Trinaesto vanredno zasedanje , 13.09.2021.

1. dan rada

OBRAĆANJA

...
Savez vojvođanskih Mađara

Elvira Kovač

Poslanička grupa Savez vojvođanskih Mađara | Predsedava
Reč ima ministarka.
Izvolite.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

| Ministarka kulture i informisanja
Jedino ako želite da ponovim. Razumem da se svako obraća svojim biračima ali sam bila vrlo jasna. Pročitajte sve odredbe Ustava koje se odnose na upotrebu jezika pripadnika nacionalnih manjina.
Niko ne govori o tome da onaj ko govori albanski jezik, ne može da korespondira dalje na svom jeziku, ali zavisi sa kim i da li je to u javnoj upotrebi i gde ide taj dokument. Složićete se da svi živimo u Republici Srbiji i da zakone moramo da primenjujemo svi, ali u skladu sa Ustavom koji jasno definiše prava pripadnika nacionalnih manjina, u skladu sa konvencijama koje je ratifikovao ovaj parlament i koje sprovodi Republika Srbija, a pogotovo u skladu sa Zakonom o upotrebi službenoj jezika i pisama.
Znači, ovde se ne govori o kažnjavanju fizičkih lica koja su direktori ovog ili onog javnog preduzeća ili nekog preduzeća koje ima većinski državni kapital, ovde se govori o službenoj korespodenciji. To je vrlo jasno definisano ovim zakonom. Problem je kod ljudi koji nisu pravnici. Oni uzmu pa pročitaju jednu normu i kažu – to je to. Sreća da nisam samo ministar kulture i informisanja, nego sam i pravnik, sada idemo na tumačenje normi, to je predaleko, ali recimo tu je profesor Pravnog fakulteta gospodin Martinović, koji zna o čemu govorim, tumačenje se nikada ne radi tako što pročitate jednu normu i kažete – štiti se ćirilično pismo, nego tumačenje se radi tako što se uzme Ustav, što se uzmu drugi propisi i zakoni ove države i usklade se i čitaju se ovako. To moram fizički da vam kažem.
Znači, ne postoji nikakav bojazan, ako mogu da razdvojim sumnju i kod vas i kod ostalih koji imaju znak pitanja iznad svoje glave i kažu – šta će sada biti sa mnom, upravo zbog takvog načina razmišljanja postoji ovaj predlog zakona za koji ne mogu nikako da se složim sa vama da kažete na brzoj traci. Da je ovo rađeno na brzoj traci, mi ne bi došli do potrebe da štitimo ćirilično pismo i srpski jezik, ali nije bilo političkog sluha, da ne idemo daleko u istoriju za vreme komunizma, da to baš i nije bilo poželjno da pišete ćirilicom, niti je uopšte bilo poželjno da kažete da pripadate srpskom jeziku, ali da stavimo prošlost na stranu, a onda je došlo doba kvarenja jezika koji govori većina građana ove države, upotreba stranih izraza, a moderne tehnologije su učinile svoje da polako mlađe generacije, ne da samo ne koriste više ćirilično pismo, nego koriste latinično, nego zaboravljaju zbog gledanja u ekrane, korišćenja mobilnih telefona i društvenih mreža više i da komuniciraju i da pravilno govore, pa se njihov vokabular svodi na nekih 200 reči. Onda prisustvujete tome, pošto kažem da pomno pratim televizijske programe gde tačno vidite jaz generacija gde ljudi koji su prestali da čitaju knjige, koji su prestali da gledaju filmove, koji svo saznanje crpe iz Vikipedija, ne znaju više pravilno ni da govore.
Vi ćete se složiti, ako pripadnici jednog naroda koji predstavljaju nacionalnu manjinu teže da zaštite svoj jezik i pismo, onda vi sigurno imate veći stepen razumevanja onoga ko želi da zaštiti svoj srpski jezik i svoje ćirilično pismo. Ubeđena sam da će veće još odobravanje biti od pripadnika nacionalnih manjina ka pokušaju države da zaštiti srpski jezik i ćirilično pismo koje je, složićete se, u jednoj velikoj defanzivi.
Ovim zakonom i tumačenjem svih propisa koji se odnose na upotrebu službenog jezika i upotrebu jezika i pisama nacionalnih manjina, nisu u koliziji i niko nikog ovde ne ugrožava, jer se poštuju u ovoj državi svi zakoni, pa će se poštovati ovaj zakon, koji sam ubeđena, da će 15. velikom većinom biti usvojen. Zahvaljujem.
...
Savez vojvođanskih Mađara

Elvira Kovač

Poslanička grupa Savez vojvođanskih Mađara | Predsedava
Zahvaljujem.
Bez toga da ulazim u vašu raspravu, poslanička grupa SVM je podnela tri amandmana koji se tiču ove tematike, ali, naravno, vidim vas u sistemu, kratko pa da idemo na sledećeg govornika.
...
Stranka pravde i pomirenja

Muamer Zukorlić

Poštovana potpredsednice, prvo, znate koliko vas personalno poštujem i pažljiviji ću biti nego da neko drugi sedi na vašem mestu. Tako da znate da su to vaše zasluge od ranije. Što ne znači da se slažem sa svim što ste kazali.

