Zahvaljujem, gospodinu Markoviću.
Reč ima koleginica Milijana Sakić.
Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Poštovana ministarka sa saradnicom, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, građani i građanke Srbije, na početku svog obraćanja istakla bih da mi je veoma drago što je ova teme inspirisala mnoge da o njoj govore, to potvrđuje važnost očuvanja srpskog jezika i ćiriličnog pisma, mogu slobodno reći i nacionalnog identiteta, jer jezik je hranitelj naroda dokle god živi, dokle ga ljubimo i počitujemo, njime govorimo i pišemo, pročišćavamo, dotle živi i narod.

Ovde bih ukazala da Zakon o upotrebi službenog jezika i pisma već postoji, a da se ovim predloženim zakonskim rešenjima, samo preciziraju dodatna mere, za očuvanje srpskog jezika i zaštitu ćiriličnog pisma.

Ova izmena zakona slučajno ili namerno može biti pogrešno protumačena, te je važno napomenuti da nove mere nemaju za cilj ni podoštavanje drugog, tj. latiničnog pisma, oni ne osporavaju ni druge i drugačije kulture i oblike izražavanja, ne uskraćuju pravo na kulturno nasleđe jezik nacionalnih manjina, već samo u prvi plan stavljaju ćirilicu kada je javna upotreba u pitanju.

Nigde u svetu nije predmet spora kojim će se jezikom govoriti, sporazumevati, pisati u formalnom obraćanju i poslovanju i to nam je sasvim uredu. No, kada se kod nas pokrene pitanje jezika obavezno se prišije niz drugih često paušalnih ili nepotrebnih konotacija.

Baš zato treba pohvaliti ideju za osnivanje Saveta Vlade za srpski jezik, koji će sa stručnog stanovišta pratiti stvarno stanje i upotrebu ćiriličnog pisma u javnom životu, najpre.

Da su predlagači zakona o svemu mislili govori i podatak da se početak primene zakona odlaže za šest meseci od dana stupanja na snagu, što će subjektima biti dovoljno da svoj rad i poslovanje prilagode novim zakonskim rešenjima.

„Lepa si, lepo si obučena, ali progovori da vidim kakva si zaista!“, kaže Desanka Maksimović, svesna snage koju jezik ima. On je most koji spaja prošlost i budućnost, on je i koren i krilo.

Nije bavljenje jezikom samo pitanje lingvistike, to je pitanje etike, istorije, ali i patriotizma, onog kojeg bi ja nazvala zdravog patriotizma. Kroz istoriju smo domovinu branili oružjem i krvlju, danas je pokušavamo odbraniti sećanjem, mudrošću. Domovina se brani lepotom, neretko perom, a ćiriličko pismo je naše, a ujedno i najsavršenije pismo na svetu. Šta bi neki narodi dali da imaju pismo poput naše ćirilice.

Upravo zato pružam punu podršku Ministarstvu kulture u ovom, ali i sličnim poduhvatima. Radujem se što živim u državi koja je, iako mala, ponosito ističe svoja obeležja, koja nije u nekom ćošku skrajnuta, ponižena, obezličena.

Na kraju, slučajnost ili ne, mi o zaštiti ćirilice govorimo u nedelji kada u Vukom Tršiću teku saborski dani, te vas sve pozivam da dođete na Vukov Sabor, najstariju kulturnu manifestaciju Srba.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik prof. dr Marko Atlagić.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Gospodine potpredsedniče Narodne skupštine, gospođo Gojković, ministre u Vladi Republike Srbije i potpredsednice Vlade, ja sam u prvom delu rekao da ću nastaviti tamo gde sam stao kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.

Dame i gospodo narodni poslanici, jezik je ključna odrednica nacije i to nam je svima jasno. Nacija označava zajednicu ljudi istog porekla.

Vuka Stefanovića Karadžića je tvrdnja: „svi štokavci su Srbi, a svi Srbi su štokavci“. Ovu tezu o srpsko etno-jezičkom identitetu potvrdili su mnogi Srbi katolici, Srbi muslimani, ovo ponavljam, jer sam video da su se pojedini poslanici danas bunili ovde, a među njima i dvojica srpskih književnika, velikana Ivo Andrić i Meša Selimović.

Preuzimanjem, prisvajanjem, a zatim preimenovanjem srpskog jezika, od strane Hrvata, poslužilo je geopolitičkim ciljevima, Habzburške monarhije i misionarskom prozelitizmu ciljeva i ciljevima rimske kurije, ne samo to, nego je poslužilo i širenju trožupanijske, kajkavske, hrvatske na širinu srpsko-štokavskog etno-jezičkog prostora u Dalmaciji, u Slavoniji, BiH i Dubrovniku.

Sa prostorom, Hrvati su osvajali i srpski i katolički narod, srpsku istorijsku baštinu i srpski jezik i književnost. Taj prvi susret Srba i Hrvata, u vreme Ilirskog pokreta bio je i njihov sukob zbog prisvajanja srpskog jezika, srpskog naroda i teritorije, nažalost koja traje do danas.

