Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram sednicu Trinaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Dvanaestom sazivu.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 105 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali molim poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 137 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Saglasno članu 87. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da je ova sednica sazvana ponedeljak, dakle mimo dana utvrđenih u članu 87. stav 1. Poslovnika, zbog potrebe da Narodna skupština što pre razmotri predloge zakona iz određenog dnevnog reda.
Poštovane dame i gospodo, uz saziv sednice Trinaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Dvanaestom sazivu, koja je sazvana na zahtev Vlade, saglasno članu 106. stav 3. Ustava Republike Srbije, članu 48. stav 3. Zakona o Narodnoj skupštini i članu 249. Poslovnika Narodne skupštine, dostavljen vam je Zahtev za održavanje vanrednog zasedanja Narodne skupštine sa određenim dnevnim redom sadržanim u tekstu Zahteva.
Za sednicu Trinaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine određen je sledeći
D n e v n i r e d:
Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma, koji je podnela Vlada.
Prelazimo na rad po dnevnom redu.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju: Maja Gojković, potpredsednica Vlade i ministar kulture i informisanja i Radovan Jokić i Danijela Vanušić, vršioci dužnosti pomoćnika ministra kulture i informisanja.
Pozdravljam predstavnike Vlade.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma.
Da li predstavnik predlagača Maja Gojković, potpredsednica Vlade i ministar kulture i informisanja želi reč na početku današnje rasprave? (Da.)
Reč ima potpredsednica Vlade Maja Gojković.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, poštovani narodni poslanici, poštovane poslanice, danas se pred vama nalazi Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma.
Prvenstveni cilj donošenja ovog zakona jeste bolje regulisanje statusa ćirilice u javnom životu, imajući u vidu njen značaj i činjenicu da su jezik i pismo jedan od najvažnijih delova kulturnog nasleđa i pitanje identiteta srpskog naroda.
S obzirom da će se pred poslanicima Narodne skupštine Republike Srpske naći gotovo istovetan Zakon o zaštiti, očuvanju i upotrebi jezika srpskog naroda i ćiriličkog pisma u sredu, 15. septembra, usvajanje ova dva zakona biće ne samo važan korak napred u negovanju jezičke kulture, već i snažna potvrda neraskidivih veza i zajedničke politike Republike Srbije i Republike Srpske.
Kao što je poznato, u pravnom sistemu naše zemlje već postoji Zakon o upotrebi službenog jezika i pisma. Njime je utvrđeno da su u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo, a latinično pismo na način utvrđen ovim zakonom.
Pored toga, taj zakon propisuje da su na područjima Republike Srbije, na kojima žive pripadnici nacionalnih manjina, u službenoj upotrebi istovremeno sa srpskim jezikom i jezici i pisma nacionalnih manjina.
Treba napomenuti da donošenja zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma nije ni u kakvoj koliziji sa postojećim zakonom, niti je namera predlagača da se latinica kao pismo na bilo koji način diskriminiše.
Isto tako, predložene zakonske odredbe ne odnose se na privatnu komunikaciju, pisanje i upotrebu ličnih imena, dvojezične publikacije, knjige i kompjuterske programe, osim njihovih opisa i uputstva, prihvaćenu naučnu i tehničku terminologiju, naučna i umetnička dela, naučnu i obrazovnu delatnost škole na stranim jezicima, dvojezičnih škola, kurseva stranih jezika u skladu sa posebnim propisima i žigove i oznake geografskog porekla.
Kao polazna osnova za izradu Nacrta zakona poslužio je tekst Radne grupe Ministarstva kulture i informisanja iz 2017. godine, u koju su bili uključeni predstavnici Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU, naši istaknuti lingvisti, kao i predstavnici Ministarstva kulture i informisanja.
Iskoristila bih priliku da se zavalim proforima dr Sreti Tanasiću, dr Milošu Kovačeviću, dr Aleksandru Milanoviću i dr Veljku Brboriću, kao i predstavnicima Ministarstva kulture i informisanja koji su bili i članovi te Radne grupe na izgradi dokumenta koji je u značajnoj meri pomogao da danas imamo tekst Predloga zakona koji će Skupština razmotriti.
Mere za zaštitu i očuvanje ćiriličkog pisma, koje novi zakon predviđa, imaju u suštini dvojaki karakter. Prve su obavezujuće i one ovog puta šire krug subjekata koji su u obavezi da koriste ćiriličko pismo. Prema predloženim rešenjima, to bi bili svi subjekti koji posluju ili obavljaju delatnost sa većinskim učešćem javnog kapitala. Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma već je predviđena obaveza upotrebe ćiriličnog pisma za državne, pokrajinske i lokalne organe vlasti, javna preduzeća i javne službe, imaoce javnih ovlašćenja i druge.
Novim zakonskim rešenjima, kojima predlažemo obavezu korišćenja ćirilice, imaće i privredna društva i drugi oblici organizovanja koji posluju, odnosno obavljaju delatnost sa većinskim učešćem javnog kapitala, zatim, privredna društva i drugi oblici organizovanja u oblasti naučno-istraživačke delatnosti koji se ne osnivaju po propisima u javnim službama, a koji posluju, odnosno obavljaju delatnost sa većinskim učešćem javnog kapitala, profesionalna i strukovna udruženja koja predstavljaju svoju oblast na nacionalnom i međunarodnom nivou, kao i javne medijske ustanove, RTS i RTV, u skladu sa zakonom kojim se uređuju javni medijski servisi i ovim zakonom.
Predloge da obavezna upotreba srpskog jezika i ćiriličkog pisma, kao matičnog pisma od strane navedenih subjekata, obuhvata i pravni promet i uključuje ispisivanje poslovnog imena, odnosno naziva sedišta delatnosti i naziva roba i usluga, uputstva za upotrebu, informacija o svojstvima roba i usluga, garancijskih uslova, ponuda, računa, faktura i potvrda.