Dakle, ne mogu kazati građanima, vi niste pravnici, vi to ne znate, prihvatite ovako kako jeste, dakle ja im to neću reći. Znam da pravnici vole da se malo ponašaju religijski, doktrinarno, i da kažu to je tako, vi to ne razumete. Ja sam narodni poslanik i ne samo mojih birača već i ostalih građana koje zastupam i ostaću im zastupnik, koliko ću to uspešno raditi, to je drugo.

Dakle, nikakvu dilemu nemam, i čini mi se da sam to dva puta pomenuo, sa razumevanjem potrebe srpskog naroda da zaštiti svoj jezik i pismo. Nemam dilemu sa tim, ali samo hoću da osiguram pravo i drugima, mojoj zajednici i drugim nacionalnim zajednicama i zapravo da dobijem odgovore koji će mi garantirati istu zaštitu. Zapravo, samo to hoćemo, a imamo pravo da vi pravnici nama objasnite, koji ovde smo narodni poslanici, a nismo pravnici ili nismo da kažemo, pravnici ovog konvencionalnog prava.

Prema tome, ovde se samo radi o tome. I, kada sam tražio o korespodenciji ovoj da to zapravo bude jasno, da ne dođemo sutra u problem gde će sada nekome biti izricane kazne zato što je na čelu, ne znam, neke javne ustanove itd.

Drugo, i poslednja rečenica, meni je lakše bilo, kao i većini mojih kolega Bošnjaka iz drugih političkih stranaka, da pobegnem danas sa ove sednice i da se zapravo izvučem od ovog belaja u kome se nalazim, ali ne, ja sudelujem, ja hoću da budem konstruktivan, ali naravno, i da imam prava objašnjenja, i hvala vam na tim objašnjenjima.
...
Savez vojvođanskih Mađara

Elvira Kovač

Poslanička grupa Savez vojvođanskih Mađara | Predsedava
Potpredsednica Vlade.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

| Ministarka kulture i informisanja
Nemojte molim vas da vas je ovaj Predlog zakona doveo u bilo kakav belaj, ja ću vas braniti gde god treba. Vaša odluka da učestvujete na ovoj sednici je ispravna odluka, jer svi smo ovde ravnopravni, svi poslanici predstavljaju određeni broj građana, u zavisnosti od toga koliko ste dobili glasova.
Dužni smo da raspravljamo o svim zakonima koji se nađu pred nama. Svakako da vas uputim, da ne bi dalje širili raspravu o Zakonu o upotrebi službenog jezika i pisama tačno definisano u članu 11. i 12. Ovde bih vam i pročitala, ali zaista su i veliki i ti članovi se odnose na pitanja koja vi postavljate.
Kažem, ovaj zakon, poseban zakon koji se odnosi na zaštitu ćiriličnog pisma ni u čemu nije u koliziji sa Ustavom države, niti sa Zakonom o upotrebi službenog jezika i pisma. Šta više, samo je pojačao potrebu da se zaštiti jezik naroda kome pripadam, i pre svega ćirilično pismo. Nije toliko ni ugrožen jezik ako ne širimo diskusiju u onom pravu u kojem sam ja rekla, da je po meni, to u velikoj opasnosti, jer ljudi sve manje čitaju knjige.
Ako prestanete da čitate knjige vi onda ne znate ni da se izražavate. Zato postoji ona obavezna lektira, da barem osnovne neke knjige po izboru nekog ko odlučuje o lektiri, budu literatura koju ćete pročitati, ali i oplemeniti svoj jezik. Ali, ako vi posle školovanja prestanete to da radite, vi ste svedeni onda na neki mali sitni vokabular i polako prihvatate strane izraze i ubacujete ih u osnovni jezik.
Kažem, nije ni jedan jezik u našoj državi spašen od tih stranih izraza, najviše iz anglosaksonskog uticaja, jer onda ne bi bilo potrebe da se frankofoni toliko štite ili turkmenistanske države koje imaju turski jezik. Svi se udružuju i svi pokušavaju da odgovore na ove moderne izazove, a mi ovim malim jezikom. Šest meseci postoji za usaglašavanje svih mogućih propisa. Ti propisi će se, verovatno većina njih, naći i ovde pred nama, tako da videćete da razdajem svaku sumnju kod vas, a vi znate da se meni može verovati.
Ovaj predlog zakona sam dobila, naravno veliku čast da branim ja, ali Vlada je promišljeno radila na tekstu predloga zakona i usaglasila i sa Ustavom koji važi i za Republiku Srpsku i to je vrlo pažljivo urađeno da ne bi ni jedan ni drugi zakon koji se 15. donosi bili u koliziji sa ustavima država koje važe i za teritoriju Republike Srpske, ali i naš Ustav za čitavu teritoriju Srbije. Hvala.
...
Savez vojvođanskih Mađara

Elvira Kovač

Poslanička grupa Savez vojvođanskih Mađara | Predsedava
Zahvaljujem.
Reč ima predsednik poslaničke grupe Socijaldemokratska partija Srbije, narodni poslanik Branimir Jovanović.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Branimir Jovanović

Poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije
Hvala, potpredsednice.

