Trinaesto vanredno zasedanje , 13.09.2021.

1. dan rada

OBRAĆANJA

...
Partija ujedinjenih penzionera Srbije

Stefan Krkobabić

Poslanička grupa PUPS - "Tri P" | Predsedava
Zahvaljujem uvaženoj potpredsednici Vlade.

Sledeći je predstavnik liste Aleksandar Vučić – Za našu decu, prof. dr Marko Atlagić.

Izvolite.
...
Srpska napredna stranka

Marko Atlagić

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu"
Poštovani potpredsedniče, gospodine Krkobabiću, poštovana ministarko, gospođo Gojković sa saradnicom, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, drago mi je da smo konačno dobili i ovaj zakon na dnevni red. Neću da se ponavljam, pošto su moje kolege iznele već masu stvari vezano za zakon, ali dozvolite radi građana Republike Srbije da kažem ipak da se ovde radi o dve mere. Jedna koja obavezuje, a druga koja stimuliše i to je izuzetno važno.

Dakle, prve mere su koje obavezuju i šire krug subjekata koji su obavezni da koriste ćirilično pismo. Koji su to subjekti? Svi koji posluju ili obavljaju delatnost sa povećanim učešćem javnog kapitala i ovi stimulativni, a odnose se na privatni sektor. U prvom redu na sredstva javnog informisanja. Zašto? U privatnom vlasništvu, jer obzirom na njihov značaj koji imaju u javnom životu. Došlo je vreme da konačno uvedemo red u tom smislu.

Danas ću malo drugačije nego moje kolege govoriti kada je u pitanju upotreba ćiriličkog pisma i ćiriličkog jezika, u prvom delu upozoravam na ovih 20 minuta, a kasnije i u diskusiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, zanemarivanje i nestajanje srpskog ćiriličkog pisma, uvod je u nestajanju nas kao naroda. To je ono što treba da imamo na umu. Zato treba da nam budu uvek pred očima i na pameti reči i zaveštanje koje je Sveti Stefan Nemanja uputio svom sinu Svetom Savi, ja ću citirati: „Bolje ti je izgubiti i najveći grad svoje zemlje nego najmanju i najneznatniju reč svoga jezika, znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potrao i svojih poturio, završen citat.“

U tom zaveštanju kazao je i ovo dame i gospodo, citiram: „Dva naroda milo moje mogu se biti, mogu se miriti, dva jezika nikada se pomiriti ne mogu, dva naroda mogu živeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kad god se dva jezika susretnu i izmešaju, oni su tu kao dve vojske u bici za život i smrt. Dok se god toj bici čuje i jedan drugi jezik, borba je ravnopravna. Kada počinje da se bolje čuje i više čuje jedan od njih taj će prevladati. Najposle, čuje se samo jedan, bitka je završena, nestao je jedan jezik, nestao je jedan narod, završen citat.“

Dame i gospodo narodni poslanici, bilo bi dobro da svi ovaj citat imamo na umu.

Sve ovo vredi za pismo, u potpunosti vredi za pismo. Oba pisma teško mogu koegzistirati zajedno i u službenoj upotrebi i na kraju te borbe ostaje samo jedno pismo, a drugo nestaje postepeno, ali sigurno. Ovo se najbolje vidi na primeru naše zemlje, jer je latinično pismo gotovo osvojilo sve što je moguće, a na uštrb ćirilici.

Potiskivanje ćiriličkog pisma sa ovih prostora traje 10 leta. Najpre je ćirilica počela da nestaje sa teritorija Republike Hrvatske, BiH, Slovenije, a evo, konačno i Crne Gore, dok je u Srbiji u nešto manjoj meri zanemaren.

Nakon razbijanja SFRJ ćirilično pismo je praktično nestalo u novonastalim državama u Hrvatskoj, u BiH, u Sloveniji, evo konačno i u Crnoj Gori je nestalo. Na tim prostorima egzistira samo u izdanjima Srpske pravoslavne crkve i na nadgrobnim i ne svim nadgrobnim spomenicima.

