Zahvaljujem kolega.

Reč ima narodna poslanika Snežana Paunović.

Izvolite.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvažena potpredsednice Vlade Republike Srbije, ovoga puta svesno akcenat stavljam na mesto potpredsednice Vlade Republike Srbije jer je ovo važan skupštinski dan i važan zadatak i meni je lično važno što ste ministar kulture ili ministarka, da budemo rodno odgovorni, vi ste i potpredsednica Vlade. Mislim da je ovo jedan iskorak Vlade koji je bio neophodan.

Pred nama je obaveza da usvojimo zakon kojim će se obezbediti bolji mehanizam, pre svega za očuvanje i negovanje srpskog jezika i ćirilice u javnom životu. Ovo jeste suštinski važno, pre svega jer su jezik i pismo identitetske odrednice jednog naroda, a mi imamo obavezu da sačuvamo sve što nas čini narodom, zato je obavezno da se vratimo izvorištu našeg identiteta.

Šta je cilj donošenja ovog zakona. Bar koliko ja razume o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma, pre svega je afirmacija i popularizacija našeg jezika i pisma, stvaranje mogućnosti za njegovu širu upotrebu, pre svega u javnom životu.

Zakon je posledica činjenice da je srpski jezik, a naročito ćirilica značajno zapostavljen, a time u dobroj meri i ugrožena. Dakle, naš je zadatak da na temelju višedecenijske nebrige za sopstveni jezik i pismo sagradimo čvrste mehanizme koji neće dopustiti da naš jezik nestane.

Nezamislivo je za nas da svoj jezik izgubimo, ali je to moguće ukoliko jezik ne posmatramo kao stub naroda, onako kao što to čine svi narodi ovog sveta. O tome je govori profesor Žarko Obradović, uzimajući čini mi se kao primer Francusku. Jezik je biće jedne nacije, bedem njenog opstanka i svojevrsna živa materija. On se razvija, bogati ili siromaši, opstaje ili nestaje, što zavisi od brojnih faktora spoljne ili unutrašnje prirode.

Kada su ćirilica i srpski jezik u pitanju, a posebno naša jezička kultura, višedecenijska su nastojanja naših jezičkih stručnjaka i relevantnih institucija da nam predoči istinu pre svega o ugroženosti ćirilice i srpskog jezika. Mnogi lingvisti upozoravaju na ruiniranje našeg jezika, kako zbog globalističkih unifikacija, koje znače da svi govorimo jedan jezik, da svi koristimo istu monetu i da postanemo jedna država.

Naravno, ovo nije model koji ne bi odgovarao, zapravo jedino odgovara multinacionalnoj kapitalu, ali državama i narodima koji poput nas imaju svoj jezik, istoriju i kulturu, mondijalizacija samo donosi štetu. U zaštiti jezika i pisma osim javne vlasti i institucija, stručnjaka, veliku ulogu imaju mediji i ne samo kada je u pitanju pravilo korišćenja jezika i poštovanje jezičkih, odnosno gramatičkih pravila, već i u korišćenju ćirilice i njenoj afirmaciji.

Neću se ponavljati jer su kolege govorile o tome koliko je dnevnih novina na ćirilici, koliko TV kanala koristi ćirilicu. Ti su podaci, čuli smo već, poražavajući. Ono što hoću da kažem, naš jezik, kao mnogi drugi u opasnosti je, pre svega, od prevelikog korišćenja engleskih i drugih stranih reči. Da bismo uopšte bilo šta uredili, ako smo krenuli da to radimo iz doma Narodne skupštine, kao odgovorni ljudi, onda moramo prvo da uredimo sebe.

Ako bismo bili dovoljno odgovorni, pa možda pročitali transkripte sa sednice Skupštine Srbije, bojim se da bi bili iznenađeni koliko često i mi sami koristimo reči i termine koji nisu autentično srpski, a za tim potrebe nema, jer je srpski jezik bogat i čini mi se da za svaku i situaciju i momenat ima svoju definiciju.

Da bismo sve druge motivisali da na ovaj način počnu da razmišljaju, krajnje je vreme da prvo mi, kao odgovorni ljudi, kao predstavnici naroda, što manje koristimo neke druge termine, neke termine koji nisu autentično srpski, jer opet kažem, ubeđena sam da za tim i nema potrebe, kada je u pitanju ovaj bogat jezik.