Poštovana potpredsednice Vlade, poštovani narodni poslanici, kada govorimo o ovim temama kao što je danas na dnevnom redu tema koja se tiče očuvanja ćirilice, ja ću početi citatom Isidore Sekulić koja kaže: „Jezik čuva narode, a ne nauka. Nauka je sluškinja, jezik je gospodar.“

Da bismo stekli potpunu sliku o značaju ćirilice, odnosno o njenoj upotrebi moramo je sagledati sa nekoliko aspekta. Prvo, to je jedan istorijski kontinuitet i njeno prisustvo na teritorijama gde se ćirilica uvek upotrebljavala. Drugo, o čemu mi danas i raspravljamo, a to je odnos državnih institucija prema ćirilici i to ne samo u prošlosti, već treba sagledati taj status danas, kakav je taj status ćirilice danas.

Dalje, treba videti šta ćirilica predstavlja i šta ćirilica nosi. Naravno, ono nezaobilazno, to je kulturno-istorijski, tradicionalni i pre svega emotivno simbolički odnos prema ćirilici na našim prostorima. Kada sve to sagledamo videćemo koliki je značaj očuvanja ćirilice kao pisma i kao dela jednog jezika.

Prošlo je tačno 1158 godina od početka misije Ćirila i Metodija. Koliko je značajan taj događaj govori podatak da je 2013. godine UNESKO tu godinu proglasio kao godinu misionara solunskih Ćirila i Metodija. Zaista je to događaj koji je važan za sve slovenske narode.

Zahvaljujući Ćirilu i Metodiju i njihovoj posvećenosti, Sloveni su kao najrasprostranjeniji indoevropski narod dobili svoj književni jezik koji je i dan danas u kontinuitetu prisutan u različitim književnim jezicima slovenskih naroda.

Sa istorijskog aspekta takođe je važno reći da misijom Ćirila i Metodija je slovenski jezik postao uz hebrejski, grčki i latinski, četvrti sakralni jezik. Možemo reći da se ta njihova misija odnosila pre svega na jednu borbu da slovenski jezik se koristi da dobije pravo da se koristi u bogosluženju i to je ta borba, kako su je zvali, sa trojezičnicima.

Upravo je slovenski jezik, odnosno kako ga mi danas nazivamo staroslovenski, služio kao književni i crkveni jezik i to na velikoj teritoriji na kojoj su živeli Sloveni. Humačka ploča i Temljički natpis su najstariji ćirilični spomenici, koji su svedoci tragova ćiriličke pismenosti na našim prostorima.

Ćirilica je, kao staroslovensko nasleđe, ostala vezivna nit našeg jezika kroz vekove, a srpska ćirilica, kako je mi danas nazivamo, dovršena je i uobličena zahvaljujući Vuku Karadžiću, i to na tradicijama jedne hiljadugodišnje kulture. Prošla su dva veka od početka te borbe, nešto malo više, dva veka za uvođenje narodnog jezika u književni jezik ili, kako mi to danas volimo da kažemo, za uvođenje narodnog jezika u standardni jezik. Retko koji jezik na svetu ima tako buran dvovekovni hod.

Ćirilica je bila stotinama godina utkana u nacionalni identitet našeg naroda. O tome svedoči pismo Petra Preradovića Vuku Karadžiću iz 1846. godine, koje govori o tome kako su Srbi koji su bili naseljeni na prostoru Austrougarske doživljavali ćirilicu i šta im je ona značila u njihovom nacionalnom identitetu. U pismu se doslovce kaže: „Srbi nisu hteli da čitaju knjige latinicom štampane, a kamoli da pišu tim alfabetom. Austrija i Ugarska su svoje zakone objavljivale ćirilicom.“ Takođe, ćirilica je bila i diplomatsko pismo na dvoru u Rumuniji, Turskoj i Ugarskoj, što samo svedoči o njenom velikom ugledu koji je ćirilica tada imala na Balkanskom poluostrvu.

Podsetiću da je naša najstarija knjiga štampana ćirilicom „Oktoih Prvoglasnik“ krajem 15. veka samo nekoliko godina mlađa od prve ćirilične knjige koja je štampana u Krakovu.