Drugi skup mera je stimulativne prirode i pretežno usmeren na privatni sektor i na sredstva javnog informisanja u privatnom vlasništvu, s obzirom na njihov značaj u javnom životu. Te mere odnose se na mogućnost ustanovljavanja na osnovu posebnih propisa, poreskih i drugih administrativnih olakšica za subjekte u privatnom sektoru koji se odluče da u svom radu i poslovanju koriste ćirilično pismo. Konkretno, to znači da se republičkim, pokrajinskim i lokalnim propisima, u skladu sa posebnim zakonima, mogu ustanoviti poreske i druge administrativne olakšice za privredne i druge subjekte koji u svom poslovanju, odnosno obavljanju svoje delatnosti odluče da koriste ćirilično pismo, što uključuje i korišćenje ćiriličnog pisma u elektronskim medijima i prilikom izdavanja štampanih javnih glasila. Poreske olakšice mogu se voditi isključivo poreskim zakonima.
Ono što je za nas iz Ministarstva kulture i informisanje, kao predlagača zakon,a posebno bitno jeste da zakon previđa da kulturne i druge manifestacije koje se finansiraju ili sufinansiraju iz javnih sredstava moraju imati logo ispisan na ćiriličnom pismu, u skladu sa propisima prema kome se organizuju.
Značajna novina je osnivanje posebnog saveta Vlade za srpski jezik, koji će sa stručnog stanovništva pratiti i analizirati stanje u oblasti upotrebe srpskog jezika u javnom životu i sprovođenje mera radi zaštite i očuvanja ćiriličkog pisma kao matičnog. Pored toga, ovo telo će predlagati mere za unapređenje stanja u oblasti upotrebe srpskog jezika u javnom životu i zaštiti očuvanja ćiriličnog pisma.
Predviđeno je da nadzor nad sprovođenjem odredaba zakona vrši Ministarstvo nadležno za kulturu i radi efikasne primene predloženih rešenja, predviđene su i određene novčane kazne, koje imate u predlogu zakona.
Lično se više zalažem za mere stimulacije, a ne kaznene odredbe, ali smo usaglašavajući ovaj tekst zakona ipak došli do rešenja da je za početak primene možda i bolje uvoditi i kaznene mere.
Predlog zakona definiše da se početak njegove primene odloži za šest meseci od stupanja na snagu, kako bi subjekti kojima su propisane obaveze imali dovoljno vremena da svoj rad i poslovanje prilagode novim zakonskim rešenjima.
Predloženo je, takođe, i usvajanje po hitnom postupku. Lično se ne slažem sa obrazloženjem koje ste dobili u Predlogu zakona, onako malo administrativno grubo rečeno za svaki zakon koji se predlaže po hitnom postupku. Ja bih dodala da je pre razlog što je javna rasprava trajala zaista dugo, još od 2017. godine i u medijima i, da kažem, profesionalnim krugovima koji se bave jezikom i lingvistikom. Sa druge strane, bitno je da je inicijativa za usvajanje ovog zakona tačno 15. septembra, na dan novoustanovljenog praznika – Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Predsednik Aleksandar Vučić, zajedno sa članom predsedništva BiH gospodinom Miloradom Dodikom inicirao donošenje ovog zakona i zbog kratkih rokova, da bi ispunili ovaj naš zajednički dogovor, odlučeno je da glasanje bude 15. septembra.
To smo, kao što vidite, i ispunili ovim što smo stavili oznaku da je predlog po hitnom postupku.
Želim da istaknem da su u procesu izrade nacrta ovog zakona od velike pomoći bili predlozi koje je Ministarstvu kulture i informisanja prošle nedelje dostavio Odbor za standardizaciju srpskog jezika, Institut za srpski jezik SANU, uvažavajući sugestije struke, u nacrt zakona dodali smo još nekoliko odredaba, prvo koje se tiču Saveta za srpski jezik, prema kome njegovu natpolovičnu većinu treba da čine predstavnici jezičke struke koji se imenuju na predlog upravo Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Prihvatili smo i sugestiju ovog odbora u vezi sa sistemom zaštite i očuvanja srpskog jezika i ćiriličnog pisma koje reguliše obavezu zaštite srpskog jezika od bilo kakvog uticaja ideoloških i političkih pokreta na njegovu standardizaciju.
Iz svega iznetog, jasno se vidi da su ključni razlozi za donošenje novog zakona sadržani u potrebi da se ustanove dodatne mere u cilju negovanja srpskog jezika i ćiriličnog pisma kao kulturnih i tradicionalnih vrednosti i podstakne šira upotreba ćiriličkog pisma u javnom životu. Treba biti iskren, polako smo počeli da gubimo trku u modernom dobu. Svedoci smo da je decenijama unazad ćirilica na različite načine bila potpuno skrajnuta u tzv. javnom saobraćaju. Ponekad se to dešavalo iz ideoloških razloga, u našoj ne baš tako davnoj prošlosti, a često i kao posledica duha vremena. U poslednje dve decenije tome je svakako doprineo tehnološki napredak, prelazak na nove vidove komunikacija, prvenstveno putem mobilnih telefona, korišćenjem društvenih mreža i, nažalost, usled takvih okolnosti, mlađe generacije su se postepeno otuđile od našeg matičnog pisma.
Činjenica je da postoje globalni tokovi na koje jako teško možemo da utičemo, ali isto tako je jasno da prethodnih decenija nije postojala nikakva ni politička volja da se ćirilično pismo na pravi način vrednuje i ustanove adekvatne mere zaštite.
Kao odgovorna vlast, ovim zakonom matično pismo vraćamo na mesto na kome ono treba da bude i koje ono zaslužuje. S jedne strane, time odužujemo dug našim slavnim precima i velikanima Vuku Stefanoviću Karadžiću, tvorcu našeg ćiriličnog pisma, Petru Petroviću Njegošu, Ivi Andriću, Milošu Crnjanskom i drugima koji su upravo na toj istoj ćirilici ispisali najlepše stihove, najlepše priče i najlepše romane.
S druge strane, svakako gradimo temelj za budućnost u kojoj će ćirilično pismo biti još više prepoznato i zaista postati i ostati jedan od najvažnijih delova našeg kulturnog i nacionalnog identiteta.
Štiteći svoje najveće kulturne i tradicionalne vrednosti, a ćirilica, priznaćemo, to svako jeste, ispunjavamo i našu moralnu i zakonsku obavezu i prema nama i prema generacijama koje dolaze.
Sa zadovoljstvom ću saslušati vaše diskusije, amandmane i obrazloženja za amandmane koji jesu podneti neposredno pred početak ove sednice od strane poslaničke grupe SVM.
Pozivam vas da 15. septembra svi dođete na sednicu u vremenu koje bude određeno za glasanje i podržite naš praznik – Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Ovaj Predlog zakona smo na inicijativu predsednika države Aleksandar Vučića i člana predsedništva BiH, gospodina Dodika u potpunosti usaglasili, koliko je bilo moguće u odnosu na različitost i naša dva ustava sa Republikom Srpskom i oni će, takođe njihov parlament, 15. septembra izglasati ovakav Predlog zakona. Hvala.