Srbi za Jugoslavijom ne treba da žale. Da su bili pametni ne bi je ni stvarali, jer je prva i druga Jugoslavija predstavljala za Srbe diskonuitet u svakom smislu, u istorijskom, u jezičkom, u geopolitičkom, u kulturnom i etničkom.

Spoljni faktori uz pomoć unutrašnjih naših „podguznih muva“ vršili su i vrše pojedini danas, prepoznaćete ih, poštovani građani Republike Srbije, rasrbljavanje Balkana, tačnije područja bivše Jugoslavije, zatim rasrbljavanje čak i Srbije, otimajući njen identitetski deo Kosovo i Metohiju.

Rasrbljavanje je bilo prvi cilj razbijanja Jugoslavije. Zapad je u tom cilju koristio sva sredstva, podsticao je i suorganizovao je etničko čišćenje Srba iz Republike Srpske Krajine, satanizovao je srpski narod do vrhunca. Crna Gora je dokaz da je podela Srba moguća ne samo po verskoj liniji, nego i u okviru pravoslavlja. Crnogorsko ometanje od srpstva nije od juče, ali je savremena antisrpska zasnovanost Montenegrina došla sa strane, kao uostalom uvek ranije.

Na crnogorskom primeru najbolje se vidi koliki su gresi srpskih filologa i političara u prošlosti. Svojim kompromisima u nauci, u politici oni su u mnogome doprineli da se na srpskom etničkom prostoru narodi dele po veri, a ne po jeziku kako je uobičajeno u Evropi i da se po tom osnovu na srpskom istorijskom i jezičko-etičkom prostoru formiraju nove nacije i nove države. Srpski filozofi i političari naneli su sopstvenom srpskom narodu neprocenjivu štetu, što se na vetrometini istorije, na tom geopolitičkom tržištu Balkanskom nisu bolje skučili, jer su oni pozivajući se formalno na Dositeja Obradovića i Vuka Stefanovića Karadžića potpuno odustali sve do dolaska SNS na vlast od svojih etno-jezičkih stavova.

Treba istaći da je Crna Gora 1992. godine referendumom izjasnila se za zajedničku državu sa Srbijom, gotovo 100%, da li je tako gospodo narodni poslanici? Naravno da je tako. Jedan od crnogorskih tadašnjih čelnika i zagovornik zajedničke države, tada veliki Srbin Milo Đukanović, danas zvani milogorac, predsednik Crne Gore, nažalost, rodonačelnik antisrpske montenegrinske politike, zagovornik crnogorskog jezika koji nije postojao devet vekova crnogorske nacije i crnogorske pravoslavne crkve, on nastoji da uništi vekovima stvaran i nacionalni srpski identitet u Crnoj Gori i normalno da neće uspeti.

Poštovane dame i gospodo, on je napao u intervjuu zagrebačkom Jutarnjem listu predsednika Republike Aleksandra Vučića i Republiku Srbiju, optužujući ga, gle čuda, da pravi veliku Srbiju i da je mir i stabilnost u regionu u opasnosti. Pozvao je zdrave snage u regionu i međunarodnoj zajednici da se tome suprotstave.

Ovi napadi Đukanovića na Aleksandra Vučića i Srbiju je pokušaj da se na lažima zasnovanoj retorici iz prošlog veka prikrije svoje političke promašaje i neuspehe, te da tako izazove osećaj ugroženosti i sebe predstavi kao spasioca naroda u Crnoj Gori.

Gospodine Đukanoviću, uspeh predsednika države ne meri se po lažima svoje zemlje, ne meri se proizvođenjem konflikata u vlastitom društvu i vlastitoj zemlji, nego povećanjem BDP-a, povećanjem plata i penzija, izgradnjom autoputeva i cesta, izgradnjom tvornica, izgradnjom novih škola, novih bolnica, novih kovid-bolnica, domova zdravlja, kliničkih centara, izgradnjom kanalizacionih mreža, otvaranjem novih radnih mesta.

Optužili ste Srbiju da želi Kosovo i Metohiju bez Albanaca i Crnu Goru bez Crnogoraca, bez stida i bez srama. To ne samo što je neistina i besmislica, nego zamenili ste teze. Vi ste, gospodine Đukanoviću, priznali lažnu državu Kosovu. Jel tako, gospodo, narodni poslanici i poštovani građani Republike Srbije i Republike Crne Gore?

Vi negirate postojanje Srba u Crnoj Gori, gospodine Đukanoviću, negirate pravo na upotrebu ćiriličkog pisma posle devet vekova, negirate pravo jezika, negirate pripadnost SPC.

Upoređivanje Srbije sa nacističkom Nemačkom i predsednika Vučića sa Hitlerom predstavlja vrhunac vašeg moralnog pada i moralne bede, vrhunac vaše uznemirenosti.

