite od katastrofa, obrazovanje i obuka zaposlenih koji učestvuju u aktivnostima zaštite i spasavanja, razvoj i proizvodnja opreme za zaštitu i spasavanje.

Takođe, iskoristio bih ovu priliku da zahvalim Republici Kipar na principijelnom stavu o nepriznavanju jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Na ovaj način, Kipar je pokazao da poštuje suverenitet i teritorijalni i integritet Republike Srbije, da poštuje principe međunarodnog prava, da je odgovoran i pouzdan partner i iskren prijatelj Republike Srbije. Samim tim, želja za unapređenjem bilateralnih odnosa između Srbije i Kipra sasvim je opravdana.

Zbog svega navedenog, ja ću lično, a nadam se i moje kolege, podržati ovaj, kao i ostale predloge, u nadi da će oni biti oslonac u borbi za jaku, modernu i bezbednu Srbiju. Živela Srbija!

Zahvaljujem.
Sledeća je uvažena koleginica Milanka Jevtović Vukojčić.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, sa saradnicima, kolege poslanici i poslanice, poštovani građani Republike Srbije, Srbija zna i pamti. Srbija želi da zna svako stratište i svako grobno mesto u kome su stradali srpski vojnici, ali i civilne žrtve rata, boreći se za slobodu naše otadžbine. Srbija zna i pamti, ne radi osvete, već da se nikada i nikome takvi zločini, kao što su počinjeni na srpskim narodom, ne bi ponovili, da nikada ni jedno dete ne bude ubijeno na najmonstruozniji način, samo zato što je srpsko. Politika Vlade, politika predsednika Aleksandra Vučića, je politika mira, politika stabilnosti i možda najjača poruka mira je poruka koju je Aleksandar Vučić uputio građanima Srbije, a to je da on ne želi da ni jednog vojnika svojoj majci vrati u kovčegu.

To je sasvim dovoljan pokazatelj da je Srbija čvrsto opredeljena i rešena za mir i stabilnost kako u Srbiji, tako i u čitavom regionu, ali naravno, svi moraju da znaju da se stradanja Srba, „Oluje“ i novi pogromi nikada više neće dozvoliti, jer Srbija jeste mala, ali danas je i te kako snažna zemlja.

Ono što moram da istaknem, a tiče se sporazuma, pre svega između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke, o ratnim memorijalima, to je da bez obzira što smo bili na različitim stranama, Nemci su izrazili pokajanje i suočili se sa onim što su njihovi preci činili.

Postoji jedna država na Balkanu, nekada smo bili u zajedničkoj državi, Saveznoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, koja se nikada nije suočila sa žrtvama koje je počinila, i to u vreme Drugog svetskog rata, kao saradnik fašizma i fašističkog okupatora na prostoru Nezavisne Države Hrvatske.

Ponovo ću se vratiti na stradanje naših vojnika u Prvom svetskom ratu, na njihovo odvođenje kao ratne zarobljenike u druge logore, pre svega u Nemačku, pošto se o tom sporazumu radi, i moram da navedem, ovlašćeni predstavnik SNS govorio je o Srpskom vojničkom groblju u Ulmu, a ja ću govoriti o koncentracionom logoru koje se nalazi nadomak Ulma, u Kubergu, gde su zatvarani srpski ratni zarobljenici iz Prvog svetskog rata, koji su dovođeni sa ratišta i uglavnom su pripadali Drinskoj, Moravskoj i Timočkoj diviziji, ali sem ratnih zarobljenika, dovoženi su i žene, deca i starci. To je bilo mučilište i za Srbe i za Ruse. Stradao je veliki broj naših vojnika i civilnih lica, ali se tačno znaju imena 146 lica koja su zauvek ostala na groblju, na nekadašnjem logoru u Kubergu.

Takođe, moram da istaknem da su taj spomenik, kao spomenik na sećanje na žrtve srpskih zarobljenika, podigli u stvari njihovi drugovi.