Međutim, 19. vek predstavlja početak vremena nepovoljnog za ćirilicu, odnosno nepovoljnog za njen status i njenu upotrebu. Ćirilica je nosilac i kolevka istorije, tradicije, kulture, našeg kulturnog i pisanog nasleđa i kao takvo bogatstvo se prenosila u 20. vek, ali se u 20. veku, što je karakteristično, polako to bogatstvo bacalo u zapećak. U tom periodu se čak promovisalo mišljenje da je ćirilica zastarelo pismo, neki su zvali seljačko ili prosto pismo, i davala se prednost latinici. Dolazilo je do povlačenja ćirilice, iako je važila formula o ravnopravnosti dva pisma.

Šta je ćirilica značila za nacionalni identitet i šta treba da znači danas, najbolje pokazuju dve činjenice. Prva je da kada je god Srbija bila pod okupacijom okupator je zabranjivao upotrebu ćirilice, i u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskom ratu. Druga činjenica je ta što je veliki broj kulturno vrednih dela ispisan ćirilicom, a ne predstaviti svoju kulturu to znači i odricanje od prošlosti, ali i od sadašnjosti i budućnosti.

Među našim lingvistima vladaju različita mišljenja u vezi sa statusom, u vezi sa prisustvom, odnosno nedovoljnim prisustvom ćirilice u javnom životu i u vezi sa zaštitom ćirilice. Neki zastupaju stav o ravnopravnosti dva pisma, što naš zakon i garantuje. Dakle, da se zadrže oba pisma kao izraz bogatstva jednog jezika, i to je ste pokazatelj tolerancije, ali često jedna grupa lingvista daje prednost latinici.

Na primer, Ivan Klajn kao argumente navodi i govorio je o tome zašto je latinica potiskivala ćirilicu u 20. veku, o čemu sam već govorio. Kaže da je to zbog toga, ne zbog komunizma, ne zbog mondijalizma ili bilo kakve druge zavere, već što latinica i ćirilica nisu simetrične i zato ne mogu biti u istom položaju.

Argument je da nam je latinica neophodno za latinski jezik, pre svega zbog medicine, za engleski jezik i za druge strane jezike. Takođe, neophodna nam je i za, ako idemo dalje, apotekarske recepte, za registarske tablice na automobilima, za matematičke, hemijske formule. Ali, mislim da fokus problema nije u tome, već je problem u nečem sasvim drugom. Iako je u 20. veku, prošlom veku, zakon uvek i garantovao

ravnopravnost ćirilice i latinice, mnogi nisu pisali ćirilicom iako su to mogli. Mi ni ne treba da pomislimo da ukinemo dvoazbučnost, već naše namere moraju da budu takve da cilj bude da se sačuva ćirilica i da ne ispari postepeno iz upotrebe.

Uvek možemo da iznosimo različite stavove i različita mišljenja, neko će čak da tvrdi da mi treba da postanemo i ćirilična zemlja, ali nesporno je, i to je jedan minimum koji moramo da uvažimo, da je ćirilica kultno dobro koje moramo da sačuvamo. U tom kontekstu i smatram da treba da ide današnja rasprava.

Sa druge strane, postoji grupa lingvista koji zastupa stav da je ćirilica stožerna vertikala našeg kulturnog istorijskog identiteta, da je ona naše prvo pismo, što i jeste, ali da latinica treba da ima podjednaku upotrebu u praksi. Ljudi na našim prostorima i te kako se služe latinicom i na latinici je napisan veliki broj dela. Isto tako važi pravilo kao i kod ćirilice, ako bismo se odrekli toga mi bismo se odrekli i svih tih književnih dela nastalih na drugom pismu, što naravno nije naš nacionalni interes.

Dakle, niti želimo niti smemo da dozvolimo hajku na latinicu, a još manje ono što smemo to je da dozvolimo da ćirilica padne u zaborav, već moramo da učinimo sve da je sačuvamo.

Podsetiću da je Džordž Bernard Šo za ćirilicu rekao da je to najsavršenije i najjednostavnije pismo, da je još 1937. godine u Lajpcigu doktor Veber u svom doktoratu azbuke sveta na osnovu istraživanja tvrdio da je srpska ćirilica najbolja i da najmanje zamara oči.

Dužni smo da negujemo ćirilicu, kao što smo dužni da negujemo naš jezik. Jezik je živa kategorija i normalno je da se on vremenom menja, normalno je da strane reči dospevaju u naš jezik, ali je pitanje u kojoj meri će one zameniti domaće reči. Inovacije i nauka svakako diktiraju upotrebu stranih reči u našem jeziku, ali nažalost ide se i u drugu krajnost i čini mi se da je postalo pomodarstvo da ljudi namerno koriste varvarizme, da se na taj način veliki broj tuđica ustalio u naš svakodnevni govor.

Takođe, deca gledaju strane filmove, gledaju Jutjub kanale, gledaju i igraju video igrice i nesvesno inkorporiraju strane reči u svoj rečnik. To je neki rečnim kojim oni komuniciraju među svojom generacijom. Međutim, dešava se danas da roditelji ne razumeju ono što im deca nekada govore, upotrebili su neke reči kao što su prenkovanje, demidž, kao što su još neke druge reči koje su uzeli i prihvatili sa Jutjuba i video igrica. Ali, opet, to je problem neki koji ide iz kuće.

