Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, predsedavajući sa saradnikom, poštovani ostali potpredsednici Narodne skupštine, uvažena potpredsednice Vlade i ministrice sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, jezik je jedan od stubova kulturnog, ne samo identiteta, već i kulturne samobitnosti pojedinca, zajednice i ostalih nivoa kolektiviteta. Zato tema jezika nije obična tema i ne može joj se prići samo sa običnog dnevno-političkog aspekta.
Osnov svake kulture je vera. Suštinski osnov svake kulture je vera. Metodološki osnov svake kulture je jezik. Dakle, vera je ta ili verovanje, u širem smislu te reči, definiše osnovne principe ljudskog ili čovekovog svetonazora, odnosno definiše temeljne principe ethosa – etičkog sistema svakog čoveka koji zapravo predstavlja onaj tvrdi temelj kulture pojedinca i zajednice tog pojedinca.
Metodološki osnov kulture je jezik. Dakle, jezik je taj metodološki sistem koji zapravo predstavlja jedini ili ključni način izražaja kulturnih dubina, kapaciteta i potencijala pojedinca i zajednice.
Najčešće se jezik definiše kao sredstvo komunikacije. To je najsiromašniji način definisanja jezika u smislu ulogu, ali i u smislu značenja. Jezik jeste osnovno sredstvo komunikacije. Međutim, i druga živa bića, posebno životinje, imaju svoje jezike, i to je nesporno. Oni su jednostavni i oni služe komunikaciji, ali jezik životinja je ograničen vrstom, čak vrstom unutar same vrste, tako da jezik jednog jata ptica je ograničen samo za to jato ptica i on perfektno funkcioniše. To možemo videti kada iznad nas, prema nebu vidimo jata ptica koja se tako perfektno kreću, gradeći određene figure kroz to svoje kretanje i vidimo, sigurni smo, zapravo da nije moguće da se kreću bez nekog sredstva komunikacije. To isto čine jata riba, ostalih životinja u sopstvenim kolektivitetima.
Prema tome, životinje imaju svoj jezik. On jeste sredstvo komunikacije sa određenim osobenostima i ograničenjima, ali nije izvor kulture, jer životinje nemaju kulturu.
Samo je čovek počašćen sposobnostima kulture. Naravno, kao što rekoh, pre svega, kultura se bazira na kultu, na onom u šta se veruje, bilo da je u pitanju da je taj kult definisan nekom nebeskom verom ili religijom kao što judejstvo, islam, hrišćanstvo u svojim verzijama ili da je taj kult definisan nekim drugim izvorištem, pa makar se radilo o kultovima sa tradicijom ili savremenim kultovima koji svakodnevno nastaju, bilo da su zvanično proglašeni kultovima ili da nisu zvanično proglašeni kultovima, kao što su savremene materijalističko-hedonističke ideologije koje imaju neku vrstu, skoro religijskog uticaja, iako se tako zvanično ne zovu, iako su čak anti-religijski postavljeni.
Prema tome, duhovnost, to jeste kultura svake zajednice, se bazira na ta dva osnova, na suštinskom koji se zove vera, verovanje ili uverenje, i na drugom metodološkom koji se zove jezik. Poznata izreka kod nas, veoma jednostavna, ali sa dubokom porukom jeste – progovori da vidim ko si. Površno gledano, to zvuči kao progovori da se predstaviš, kaži ko si. Ne, to znači mnogo više, to znači mnogo više od onoga što će taj koji progovori kazati o sebi, pogotovo namerno.
Zapravo, kada progovorite, odnosno kada upotrebite vaš jezik vi kažete sve o sebi, svako kaže sve o sebi, hteo ili ne hteo kaže i ono što želi, kaže i ono što ne želi. Tako da je jezik taj koji neskriveno, koji tako nadmoćno odrazi i izrazi ono što je duh čoveka, bilo da on to želi ili da ne želi. Tako da ćete vrlo jasno na osnovu jedne rečenice kada neko progovori shvatiti ko je on, prvo kojim jezikom govori formalno, a potom kakvim jezikom govori.