Zahvaljujem potpredsednici Vlade.
Reč imaju izvestioci nadležnih odbora.
Reč ima izvestilac Odbora za kulturu i informisanje, narodni poslanik Miloš Terzić.
Izvolite.

Hvala, potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije.

Poštovani građani Srbije, uvažena potpredsednice Vlade Srbije, gospođo Gojković, dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za kulturu i informisanje je, naravno, jednoglasno dao pozitivno mišljenje vezano za Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma.

Dozvolite mi da svoje izlaganja započnem čuvenim rečima Vuka Stefanovića Karadžića: „Jezik je hranitelj naroda. Dokle god živi jezik, dokle god ga ljubimo i počitujemo, njime govorimo i pišemo, pročišćavamo, dotle živi narod i može se među sobom razumjevati i umno sjedinjavati, ne preliva se u drugi i ne propada“.

Upravo tako možemo opisati jedno od osnovnih načela ovog Predloga zakona, koji ima za cilj povezivanje, zaštitu i očuvanje srpskog identiteta, ćiriličkog pisma, naših reči i srpskog nasleđa, jer srpski identitet, srpsko nasleđe, ćiriličko pismo i naše reči brišu sve granice između nas i našeg naroda i vidljive i nevidljive i vode nas ka boljem sagledavanju i vrednovanju nas samih, naše svakodnevnice, naših života i života naših sunarodnika ma gde oni živeli i gde god je srpski svet.

Mi na ovaj način pokazujemo samopoštovanje prema sebi kao narodu i čuvamo naš jezik i ćiriličko pismo. Zato mi kao predstavnici naroda u ovom cenjenom domu imamo posebnu odgovornost. Zato je govor istine, pravičnosti, govor hrabrosti osnovni princip i postulat politike koju vodi SNS i predsednik Aleksandar Vučić.