Ono što mi kao društvo moramo da uradimo, to je da više cenimo svoj jezik, da više cenimo svoje pismo. To je onaj deo gde moramo mi da se pozabavimo, a naročito prosveta.

Evo, ja sam juče sa svojim sinom, koji je pošao u prvi razred, učio prvu pesmicu. Nažalost, njegova prva pesmica je bila na engleskom jeziku. Nemam ništa protiv engleskog jezika, jedan sam od onih koji zagovara da deca uče što više jezika. Međutim, prva pesmica u školi je bila na engleskom jeziku, na CD disku su deca slušala, imali su za domaći zadatak da nauče. Mislim da je simbolično trebalo da nauče prvo pesmicu na srpskom jeziku, pa da nastave dalje.

Ima i onih koji namerno ubacuju u svoj govor varvarizme, jer misle da će tako predstaviti sebe u boljem svetlu, da će izgledati modernije, da će izgledati pametnije. Sećam se, još profesor na fakultetu nam je pričao o tom trendu koji je vladao negde u 20. veku, pa je jedna šaljiva anegdota bila da je jedan funkcioner držao govor, pa se trudio u svom govoru da upotrebi što više varvarizama jer mu je to delovalo da će biti školovaniji. Onda kada je završio govor došao je, seo je pored činovnika koji je nižeg ranga od njega i pitao ga kakav je bio, a činovnik je rekao – bili ste odlični, ništa vas nisam razumeo. Nažalost, to se dešava, čini mi se, i dan danas i na taj način se gubi lepota jezika.

Ipak, moramo da budemo i svesni da živimo u vremenu izražene globalizacije, gde velike kulture, velike države nameću svoje vrednosti manjima i očito je da neke zapadne vrednosti kao plima se polako prelivaju na ostatak sveta. Te vrednosti nisu u duhu naroda, ne samo u Srbiji, već i čini mi se svih naroda na Balkanskom poluostrvu, ali je utisak da nesvesno preuzimamo tu zapadnjačku kulturu, da preuzimamo taj vokabular. Zaista, postoji bojazan da preuzimajući tu jednu kulturnu matricu mi dođemo u situaciju, kada ne bismo radili ovo što danas radimo, kada ne bismo usvajali ovakve zakone, da i ćirilica ostane jedno bledo sećanje na pismo kojim su ispisana značajna dela naše književnosti.

Podsetiću i da je nakon ulaska Bugarske u Evropsku uniju ćirilica postala treće službeno pismo u Evropskoj uniji, pored latinskog i grčkog pisma. I možda je Grčka tu najbolji primer, koja je zadržala osobenosti svog pisma i kada putujemo kroz Grčku često možemo videti na putokazu samo gradove ispisane na grčkom jeziku, ne čak ni na latiničnom jeziku, a opet Grčka ide korak uporedo sa ostatkom Evrope što se tiče svog razvoja.

Kada sam malopre govorio o problemima ćirilice na našim prostorima u 20. veku, mislim da smo opet ušli u 21. vek na bolji način, konkretno u nekim ustavnim rešenjima, gde Ustav iz 2006. godine vraća jedan bolji status ćirilici kao nacionalnom pismu, ali ne zanemarujući ulogu i upotrebu latinice.

Član 10. našeg Ustava glasi – U Republici Srbiji u službenoj upotrebi je srpski jezik i ćirilično pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom na osnovu Ustava, a Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma dodatno uređuje ovu oblast. Čini mi se da smo mi zaista dali garanciju da će oba pisma živeti podjednako i da će se koristiti u stvaranju daljih književnih, naučnih i drugih radova u našoj zemlji.

Smatram da je nesporno da ćirilici treba vratiti dostojanstvo i adekvatno mesto u našem društvu, uz angažovanje svih društvenih autoriteta, kao što je nesporno da takvo angažovanje ne sme da izostane ni kada je u pitanju zaštita kulturnog i pisanog nasleđa na bilo kom drugom jeziku na našim prostorima, a koje čine deo našeg kulturnog opusa.

Za kraj samo da kažem, kao što se to i pretpostavlja, poslanici SDPS podržaće ovaj zakon o kome danas raspravljamo. Hvala.
...
Savez vojvođanskih Mađara

Elvira Kovač

Poslanička grupa Savez vojvođanskih Mađara | Predsedava
Zahvaljujem.
Reč ima zamenik predsednika poslaničke grupe Jedinstvena Srbija narodni poslanik Života Starčević.
...
Jedinstvena Srbija

Života Starčević

Poslanička grupa Jedinstvena Srbija
Poštovana potpredsednice Narodne skupštine Republike Srbije, poštovana potpredsednice Vlade Republike Srbije gospođo Gojković, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o Zakonu o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma. Svakako će poslanička grupa Jedinstvene Srbije u danu za glasanje podržati ovaj zakon.