Takođe, moram da istaknem da u Prvom svetskom ratu su u logore, u Nemačku, odvođene i žene i deca i starci, da su Dunavom, rekom koja danas spaja mnoge evropske države odvoženi kako ratni zarobljenici, tako i civili.

Takođe, moram da istaknem da su u Drugom svetskom ratu iz logora takođe odvođeni ratni zarobljenici, ali i civili u marvenim stočnim vozovima. Mnogi od tih zarobljenika nisu ni stizali na odredište, već su gubili živote od žeći, od izgladnjivanja, od prenatrpanosti, od bolesti u samim vozovima. Veliki broj njihovih kostiju ostao je na prostoru Savezne Republike Nemačke.

Naravno da je ovaj sporazum itekako važan da bismo se sećali, da bismo pamtili, kako nam se takve stvari više nikada ne bi ponovile.

Ali, na prostoru NDH tokom Drugog svetskog rata postojao je logor Jasenovac, koncentracioni logor u kome je izvršen genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima. Izraelski istoričar Grajf, inače poznat za izučavanje holokausta, napisao je knjigu "Jasenovac, Aušvic Balkana". To dovoljno govori o istrebljenju i Srba i Jevreja i Roma.

Jasenovac je najveći podzemni grad stradanja srpskog, jevrejskog i romskog naroda u Drugom svetskom ratu. Doktor Grajf je u svojoj knjizi opisao 57 načina mučenja, zlostavljanja i torture nad zarobljenicima Srbima, Jevrejima i Romima. Najpotresnija su svedočenja i načini opisivanja mučenja srpske dece. Između ostalog, u NDH u Jasenovcu ustaše su zlostavljale, odnosno ubijale decu na taj način što su im lomili lobanje udaranjem dečijih glava o zid. Mučili su decu i na taj način što su ih nabijali na bajonete pred očima majki. Mučili su decu i na taj način onu malu, sasvim malu, gotovo bebe, stavljajući ih u furune kako bi izgorela. Mučili su decu tako što su ih žive trpali u kreč kako bi sagoreli.

Ima li većih monstruoznih radnji, većih zločina i većeg genocida od onog što su ustaše u NDH radili tokom Drugog svetskog rata u koncentracionom logoru Jasenovac?

Nigde u zemljama koje su bile saradnice fašističke Nemačke nisu postojali koncentracioni logori za decu. Jedini koncentracioni logori za decu su postojali na području NDH i u tim logorima živote je izgubilo više desetina hiljada dece. Nikada Hrvati za to nisu iskazali pokajanje. Naprotiv, oni žele da taj broj žrtava umanje.

Prema popisu Zemaljske komisije, odmah posle Drugog svetskog rata, u Jasenovcu, koncentracionom logoru, u kome je izvršen genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima, ubijeno je najmanje 700.000 ljudi, od toga najveći broj Srba.

Veliko stratište srpskog naroda u okviru Jasenovačkog logora nalazi se u Donjoj Gradini, gde je ubijeno oko 360.000 ljudi, uglavnom Srba, od toga 20.000 dece.

Moram da napomenem da je u selima Potkozarja, Kozarskoj Dubici i drugim selima trebalo da prođe čitavih 20 godina kako bi prvi vojnik stasao da ide u vojnike, jer ustaše na prostoru NDH ubijali su sve što je srpsko od deteta, žena, staraca. Ženama koje su bile trudne vadili su fetus iz stomaka, a zatim su ušivali u utrobu mrtve pacove. Zlo, zločin, genocid.

Moram da kažem da je Jasenovac dugo decenija bio pokriven nekim velom ćutanja, kao da su žrtve, a to su Srbi, Jevreji i Romi, trebale da ćute radi nekog mira. I ćutali su. Prvi koji je o ovome javno progovorio je predsednik Republike Aleksandar Vučić. Prvi koji je o ovom stradanju progovorio na pravi način, o stradanju koje je nezabeleženo u Drugom svetskom ratu, jer ponovo kažem, nigde nisu postojali koncentracioni logori za decu sem na području NDH, je upravo predsednik Aleksandar Vučić.