Razlozi za donošenje ovog zakona sadržani su u potrebi da se ustanove i dodatne mere koje imaju za cilj negovanje srpskog jezika i ćiriličkog pisma i njegovu širu primenu i upotrebu u javnom životu. Zato je izuzetno važno što danas govorimo o jednom ovakvom Predlogu zakona, jer to pokazuje našu posvećenost na putu očuvanja naših moralnih, tradicionalni i kulturnih vrednosti našeg društva.

Odredbama ovog Predloga zakona utvrđene su mere koje imaju dvojaki karakter. Šta to konkretno znači? Svi državni organi, organi autonomnih pokrajina, gradova, opština, ustanova, dakle svi subjekti koji posluju ili obavljaju svoju delatnost sa većinskim učešćem javnog kapitala, u obavezi su da to rade u skladu sa zakonom kojim se uređuje službena upotreba jezika i pisma.

Drugi skup mera je stimulativne prirode i on je prvostepeno usmeren na privatni sektor, pre svega na sredstva javnog informisanja u privatnom vlasništvu, s obzirom na njihov značaj i uticaj u javnom životu.

Obaveza upotrebe ćiriličkog pisma je predviđena Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma kojim ovaj predlog zakona predstavlja dodatnu podršku u zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma kao matičnog pisma srpskog jezika. Zato je ovaj Predlog zakona od izuzetne važnosti, jer pokazuje našu istrajnu borbu za identitet srpskog naroda, njegov jezik, pismo, kulturu uz sve prisutan rad, doslednost i suočavanje sa izazovima. Borba koju naši građani prepoznaju, a koje je jedna od najvažnijih koju vodi predsednik Aleksandar Vučić, Vlada Republike Srbije i Narodna skupština.

Pozivam vas da u danu za glasanje kažete da ovom Predlogu zakona, da našem ćiriličkom pismu i srpskom jeziku i da kažemo da našoj bogatoj istoriji, očuvanju naše kulture i našeg srpskog nasleđa. Živela Srbija i živela Republika Srpska!

Zahvaljujem Odboru za kulturu i informisanje.
Sada reč imaju predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa.
Reč ima, poslanička grupa Stranka pravde i pomirenja – Ujedinjena seljačka stranka, potpredsednik Narodne skupštine dr Muamer Zukorlić.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, predsedavajući sa saradnikom, poštovani ostali potpredsednici Narodne skupštine, uvažena potpredsednice Vlade i ministrice sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, jezik je jedan od stubova kulturnog, ne samo identiteta, već i kulturne samobitnosti pojedinca, zajednice i ostalih nivoa kolektiviteta. Zato tema jezika nije obična tema i ne može joj se prići samo sa običnog dnevno-političkog aspekta.

Osnov svake kulture je vera. Suštinski osnov svake kulture je vera. Metodološki osnov svake kulture je jezik. Dakle, vera je ta ili verovanje, u širem smislu te reči, definiše osnovne principe ljudskog ili čovekovog svetonazora, odnosno definiše temeljne principe ethosa – etičkog sistema svakog čoveka koji zapravo predstavlja onaj tvrdi temelj kulture pojedinca i zajednice tog pojedinca.

Metodološki osnov kulture je jezik. Dakle, jezik je taj metodološki sistem koji zapravo predstavlja jedini ili ključni način izražaja kulturnih dubina, kapaciteta i potencijala pojedinca i zajednice.

Najčešće se jezik definiše kao sredstvo komunikacije. To je najsiromašniji način definisanja jezika u smislu ulogu, ali i u smislu značenja. Jezik jeste osnovno sredstvo komunikacije. Međutim, i druga živa bića, posebno životinje, imaju svoje jezike, i to je nesporno. Oni su jednostavni i oni služe komunikaciji, ali jezik životinja je ograničen vrstom, čak vrstom unutar same vrste, tako da jezik jednog jata ptica je ograničen samo za to jato ptica i on perfektno funkcioniše. To možemo videti kada iznad nas, prema nebu vidimo jata ptica koja se tako perfektno kreću, gradeći određene figure kroz to svoje kretanje i vidimo, sigurni smo, zapravo da nije moguće da se kreću bez nekog sredstva komunikacije. To isto čine jata riba, ostalih životinja u sopstvenim kolektivitetima.

Prema tome, životinje imaju svoj jezik. On jeste sredstvo komunikacije sa određenim osobenostima i ograničenjima, ali nije izvor kulture, jer životinje nemaju kulturu.

Samo je čovek počašćen sposobnostima kulture. Naravno, kao što rekoh, pre svega, kultura se bazira na kultu, na onom u šta se veruje, bilo da je u pitanju da je taj kult definisan nekom nebeskom verom ili religijom kao što judejstvo, islam, hrišćanstvo u svojim verzijama ili da je taj kult definisan nekim drugim izvorištem, pa makar se radilo o kultovima sa tradicijom ili savremenim kultovima koji svakodnevno nastaju, bilo da su zvanično proglašeni kultovima ili da nisu zvanično proglašeni kultovima, kao što su savremene materijalističko-hedonističke ideologije koje imaju neku vrstu, skoro religijskog uticaja, iako se tako zvanično ne zovu, iako su čak anti-religijski postavljeni.