Pitanje upotrebe jezika nije ni ideološko ni političko, već pre svega identitetsko pitanje jednog naroda. Narod ne treba poistovetiti sa pojmom države ili nacije, jer jedan narod može živeti u jednoj ili više država, može biti sastavni deo jedne nacije kao poseban entitet. Postaje brojne definicije naroda, ali negde skoro svima je zajedničko to da su narodi zajednice ljudi koje se služe ili kojima je zajednički jezik, pismo, nacionalna kultura, tradicija i često zajednička veroispovest.

Jedan narod postoji dotle dok postoje i njegova osnovna obeležja. Kolega je naveo citat Vuka Karadžića da se narod hrani jezikom i dok postoji i dok koristi jezik postoji i narod. Da jezik nije važno identitetsko pitanje, Kinezi bi, pretpostavljam, odavno svoje pismo koje ima na hiljade i hiljade znakova promenili nekim jednostavnijim. Da pismo nije važno identitetsko pitanje, verovatno bi i Grčka odavno zamenila svoj alfabet pismom koje koriste sve ostale države Evropske unije, ali ne, Grci i danas ponosno neguju i čuvaju svoj alfabet, koji je nastao pre nego pisma drugih članica Evropske unije. Da pismo nije važno identitetsko pitanje, zamislite da je u Rusiji hir to što su poznati brendovi „Starbaks“, „Mekdonalds“ i drugi upravo napisani na njihovom ćiriličnom pismu.

Ne slažem se da je pismo samo prirodno dobro koje trebamo čuvati. Pismo je pre svega važno identitetsko pitanje jednog naroda i korišćenje i upotreba i zaštita pisma jeste jedno od važnih nacionalnih i identitetskih pitanja.

Zato svaka nacija i narod koji drže do sebe donose propise kojima uređuju način na koji se vodi briga o jeziku, pismu, kulturi, osnivaju se institucije i ustanove koje se bave proučavanjem, očuvanjem i razvojem jezika i pisma jednog naroda.

Srpski jezik, znate, a i kolege su već pričale, pripada slovenskoj grupi jezika, porodica indoevropskog jezika, preteča srpskog jezika je crkvenoslovenski jezik, koji je opet nastao od staroslovenskog jezika. Vuk Stefanović Karadžić se smatra najvećim reformatorom srpskog jezika, koji je narodni jezik pretočio u srpski književni jezik i on je 1814. godine u Beču objavio dve knjige – "Pismenica serbskoga jezika po govoru prostoga naroda" i "Mala prostonarodna slaveno-serbska pesnarica". Ono što je još važnije, 1818. godine Vuk Stefanović Karadžić objavljuje "Novi narodni rečnik", koji sadrži 26.270 reči koje je Vuk čuo u narodnom govoru.

Ćirilica je pismo koje se koristi pre svega u nekoliko slovenskih jezika, kao što su beloruski, bugarski, makedonski, ruski, rusinski, srpski i ukrajinski, a takođe i u velikom broju drugih jezika u oblastima evroazije. Naziv ćirilica dali su učenici Ćirila i Metodija, koji su stvorili glagoljicu i srpska ćirilica je u stvari ništa drugo nego adaptacija ćirilice za srpski jezik, koju je 1811. godine uobličio Vuk Stefanović Karadžić i Karadžić je srpsku ćirilicu zasnovao na prethodnom slavenosrpskom pismu po principu: "Piši kao što govoriš i čitaj kao što je napisano". Ja bih ovde rekao da je srpski jezik zvanični jezik u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori i govori ga oko 12 miliona ljudi. Takođe je manjinski jezik u državama centralne i istočne Evrope.

U današnjoj eri globalizma postoji veliki i uticajan pokret ljudi koji žele da negiraju nacije, samim tim finansiraju i podstiču svuda u svetu borbu upravo protiv osnovnih obeležja nacija, a to su, kao što sam rekao, između ostalog, i jezik i pismo, naravno, i nacionalna kultura, tradicija i vera. Otuda nas ne čudi što je baš Helsinški odbor za ljudska prava zatražio od Vlade Republike Srbije da povuče ovaj predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma. U njihovom obrazloženju, naravno, nema nijednog valjanog stručnog argumenta, već isključivo ideološko-političkih fraza i floskula. Znajući ko je Helsinški odbor i ko ih finansira, možemo reći da je ovaj njihov zahtev ništa drugo nego deo kontinuiranih i dobro koordinisanih napada na Srbiju zadnjih meseci i godina i da je sastavni deo borbe da se potre svako obeležje srpskog naroda.