Da li je to visoko profilirani, kultivisani, književni, standardni jezik ili je to neki oblik primitivnog jezika koji dolazi od neobrazovane osobe. U toj disperziji je takođe mnogo nijansi, pa ćete vrlo jasno da kada čujete nekoga kada progovori da li u svom vokabularu sadrži vulgarnosti i prostakluk ili govori probranim rečima, kultivisanim, elegantnim, bez vulgarnosti i prostakluka.
Vulgarnost i prostakluk nisu samo pitanje tzv. „balkanskog muškog imidža“, gde je postalo standardizovano da, ukoliko ne psujete vi ste nikakav muškarac. Onda obično kada dečak prelazi u odraslog muškarca, prva stvar kojom dokazuje svoju muškost koja ga ne mora biološki pratiti, jeste psovka, vulgarnost. Uz to ako zapali cigaretu ili popije neko alkoholno piće, on time, evo vidite na svi tri veoma degutantna načina se, na žalost, na našim kulturnim prostorima vrlo uobičajeno dokazuje prelazak u višu vrstu iz statusa dečaka u status muškarca.
Na žalost, nije to svojstveno samo tinejdžerskom uzrastu koji se bori da pokaže svoju muškost i izrastanje iz dečaka u muškarca vulgarnom psovkom, već je vulgarna psovka postala sastavni deo vokabulara i to ne samo nekakvog, da kažemo, običnog sveta koga ne zanima kulturni status, pogotovo koji nema obrazovanje, već na žalost psovka nešto što je toliko prisutno i čak u krugovima koji sebe smatraju obrazovanim.
Neretko sam lično u prilici da ljude koji sebe smatraju vernicima, koji se krste sa povodom i bez povoda veoma često, a ne samo da im je psovka uzrečica, nego čak psovka Boga je uzrečica. Onda, kada ih ja upozorim, kažem – molim te ja nisam navikao da boravim u blizini nekog ko psuje, a pogotovo ne daj Bože u psovci koristi i pojam Boga, onda dobijem najčešće odgovor, kaže – pa je ne psujem.
Dakle, imate još jednu, skoro pa patološku pojavu u tom slučaju, gde zapravo taj koji izgovara psovku Boga zapravo ni ne oseća da psuje Boga. Znači, to je postalo dublji nivo njegove „duhovnosti“, njegovog stanja duga u kojem se on nalazi.
Prema tome, vi ćete zapravo kroz vulgarnost zaključiti ne samo da je neko tako, eto, ima prljav jezik, što bi se reklo, već je ključno pitanje da li jezik može biti prljav, govorim o pojedincu, bez prljave duše ili bez prljave suštine? Zapravo, vulgarnost je uvek odraz neke prljavštine unutar sebe, nažalost duha, čak može da bude i duše.
Prema tome, ovo je samo jedna reflekcija ili implikacija u pogledu značaja jezika, važnosti jezika, da jezik nije samo sredstvo komunikacije, jer danas imamo i mnogo neverbalnih oblika komunikacije, pogotovo kako tehnika napreduje može se komunicirati i bez jezika, ali hoće li to značiti da ćemo doći do nekog trenutka kada nam jezik neće biti potreban?
Zapravo, sve ono što se danas zove višim stepenom kulture, poznato kod nas kao umetnost, dakle ono što je ključni potencijal i konkretno i istorijski u pogledu umetnosti i ono jedino što je nesporno jeste umetnost ili umeće kroz jezik. To jeste umeće reči.