Prema tome, duhovnost, to jeste kultura svake zajednice, se bazira na ta dva osnova, na suštinskom koji se zove vera, verovanje ili uverenje, i na drugom metodološkom koji se zove jezik. Poznata izreka kod nas, veoma jednostavna, ali sa dubokom porukom jeste – progovori da vidim ko si. Površno gledano, to zvuči kao progovori da se predstaviš, kaži ko si. Ne, to znači mnogo više, to znači mnogo više od onoga što će taj koji progovori kazati o sebi, pogotovo namerno.

Zapravo, kada progovorite, odnosno kada upotrebite vaš jezik vi kažete sve o sebi, svako kaže sve o sebi, hteo ili ne hteo kaže i ono što želi, kaže i ono što ne želi. Tako da je jezik taj koji neskriveno, koji tako nadmoćno odrazi i izrazi ono što je duh čoveka, bilo da on to želi ili da ne želi. Tako da ćete vrlo jasno na osnovu jedne rečenice kada neko progovori shvatiti ko je on, prvo kojim jezikom govori formalno, a potom kakvim jezikom govori.

Da li je to visoko profilirani, kultivisani, književni, standardni jezik ili je to neki oblik primitivnog jezika koji dolazi od neobrazovane osobe. U toj disperziji je takođe mnogo nijansi, pa ćete vrlo jasno da kada čujete nekoga kada progovori da li u svom vokabularu sadrži vulgarnosti i prostakluk ili govori probranim rečima, kultivisanim, elegantnim, bez vulgarnosti i prostakluka.

Vulgarnost i prostakluk nisu samo pitanje tzv. „balkanskog muškog imidža“, gde je postalo standardizovano da, ukoliko ne psujete vi ste nikakav muškarac. Onda obično kada dečak prelazi u odraslog muškarca, prva stvar kojom dokazuje svoju muškost koja ga ne mora biološki pratiti, jeste psovka, vulgarnost. Uz to ako zapali cigaretu ili popije neko alkoholno piće, on time, evo vidite na svi tri veoma degutantna načina se, na žalost, na našim kulturnim prostorima vrlo uobičajeno dokazuje prelazak u višu vrstu iz statusa dečaka u status muškarca.

Na žalost, nije to svojstveno samo tinejdžerskom uzrastu koji se bori da pokaže svoju muškost i izrastanje iz dečaka u muškarca vulgarnom psovkom, već je vulgarna psovka postala sastavni deo vokabulara i to ne samo nekakvog, da kažemo, običnog sveta koga ne zanima kulturni status, pogotovo koji nema obrazovanje, već na žalost psovka nešto što je toliko prisutno i čak u krugovima koji sebe smatraju obrazovanim.

Neretko sam lično u prilici da ljude koji sebe smatraju vernicima, koji se krste sa povodom i bez povoda veoma često, a ne samo da im je psovka uzrečica, nego čak psovka Boga je uzrečica. Onda, kada ih ja upozorim, kažem – molim te ja nisam navikao da boravim u blizini nekog ko psuje, a pogotovo ne daj Bože u psovci koristi i pojam Boga, onda dobijem najčešće odgovor, kaže – pa je ne psujem.

Dakle, imate još jednu, skoro pa patološku pojavu u tom slučaju, gde zapravo taj koji izgovara psovku Boga zapravo ni ne oseća da psuje Boga. Znači, to je postalo dublji nivo njegove „duhovnosti“, njegovog stanja duga u kojem se on nalazi.

Prema tome, vi ćete zapravo kroz vulgarnost zaključiti ne samo da je neko tako, eto, ima prljav jezik, što bi se reklo, već je ključno pitanje da li jezik može biti prljav, govorim o pojedincu, bez prljave duše ili bez prljave suštine? Zapravo, vulgarnost je uvek odraz neke prljavštine unutar sebe, nažalost duha, čak može da bude i duše.

Prema tome, ovo je samo jedna reflekcija ili implikacija u pogledu značaja jezika, važnosti jezika, da jezik nije samo sredstvo komunikacije, jer danas imamo i mnogo neverbalnih oblika komunikacije, pogotovo kako tehnika napreduje može se komunicirati i bez jezika, ali hoće li to značiti da ćemo doći do nekog trenutka kada nam jezik neće biti potreban?

Zapravo, sve ono što se danas zove višim stepenom kulture, poznato kod nas kao umetnost, dakle ono što je ključni potencijal i konkretno i istorijski u pogledu umetnosti i ono jedino što je nesporno jeste umetnost ili umeće kroz jezik. To jeste umeće reči.