Gospodine Đukanoviću, o vama je blaženopočivši Patrijarh Irinej rekao 2020. godine, pred smrt, citiram: „Đukanović je 1998. godine doveden u Patrijaršiju i predstavljen kao budućnost i snažna perspektiva srpskog naroda, a danas, tuga me obuzima kada vidim koliki dubok može biti ljudski pad. Sa takvim tražiti mogućnost kompromisa, u to ne verujem.“ Završen citat.

U samostalnoj Crnoj Gori zvanični jezik od 1992. godine do 2006. godine zvao se srpski jezik. On se zvao srpski osam vekova ranije.

Poznato je da su Crnogorci u Titovoj Jugoslaviji počeli menjati svoj nacionalni identitet. Na popisu 2004. godine oko 39% stanovništva Crne Gore izjasnilo se kao Crnogorci, oko 32% kao Srbi. Tada se 64% izjasnilo da govori srpskim jezikom, a nešto preko 20% crnogorskim, a ostalo bošnjačkim, hrvatskim i albanskim. Osim Albanaca, svi ostali imaju jedan jezik, srpski, ali ga danas različito nazivaju.

Dobar primer, dame i gospodo, zajedničkog poduhvata hrvatsko–crnogorskog falsifikovanja istorije predstavlja i doktorat o crnogorskom jeziku koji je Bošnjak Adnan Čingrić, gle čuda, odbranio na Osiječkom sveučilištu. Ovaj Bošnjak je tako postao prvi doktor iz oblasti crnogorskog jezika, nepostojećeg, koji ga je napisao i branio na starom hrvatskom, a zapravo na srpskom jeziku.

Izmišljenoj crnogorskoj naciji izmišljen je i crnogorski jezik, Crnogorska pravoslavna crkva, radi namicanja novog crnogorsko-nacionalnog identiteta.

Poštovani naučnici u Crnoj Gori i bivšoj Jugoslaviji, identitet se ne stvara preko noći. Ovo rade pojedinci zarad političkih poena.

Kao što se Hrvati ne mogu da pozivaju na dubrovačke pisce - Gundulića, Zlatarića, Palmotića, Držića, Vojinovića, Pucića, da bi utvrdili svoj hrvatski i etno jezički identitet, jer su to srpski pisci, tako se i nacionalni Crnogorci ne mogu da pozivaju na Petra Cetinjskog Njegoša, Nikolu Petrovića, Mitrova Ljubišu, Marka Miljanova, a da se odmah ne susretnu sa njihovim srpstvom.

Da su Crnogorci lokalna varijanta velikog sprskog plemena svedočio je i Milovan Đilas, kreator crnogorske političke nacije, a Batrić Jovanović je dokazao crnogorsko iskonsko srpstvo u knjizi "Rasrbljavanje Crnogoraca".

Danas više nego ikada srpski narod u Crnoj Gori odupire se rasrbljavanju. Istorija crnogorskog odmetanja od srpske nacije počela je sa Sekulom Drljevićem, a poznato je da je on i u toku Prvog svetskog rata veličao srpstvo i aktivno radio na ujedinjenju dve srpske države. Kada je bio nezadovoljan svojim položajem u jednom ministarstvu, postao je žestoki mrzitelj Srba. Drugi Crnogorac koji je pošao tim putem je Savić Marković Štedimlija, koji je kao i Drljević živeo pod ustaškim režimom u Zagrebu i zadojen srbomržnjom. Kad smo već ovde, treći od njih je Milo Đukanović.

E, sad da vidite, poštovani građani Republike Srbije i Crne Gore, poznati hrvatski lingvista Dalibor Brozović, jedan od osnivača HDZ-a, zamenik predsednika Hrvatske tada Franje Tuđmana, je na pitanje - zašto prosečnjaci iz Crne Gore dobijaju priliku da brane doktorate u Zagrebu, odgovorio, citiram: "Da, sve je to istina. U pitanju su diletanti, ali su nam potrebni kao naša ekspozitura u Crnoj Gori, jer treba da rade na dokazivanju različitosti crnogorskog identiteta u odnosu na srpski i približiti Crnu Goru Hrvatskoj, pa su nam potrebna naučna zvanja kako bi njihove teze dobile privid naučnog istraživanja i kako bi njihova reč imala bolji odjek i težinu u crnogorskoj javnosti." Završen citat. Evo, i danas vidite ko je Milo Đukanović.

Sekula Drljević, čije ideje je prihvatio sadašnji crnogorski vrh, odnosno Milo Đukanović, završio je studije u Zagrebu, a tokom saradnje sa Pavelićem, lansirao tezu da je, citiram - agresivna srpska politika kriva za sve probleme na Balkanu. Završen citat.

Da li možete prepoznati u Bratislavi govor Mila Đukanovića? Dabome da možete. Crnogorska nacija nastala je u kuhinji Kominterne i Komunističke partije, na čelu sa Brozom, i tu nema dileme. Posle pada Rankovića 1966. godine, proradila je antisrpska filijala u Crnoj Gori, koja traje, evo, sa Milom do danas.

