Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, predsedavajući, poštovani ostali potpredsednici, uvaženi ministre sa saradnicima i ostali predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, pred nama su tri veoma važna sporazuma koja ćemo danas tretirati i kojima svakako treba dati punu podršku. Posebno ću posvetiti pažnju prvom sporazumu, a to je Sporazum o ratnim memorijalima između Republike Srbije i Savezne Republike Nemačke.
Na prvi pogled ovaj sporazum izgleda kao jedan od sporazuma kojim se reguliše jedno važno polje. Međutim, ako malo bolje sagledamo ono što ovaj sporazum znači, naravno, uključujući i vrlo detaljna i suštinska obrazloženja koja smo čuli, ovaj sporazum je mnogo više od običnog tehničkog pravnog sporazuma koji se uobičajeno potpisuju među zemljama. Zato što se ovim sporazumom pokazuje kapacitet ove zemlje, opredeljenja rukovodstva ove zemlje prema politici koja u sebi sadrži odlučnost, hrabrost da se bavimo i pitanjima koja su iz prošlosti, a koja nisu uvek slatka, koja imaju i sebi i elemente gorčine, kiselosti i koja bi svaka vlast koja bi gledala samo neki uži lični interes zaobišla i ostavila, kao što su ih ostavljale mnoge prethodne vlasti. Jer, uvek je lakše, profitabilnije, lukrativnije baviti se onim pitanjima koja ne mogu ili neće izazvati određene emocije.
Kada je u pitanju sporazum sa Nemačkom, naravno da on ima i mnogo elemenata, čak više elemenata, zato se i donosi, zato se i potpisuje i zato ga danas i tretiramo, suštinski gledano, zapravo, on znači bavljenje prošlošću radi stabiliziranja temelja i podloge prema budućnosti. Dakle, to je ono što smatram temeljom intencije ovog sporazuma sa pozicije Republike Srbije.
Naravno, kada su u pitanju teme iz prošlosti, one se uvek mogu sagledati sa više strana. Možemo ih sagledavati emotivno i to je neki, da tako kažem, najniži, najmanje kvalitetan način sagledavanja, jer uvek kada pustite emocije ispred, onda ćete naći mnogo razloga i mnogo elemenata da budete protiv nečega, zato što su emocije uvek nešto što zasenjuje pamet, ne dozvoljava umu da rasuđuje i rezonuje ispravno. Znamo kako se uvek formiraju stavovi koji su bazirani na emociju.
Kada je u pitanju prošlost, generalno, istorija, istorija vam je kao jedan veliki magacin pun svega i tu ćete da nađete uvek sve ono što želite. Ukoliko želite da nađete argumente i utemeljenja za prijateljstvo, da gradite prijateljstvo sa nekom zemljom i nekim narodom vi ćete ga naći, ukoliko želite da nađete elemente i argumente za antagonizam i neprijateljstvo i to ćete naći, pogotovo kada su u pitanju narodi koji su ili u našoj blizini ili su pogotovo imali određene okupatorske kolonijalne i slične aspiracije i akcije. Prosto, to je pitanje pristupa.
Meni je drago što smo imali u obrazloženju objektivno sagledavanje gde smo notirali i primetili i one gorke i one elemente koji to nisu, i one osnove, odnosno informacije koje nam govore određenim istorijskim savezništvima i one druge koji, eto, nisu tako prijatni, ali ovde je samo pitanje šta nam je cilj, šta nam je motiv. Ako želimo sitne dnevnopolitičke poene uvek je neprijateljski stav taj koga je najlakše formulisati, koga je najjednostavnije prezentovati i koji, da tako kažem, najbolje zvekne i najlakše se primeti. Međutim, on je obično najmanje pametan, a pogotovo dugoročno i najmanje koristan.