Kada su u pitanju ta oprečna razmišljanja o potrebi zaštite našeg zvaničnog pisma i srpskog jezika, neverovatno je kakve sve argumente čujemo i čime se služe protivnici ili uslovno rečeno protivnici zaštite ćirilice. Svašta se čulo u danima pred ovu sednicu. Ja ne bih o njima, već o nama koji smo i danas odgovorni za promenu stanja našeg matičnog pisma i maternjeg jezika. Od rasprave sa protivnicima naše jezičke politike, mnogo je važnije da pozovemo na sabornost sve kojima je do državnog i nacionalnog identiteta i integriteta stalo.

Nije pitanje jezika formalno pitanje, kakvim žele da ga predstave pojedinci koji kažu – da je svejedno pišu li ćirilicom ili latinicom. Nije svejedno. Da jeste, svi narodi sveta bi govorili istim jezikom, pisali istim pismom. Nije svejedno jer Srbija nije politička, već nacionalna država koja postoji više od 10 vekova. Ona ima svoje duhovne temelje, izgrađene elemente državnog i nacionalnog identiteta, kao što to imaju i ostali narodi širom sveta koji su stvarali svoje države.

Na žalost, danas pod najezdom globalista, pitanje suverenosti koje inače potiče naroda postalo je izlišno. U modi je odricanje i poricanje sopstvene istorije i kulture, sopstvenog jezika i pisma, sopstvenog porekla naroda. Poslednjih decenija širom našeg regiona, posebno među bivšim jugoslovenskim republikama postalo je pravilo da se ćirilica proteruje. Hrvatska izbacivanjem Srba kao konstitutivnog naroda iz svog Ustava zabranila ćirilicu, a i u Crnoj Gori, što još veći nonsens za nju ima sve manje mesta iako je ona matično pismo. Verujem da ako Njegoš danas može da vidi, čudom bi se začudio kada bi video njegov ćirilični rukopis „Luča“ premetnut u latinicu.

Ono što je najgore, često smo mi znali da budemo žrtve i sami sebe, dobre ideje pokvare ljudi koji ne znaju da ih sprovedu. Možda je nekada i postojala dobra ideja da budemo ono što bazično Srbi jesu, a to je korektni prema svima u svom okruženju, pa i da prihvatimo da se nekad taj srpsko-hrvatski jezik i koristi. Ovo kažem svesno da me ne bi prozivali da sa pozicije naslednika komunističke partije Jugoslavije koja je to baštinila, možda danas kao socijalisti pričamo praznu priču, ne, prepoznali smo grešku pa danas imamo pravo i da je ispravimo i da kažemo kao neko ko je nasledio sve tekovine, pa i ono što je možda bila greška ili poverenje bez osnova, danas kažemo – ne, srpski jezik i ćirilica moraju biti najbitniji. Nije sramota priznati grešku, sramota je ako se o tome ne govori.

Nema veće obaveze za ovaj jezik i pismo od onoga što je, čini mi se, Stefan Nemanja, ne čini mi se, nego znam, rekao, a oživeo je to pisac Mile Medić, tada je poručio svom sinu Savi, a danas bi mogli da ga svi čujemo baš kao da smo Sava – čuvajte čedo moje milo jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša, a šta je narod izgubi li jezik, zemlju i dušu? Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč znaj da je nisi osvojio nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti i najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatniju reč svoj jezika.

Ovo je jedan od razloga zašto ne želimo da izgubimo ni jednu reč našeg jezika. Želimo da ovim zakonom utičemo na podizanje svesti o potrebi čuvanja srpskog jezika i pisma, a jezik se čuva tako što se govori. Ćirilica se čuva tako što se njom piše.

Na žalost, nemam više vremena, jer moram ostaviti vreme i za svoju koleginicu Dunju, koja će sigurno imati još više da kaže na ovu temu, pa ću zaključiti time što ću podsetiti da je srpski jezik postao službeni jezik 834. godine i uveo ga je Knez Miloš tako što je zahtevao da se prepiska sa turskim okupacionom vlastima bude isključivo na srpskom. Knez Miloš je vratio tada jedno pismo turskom veziru sa porukom – evo šaljem pismo natrag sa preporukom da ga otvorite i na srpski prevedete, pa mi ga onda pošaljite.

Rešeni da i danas dogovaramo i dopisujemo se sa svima koji imaju dobru volju, imamo pravo i da tražimo da ga otvore i da nam ga na srpskom pošalju. Hvala vam.

Zahvaljujem, koleginici.
Reč ima potpredsednik Narodne skupštine, narodni poslanik Radovan Tvrdišić.
Izvolite.

Uvažena potpredsednice, uvažena gospođo ministar sa saradnicom, poštovani narodni poslanici, ovaj saziv Skupštine je doneo 155 zakona do sada. Imam utisak je će biti obeležen po ovom zakonu.