To je jedino, a već sam jednom o tome i ovde govorio, to je jedino u čemu čovek nema konkurenciju. Znači, jedino čime je uzvišeni Bog odlikovao čoveka, izdvojio ga nad svim drugim živim bićima i bićima uopšte, jeste jezik, odnosno reč. Tako da je zapravo reč ono što od prvog čoveka, pogotovo od prve Božije reči bilo u verziji Starog zaveta, u verziji Novog zaveta ili u verziji Kurhana časnog, svejedno, ono što je zajedničko jeste Božja reč, odnosno reč i bi reč i reč je zapravo i osnovna i temeljna i vertikalna, stožerna vrednost kulture jednog čoveka, jedne zajednice.

Dakle, imajući sve to u vidu, definitivno jeste i Narodna skupština mesto koje treba, na kome se treba tretirati jezik. Naravno da je su i zakoni ono što treba jezik da tretira. Do kraja je razumljivo da svaki narod, svaka nacija i svaka zajednica žele, ukoliko su svesni, ukoliko znaju vrednovati ovu dimenziju kulture i ovaj temelj i stub kulture, da žele zaštiti svoj jezik.

Međutim, ono što bi trebalo pre zakona imati na umu do kraja, a to možemo razmotriti ili analizirati kroz istoriju jezika, dakle poslednjih hiljadu ili hajdemo malo više, do dve hiljade godina, gde imamo ozbiljne podatke o jeziku, ako to razmotrimo, onda ćemo ipak doći do vrlo važnih i specifičnih podataka, odnosno zaključaka.

Dakle, razmatrajući istoriju ili prateći određene jezike kroz istoriju, videćemo da, nesporno ćemo se uveriti da su jezici nastajali, razvijali se, rasli i razvijali se, jačali svoj uticaj, svoj potencijal paralelno sa snagom kulture jednog naroda, jedne civilizacije, jedne imperije i paralelno sa jačanjem civilizacije jednog naroda, jedne kulture, jedne civilizacije.

Dakle, ono što je nesporno kroz povest jezika jeste da je zapravo ključni faktor koji je uticao na razvoj, snagu, očuvanje jednog jezika, zapravo kultura, odnosno civilizacija tog naroda ili te zajednice.

Jezici su kao i ljudi, i kao kultura i kao civilizacija, imaju svoj početak, imaju svoju liniju uspinjanja, imaju svoj razvoj i na kraju, najčešće, ili uglavnom, neki pre, neki posle, imaju i svoj kraj. Uglavnom, jezici koji imaju jaku kulturno-civilizacijsku pozadinu, oni se razvijaju, bogate, jačaju, ali se isto tako i menjaju.

Prema tome, posmatrajte tekst srpskog jezika recimo iz početka 19. veka ili kraja 18. veka i sadašnji određeni tekst standardizovanog ili književnog srpskog jezika, skoro da vam treba prevodilac za razumevanje tog teksta.

Slično vam je, recimo, i sa engleskim jezikom, danas najdominantnijim jezikom u svetu. Oni ne samo da se razvijaju u pogledu uvećanja potencijala reči koje se koriste u tom jeziku, već se i menjaju.

Informacije radi, možda jedini jezik koji se samo uvećava a ne menja se poslednjih 1.400 godina je arapski jezik, zato što je standardizacija ili standard arapskog jezika vezan za tekst "Kurana Časnoga" koji se ne menja od pre 1.400 godina, tako da taj jezik, za razliku od ostalih jezika, se samo uvećava a ne menja se. I potpuno je razumljiv iz vremena 7. veka i današnjeg vremena, ali to je opet zapravo pokazatelj da je božija reč najjači osnov kulta i kulture, tamo gde je on sačuvan u svojoj autentičnosti.

Prema tome, ono što je zapravo moja sugestija i nama kao zakonodavcu, ali pre svega intelektualnim elitama koje su definitivno ključni nosioci i Predloga ovog zakona jeste da se akcent treba staviti na ono što treba da budu stvarni potencijali afirmacije i očuvanja jednog jezika.

Recimo, pratimo razvoj latinskog jezika. Zašto latinski jezik niko nije uspeo sačuvati, a verujte da su imali potencijale 300 puta veće nego ova zemlja što ima, u pogledu administrativnih i drugih mehanizama? U poslednjoj verziji pokušaja je čak on legalizovan kao jezik medicine, i jedino je tu još ostao, ali, opet jedva. Definitivno ga nema. Recimo, Dante Algijeri sa svojom "Božanstvenom komedijom" je autor prvog dela renesanse, ako možemo tako reći, ali neko ko je sahranio latinski jezik. Znači, Dante Algijeri je sahranio latinski jezik ne niti jednom administrativnom odlukom, ali onog trenutka kad je on napisao tako visoko vredno umetničko književno delo kao što je "Božanstvena komedija", to je značilo sahranjivanje latinskog jezika, afirmacija italijanskog i kraj. Posle toga su samo bili trzaji narednih 700 godina sa raznih strana koji nisu uspeli.