Naravno da ona vlast koja ne želi samo dnevnopolitičke poene, već želi da za građane, odnosno narod, za svoju zemlju uradi nešto više, da, ako ništa, barem neko kilo ili neki džak ili neku vreću iz prošlosti koju imamo na svojim plećima da je skinemo. Zašto bi je nosili? Jer sve što ne moramo nositi na svojim umornim plećima bolje da ga ne nosimo i bolje što pre da ga istovarimo, jer sa manje tereta na leđima mnogo je lakše gaziti čvrstim korakom prema budućnosti na svakom polju i na polju razvoja, privrednog, kulturnog i svakog drugog ali i isto tako i što je veoma važno na polju gradnje i očuvanja prijateljskih odnosa sa svima, posebno sa onima koji su važni faktori u međunarodnoj zajednici.
Pitanje neprijateljstava i savezništava kroz istoriju, kao što znate nije crno-belo pitanje. Dakle, ne postoje u politici, a to znači u političkim odnosima, a to jednako znači i u međunarodnim odnosima, ne postoje večiti prijatelji i večiti neprijatelji. Samo oni koji ne razumeju politiku, ne razumeju međunarodne odnose, prirodu, pozadinu, osnov i suštinu tih odnosa će verovati da postoje trajni prijatelji i trajni neprijatelji.
Isto tako, čak i u tim prijateljstvima i neprijateljstvima ne postoji jedan osnov, jedna pozadina ili jedan motiv u gradnji tih odnosa. Nekada su više bili primetni ti, da kažem, kulturološko duhovni, verski osnovi, danas su oni više prisutni u nekoj, da kažem, retoričkoj kategoriji kada treba da se pojača neki stav ili da se obrazloži neki stav ili još više da se regrutuje narod ili nacija za nešto ili protiv nečega. Uvek duhovnost i vera su bliski, oni stanuju u duši, a emocija takođe stanuje u duši i zato se za verom poseže najčešće kada treba da se regrutuju emocije, jer je to najefikasnije. Pa, su se često i brojnim ratovima i brojnim sukobima koji su se dešavali i u našem okruženju i šire olako davale etikete verskih. Davno su završeni verski ratovi, bar u našem okruženju ili na severnoj polulopti. Vera tu bude žrtva i sredstvo, sredstvo i žrtva najčešće a motivi ratova, sukoba su uvek drugi, najčešće banalni i oni su uvek zapravo ono što je svojstvenije čoveku nego što je svojstveno životinji.
Dakle, to je uvek neka vrsta pohlepe, gramzivosti, bilo za teritorijom, bilo za pljačkanjem, bilo za nekim drugim banalnim, materijalnim interesom. Sve ostale, velike proklamacije, pogotovo kada je u pitanju vera, kada je u pitanju kultura, najčešće budu zapravo deo predstave kojom treba ili opravdati ili obrazložiti ali najčešće regrutovati pristalice kako bi se ti motivi, odnosno ciljevi obrazložili ili se za to dobila podrška.
Istina, kroz dalju istoriju, više je bilo prisutnosti verskog motiva, ali ne uvek i vrlo često su se preplitali i drugi motivi. Recimo, mnogo malom broju publike je poznato na primer da prvi prodor seldžučkih ili kako se to ovde voli reći, turskih plemena, mada ja sugerišem da je pojam Turci i turski, pojam s kraja 19. veka, tako da bi ga manje trebalo upotrebljavati u kontekstu Osmanske imperije i svega onoga što je činila Osmanska država zato što su u Osmanskoj imperiji i njenim mehanizmima učestovovali i Srbi, i Bošnjaci, i dahije, i ovi, i oni, i janjičari, tako da je to veoma kompleksna priča kao svaka imperijalna priča, ali to je priča za neku drugu priliku.
Ono što želim naglasiti prosto kao primer, malo je poznato, a istinito, da su prvi prodori seldžučkih turskih plemena u Anadoliju, zapravo bili na poziv vizantijskog cara. Dakle, on ih je pozvao, zamolio da zaposednu Anadoliju zato što više nije mogao da trpi pohode, pljačke i masovna pogubljenja koje su izvršavale krstaške vojske, kroz krstaške pohode. Dakle, on više nije imao načina kako da se zaštiti i onda je poslao molbu seldžučkim vladarima i komandantima da dođu i da zaposednu Malu Aziju, odnosno Anadoliju kako bi na neki način napravili barijeru za krstaške vojske koje dolaze sa zapada, jer verovatno opet malom broju je poznat još jedan podatak.