Da se razumemo na početku, niko nema za cilj proterivanje latinice. Latinica je srpska koliko i hrvatska, jer Hrvati ne govore svojim pismom i jezikom, oni su se odrekli 925. godine, odnosno dvadeset osme, svoga pisma, staroslavenske glagoljice i ćirilice i uzeli tuđe čije je latinsko, kojeg su službeno upotrebljavali sve do polovine 19. veka, odmah da smo načisto s tim.

Svest o ćiriličnom pismu u Srbiji postepeno slabi, posebno kod mlade generacije. Tako smo krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, imali sve manje u upotrebi ćirilično pismo u raznim vidovima, čak je i državni dnevnik tadašnje Radio televizije Beograd imao ravnopravno zastupljen odnos oba pisma, ćirilicu i latinicu. Neke emisije i igrane serije sa ove televizije bile su isključivo na latinici. Ništa bolje nije situacija u drugim elektronskim i pisanim medijima kako državnim, tako i privatnim.

Danas imamo istu situaciju kao i pre 30 godina. Dovoljno je samo letimično pogledati dnevne i periodične novine, časopise, revije i slično, i videti koliko je latinica postala dominantna. Takva situacija je i u elektronskim medijima. Međutim, tu se dominacija latiničnog pisma ne zaustavlja, nego je nalazimo i kod pojedinih državnih ustanova i preduzeća itd. Ni državne institucije u Srbiji od ovakve prakse nisu imune, iako se uglavnom u zvaničnoj komunikaciji obraćaju ćiriličnim pismom, ali ne svi.

U Republici Srpskoj je slična situacija. Prolazeći gradovima Republike Srbije i Republike Srpske, gotovo da se ne može naći preduzeće posebno privatno ili ugostiteljski objekat sa istaknutim ćiriličnim natpisom, posebno se to odnosi na kafiće i diskoteke gde se okupljaju mladi ljudi.

Pored toga što su natpisi ispisani latiničnim pismom, često su i sami nazivi tih objekata ispisani stranim jezikom, a najčešće engleskim. Uzmimo na primere Beograda, Novog Sada, Niša i Kragujevca. Postotak zastupljenost ćirilice u ovom gradovima, pa i u manjim gradovima u Srbije i ispod 20%, a negde čak i manje, ima i sa 7%.

Ne postoji niti jedna zabrana za korišćenje ćiriličnog pisma, ali je latinica ušla u komunikaciju. To se odnosi i na sredstva komunikacije gde je isključivo zastupljeno latinično pismo iako ima, postoje tehničke mogućnosti za korišćenje ćirilice, mobilni telefoni, laptopovi, kompjuteri itd.

Kakva je situacija u drugim zemljama? Kako druge zemlje koriste svoje pismo? Samo ću navesti nekoliko primera. Rusija i Bugarska nisu vodile nikakva druga ravnopravna pisma iako je Bugarska članica EU, niti se oko toga vodila uopšte diskusija. Bugarska je članica EU, ali nije odustala ni za pedalj u odnosu na svoje pismo. Jel tako narodni poslanici? Dabome da je tako.

Grčka je članica EU, ali Grčka je i turistička zemlja, ali ako ste bili u Grčkoj, a verujem da većina jeste, većina natpisa je isključivo na grčkom jeziku. Jeste i to da u novije vreme se pojavljuju i dvojezični natpisi na grčkom i engleskom kako bi turistima omogućili bolju komunikaciju.

Rusi, Bugari i Grci ne prave nikakve kompromise i ne uvode drugo pismo. Je li tačno? Tačno je. Mi smo po tom pitanju poklekli pedesetih godina prošlog veka kada smo oberučke prihvatili latinicu kao svoje pismo u ime bratstva i jedinstva, i to je tačno, voleo bih da me demantuje neko.

Na taj truli kompromis pristala je samo Srbija i Crna Gora tada. Taj kompromis je imao za cilj potiranje ćirilice. Taj kompromis nisu prihvatili ni Hrvatska, ni Bosna i Hercegovina, ni Slovenija, a najnovije i Crna Gora nakon hiljadu godina u službenoj upotrebi. Je li tako dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije? Dabome da je tako.