Potiskivanjem srpskog jezika, ćirilice, omalovažavanjem nacionalne kulture, pokušajima da se srpska tradicija potisne u zaborav, Helsinški odbor i njemu slični drugosrbijanci pokušavaju u stvari da potisnu i izbrišu nacionalnu svest i osećaj nacionalne pripadnosti, naročito kod mladih ljudi u Srbiji. To čine nametanjem kulturnih vrednosti koje nisu sastavni deo srpske kulture i tradicije, to čine nametanjem matrice ponašanja koja nisu u skladu sa našom tradicijom i vaspitanjem, a sve to pritom uvijeno u formu zalaganja ili borbe za ljudska prava i slično.

Helsinški odbor se ni po čemu ne razlikuje od onih ustašoidnih siledžija koje su u Vukovaru i drugde u Hrvatskoj 2013. godine nasilno poskidali sve dvojezične table sa ćiriličnim natpisima, iako zakon u Hrvatskoj nalaže da u onim sredinama gde živi više od trećine pripadnika druge nacije, nacionalne manjine, kao što su u Vukovaru Srbi, gde ih ima 34-35%, iako ih zakon na to primorava, oni su sve dvojezične table na institucijama u Vukovaru i drugim mestima u Hrvatskoj silom poskidali i tih dvojezičnih tabli na većini institucija i u Vukovaru i u drugim mestima ni danas nema.

I dok je država Srbija postigla najviši stepen poštovanja, manjinskih prava svih manjina, pa i manjinskih prava hrvatske manjine, tako što mogu zvanično da upotrebljavaju svoj jezik, koriste svoje pismo, tako što mogu da se školuju na maternjem jeziku da uče iz udžbenika na maternjem jeziku, dotle u Hrvatskoj ne poštuju ni sopstvene zakone i izbacuju ćirilicu sa mestima na kojima ona mora biti.

Pazite, pri tom Hrvatska je članica EU, a Srbija nije članica EU. To nam jasno govori da pitanje pristupanja EU je pre svega političko pitanje, a ne pitanje postignutih standarda, kriterijuma na kojima EU insistira. Hrvatski političar još uvek žive u ratnim 90-im godinama, svoju politiku još uvek vode noseći šinjele zengi, svojim ratno-huškačkom retorikom raspiruju mržnju i sukobe i na taj način oni se održavaju na vlasti, na taj način oni sopstvenu krivicu za loše rezultate prebacuju na Srbiju.

Takva politika između ostalog, podržavana je i od pojedinih svetskih centara moći kojima politika pomirenja i saradnje, koju vodi, recimo Srbija, kao i mir i stabilnost na Balkanu, a pogotovu jaka i stabilna Srbija ne odgovaraju. Kada je Dragan Marković Palma pre nekoliko godina otišao u posetu pokojnom Milanu Bandiću u Zagreb, nijedan hrvatski mediji nije preneo poruke pomirenja i saradnje zarad bolje budućnosti i mladih naraštaja u obe države koje su tada poslali i Bandić i Palma, već su se isključivo bavili temama rata i otvaranjem nezaceljenih rana.

Tako i danas, dok Srbija vodi politiku pomirenja i saradnje, hrvatski političar i listom i ničim izazvani šalju najteže optužbe na račun Srbije i predsednika Srbije nazivajući politiku Srbije agresivnom.

Jasno je da se na Balkanu uspeh ne prašta, pa nam i Hrvatska ne prašta uspeh. Znamo i jasno nam je i da kroz istoriju jedino i što je uvek Hrvatska želela, jeste bilo da bude kao Srbija i da je to bio njen neostvareni san. Jasno je i to da uprkos svemu Srbija će i dalje voditi politiku pomirenja i saradnje, vodiće računa, naravno o svom dostojanstvu vodeći računa, naravno o sopstvenim interesima, nastavljajući da jača svoju međunarodnu poziciju, ali nastavljajući da jača i svoju ekonomiju, da jača svoju političku stabilnost i da napreduje dalje.

Nekako danas samo se Srbi zabranjuje da vodi računa o sopstvenom identitetu, samo se Srbima zabranjuje da budu ono što jesu, samo Srbi ne mogu da koriste svoj jezik i pismo da ističu svoja obeležja. O tome najbolje svedoči ili svedoče dešavanja u Crnoj Gori poslednjih godina Srbima, ali i drugom verujućem narodu u Crnoj Gori pokušali su da oduzmu pravo na imovinu Srpske pravoslavne crkve koju su vekovima stvarali i baštinili, da se nameće nepostojeće i nepriznata nevladina organizacija Crnogorska pravoslavna crkva. A kada su građani Crne Gore u mirnom otporu takvim nastojanjima isticali još jedno obeležje, ne srpsku zastavu, već trobojku koju je knjaz, a kasnije kralj Nikola ozvaničio kao zvanično crnogorsku zastavu, znači, ne crvene ili zelene zastave, već trobojku, crnogorska država predvođena Milom Đukanovićem činila je sve da zabrani isticanje trobojke zastave i da ih prekrečava svuda gde se nađe. I dok Albanci mogu gde god stignu da ističu zastavu Albanije na njihov dan zastave, jer jel te to je u redu i sastavni je deo borbe za njihova manjinska prava, to naravno nije dozvoljeno drugima i trobojka predstavlja simbol velikog srpskog nacionalizma i pokušaj okupacije Crne Gore.