Znači, prilikom Prvog krstaškog rata, Carigrad, odnosno Konstantinopolj, današnji Istambul je imao oko 950 hiljada stanovnika. Prilikom poslednjeg krstaškog rata, Konstantinopolj, Carigrad, odnosno današnji Istambul je spao na 50 hiljada stanovnika. Dakle, to je podatak koji vam najbolje govori o kakvom se zapravo odnosu radi i šta su posledice tih krstaških pohoda, jer je njima Carigrad bio na pola puta, najbolja stanica za napajanje njihovih potreba, odnosno za snabdevanje sa svim onim što im je trebalo, a svakako je to bilo nasilno. Dakle, mi imamo jedan, možda je tog trenutka to bio najveći grad na svetu. Konstantinopolj je tog trenutka bio najveći grad na svetu i verovatno je od tada nastao pojam – desetkovan. Dakle, on je skoro deset puta umanjen sa brojem stanovnika. Tada vizantijski car i zapravo više nije imao mehanizma da se odbrani i on je pozvao seldžučke Turke da zaposednu. Istina, nije on planirao da ih pusti baš ovoliko, odmah da vam kažem, i on je mislio da će oni ostati tu negde da budu barikada krstašima, pogotovo mu nije padalo na pamet da će napadati i sam Konstantinopolj, ali to je pitanje sasvim drugih okolnosti.
Prema tome, to su stvari koje pokazuju, istina, možda od, hajde da i to kažem radi javnosti, dakle, možda jedino ko je imao koristi od svega što su krstaši činili u Istanbulu, odnosno u Carigradu, jeste Balkan, jer zapravo jedan ogroman broj pogotovo pripadnika konstantinopoljskih elita je prebegao na Balkan i čak možda tu treba tražiti osnovne kulturološke, stručne, ekonomske, zapravo potencijale nastanaka Dušanovog carstva. Eto, da to prosto podelim informaciju sa vama.
Jedno carstvo, kao što je Dušanovo, nije moglo nastati samo na sili i na vojsci. Uvek, za svaki napredak potrebna je inteligencija, potrebna je pamet, potrebna je elita, potreban kulturološki potencijal. Veliki mozgovi koji su pobegli iz Konstantinopolja, došli su na Balkan i njih je car Dušan iskoristio i time izgradio svoju elitu, svoju ekipu, svoj tim i na tome nastaje Dušanovo carstvo. To je opet druga tema.
Dakle, govorim vam koliko kroz istoriju versko, političko, interesno, prepliće na razne načine. I nekada je ono svrha, nekada je ono sredstvo, međutim što kroz celu istoriju možemo da zaključimo kao pouku jeste da su oni narodi koji svoju prošlost uspevali sagledati ispravno, objektivno u mogućoj meri, izvući veliku pouku i iz nje koristiti one delove koji servisiraju budućnost. To su pametni narodi i to su pametne države. To je ono što ja sada vidim u ovom sporazumu i zato sam mu posvetio ovoliko pažnje, zbog toga ga smatram veoma važnim.
Ono što treba činiti jeste nastaviti, imati snage. Ovde je jedan aspekt pijetet prema žrtvama. Međutim ovde je ključ sposobnost da se pokaže moć da se prevaziđu prepreke iz prošlosti, da idemo dalje. Naravno, nikada ne treba zaboraviti ni žrtve, ni nasilje, ni nepravdu određenu koju vam neko učini, ali ne držati to sada kao određeni potencijal prema budućnosti. Zato treba birati reči.
Na primer, ukoliko se već pravi prijateljstvo, evo nije to samo prijateljstvo sa Nemačkom. Ja sam početkom sedmice na sličnu temu govorio i o mojoj fascinaciji sa prijateljstvom koje je napravljeno sa Turskom i rekao koliko je bitno dobiti Tursku na svojoj strani, koliko je bitno jednog velikog vladara kao što je Redžep Taip Erdogan, dobiti da bude prijatelj ove zemlje i da ne bude neprijatelj ove zemlje. Dakle, to su dva efekta, nije samo jedan. To su sve veoma velike stvari i to je nešto što je važno.