Ne zato što se donošenjem ovog zakona sprovodi jedna vrsta ustavne obaveze na koju smo imali dužnost da odgovorimo, ne ni zato što u suštini se ispunjava i povelja o srpskom kulturnom prostoru kroz koju u suštini mi pokazujemo da je sa ovim zakonom ustanovljen i temelj srpske jezičke politike. Dakle, ne samo zbog toga, ni zbog pravno-tehničke savršenosti mada deluje poprilično zategnuto i u pravno-tehničkom smislu. Naravno, uvek ima prostora za neku vrstu možda šireg opsega posebno u prostoru digitalizacije kao sfere koja se ubrzano razvija i na koji moramo da damo odgovor. Ne, mislim da je ovaj zakon najbitniji zakon koji ova Skupština donosi u ovom sazivu zato, jer pokazuje jednu vrstu institucionalne političke volje da se odgovori na tri nasušne potrebe srpskog naroda.

Prva potreba srpskog naroda koji ovaj zakon u suštini pokazuje da je sposoban da izađe i vlast sa izabranim svojim predstavnicima, na čelu, naravno, sa predsednikom Srbije i na čelu sa članom Predsedništva BiH, koji su i podneli inicijativu za donošenje ovog zakona, jeste potreba da konačno prepoznamo i zaštitimo svoje identitetske vrednosti. Ovaj zakon u tom smislu, od onoga što je do sada bilo kroz "Službeni glasnik", što je zakon o zaštiti službenog jezika i pisma, pokazuje volju da prepozna svoje najveće identitetske vrednosti, a narod prvi put ima vlast koja može takvu potrebu da ispuni, da ima političku volju da tu potrebu ispuni.

To je nešto što je jedna izuzetna prednost, jedna izuzetno dobra osobina ovoga zakona o kome danas pričamo i onda moramo da se podsetimo da su mnogi poslanici govorili o tome da je sve najvrednije i najbitnije ispisano ćirilicom i izrečeno srpskim jezikom u okviru vrednosnog koda srpskoga naroda. Da podsetimo da je ćirilicom napisan Nomokanon, koji je samo da je spomenik kulture nego i pravni spomenik koji neki nazivaju srednjovekovnim ustavom, prvim srpskim, pa da podsetimo da je vrhunski svetski spomenik kulture kao što je Miroslavljevo jevanđelje napisano ćirilicom, pa da podsetimo da je, na primer, i moderni srpski ustav, Sretenjski, koji u suštini prvi daje tako napredne kategorije kao što je razdvajanje sudske, izvršne i zakonodavne vlasti, takođe napisan ćirilicom. Naravno, da ne zaboravimo ni Dušanov zakonik, koji je takođe napisan ćirilicom, kao i hrisovulje i tapije, sve ono što nas određuje i definiše. Sve je napisano ćirilicom.

A da o srpskom pismu i srpskom jeziku na kom je izrečena predivna narodna epska poezija, možemo i o tome nešto da kažemo, da su najveći kolosi evropske misli, poput Getea, Kjerkegora, ili Puškina, imali jedan izuzetno, mogu reći, kolenopreklon odnos prema srpskom jeziku i onome što je kroz srpsku epsku poeziju stvoreno.

Dakle, ovaj zakon je prvi te kategorije koji jasno prepoznaje i daje odgovor na potrebu srpskog naroda da se konačno prepozna i zaštiti srpska vrednost, u ovom smislu vezana za ćirilicu, vezana za srpski jezik, koji naravno svoje utemeljenje ima u svetosavlju, u kosovskom zavetu, u najvišim etičkim standardima koje jedan narod uopšte može da ima, jer su svi oni u svom izvorištu vezani za Jevanđelje i vezani za onu najbitniju suštinsku ultimativnu etičku formu koja kaže - Ljubi bližnjega svoga kao sebe samoga.

Zato je ćirilica bitna, ne samo za Srbe, naravno, već je bitna i za pripadnike onih koji zakon prepoznaje kao nacionalne manjine, a ja volim da ih nazovem komšijama, prijateljima, kolegama, koji se ne izjašnjavaju kao Srbi. Jer, čovek i ličnost koji je utemeljen u svom identitetu nikada neće imati problem sa drugim identitetom, neće biti u strahu od susreta sa drugim identitetom. Tako isto i zajednica, koja prepoznaje svoje identitetske kulturološke osnove, nema problem u susretu sa drugima.