To je jedino, a već sam jednom o tome i ovde govorio, to je jedino u čemu čovek nema konkurenciju. Znači, jedino čime je uzvišeni Bog odlikovao čoveka, izdvojio ga nad svim drugim živim bićima i bićima uopšte, jeste jezik, odnosno reč. Tako da je zapravo reč ono što od prvog čoveka, pogotovo od prve Božije reči bilo u verziji Starog zaveta, u verziji Novog zaveta ili u verziji Kurhana časnog, svejedno, ono što je zajedničko jeste Božja reč, odnosno reč i bi reč i reč je zapravo i osnovna i temeljna i vertikalna, stožerna vrednost kulture jednog čoveka, jedne zajednice.
Dakle, imajući sve to u vidu, definitivno jeste i Narodna skupština mesto koje treba, na kome se treba tretirati jezik. Naravno da je su i zakoni ono što treba jezik da tretira. Do kraja je razumljivo da svaki narod, svaka nacija i svaka zajednica žele, ukoliko su svesni, ukoliko znaju vrednovati ovu dimenziju kulture i ovaj temelj i stub kulture, da žele zaštiti svoj jezik.
Međutim, ono što bi trebalo pre zakona imati na umu do kraja, a to možemo razmotriti ili analizirati kroz istoriju jezika, dakle poslednjih hiljadu ili hajdemo malo više, do dve hiljade godina, gde imamo ozbiljne podatke o jeziku, ako to razmotrimo, onda ćemo ipak doći do vrlo važnih i specifičnih podataka, odnosno zaključaka.
Dakle, razmatrajući istoriju ili prateći određene jezike kroz istoriju, videćemo da, nesporno ćemo se uveriti da su jezici nastajali, razvijali se, rasli i razvijali se, jačali svoj uticaj, svoj potencijal paralelno sa snagom kulture jednog naroda, jedne civilizacije, jedne imperije i paralelno sa jačanjem civilizacije jednog naroda, jedne kulture, jedne civilizacije.
Dakle, ono što je nesporno kroz povest jezika jeste da je zapravo ključni faktor koji je uticao na razvoj, snagu, očuvanje jednog jezika, zapravo kultura, odnosno civilizacija tog naroda ili te zajednice.
Jezici su kao i ljudi, i kao kultura i kao civilizacija, imaju svoj početak, imaju svoju liniju uspinjanja, imaju svoj razvoj i na kraju, najčešće, ili uglavnom, neki pre, neki posle, imaju i svoj kraj. Uglavnom, jezici koji imaju jaku kulturno-civilizacijsku pozadinu, oni se razvijaju, bogate, jačaju, ali se isto tako i menjaju.
Prema tome, posmatrajte tekst srpskog jezika recimo iz početka 19. veka ili kraja 18. veka i sadašnji određeni tekst standardizovanog ili književnog srpskog jezika, skoro da vam treba prevodilac za razumevanje tog teksta.
Slično vam je, recimo, i sa engleskim jezikom, danas najdominantnijim jezikom u svetu. Oni ne samo da se razvijaju u pogledu uvećanja potencijala reči koje se koriste u tom jeziku, već se i menjaju.
Informacije radi, možda jedini jezik koji se samo uvećava a ne menja se poslednjih 1.400 godina je arapski jezik, zato što je standardizacija ili standard arapskog jezika vezan za tekst "Kurana Časnoga" koji se ne menja od pre 1.400 godina, tako da taj jezik, za razliku od ostalih jezika, se samo uvećava a ne menja se. I potpuno je razumljiv iz vremena 7. veka i današnjeg vremena, ali to je opet zapravo pokazatelj da je božija reč najjači osnov kulta i kulture, tamo gde je on sačuvan u svojoj autentičnosti.
Prema tome, ono što je zapravo moja sugestija i nama kao zakonodavcu, ali pre svega intelektualnim elitama koje su definitivno ključni nosioci i Predloga ovog zakona jeste da se akcent treba staviti na ono što treba da budu stvarni potencijali afirmacije i očuvanja jednog jezika.