Šta nam zapravo ovo poručuje? Znači, jezik se čuva. Evo, čuli smo od kolege divan citat od Vuka Karadžića vezan za jezik, gde Vuk Karadžić ne pretenduje ni na jednu administrativnu akciju kako bi se sačuvao jezik, već isključivo na kulturološko emotivnu. To je osnov očuvanja jezika. Jezik se čuva na kulturnoj svesti i na emociji. I zato je tu bit snage, suština snage očuvanja jednog jezika.

Ukoliko se bude išlo isključivo sa administrativnim merama a zapostavi se ovaj aspekt kreativnosti, stvaralaštva jezika, gde se čuva kulturno-umetnički i emocionalni potencijal, onda se definitivno neće dati ti rezultati.

Naravno, ja sam rezervisan po pitanju ovog predloga, pre svega zbog člana 21. Ustava, koji jasno kaže da se svim građanima ove zemlje garantuje jednakost i garantuje im se jednako pravo da od strane mehanizama države budu zaštićeni, parafraziram.

Prema tome, mi sada ovde usvajanjem, a to će se verovatno desiti, zakona o zaštiti srpskog jezika i ćiriličnog pisma, dakle, u redu, razumeći puno pravo većinskog srpskog naroda da preduzimaju svoje mere i sa pozicija države, ali ja želim da podvučem ono što više puta govorim, u ovoj zemlji, po poslednjem popisu živi oko 30% pripadnika nacionalnih manjina. Imamo mi zakone od 2005. godine kada je ratifikovana i Evropska povelja o zaštiti regionalnih i manjinskih jezika, koja je obavezujuća za ovu zemlju, kao i brojne druge manjinske zakone, da ih sada zbog vremena koje mi curi ne tretiram, ali imamo i određenu koliziju u tome. Što znači da usvajanje ovog zakona ima smisla ukoliko ćemo mi iza ovoga usvojiti i zakon o zaštiti manjinskih jezika u ovoj zemlji. Dakle, ja želim da budem po Ustavu, kako mi Ustav garantuje, član 21, ne samo jednako tretiran, naslovno i simbolički u ovoj zemlji, već da budem jednako tretiran u pogledu upotrebe mehanizama ove zemlje u zaštiti mog jezika.

Drugo, osnov da većinski kapital bude osnov za jedan jezik je veoma problematičan, i principijelno i suštinski a i formalno. Znači, ukoliko su u pitanju javna preduzeća gde su u apsolutnoj većini pripadnici neke manjinske nesrpske zajednice ili nesrpskog naroda, a pri tom i taj kapital je zapravo opet došao od strane građana koji su opet u ovoj zemlji 30% manjinski.

Žao mi je što nemam više vremena, ali se nadam da ćemo kroz amandmane ili neku diskusiju ovo nadomestiti. Moja sugestija je zapravo da se ima u vidu ovo i da se ne uđe u koliziju sa članom 21. Ustava, da se pripadnici nacionalnih manjina, odnosno pripadnici jezičkih manjina u ovoj zemlji jednako tretiraju, u skladu sa Ustavom. Hvala vam.

Zahvaljujem se potpredsedniku Zukorliću.
Reč ima potpredsednica Vlade, ministarka kulture i informisanja, Maja Gojković.