To je ono zbog čega mislim da će iskreni i dobronamerni, a već smo videli da ih ima, naravno, i u ovom sazivu, svi oni koji nisu pripadnici srpskog naroda, da će prepoznati ovaj zakon kao vraćanje srpskog naroda svom identitetu i najvišoj etici. Ta etika je sposobna da prepozna i dobro u drugom i sposobna da se raduje dobrom u drugom, kao što je, na primer, prepoznala Isu Mahmutovića koji je, na primer, bio Musliman iz Bijelog Polja i koji je odbio da ruši srpske svetinje, odnosno da ruši Njegoševu kapelu. Ta etika je prepoznala, osim njega, i Dijanu Budimirović, koja je spasavala srpsku decu iz Jasenovca. Ta etika je prepoznala Tibora Cernu, Mađara, koji je imao hrabrosti i sposobnosti i svog identitetskog utemeljenja da kaže - ne može dalje, iza nas je Srbija.

Dakle, to je nešto zbog čega je donošenje ovog zakona izuzetno bitno. Ali, nije samo to bitno. Bitno je što se na donošenju ovog zakona pokazuje ispunjenje druge velike i nasušne potrebe srpskog naroda, a ta potreba je da konačno srpski narod deluje jedinstveno. I ovde se pokazuje zaista to jedno jedinstvo koje nas je toliko retko puta, nažalost, i krasilo.

Imamo institucije Republike Srpske, imamo institucije Srbije, imamo jednu konsultaciju na najširem nivou svih bitnih institucija i tog čuvenog Odbora za standardizaciju srpskog jezika koji apsolutno barata ovom materijom na najbolji mogući način i u okviru ovakve jedne identitetske teme mi pokazujemo jedinstvo.

Ovo nije jedini put. Mi jedinstvo pokazujemo i na kulturi pamćenja kada pričamo o Jasenovcu, kada smo prisustvovali Busijama, znači, mi jednostavno prisustvujemo na više nivoa, pojavi jednog novog i možemo skoro reći istorijski nezapamćenog srpskog jedinstva kome se zaista svaki dobronameran Srbin treba radovati. To je druga ključna osobina zašto mislim da ovaj zakon ima posebnu težinu i da će on biti prepoznat kao ključni za ovaj skupštinski saziv.

Treća stvar, ali ne i najmanje bitna, koju su mnogi od naših prethodnika pomenuli, mislim da je ključna stvar da donošenjem ovakvog zakona mi konačno kažemo "ne" politici srpske krivice. Jer, srpska krivica od Drezdenskog kongresa Komunističke partije Jugoslavije je narativ u kome mi već čitav jedan vek živimo. I srpska krivica trenutkom donošenja zakona koji prepoznaje najviše identitetske vrednosti i etičke vrednosti srpskog naroda polako počinje da nestaje i dolazimo u sposobnost da konačno budemo skinuti sa te optuženičke klupe koju neprestano živimo, kao narod čitav jedan vek, kao narod koji je doživeo tri genocida, živimo na jednoj optuženičkoj klupi da smo genocidan narod, kao narod koji nije promenio ni etnički sastav svoje zemlje, ni posle ratova, mi doživljavamo jednu vrstu stravične sudbine, da budemo prozivani da smo genocidan narod.

Ovakvim zakonom je smelo i otvoreno i odvažno, što nam nedostaje često puta kada kažemo da je srpski jezik i ćirilica identitetske temeljne vrednosti srpskog naroda i najviše etičke vrednosti srpskog naroda jer su, ponavljam, utemeljene u svetosavlju koji stoji na Jevanđelju. Kada to kažemo, mi konačno otvaramo prostor da više nije problem da kažemo da imamo Srpsku pravoslavnu crkvu, sa pridevom "srpski", Srpsku akademiju nauka i umetnosti, Maticu srpsku, srpskog predsednika i konačno skidamo tu obrazinu stida koja nam je ne znam zbog kakvih drugih ciljeva a ne onih koji su interes srpskog naroda nabačena na našu grbaču.

Mislim da ta tri ključna razloga predstavljaju ovaj zakon najbitnijim zakonom koji će verovatno ova Skupština doneti u ovom sazivu.

Na kraju, još jednom, uz podsećanje da zaista mislim da svi naši sugrađani koji na ovaj način prepoznaju ovo što smo pričali, prepoznaće da je povratak srpskom identitetu povratak najvišoj etici i mogućnosti da se oni ostvaruju, nezavisno od toga da li su manjina, kako ih zakon zove, ili se na drugačiji način definišu, odnosno kao pripadnici drugih nacionalnih manjina.

U svakom slučaju, sa velikim ponosom i sa velikom radošću ću u tom čuvenom danu za glasanje glasati za prihvatanje ovog zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Dunja Simonović Bratić.

Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarko sa saradnicom, drage kolege poslanici, pre oko dve i po hiljade godina stari Grci su sve one koji nisu govorili grčki jezik zvali varvarima. Mi koji govorimo srpskim jezikom i živimo okruženi narodima koji govore skoro pa istim jezikom kao i mi zovemo susedima. Vrlo lepo rečeno i ima prizvuk lepe saradnje. Ali, kada dođemo na teren našeg pisma i naše ćirilice zapadamo u veliki problem.

Naime, ovim zakonom treba konačno da ispravimo ono što su ti naši susedi odavno učinili. Konkretno, nijedan akt našeg Tužilaštva za ratne zločine ne ode u Hrvatsku bez prevoda na hrvatski i latinicu. Ne ode, jer hrvatski državni organi takve akte vraćaju. Nijedno pismo iz Srbije adresirano ćirilicom ne stiže na odredište, već se vraća sa oznakom „nedozvoljeno“.

Prema propisima o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, države između sebe mogu da opšte i na jeziku zemlje molilje, ali pismena koja se uručuju građanima moraju biti prevedena na službeni jezik i pismo, ovde Republike Srbije. Najmanje što može da se očekuje, jeste da se poštuje, a sada i ozakoni princip reciprociteta.

I sada, vrlo konkretno, da li ćemo posle usvajanja ovog zakona moći da imamo sudije u Odeljenju za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, poput skoro penzionisanog Milana Dilparića koji je na zahtev naših generala da im se obezbedi prevod na srpski jezik i ćiriličko pismo sa novohrvatskog jezika odgovorio, citiram: „Pročitaću vam na čisto šumadijskom jeziku“, sve pred prisutnim tužiocem Republike Hrvatske koji se zadovoljno smeškao na genijalnost ovog našeg Dilparića?

Takođe, sudijski saradnik u Odeljenju za ratne zločine osumnjičenim ratnim pilotima naše vojske, na zahtev da im se uruče rešenja o sprovođenju istrage na našem jeziku i ćiriličkom pismu, to je odbio sa obrazloženjem da nemaju na to pravo, jer je Haški sud rekao da su bosanski, hrvatski i srpski jezik isti jezik. Ovo se sve nalazi u predmetu UK2PO2-116/2018. Da li ćemo mi sutra birati tog sudijskog saradnika za sudiju u ovom svetom domu?

Ovo je, nažalost, nešto što godinama traje. Zato u ovom predloženom zakonu u Savetu Vlade za srpski jezik treba da bude kako predstavnik Ministarstva pravde, tako i predstavnik Ministarstva odbrane Republike Srbije jer, molim vas, šta je ćirilica? Ćirilica je razlog proterivanja 250.000 Srba iz Hrvatske u vojnoj operaciji „Oluja“. Ćirilica je razlog raketiranja kolone izbeglica na Petrovačkoj cesti u mestu Svodna gde su ubijeni i deca i žene i na desetine ranjeno. Ako je jezik kuća bića, kako kaže čuveni nemački filozof Martin Hajdeger, ko je onda ovde čuvar tog našeg bića?

Danas je veliki dan. Zakon koji iz sveg srca podržavamo biće temeljni zakon naše države koji će zaustaviti sramote o kojima sam malopre govorila. Ali ovaj zakon treba da bude samo prvi korak ka uvođenju još jednog zakona, a to je zakon o osnivanju leksikografskog zavoda Srbije, krovne institucije koja će baštiniti i negovati naš jezik i našu ćirilicu i našim intelektualcima koji su prave patriote dati šansu koju toliko čekaju.

Dosta slušamo one koji našu istoriju i naš jezik prekrajaju iz haških pravilnika. Te intelektualce iz tzv. kruga dvojke stalno viđamo u medijima, dok patriotska inteligencija živi ne u krugu dvojke, nego neretko u krugovima pakla stigmatizovano od te tzv. elite. To su naši heroji koje mi najviše volimo, nažalost, od onog trenutka kada više nisu sa nama.

Vi ste, gospođo Gojković, u vašim intervjuima otvoreno i hrabro ozvaničili borbu za ovu stvar. Vi imate i volju i moć da ovakve stvari od suštinskog značaja za naš identitet sprovedete u delo. U tome imate bezrezervnu podršku svih nas iz SPS i ja verujem svih kolega ovde, kao i celokupnog srpskog naroda, gde god se on nalazio. Čestitam vam na toj hrabrosti i želim vam da istrajete u toj borbi.

Živela Srbija!

Zahvaljujem, koleginice.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde je često spominjan Stefan Nemanja i njegove reči da nema naroda bez zemlje i nema naroda bez jezika.