Postavljam pitanje montenegrinima bivšeg Srbina Mile Đukanovića - jeste li vi to isti oni koji ste 1992. godine plebiscitarno izjasnili ste za zajedničku državu sa Srbijom? Sam čin prevratnog i nasilnog sticanja nezavisnosti Crne Gore 2006. godine bio je projekat srpskih geopolitičkih i geostrateških protivnika i na to su se braća Crnogorci odlučili i to je njihov izbor. Tada je svega 55%, radi šire javnosti, izašlih birača izglasalo crnogorsku nezavisnost. Tada je pravo glasa dozvoljeno svim crnogorskim državljanima izvan dijaspore i, gle čuda, ali ne onima iz Srbije, a njih je više od 260.000.

Crnogorsku nezavisnost nisu izglasali Crnogorci, nego Šiptari i Hrvati. Sve to nije smetalo bivšem predsedniku države Borisu Tadiću da sutradan čestita bivšem Srbinu Mili Đukanoviću nezavisnost. Otvoreno antisrpstvo crnogorskog režima danas u punom svetlu pokazao je Milo Đukanović sa priznavanjem Kosova kao nezavisne države 2008. godine, a nas optužuje da hoćemo Kosovo bez Albanaca, bez srama i bez stida, kako misli to da izvede.

Bio je to nož tada u leđa Srbiji i rasrbljavanju Srba u Crnoj Gori, a to znači duhovni genocid nad srpskim narodom. Poštovana ministre, poštovana Gojković, hvala vam što ste ovaj zakon stavili na dnevni red na inicijativu predsednika Aleksandra Vučića, jer narod koji nema svoje pismo i svoj jezik neće imati dugog veka.

Na koncu, neka niko ne shvata da je ovo borba protiv latinice. Latinica je srpska koliko i hrvatska. Vi koji ste lingvisti znate da su se Hrvati svog jezika u 10. veku odrekli i uzeli tuđi latinski i tuđe pismo latinicu. Prema tome, nismo mi protiv latinice, dapače, ali smo za službenu upotrebu ćirilice.

Hvala vam što se vraćamo svojim korenima, jer nam srpsko zatiru na Kosovu. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Atlagiću.
Sledeći narodni poslanik Đorđe Dabić.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, uvažena ministarka sa saradnicom, danas je posebno važna sednica Narodne skupštine Republike Srbije, pred nama je Zakon o zaštiti ćiriličnog pisma.

Ćirilica je jedan od osnovnih temeljnih stubova našeg nacionalnog identiteta i da je to tako svedoči i činjenica da je svaki okupator, kada bi dolazio na ove prostore, prvo što bi radio bila zabrana ćirilice. Matija Bećković je rekao da je to samo razlog, to je dovoljan razlog da mi ćirilicu smatramo za našu svetinju i zato ovaj zakon na pravi način tretira ovo pitanje, jer će danas i te kako javne ustanove morati da prilagode svoje poslovanje sa ovim zakonom i da u svojim prepiskama koriste ćirilično pismo, a dajemo takođe i olakšice za privatni sektor obzirom da je će svi oni koji se odluče da ističu ćirilicu na svojim firmama biti stimulisane, i to je svakako jedan dobar put da i dalje unapređujemo ćirilicu u javnom životu. Svedoci smo da se sve više i medija i udžbenika štampa na latinici koja je prvi put među Srbe došla 1915. godine sa austrougarskom okupacijom.

Prema tome, treba navesti i pozitivne primere. Grad Beograd, recimo, već nekoliko godina, u proteklom periodu, ima tu praksu negovanje ćirilice i svi oni zakupci koji se nalaze u lokalima, koji se nalaze u samom vlasništvu grada Beograda, su stimulisani, ukoliko istaknu ćirilicu na svojim lokalima, imaju te olakšice i to je pokazatelj kako će dalje da se odvija. Dakle, grad Beograd jeste dao jedan pozitivan primer za celu Srbiju i to će u narednom periodu svakako na teritoriji cele Srbije moći da bude vidljivo i siguran sam da će to doprineti da se ćirilica još više promoviše kao naš nacionalni simbol.

Ono što takođe veoma raduje jeste da ćemo mi ovaj zakon usvojiti 15. septembra na Dan srpskog jedinstva, slobode i zastave, i to zajedno parlamenti Republike Srpske i Srbije i na taj način pokazujemo da Drina nas nikako ne može podeliti, da narod srpski na ovim prostorima diše kao jedan i svakako je simbolično jako bitan taj trenutak da u jednom danu oba parlamenta usvoje ovakav jedan zakon.

Ono što treba pomenuti je da ćemo svi 15. septembra na Dan srpskog jedinstva istaći ponosno naše trobojke, negujemo naš nacionalni identitet, i to se dešava, činjenica je, od 2012. godine kada je na vlast došla SNS i kada je konačno počela da se promoviše ta ideja o potrebi da se neguje srpski nacionalni identitet, da se on ne gazi i da se ne radi kako se radilo pre 2012. godine.