Poštovani poslanici, poštovani poslaniče Zukorliću, pažljivo sam slušala vašu diskusiju i čekala sam da poentirate. Poznavajući vas i vaš način retorike, znala sam da poenta dolazi na kraju i došla je, pa hoću samo kratko da vam odgovorim i da građanima Republike Srbije koje vi politički zastupate, vašim glasačima, pružim jednu poruku da zaista nemaju nikakav strah od donošenja ovog zakona koji se sada nalazi na dnevnom redu, a to je upotreba srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma koji se, složićemo se, barem većina u ovoj državi, nalazi u opasnost da izumre i da prosto izgubimo deo našeg kulturnog nasleđa i da izgubimo deo našeg nacionalnog i kulturnog identiteta.
Kada kažemo da je potrebno da se sačuva i očuva ćirilično pismo i srpski jezik time ne ugrožavamo ama baš nikoga u našoj državi. Ne ugrožavamo nikoga ko govori drugim jezikom, ko piše latiničnim pismom, ko koristi neke druge jezike u privatnoj, ali i u službenoj komunikaciji i sve je to pažljivom analizom ovog malog zakona od nekih 11 članova zajedno sa prelaznim odredbama vrlo jasno definisano i napravljena je ograda da se razveje strah ako treba da se uopšte pojavi doza straha od pokušaja da se očuva jedno pismo, kojim ja od rođenja pišem, a mnogi više ne, to je jasno definisano ovde da toga ne treba da bude.
Što se tiče zaštite jezika nacionalnih manjina, vrlo je jasna odredba člana 10. našeg Ustava, a vrlo je jasno i određen način upotrebe jezika i pisama nacionalnih manjina u Zakonu o upotrebi službenog jezika i pisma, gde se navodi da je u službenoj upotrebi svakako srpski jezik i ćirilično pismo, a latinično pismo na način koji je upravo utvrđen ovim drugim zakonom koji je već uveliko na snazi.
Taj zakon propisuje da su na područjima Republike Srbije na kojima žive pripadnici nacionalnih manjina, hvala Bogu ima ih na čitavoj teritoriji Republike Srbije, u upotrebi istovremeno sa srpskim jezikom i jezici i pisma nacionalnih manjina. Ovim zakonom koji se odnosi samo na zaštitu i očuvanje ćiriličnog pisma ne zalazi se, niti se potiru odredbe ovog osnovnog krovnog zakona. Dobro je to znati, ali i očigledno više puta ponoviti.
Znači, ovde je samo briga o srpskom jeziku i ćiriličnom pismu, odnosno ćiriličnom pismu koje, većina građana se slaže, da polako gubi trku u modernom dobu.
Reči Vuka Stefanovića Karadžića ne možemo da prebacimo u 21. vek, u ovaj momenat u kome danas razgovaramo, jer kada je on govorio to pismo se stvaralo, a nije gubilo trku u odnosu na latinično pismu ili na upotrebu, sada da krenemo to je malo šire, na upotrebu sve više stranih izraza koji zamenjuju lepe srpske reči koje mi imamo u našem jeziku.
Pogledajte kako sve više u javnom životu postajemo i slušamo ljude kojima je privilegija da svaki dan govore u medijima, ne mislim to samo na učesnike programa, nego mislim i na one koji kreiraju ili koji vode određene emisije, sve više zbog toga što ne znaju određenu srpsku reč oni koriste strane reči, koliko mnogo puta. Pričam sa mojim kolegama, tako se u opasnosti nalazi i francuski jezik i ruski jezik i bugarski jezik. Nismo mi prvi koji preduzimaju ovakve mere pokušavajući stimulacijom, ali i određenim… Kažem, ja sam protiv kaznenih odredbi, ali očigledno je mentalitet takav da morate malo kaznenim odredbama nešto da podstaknete da bi kasnije to bilo jedan sasvim prirodan tog bez uopšte kaznenih odredbi.
Tako da, kažem, nema nikakve bojazni da ovim jezikom i zaštitom ćiriličnog pisma neko pokušava da ugrozi bilo koje pismo i jezik nacionalnih manjina koje žive ovde sa nama u Republici Srbiji.
Hvala.

Zahvaljujem se potpredsednici Vlade.
Reč ima Muamer Zukorlić, dva minuta.
Izvolite.

Hvala vam, poštovana potpredsednice.

Dakle, u prvom delu svog izlaganja ja sam nekako naglasio ja da sam na vašem mestu i da ja želim zaštiti jezik, srpski u ovom slučaju, odnosno da imam tu ulogu i nameru ja bih to samo uradio na drugi način. To je bila poenta. Naravno, razumeću sve načine, kao i potrebu. Tu nemam nikakav spor. Naprotiv, i kao pripadnik drugog naroda sa nešto drugačijem jezikom smatram da je bogatstvo da imamo svu ovu različitost i smatram da bi odumiranje ćiriličnog pisma, pre svega, bilo kulturološki štetno za naš prostor.

Dakle, to je moj stav, i naučni i personalni. Međutim, što se tiče ovog drugog dela koji mi, eto, niste prokomentarisali, znači pitanje garancije jednakosti ovde je do kraja nejasno, u pogledu namere.

Znači, Ustav, član 21. garantuje jednakost, ne samo načelnu jednakost, već jednakost i u upotrebi mehanizma države u zaštiti svakog građanina i svake zajednice. Mi to sada ovde nemamo, već imamo brzu traku za zaštitu srpskog jezika sa ovim zakonom, dok ostali svi ostaju na ostalim trakama. To je jedna stvar.

Sada, da bude i meni građanima jasnije, pitanje upotrebe recimo građana nesrpske nacionalnosti koji su na važnim pozicijama vlasti i javnih preduzeća, javnih interesa. Sada, imate da li će biti Bošnjak ili Mađar ili Albanac kažnjeni, a kazne su opet priča za sebe, zato što su korespondirali na bosanskom, mađarskom ili albanskom jeziku sa pozicije direktora komunalnog preduzeća, na primer. Ili, ja na primer, kao potpredsednik Narodne skupštine, a Ustav i zakon mi garantuju službenu upotrebu mog jezika. Službena upotreba mog jezika znači da ja mogu jednako, komotno, jer to je princip jednakosti, dakle da mogu gde god da se nađem u ovoj zemlji komotno koristiti moj jezik, ne sporedno, nego matično, kako ste ovde vi predložili i u tekstu ovog zakona.

Dakle, to je problem i meni lično, ali mislim i pripadnicima ostalih nacionalnih manjina i bilo bi jako važno i drago mi je da tvrdite da nemamo tu nikakav rizik za pripadnike nacionalnih manjina i njihovih prava na službenu upotrebu svog jezika. Ali, definitivno na ovim primerima biste mi mogli odgovoriti šta će se dešavati sa svim ljudima na javnim funkcijama koji su do sada smatrali da jednako mogu koristiti svoj jezik u službenoj korespodenciji. Hvala.