Nema naroda bez zemlje i jezika. Nema. Mi smo dopustili da nam uzmu i zemlju i jezik. Ovde govorimo o zaštiti srpskog jezika unutar Republike Srpske i unutar Republike Srbije. A kako da zaštitimo jezik van Republike Srpske i van Republike Srbije?

Dame i gospodo narodni poslanici, Amerikanci govore kojim jezikom? Engleskim, sem Indijanaca koji su očišćeni sa teritorije tog kontinenta, ali ni svoj jezik nisu prepustili Amerikancima. Nestali su, ali Amerikanci ne govore ni indijanski, govori neka manjina, a ne govore ni američki. Amerikanci govore engleski, jer Ujedinjeno Kraljevstvo, Englezi ne dozvoljavaju da njihov jezik tek tako ode i da njime govori neki drugi narod, jer Englezi znaju da narod čine zemlja i jezik. Bez jezika i komunikacije taj narod ne može da bude potpun.

Mi Srbi smo prepustili teritorije AVNOJ-em u zemlji koju su stvori srpski ratnici, srpska seljačka vojska. Ta zemlja je po drezdenskom receptu izdeljena u šest ili osam drugih država. Na teritoriji koju su u Balkanskim i Prvom svetskom ratu stvorili srpski seljaci nikle su nacionalne države i onog trenutka kad smo se ujedinili sa poraženima, mi smo se razjedinili sami sa sobom. Preraspodelom teritorija u korist realizacije zaključaka Drezdenskog kongresa stvoreno je šest, pa čak možda i osam nacionalnih država. Ne da smo im dali države, nego smo im dozvolili da na tom delu zemlje odvedu i milione Srba, jer njima je bilo malo da dobiju teritoriju koju su naseljavali tim narodom, odnosno tom nacijom kojima su stvarane te nacionalne države na teritoriji zemlje koju je ujedinio kralj Aleksandar.

Onog trenutka kad smo se ujedinili sa poraženima, tog trenutka smo razjedinili sami sebe. Oni su stvorili nacionalne države i svako je uzeo po nekoliko stotina hiljada Srba ili nekoliko miliona, da bi te njihove novostvorene države bile što veće, a naša bila što manja. I mi smo na to pristali. Mi smo na to pristali, bez obzira što je to bila neka diktatorska, komunistička itd. vlast, koja, gle čuda, svi ovi navodno demokratski novi narodi su prihvatili sve te darove koje im je dala komunistička diktatura, sve teritorije koje su im dali komunisti, sve su oni prihvatili to kao dar. Ali su Srbi bili balkanski kasapini, bili boljševici, komunisti, diktatori itd, a oni poklone komunističke diktature su tako rado prihvatili, po recepturi ruskih komunista koji su darovali Ukrajini teritorije itd, i ostavili milione Rusa van Ruske Federacije. E, tako smo i mi, kao srpski komunisti, tako smo i mi u ranija vremena darovali i teritorije i jezik i pismo itd. I dalje se to nastavlja.

Odjednom se pojavio montenegrinski, crnogorski jezik ili maternji, kako ga oni zovu, gle čuda, ima 32 slova. Pismo sa 32 slova. Ja imam pragmatičan predlog, da mi ovlastimo Srbe u Crnoj Gori da govore srpskim jezikom, a ovi Milovi montenegrini nega govore svojim maternjim jezikom koji je sastavljen od dva slova. Neka oni nama, gospodine Martinoviću, vrate naših 30 slova, neka zadrže svoje  ź i ś, pa nek se šekiraju na svom maternjem jeziku. E, to je moj predlog. Kod nas otprilike Srbi pišu onako kao što govore, govore onako kako čitaju. U Crnoj Gori je to malo drugačije i u ovim nekim bivšim jugoslovenskim republikama. Uglavnom govore protiv Srba. Uglavnom pišu kao što im je rečeno u stranim ambasadama, a čitaju onako kako im je u stranim ambasadama napisano. Zbog pritiska kojima je naša zemlja Srbija izložena, otprilike koriste se našim jezikom i govorom mržnje koji može da bude sastavni deo jednog jezika pisma, uglavnom to pismo i govor koji je usmeren prema nama je govor mržnje. Dok mi gajimo ljubav prema drugima i prepuštamo svoje pismo i svoj jezik, oni gaje mržnju prema Srbima, prema govoru mržnje koji je uglavnom okrenut prema Srbima i srpskoj zemlji, u onom delu što nam je još ostalo.