Da podsetimo sve naše komšije, tog 15. septembra 1918. godine probijen je Solunski front. Naši hrabri preci oslobodili su ne samo Srbiju, već i naše komšije ovde koji su bili na poraženoj strani. Dali smo im ruku i oni su preko noći sa poražene strane prešli na stranu pobednika, i to je zahvaljujući našoj dobroti učinjeno, a oni su nam, kao što znate, vratili Jasenovcem, vratili su logorima za decu svega 20-ak godina nakon toga što smo ih preveli na stranu istorije koja je pobednička, kako ne bi nestali sa praktično lica zemlje. Oni su prvi put dobili nešto što se zove država, upravo te 1918. godine, kada smo im svima dali slobodu i kada su oni u Jugoslaviji apsolutno mogli da dobiju sve ono što nisu dobili godinama, odnosno vekovima pre toga. Dakle, nije bilo pomisli da postoji ni jedna druga nacija u Austrougarskoj monarhiji. Oni su bili apsolutno robovi, 800 godina su služili verno njihovim interesima, a tek od dolaska na njihove prostore srpske vojske oni su dobili mogućnost da afirmišu svoju nacionalnu posebnost i identitet.

Kažem, još jednom, mi imamo zaista razloga da budemo ponosni zato što su naši preci u tih šest godina oborili tada dva najjača carstva na svetu. Dakle, 1912. godine srpski vojnik slomio je kičmu turskom carstvu, isterali smo Turke sa Balkana. Zatim, svega šest godina nakon toga, 1918. godine, uspeli smo da oborimo još jednu monarhiju, Austrougarsku monarhiju. Na taj način, zaista, i danas kada govorimo o tome imamo priliku da budemo ponosi na naše pretke, imamo priliku da govorimo o tome i da ne zaboravljamo koliko su bili zaista dostojni istorijskog trenutka u kojem se nalaze i da zaista se zapitamo da li imamo i te kako veliku odgovornost da negujemo to sećanje na njih.

Kažem, još jednom, pominjem malopre naše komšije i vidimo veliku halabuku u zadnje vreme na srpski narod, vidimo jednu antisrpsku histeriju na celom Balkanskom poluostrvu, što je zaista neverovatno da nas uporno sa svih strana optužuju ovde kako mi stvaramo neke srpske svetove i velike Srbije, kažu – vi hoćete da nam rušite teritorijalni integritet na Balkanu, a zapravo vam govore to ljudi koji su narušili naš nacionalni i teritorijalni integritet samim tim što su priznali lažnu državu Kosovo. To je ta auto-projekcija. Dakle, govore vam kako mi hoćemo da rušimo njihov teritorijalni integritet, a oni ruše nas.

Međutim, zaista je neshvatljivo, ali treba ih razumeti zaista. Kada pomislite – naši preci, možemo da govorimo o njima u superlativu i o tome da su imali takve vojničke zasluge kakve su dovele do toga, kažem, da se dva carstva u Evropi tada sruše, a isključivo zahvaljujući srpskom vojniku i o tome govori telegram koji je bugarski car Vilhem II poslao Ferdinandu, bugarskom kralju, kaže – 62.000 srpskih vojnika odlučilo je rat, sramota.

Činjenica je da je srpski vojnik odlučio ishod Prvog svetskog rata i nas to danas treba da motiviše, kažem još jednom, da negujemo sećanje na njih, a da ne zaboravimo da su sve te naše komšije, koji se uporno busaju i idu sa tim antisrpskim izjavama, zapravo potomci onih koji su bili verni služioci austrougarske monarhije, istakli se posebno u držanju higijene austrougarskih štala.

Prema tome, mi danas govorimo o ovom važnom zakonu i dalje ćemo nastaviti da negujemo naše pismo, naš nacionalni identitet i trudićemo se da očuvamo mir na Balkanu, mada teško je. Zaista je teško očuvati mir, s obzirom da ovde imamo svakodnevno napade na srpski narod. Mi ćemo se i dalje truditi. Vidite i sami, uporno pozivaju na rat. Imate konstantno izjave od Bakira Izetbegovića koji iz Konjica poziva na napade na Republiku Srpsku. Juče imate manitog Đukanovića koji najavljuje da će, takođe, da se dešavaju neki sukobi. Imate neke njihove analitičare, čujem, koji već najavljuju da će, ako se desi građanski rat u Crnoj Gori, biti problem za Hrvatsku zato što će more izbeglica da krene ka Hrvatskoj. Zaista se neki nenormalni tonovi čuju u regionu i to je posledica, kao što je predsednik Aleksandar Vučić juče rekao, činjenice da Srbija napreduje, razvija se, da danas Srbija nije vreća za udaranje kakva je bila do 2012. godine, danas Srbija može da pomaže svoj narod u regionu i to njima smeta.