Recimo, pratimo razvoj latinskog jezika. Zašto latinski jezik niko nije uspeo sačuvati, a verujte da su imali potencijale 300 puta veće nego ova zemlja što ima, u pogledu administrativnih i drugih mehanizama? U poslednjoj verziji pokušaja je čak on legalizovan kao jezik medicine, i jedino je tu još ostao, ali, opet jedva. Definitivno ga nema. Recimo, Dante Algijeri sa svojom "Božanstvenom komedijom" je autor prvog dela renesanse, ako možemo tako reći, ali neko ko je sahranio latinski jezik. Znači, Dante Algijeri je sahranio latinski jezik ne niti jednom administrativnom odlukom, ali onog trenutka kad je on napisao tako visoko vredno umetničko književno delo kao što je "Božanstvena komedija", to je značilo sahranjivanje latinskog jezika, afirmacija italijanskog i kraj. Posle toga su samo bili trzaji narednih 700 godina sa raznih strana koji nisu uspeli.
Šta nam zapravo ovo poručuje? Znači, jezik se čuva. Evo, čuli smo od kolege divan citat od Vuka Karadžića vezan za jezik, gde Vuk Karadžić ne pretenduje ni na jednu administrativnu akciju kako bi se sačuvao jezik, već isključivo na kulturološko emotivnu. To je osnov očuvanja jezika. Jezik se čuva na kulturnoj svesti i na emociji. I zato je tu bit snage, suština snage očuvanja jednog jezika.
Ukoliko se bude išlo isključivo sa administrativnim merama a zapostavi se ovaj aspekt kreativnosti, stvaralaštva jezika, gde se čuva kulturno-umetnički i emocionalni potencijal, onda se definitivno neće dati ti rezultati.
Naravno, ja sam rezervisan po pitanju ovog predloga, pre svega zbog člana 21. Ustava, koji jasno kaže da se svim građanima ove zemlje garantuje jednakost i garantuje im se jednako pravo da od strane mehanizama države budu zaštićeni, parafraziram.
Prema tome, mi sada ovde usvajanjem, a to će se verovatno desiti, zakona o zaštiti srpskog jezika i ćiriličnog pisma, dakle, u redu, razumeći puno pravo većinskog srpskog naroda da preduzimaju svoje mere i sa pozicija države, ali ja želim da podvučem ono što više puta govorim, u ovoj zemlji, po poslednjem popisu živi oko 30% pripadnika nacionalnih manjina. Imamo mi zakone od 2005. godine kada je ratifikovana i Evropska povelja o zaštiti regionalnih i manjinskih jezika, koja je obavezujuća za ovu zemlju, kao i brojne druge manjinske zakone, da ih sada zbog vremena koje mi curi ne tretiram, ali imamo i određenu koliziju u tome. Što znači da usvajanje ovog zakona ima smisla ukoliko ćemo mi iza ovoga usvojiti i zakon o zaštiti manjinskih jezika u ovoj zemlji. Dakle, ja želim da budem po Ustavu, kako mi Ustav garantuje, član 21, ne samo jednako tretiran, naslovno i simbolički u ovoj zemlji, već da budem jednako tretiran u pogledu upotrebe mehanizama ove zemlje u zaštiti mog jezika.
Drugo, osnov da većinski kapital bude osnov za jedan jezik je veoma problematičan, i principijelno i suštinski a i formalno. Znači, ukoliko su u pitanju javna preduzeća gde su u apsolutnoj većini pripadnici neke manjinske nesrpske zajednice ili nesrpskog naroda, a pri tom i taj kapital je zapravo opet došao od strane građana koji su opet u ovoj zemlji 30% manjinski.
Žao mi je što nemam više vremena, ali se nadam da ćemo kroz amandmane ili neku diskusiju ovo nadomestiti. Moja sugestija je zapravo da se ima u vidu ovo i da se ne uđe u koliziju sa članom 21. Ustava, da se pripadnici nacionalnih manjina, odnosno pripadnici jezičkih manjina u ovoj zemlji jednako tretiraju, u skladu sa Ustavom. Hvala vam.