Dame i gospodo, mislim da treba da povedemo računa zato što Šafarik govori da se u Dalmaciji, Hrvatskoj, Bosni, u tim delovima, on govori da se govorilo srpskim jezikom. Ono što je govorio Šafarik valjda možemo da govorimo i mi. Da vidimo, evo, bošnjački jezik. Uzmite popis 1991. godine, nemate uopšte da neko govori bošnjačkim jezikom, niti ta nacija u tom trenutku se izjašnjava kao Bošnjaci. Godine 1993. nekim nacionalnim inženjeringom, ili kako se to već zove, etničkim, odjednom se rodila jedna nova nacija koja govori jednim novim jezikom, koji je u stvari srpski jezik. Ja sad pitam – a kojim jezikom su oni govorili dok su bili muslimani, gospodine Martinoviću? Vi ćete svakako, kao pismeniji čovek od mene, moći da mi odgovorite na to pitanje.

Meni to nikako nije jasno, da mi tek tako olako dopuštamo da neko prisvoji naše pismo, jezik, teritorije, koje su već prisvojili, još da ih moramo nešto da molimo, ono kao, nemojte, nemojte da dozvolite, evo, mi ćemo helikopterom da držimo litiju, itd. Moramo da im se izvinimo, izvinite, znaš ono, izvini se bratu Đuri što te tukao. Tako da, potpuno raskomadana naša teritorija koju smo stvorili na 1,264 miliona žrtava, i Balkanskim ratovima pre toga, samo da vas podsetim, na teritoriji Srbije, pre Balkanskih izginulo je 44% stanovništva u Prvom svetskom ratu, da bi bila stvorena jedna velika država i jedna obala.

Zašto, gospodine Martinoviću, sigurno ste zaboravili, zašto, kada smo stvorili tu državu i veliku obalu itd, zašto su je komunisti raspodelili u korist nekoliko naroda, i pri tome, izostavili one koji su tu teritoriju osvojili 1918. godine. Boka Kotorska je bila donela odluku, pošto je crnogorska obala bila od Ulcinja do Bara, Boka Kotorska je 1918. godine, donela odluku da se pripoje Kraljevini Srbiji, istu odluku koju su u Sremu Sremci doneli 1918. godine, istu odluku koju je donela Velika skupština Bačka-Baranja-Banat. Dakle, istu takvu odluku su doneli oni, a gle čuda, mi smo okupatori tako što smo proterali Austrougare i tako što smo omogućili da oni kasnije dobiju obalu do Herceg Novog, pištoljem Blaža Jovanovića i kožnim mantilom, na dnevnom redu u Kotoru je bila sednica posvećena snabdevanju životnim namirnicama stanovništva i onda se on setio da Boku Kotorsku, da tu odluči, pod tačkom razno, da Boku Kotorsku, Budvu itd, obalu od Sutomora-Bara, pa do Herceg Novog pripoji Socijalističkoj Republici Crnoj Gori.

Hrvatska, koja je za mene kao socijalistička država, to sam već rekao, bila samo prelaz iz jedne NDH u drugu NDH, u velikoj meri na teritoriji te Hrvatske se govori srpskim jezikom, koji je možda latiničnim oznakama, itd, iskazan.

Uglavnom, mi treba više pažnje da posvetimo jeziku, pismu i teritorijama. Nisam siguran da su komunisti, oni koji su otišli, ostavili ideologiju ovim drugima, kako da ih nazovemo, montenegrinima, da nisu baš podvukli crtu dokle može da ide razdvajanje srpskih teritorija u korist nekih drugih nacija.

Svi su se odvojili od Srbije, svi. Srbija ne može, zapamtite, i da hoće da se odvoji od svoje pokrajine. I dalje se svi koji su se odvojili, kojima je Srbija, srpski narod, kao pobednica darovala, na određen način, i teritorije države, jezik, pismo itd, i dalje se prema Srbiji ponašaju kao prema ostatku SRFJ i žele da se ona uređuje na način na koji je uređivana SFRJ nastala u Jajcu. Hvala.

Zahvaljujem, gospodinu Rističeviću.
Sledeći narodni poslanik Aleksandar Marković. Izvolite.

Nije lako govoriti posle Marjana Rističevića.

Uvažena gospođo Gojković, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je izuzetno važan predlog zakona, Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma, a koji spada, rekao bih u grupu zakona koji neguju kulturne i tradicionalne vrednosti našeg naroda, kako u zemlji, tako i u okruženju.