Kažu – vi ste faktor nestabilnosti zato što pomažete Srbima u okruženju. Kaže – Srbi u okruženju su njihova briga, oni treba da se bave njima, a uporno im ugrožavaju prava i onda je problem kada Srbija ukaže na to kršenje prava naših sunarodnika, ali nije problem to što im ugrožavaju njihova prava.

Mi pitamo – da li je moguće da 80 fizičkih napada ste imali na prostoru Kosova i Metohije na srpski narod u toku zadnjih osam meseci? Da li je normalno da u Evropi imate toliko etnički motivisanih napada? Mi kada upozoravamo na to onda smo mi faktor nestabilnosti, a ne oni koji ta zverstva čine. Zadnji napad se desio pre 20 dana, kada su onom dečaku Mihajlu iz Kamenice, grupa Albanaca razbili glavu, dečak od 11 godina. Mi kada kažemo i upozoravamo Evropu na sve to što se dešava, oni kažu – pa vi ste faktor nestabilnosti. Kaže Đukanović – vi ste faktor nestabilnosti zato što smo hteli da ustoličimo svog mitropolita u vekovnom sedištu Mitropolije Crnogorsko-primorske, a koju je osnovao Sveti Sava.

Zamislite dokle ide to ludilo, ali dobro, videla se, kao što su ovde neki poslanici primetili, ta snaga Crne Gore u Podgorici gde je bilo 50.000 ljudi na dočeku našeg patrijarha i mitropolita Joanikija, a videlo se zapravo ono zastiđe na Cetinju od 1.500 ljudi, mahom ateista i pripadnika muslimanske veroispovesti.

Nemamo ništa ni protiv muslimana i Albanaca, ali neverovatno je da zaista imate jedno potpuno ludilo tih komita i raznih, ne znam ni ja kako se sve nazivaju, a uzgred budi rečeno taj komitski pokret je bio najveći srpski pokret. Pogledajte zastavu komitskog pokreta, to je najsrpskija zastava u srpskom narodu, čak devet srpskih trobojki ima na komitskoj zastavi.

Dakle, zaista govorimo o nekim ovde poremećenim vrednostima. Kažem još jednom, videla se snaga srpskog naroda u Crnoj Gori na dočeku patrijarha Porfirija, videće se i u Beranama 25. septembra, tako da zaista mislim da Srbija igra jednu konstruktivnu ulogu.

Trudimo se da ne remetimo mir na ovim prostorima, ali imate zaista posla sa nestabilnim regionom i političarima koji konstantno za izborne aktivnosti, koje predviđaju u narednom periodu, koriste Srbiju kao vreću za udaranje, trudeći se da na toj antisrpskoj retorici dobijaju glasove.

Zašto je to tako? Činjenica da zaista u regionu postoje ljudi koji podržavaju takve politike, to ovde nije slučaj. Mi se zaista zalažemo za mir, zalažemo se da Srbija nastavi da se razvija kao što se razvija, koliko već, proteklih devet godina imamo zaista dobre rezultate, najveći broj stranih investicija.

Nama ne treba rat, nema ne treba nestabilnost, nama treba ovde mir na ovim prostorima kako bi mogli da i dalje našu ekonomiju jačamo, jer ćemo na taj način uspeti da zaista ostvarimo sve naše interese.

Kada imate jaku Srbiju, kada imate jaku ekonomiju, onda vam je i vojska jaka, onda vam je i zdravstvo jako, država se gradi, država ulaže u autoputeve. Gradimo ove godine hiljadu kilometara autoputeva. Nama ne trebaju nikakve nestabilnosti, mi želimo da nastavimo ubrzan rast naše privrede.

Imali smo, kažem, pazite, ove godine 90.000 gradilišta imate po Srbiji, to je apsolutno činjenica i dokaz da prosto se kapital sliva u državu da ima novca i da naš narod zaista može da se ponosi sa danas ovim rezultatima i sa politikom koju personifikuje Aleksandar Vučić i SNS.

Još jednom, da ne dužim, mislim da je današnji zakon veoma bitan. Raduje me što ćemo 15. septembra, zajedno sa kolegama iz Banjaluke izglasati Zakon o zaštiti ćiriličnog pisma. To je zaista važno da nastavimo da negujemo naš identitet i da, kažem još jednom, svi Srbi na Balkanu osećaju se da dišu kao jedan narod, da imamo političku viziju da mi moramo biti jedinstveni u svakom smislu i da negujemo to što je naša osobenost i za šta imamo zaista priliku da budemo ponosni.

Još jednom, sa zadovoljstvom ću podržati 15. septembra ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem, gospodinu Dabiću.
Sledeći je narodni poslanik Zoran Bojanić. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvažena potpredsednice Vlade, gospođo Gojković, koleginice i kolege, pred nama je danas veoma bitan zakon, istorijski ja bih rekao, zakon koji je u skladu i sa svim zakonima koji smo donosili prethodnih godina, koji su se ticali ekonomskog oporavka i buđenja Srbije. Na ovaj način budi se Srbija, pokazuje svoju snagu.