Očuvanje srpskog ćiriličnog pisma znači očuvanje i srpskog kulturnog bića. Time ćemo i Evropi više pripadati ako negujemo i očuvamo bogatstvo svog jezika i svog pisma, a posebno u zakonu.

U Ustavu EU, u preambuli povelje ističe se da Unija ima za cilj, pored ostalog, i očuvanje kulturnih razlika, tradicije i nacionalnog identiteta, posebno poštovanje kulturnih, religijskih i lingvističkih razlika. To je to dame i gospodo.

U Ustavu Republike Srbije, u članu 10. izričito je predviđeno da je u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo, a u službenom upotrebu drugih jezika uređuje zakon na osnovu Ustava. Treba istaći da u Republici Srpskoj, u članu 7. stav 1. je predviđeno da je, citiram: „U službenoj upotrebi jezik srpskog naroda, jezik bošnjačkog naroda i jezik hrvatskog naroda.“ Službeno pismo je ćirilica i latinica.

Ustavne odredbe su jedno, a život je drugo, pa imamo situaciju da se ćirilica sve manje koristi i u Republici Srpskoj, a latinica sve više uzima maha. To smo očevici.

Dolazimo do paradoksa da ćirilica ne samo da nije ravnopravna, nego se sve više potiskuje i ustupa prostor latinici. Znate koji je razlog, dame i gospodo? Indiferentan odnos nadležnih državnih organa prema ćirilici na svim nivoima, ali i nemar kulturnih i medijskih institucija, odnos sredstava informisanja. Zbog toga smo došli u situaciju da latinica kao sporedno pismo u Republici Srbiji postaje glavno, a ćirilica kao zakonom službeno pismo postaje sporedno, a svakim danom sve manje nažalost i službeno. Time smo, svesno ili nesvesno, postali saučesnici gubljenja i satiranja srpskog nacionalnog identiteta.

Sveti Stefan Nemanja je na to opominjao još pre osam vekova, citiram: „Čedo moje, bolje ti je izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik. Posle izgubljenog jezika nema naroda.“ Završavam citat. Ovo važi i za pismo.

Naši sudovi, naše opštine i drugi državni organi ne poštuju u potpunosti zakonske odredbe o ćirilici kao zvaničnom i službenom pismu. Ja sam očevidac toga, jer sam dobio od jednog suda na latinici kad smo tražili, a kad smo došli čudi se sudija. Pa, nije čudno, jer je sa ulice došao. To je onaj koji je Kosmajca pustio na slobodu itd. Sudovi i opštine svoje odluke i druge akte ne donose uvek napisane na ćiriličnom pismu. Često su napisane na latiničnom pismu, ali malo ko se osvrće na to.

Naša zemlja je procesnim zakonima nastojala poslednjih godina da te odredbe usaglasi sa ustavnim odredbama o Zakonu o jeziku i pismu. Dolaskom SNS na vlast to je zaista učinjeno. Tako u Zakonu, o tome je nešto govorila i ministar Gojkovićka, o Krivičnom postupku, u članu 11. je predviđeno, citiram – u postupku je u služenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo, a drugi jezik i pismo u službenoj upotrebi su u skladu sa Ustavom i zakonom, odnosno ustavnim isto zakonom. Navedena odredba je jasna, ona je i razumljiva, ali je sporno kako se sprovodi u praksi i to je najveći problem.

Skoro identična je odredba u vezi sa upotrebom jezika i pisma u članu 6. Zakona o parničnom postupku. Nezainteresovanost ili inertnost pravosudnih organa po ovom pitanju je posledica nedostatka kaznenih odredbi za takvo ponašanje.

Tačno je da je danas pored gospođe Gojković ovde trebao sedeti ministar prosvete i pravde, jer ovo je pitanje i drugih ministarstava.