Ne bih želeo da ponavljam sve ono što su istakli naš ovlašćeni predstavnik, gospodin Marko Atlagić, kao i mnogi poslanici koji su govorili pre mene, ali bih svakako želeo da istaknem da i Vlada Republike Srbije na isti dan, kada i Vlada Srbije usvojila ovakav predlog zakona i predložila ga Narodnoj skupštini Republike Srpske, pa, se očekuje da će parlamenti obe naše bratske države i Srbije i Republike Srpske, na isti dan 15. septembra usvojiti ovaj zakon.

Zašto baš 15. septembra? Zato što tog dana i u Srbiji i Republici Srpskoj obeležavamo zajednički praznik, Dan srpskog jedinstva slobode i nacionalne zastave kada inače obeležavamo i proboj Solunskog fronta, a čime šaljemo poruku o jedinstvu, zajedništvu i nedeljivosti našeg naroda.

Ponosan, dame i gospodo, što pripadam timu i stranci koju vodi Aleksandar Vučić zato što je upravo on taj koji je inicirao uspostavljanje zajedničkog praznika Srbije i Republike Srpske, a sa ciljem osnaživanja jedinstava, ali i jačanja kulta nacionalne zastave. Snažno pozdravljam inicijativu da svi Srbi, ma gde živeli, dakle, bilo da žive u Beogradu ili Banja Luci, Trebinju, Kosovskoj Mitrovici ili Kumanovu, Podgorici, Herceg Novom, ili Vukovaru i Kninu, tog 15. septembra istaknu zastavu, svoju zastavu, srpsku trobojku da pokažemo da smo svi istog identiteta, srpskog identiteta i da se ponosimo što pripadamo istom narodu.

Želimo da obeležimo ovaj važan dan na dostojanstven način ne smetajući nikom, apsolutno nikom, ne ugrožavajući nikoga. Ne čineći ništa ni protiv koga i ne želeći nikom drugom ništa loše. Takođe, želimo da istaknemo pripadnost svom narodu, da ponosno kažemo da smo Srbi i da poštujemo svoju kulturu, tradiciju i nacionalne simbole.

Nažalost, i ovaj predlog zakona o kome raspravljamo danas, kao i predstojeći praznik koji sam pomenuo protiču u atmosferi ponovnih i ponovnih napada, kako na Srbiju tako i na Republiku Srpsku koji dolaze iz raznih centara u regionu, ali dolaze i od nekih domaćih autošovinista. Teško je, dame i gospodo, proceniti tačno odakle stižu jači napadi i teže optužbe, da li iz Podgorice, odakle Milo Đukanović upoređuje Vučića sa, verovali ili ne, Hitlerom, a za mitropolita Joanikija kaže da je krvavi mitropolit ili s druge strane, iz Sarajeva, Zagreba, Prištine, odakle inače svaki dan stižu razne besmislene optužbe o nekakvoj velikoj Srbiji i slične gluposti.

Sada je već očigledno što je Srbija snažnija, da što više napredujemo u svakom smislu, to će biti snažniji pritisci i napadi na nas i taj trend će se, nažalost, izvesno nastaviti u narednom periodu. Potpuno je jasno da niko ne želi jaku Srbiju, da niko ne želi uspravnu Srbiju, ekonomski jaku Srbiju, privredno osnaženu Srbiju, vojno nadmoćnu Srbiju, nezavisnu i samostalnu u odlučivanju. Upravo je to razlog zašto gotovo svaki dan napadaju i Srbiju i Republiku Srpsku i Srpsku pravoslavnu crkvu i posebno Aleksandra Vučića koji im je inače svakodnevna meta i tema.

Naravno, dame i gospodo, da im smeta Aleksandar Vučić, smeta im zato što Srbija danas nije ona ista Srbija na kolenima kakva je bila, pa ne tako davno u prošlosti. Smeta im zato što imamo najveću stopu privrednog rasta, smeta im zato što gradimo infrastrukturu, smeta im što ih stižemo i prestižemo po platama i penzijama, smeta ima zato što smo vojno osposobljeni najbolje u regionu i u stanju da zaštitimo i odbranimo naš narod. Smeta im zato što smo apsolutni lider u regionu i što smo spremni da pomognemo našem narodu gde god on živeo. Ako imamo u vidu, dame i gospodo, da je za sve to zaslužan upravo Aleksandar Vučić, onda je sasvim jasno zašto je predmet svakodnevnim napada, jer upravo je on ključni zaštitnik srpskih nacionalnih interesa.

Neka napadaju, neka nastave da napadaju, mi ćemo da nastavimo da radimo svoj posao još bolje i još više, da jačamo i snažimo našu Srbiju i da gradimo još bolje i još bratskije odnose sa našom Republikom Srpskom. Živela Srbija. Živela Republika Srpska.