Ja bih isto tako sugerisao raznim strukturama u državi da prate politiku samog predsednika i samog vrha države, jer mi tu nekada imamo raskorak. Nedavno sam dobio neku pozivnicu da prisustvujem obeležavanju neke godišnjice, sada ne sećam šta konkretno, nešto se ticalo oslobođenja od Turaka. Rekao sam od Turaka, nego od nekog drugog, ali neka je od Turaka.
Jedan pojam koji sam primetio kaže – tokom ropstva, itd. Nema razloga. Ako je ropstvo, bilo je ropstvo i od Turaka, odnosno osmanlija, bilo je ropstvo i od Rimljana, ali nisam primetio da je neko ikada upotrebio ovde pojam tokom ropstva pod Rimljanima, nego su utrkujemo gde se koji car rimski rodio, pa jel naš ili njihov, itd. Dakle, imamo jedan različit emotivan i terminološki pristup. Nije problem. Ne smeta mi. Nego govorim, možda će nekome drugom da zasmeta. To prošlost za koju postoji solidna distanca, čak mnogo veća distanca nego sada što postoji sa Nemcima, a evo pokazujem taj kapacitet.
Znači, reči su te koje su odraz opredeljenja. Zato treba pratiti ono što je odlučnost vrha države u pogledu građenja odnosa. To vam je kao u porodici. Ne može glava porodice, otac i majka, da prave dobre komšijske odnose, a dete ide pa im razbije prozor. Mislim to ne može, jednostavno može jednom desilo se dete bilo nestašno, ali ali ako šeće bude dete pravilo probleme onda će ispasti da to nije baš namera porodice da se grade tako dobri odnosi.
Naravno, ovde je jako važan i element dijaspore, koji je takođe spomenut. Samo želim da podvučem da oni koji donose odluku na nivou države u svim segmentima, drago mi je da je i ministar spoljnih poslova danas ovde, jer u okviru njegovog ministarstva je i Uprava za dijasporu, veoma važna ustanova.
Pre neki dan je neko ovde rekao da u Nemačkoj ima oko 230.000 Srba, tako je rekao, nisam bio siguran da li se odnosi na sve Srbe iz regiona u Nemačkoj ili se odnosi na građane Srbije u Nemačkoj.
Ono što je meni važno, naravno da mi je važan i odnos prema svim građanima Srbije, ali želim da skrenem pažnju da u toj istoj Nemačkoj je oko 40% Bošnjaka sa područja Srbije, primarno sa područja Sandžaka. Nivo toga je 5, 6 ili 7% pripadnika ostalih nacionalnih manjina. To je jedna ogromna brojka građana koji po zakonima, po Ustavu ove zemlje, po zakonima ove zemlje su i pravo i obaveza ove zemlje.
Ja bih zato zamolio gospodina ministra da ažuriramo određene dogovore oko imenovanja nekog od predstavnika nacionalnih manjina u Upravi za dijasporu, jer je to jako važno.
Jako je važno da imamo liniju koja će građanima Republike Srbije koji žive izvan Republike Srbije, a nisu etnički Srbi, zapravo, nipošto se ne sme slati poruka da su oni drugorazredni, da o njima država ne vodi računa, da ovo nije njihova matična zemlja, već naprotiv mi moramo pokazati kapacitet da u onim stvarima koje su zajedničke delujemo zajedno, delujemo istovetno, a ona pitanja koja su versko-kulturološka, usko etnička i kulturna, isto tako se može omogućiti da ona deluju i da se prava i Srba u dijaspori i Bošnjaka u dijaspori i ostalih u dijaspori, kroz nadležnu upravu regulišu onako kako su nam to zagarantovali zakoni ove zemlje i Ustav ove zemlje.
Očekujem da ćemo na to polju sarađivati i svima se zahvaljujem na pažnji.