Znate ono, ako sami sebe ne cenite, neće vas ceniti niko drugi. Mi smo imali situaciju zadnjih niz godina da kada prođete glavnim ulicama naših gradova, Beograda, Kragujevca, mog Kraljeva, čini vam se uveče da ste negde u Londonu, Sohou ili tamo negde u Njujorku. Svi natpisi, sve reklame su latinicom i na engleskom jeziku.

Ne bežim od toga. Bogu hvala, moramo biti deo sveta, ali moramo i negovati svoje. Čini mi se da u jednom periodu, delovalo je to kao da se stidimo svog srpskog imena, svog srpskog jezika i svog srpskog pisma, sve je bilo na engleskom. Mislim da je došao trenutak i ovo je pravi trenutak buđenja nacionalnog, ekonomskog, finansijskog oporavka Srbije, jedne velike Srbije.

Kad kažem velike Srbije, Srbija je velika koliko su veliki i njegovi građani i Srbi i Mađari i Hrvati i Bošnjaci i svi drugi. Ako smo srećni i zadovoljni, bogati duhom i ekonomski nezavisni, ovo će biti jedna velika Republika Srbija.

Šta hoću da kažem, a da ne oduzimam mnogo vremena pošto vremena imamo još malo, a dosta govornika, zadovoljstvo mi je da živim u Srbiji, u Srbiji u kojoj se poštuju sve vere i sve nacije. Evo, baš pored mene, dvorište susedno je protestantska crkva. Divni ljudi, dobre komšije, dobri i odani građani Republike Srbije. Druge vere, pa šta? Možda možemo nešto dobro da saznamo mi od njih i oni od nas i ono što je vrlo bitno, 11 jezika nacionalnih manjina je u zvaničnoj upotrebi u Republici Srbiji, u zvaničnoj upotrebi i tako treba da bude. Znači, gde god imamo određeni broj građana druge nacionalne manjine, jezik te nacionalne manjine treba biti ravnopravan sa zvaničnim, po Ustavu, jezikom Republike Srbije, a to je srpski jezik i ćirilično pismo.

Jedino što mi smeta što na mnogim, baš na mnogim saobraćajnim znakovima ako su to u pitanju imena naselja, gradova, onaj ćirilični natpis je obično prekrečen nekom crnom bojom. No, to govori o kulturi onoga ko je to radio i ko je to pisao.

Šta hoću da kažem još? Zatiranje srpskog jezika i zatiranjem ćirilice, zatiremo i svoj identitet i tu temu ne bih mnogo širio, s obzirom da je profesor doktor Marko Atlagić fenomenalno i u onom svom uvodnom izlaganju i u ovom drugom obrazložio sve i o srpskom jeziku, i o ćirilici i o latinici i o svemu onom što nas interesuje i što bi trebalo da nas interesuje iz istorije neke tamo daleke od pre 2000. godine i ove sadašnje.

Ono što mi u ovom trenutku dosta smeta, a to mi se čini da je sve pod navodi plaštom rodne ravnopravnosti, ako je ko za rodnu ravnopravnost, ja sam prvi za rodnu ravnopravnost, ali smo toliko iskrivili jezik i u medijima, gledam i na ovim društvenim mrežama, a i u običnom govoru, govorimo neke reči koje nisu svojstvene nama. Pre svega se radi o profesijama. Nemojmo po svaku cenu da nešto nakaradno i mnogo mi liči na ovaj novokomponovani novohrvatski jezik.

Potrudimo se, ne možemo mi, obični smrtnici, ali oni lingvisti, profesori književnosti, profesori srpskog jezika, trebaju nekoga da upozore da ne treba po svaku cenu menjati nešto što je ispravno, što je u duhu jezika i što je u duhu našeg bića.

Da bi još neko govorio pored mene, reći ću – Srbija je velika i večita. Hvala.

Zahvaljujem, gospodinu Bojaniću.
Sledeći je narodni poslanik Milimir Vujadinović. Izvolite.

Poštovane kolege, uvaženi građani Republike Srbije, uvažena ministarka sa saradnicima, evo polovina septembra. Verovatno termini, period u godini, dani, na koje je Srbija najponosnija ako se okrene malo unazad i pogleda svoju modernu istoriju.

Naime, upravo na današnji dan, načelnik Štaba srpske vrhovne komande, čuveni vojvoda Živojin Mišić je izdao svoju zapovest i proglas kojom je komandovao srpskoj vojsci na Solunu, konačni proboj, napad i juriš na otadžbinu.

Kaže veliki Živojin Mišić u toj svojoj zapovesti i u tom svom proglasu na kraju: „U smrt, samo ne stajte. Sa nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u otadžbinu“.