O kakvoj okupaciji Crne Gore priča Milo Đukanović? Čudan je to neka okupacija, znate. Okupacija Crne Gore odvija se nekako naopako, ne tako što dva miliona Srba ode u Crnu Goru, pa je okupira, već tako što stotine hiljade Crnogoraca naseli Beograd, bude na vlasti na svim nivoima od vrha države do šefovskih mesta i odatle vlada zlim okupatorom Crne Gore koji se naziva Srbija. Da li je to ta okupacija Crne Gore o kojoj govori Milo Đukanović? Pa, ni u predsedništvu kiks boks saveza bivše SRJ nije se moglo izabrati predsedništvo bez pariteta, pedeset, pedeset, dva iz Srbije, dva iz Crne Gore, a od ova dva iz Srbije po mogućstvu jedan da bude crnogorskog porekla.

Da li je to ta okupacija Crne Gore od strane Srbije? Ko su ikone tih drugosrbijanaca koji napadaju Srbiju iznutra, koji zarad interesa spolja čine sve da potisnu u Srbiji i kod Srba svaki trag nacionalnog osećanja, te ikone drugosrbijanaca su Latinka Perović i Stevo Kapičić. To su crnogorski komunisti čiji je mladunče i njihov najbolji učenik upravo Milo Đukanović. Otuda i politika Mila Đukanovića nije ništa drugo nego nasleđe ovih pomenutih ikona drugosrbijanaca, bilo da ova politika pre neki dan sam rekao, nije ništa drugo nego želja da Crna Gora bude anti Srbija, da sve što ima prefiks srpsko u Crnoj Gori nestane, izgubi se ili u najmanju ruku da mu se stavi žuta traka.

Što se tiče važnosti ćirilice kao identitetskoga pitanja, treba reći da je ovaj zakon doneo i jednu novinu koju JS podržava, a to je Savet Vlade za srpski jezik i mi mislimo da je to dobar predlog jer će se na taj način institucionalno voditi računa o upotrebi srpskog jezika i o upotrebi ćiriličnog pisma i o njegovoj zaštiti.

Država mora činiti sve da ćirilično pismo bude široko u upotrebi. Naime, mi imamo danas u 21 veku jednu situaciju, a to je 21 vek je era informatičkog društva i društvenih mreža i u komunikaciji, naročito mladih ljudi, sve više su prisutne strane reči, izrazi, fraze, pa i skraćenice koje potiču iz drugih jezika. To sve ne bi bio problem i moglo bi se smatrati obogaćenjem našeg vokabulara, kada bi situacija bila da naša deca i da naši mladi ljudi čitaju knjige i čitaju domaću literaturu i da bogate na taj način svoj vokabular. Nažalost, danas u eri kompjutera, mobilnih telefona svedoci smo činjenice da mladi ljudi sve manje čitaju knjige, sami tim vokabulara mladih ljudi je sve siromašniji i često se dešava da za neku pojavu ili stvar znaju recimo engleski izraz ili frazu, a ne znaju adekvatnu srpsku reč. Personalni računar, mobilni telefon, tablet i druga dostignuća tehnike učinili su da ljudi danas, a naročito mladi ljudi sve manje upotrebljavaju ćirilično pismo.

Zato apel na državu da država mora podsticati korišćenje ćirilice i na internetu i na društvenim mrežama, započeto je sa stvaranjem tzv. ćiriličnih domena, međutim, ta neka akcija se nege vremenom izgubila, izbledela, a mislimo da je bila dobra.

Takođe, smatramo da je dobro i da JS podržava ovaj zakon, jer je ovo zakon koji se stara o srpskom identitetu čiji je sastavni deo i srpski jezik i ćirilično pismo. Dobro je što će ovaj zakon biti donet i u Republici Srpskoj i dobro je što ćemo prekosutra 15. septembra i u Srbiji i u Republici Srpskoj obeležiti Dan srpskog jedinstva slobode i nacionalne zastave.

Dobro je što ćemo taj dan obeležiti i u osnovnim i u srednjim školama u Republici Srbiji i u Republici Srpskoj, jer nam je dosta drugosrbijanaca i pojedinih komšija i drugih dušebrižnika koji decenijama unazad žele da nam nametnu osećaj inferiornosti, da nam nametnu osećaj kolektivne krivice što uopšte postojimo kao narod.

Srpski narod nema čega da se stidi. Srpski narod je uvek bio i biće evropski narod koji poštuje druge, ali narod koji poštuje i sebe, svoj jezik, pismo i tradiciju.

Sve su ovo razlozi zbog kojih će Jedinstvena Srbija u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Živela Srbija!