Upravo da se zna, da se pamti, da naša deca uče da je nekada jedan narod, mada nisam sigurna ni da ustaše pripadaju ljudskom rodu, učinio takav pomor jednog drugog naroda, dece, žena, a samo zato što imaju srpsko ime i prezime.

Danas se predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić sastao sa srpskim patrijarhom i dogovoreno je da na području Donje Gradine, jednom od najvećih stratišta u okviru logora Jasenovac, bude izgrađen memorijalni centar kao opomena i kao mesto na koje će odlaziti, i učiti, i znati šta se dešavalo našem narodu tokom Drugog svetskog rata.

Dvadeseti vek bio je obeležen i mnogim drugim stradanjima srpskog naroda. U akciji „Oluja“ sa prostora Hrvatske devedesetih godina u jednom danu proterano je 250 hiljada Srba, četiri hiljade je poginulo, a u traktorskim kolonama, na traktorima bila su deca koja su spašavala svoje majke, svoje bake, svoju braću i sestre, koja su morala da voze te traktore, jer su im ustaše pobile očeve, stričeve, ujake, sve muške glave.

Svake godine, kao pomen na žrtve u akciji „Oluja“, taj dan obeležavamo kao dan sećanja, dan bola i patnje, za razliku od Hrvatske koja taj dan slavi kao dan pobede. Pobede ne znam čega, jer je jedan čitav narod koji je inače bio konstitutivni narod u Republici Hrvatskoj proteran sa svojih vekovnih ognjišta, samo zato što imaju srpsko ime i prezime.

Kada su u pitanju dalja stradanja našeg naroda, njih je zbilja u 20. veku bilo puno. Moram da napomenem i stradanje našeg naroda tokom zločinačkog bombardovanja 1999. godine od strane NATO pakta, koje je trajalo 78 dana. Za tih 78 dana svakog dana iz vazduha, iz nevidljivih bombardera stradalo je i bilo ubijano po jedno dete. Deca su ubijana na noši, deca su ubijana u zagrljaju roditelja. To je ono što će sigurno ostati zabeleženo u našoj istoriji, ali ni toga se niko nije setio da oda počast svim onim stradalim tokom NATO agresije do našeg predsednika Aleksandra Vučića.

Niko se nije setio ni 107 vojnika sa Košara koji su imali 24 godine, a koji su između smrti za svoju otadžbinu i života birali smrt za otadžbinu. Prethodne vlasti su se njih stidele. Jedino predsednik Aleksandar Vučić, ova Vlada, svake godine, takođe, prilikom obeležavanja godišnjice NATO agresije poziva i preživele junake sa Košara, jer su oni najbolji deo nas.

Naravno, poruka ovog sporazuma svakako jeste dalje unapređenje bilateralnih odnosa između Srbije i Savezne Republike Nemačke, ali moram da istaknem još jednu činjenicu koja nije zapamćena u istoriji vojničkog ratovanja, a to je da je neprijatelj podigao neprijatelju spomenik. Naime, u Prvom svetskom ratu nemački vojskovođa Makenzen podigao je spomenik srpskim vojnicima, braniocima Beograda, njih 36, koji su dva dana i dve noći čuvali druge branioce Beograda kako bi se izvukli iz Beograda, a njih 36 sa još dva britanska i jednim francuskim vojnikom položili su život za odbranu Beograda.

Nemački vojskovođa, kada je obišao mesto na kome su svi srpski vojnici stradali i gde je ubijeno i 200 nemačkih vojnika, rekao je da je o takvoj vojsci učio i čitao samo u bajkama. Na spomeniku koji je podignut srpskim borcima piše da je podignut srpskim junacima.

Istoriju moramo da znamo, sa istorije moramo da skinemo prašinu, istorija je deo i sadašnjosti i naše budućnosti. Mi smo opredeljeni za mir i krupnim koracima koračamo u budućnost, kako se nikada ne bi desilo da naš narod ponovo strada. Zahvaljujem.