Ja retko ustajem kada govorim sa ove govornice. Međutim, današnja tema i današnji dan, to i te kako zaslužuju. Naime, ova tema zakona koji je danas pred nama je mnogo više od njegovog formalnog značenja koje je sadržano u nekoliko stranica. Ovaj zakon i ova tema su upravo ispunjenje zaveta i želje onih koji su na današnji dan 1918. godine primili komandu od velikog Živojina Mišića.

Njihov zavet i njihova želja je bila upravo očuvanje jedinstva, oslobođenje i očuvanje identiteta srpskog naroda na Balkanu, a onda pored toga i oslobođenje svih drugih koji su sa njim živeli.

Za ovu želju i njihov zavet bili su spremni da umiru mnogi njihovi naslednici u ratovima koji su sledili, a kojih Srbiji i srpskom narodu na Balkanu u prošlom veku nažalost nije falilo. Za ovu želju oni su sami bili spremni da ostavljaju svoje živote u albanskim gudurama, u Plavoj grobnici, na Kajmakčalanu, na Solunskom frontu.

Mi danas kao neka nova politička generacija imamo čast da možda po prvi put konkretizujemo njihove želje na pravi način, da čuvamo jedinstvo kako su to oni želeli i da čuvamo identitet kako su to oni sanjali.

Mi poslanici SNS, pored toga što imamo danas i narednih dana veliku odgovornost koja inače prati svako donošenje, odnosno donošenje bilo kog zakonskog predloga, imamo i lični osećaj sreće što učestvujemo u jednom ovakvom sigurno istorijskom trenutku. Siguran sam da takav osećaj prati i našu sabraću, naše prijatelje i naše kolege u Banja Luci u Narodnoj skupštini Republike Srpske, gde će se skoro istovetan zakonski predlog usvojiti prekosutra.

Međutim, za sve ovo bila je potrebna i vizija, bila je potrebna inicijativa koja je došla prvenstveno od srpskog predsednika Aleksandra Vučića, ali i sprskog člana Predsedništva u Bosni i Hercegovini. Nadam se da će ovakav ili sličan zakonski predlog u nekom periodu biti usvojen i u Skupštini Crne Gore, jer istini za volju ćirilica kao pismo u proteklim decenijama, a možda to ne služi ni na čast Srbiji, najviše se koristila u Crnoj Gori. Na takvo mišljenje su me ponukali događaji od prošlih dana i nada da će oni koji su najveći protivnici srpskog identiteta i SPC u Crnoj Gori postati nešto drugo. Moja nada je proizašla iz događaja koji se desio u proteklih nekoliko sati, da kažem. Naime, članovi porodice dosadašnjeg premijera Crne Gore, Duška Markovića, donedavnog, do prošle godine i sadašnjeg poslanika i jednog od perjanica i vođa napada na SPC su se juče venčali, tj. njegova bratanica Milica se venčala u hramu SPC u Podgorici. Šta drugo može čovek da pomisli već da se u njemu probudi nada da će i oni koji su ustali protiv te crkve promeniti svoje mišljenje, a na to me naveo ovakav postupak članova porodice Duška Markovića. Ja im želim svu sreću u njihovom ličnom životu i da se konačno okanu posla koji su sprovodili proteklih dana na čelu sa crnogorskim predsednikom Milom Đukanovićem.

Što se tiče nas, da se vratimo na ovu Skupštinu i na Vladu Republike Srbije, uvažena ministarka Gojković, nadam se da ćete vođeni vizijom predsednika države nastaviti da se u ovom parlamentu pojavljujete sa ovakvim i sličnim predlozima zakona i vi i ministri u Narodnoj skupštini Republike Srpske. Osnov za to svakako možete pronaći u Sporazumu o specijalnim i paralelnim vezama između Srbije i Republike Srpske i u Dejtonskom mirovnom sporazumu. Time ćete čuvati identitet našeg naroda sa obe strane Drine, a nećete rušiti ni zakonodavni, ni ustavni poredak BiH, niti međunarodno pravo. Evo vam primera u inicijativama predsednika države i srpskog člana Predsedništva.

Na kraju, predsedavajući, sigurno se pitate zašto sam stavio ove zastave pored sebe, nemam običaj da kršim Poslovnik, tj. da radim tako da vi budete taj koji krši Poslovnik. Ovo je svojevrsna poruka i u susret 15. septembru poziv svim našim sunarodnicima u regionu da dostojanstveno obeleže ovaj datum isticanjem zastava na prozore širom Srbije, Srpske, ako hoćete na kraju, krajeva i Crne Gore, ali i regiona i dijaspore u kojoj oni žive. Želimo da tog dana svi uradimo istu stvar, ovaj datum obeležimo dostojanstveno, ali ponosno.

Što se mene tiče kao narodnog poslanika, ja ću kao deo poslaničke grupe SNS ovaj zakon, uvažena ministarka, podržati u danu za glasanje.

Na kraju, unapred da čestitam ovaj veliki dan koji je pred nama uz jedan pozdrav našem narodu - živela majka Srbija, živela Republika Srpska, živeo naš narod na Balkanu. Hvala vam.