U Zakoniku o krivičnom postupku nisu predviđene sankcije, dok u Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma, u odeljku 6. pominje se kazna od 20.000 do milion za privredni prestupa preduzeća, ustanove i druga pravna lica koja ispišu firmu protivno odredbama člana 20. zakona. Znate šta tamo piše? Predviđeno je da firme, preduzeća, odnosno ustanove i druga pravna lica ispisuju se na srpskom jeziku i jeziku nacionalnih manjina koje su u službenoj upotrebi u opštini u kojoj je sedište tog subjekta. Tako da, nemaju problema nacionalne manjine i bojazni, kao što je i gospođa ministar rekla. Drago mi je da je dr Pastor izuzetno dobro govorio povodom toga, ali mogu i razumeti zabrinutost sa druge strane, mada nema nikakvog razloga za zabrinutost nacionalnih manjina.

Korišćenje ćiriličnog pisma nema nikakvih kaznenih odredbi, ali kada je reč o jeziku kazne su predviđene isključivo u sferi privrede i kada je reč o isticanju i ispisivanju firmi. Generalno gledano, sud i u druge državne institucije ne poštuju doslednost zakonske i odredbe o upotrebi ćiriličkog pisma. Tu imamo problema. Savezna skupština na sednici Veća građana 14.11.2002. godine donela je Deklaraciju o zaštiti ćirilice kao izraz zabrinutosti najviših državnih organa za sudbinu ćirilice. Kako smo prošli? Pa, proterana je iz svih bivših republika i jednim delom iz Srbije. Ćirilica danas nailazi na prepreke i opstrukcije u njenom funkcionisanju i pored njenih viševekovnih zasluga. Tužno je što prepreke ponekada dolaze iznutra od pojedinaca i grupa kojima ne treba ćirilica iz njima znanih razloga.

Pošto mi primiče vreme, dozvolite ipak da kažem da sam uveren da je to sprega stranog faktora sa pojedincima iznutra i tako je uvek bilo u prošlosti. Sa pojavom ćirilice Srbi su kulturno nastali, dame i gospodo. Sa njenim odricanjem, oni će kulturno nestati. Postaćemo narod bez identiteta, a država bez autoriteta. Srpska napredna stranka i predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, a i Vlada Republike Srbije uvek će biti uz svoj narod i državu i zato je dobrodošla inicijativa predsednika Republike i Vlade Republike Srbije i gospođe Gojković, da ovaj zakon ugleda svetlo dana.

Poštovane dame i gospodo, pošto još imam dva minuta vremena, u diskusiji ću nastaviti tamo gde budem stao, da jezik je ključna odrednica nacije. Nacija označava zajednicu ljudi istog porekla. Karadžićeva tvrdnja je, citiram: „Svi Štokavci su Srbi, a svi Srbi Štokavci“. Završen citat. Ovu tezu o srpsko etno jezičkom identitetu potvrdili su mnogi Srbi katolici, a i Srbi muslimani, među njima i dvojca srpskih književnika velika, Ivo Andrić i Meša Selimović. Je li tako, dame i gospodo? Dabome da je tako. Ali, preuzimanje, prisvajanje, a zatim preimenovanje srpskog jezika od strane Hrvata poslužilo je geopolitičkim ciljevima Habzburške monarhije i misionarskim prozeljinskim ciljevima rimske kurije. I ne samo to, nego je poslužilo u širenju trožupanijske kajkavske Hrvatske, na širinu srpsko štokavsko etno jezičkog prostora u Dalmaciji, u Slavoniji, u BiH i u Dubrovniku.

Sa prostorom Hrvati su osvajali srpski katolički narod, srpsku istorijsku baštinu, srpski jezik i književnost. Taj prvi susret Srba i Hrvata u vreme Ilirskog pokreta bio je njihov sukob za prisvajanje srpskog jezika, srpskog naroda i teritorije koja traje do danas.

Srbi za Jugoslavijom ne treba da žale. Da su bili pametni, ne bi je ni stvarali, jer je prva i druga Jugoslavija predstavljala za Srbe diskontinuitet u svakom smislu, u istorijskom, u jezičkom, u geopolitičkom, u kulturnom, u etničkom itd. Spoljni faktori, uz pomoć unutrašnjih podguznih muva, vršili su i vrše rasrbljavanje Balkana, tačnije područje bivše SFRJ, zatim teritorije Srbije otimajući njen identitetski deo KiM.

Rasrbljavanje je bio pravi cilj razbijanja Jugoslavije i prvi cilj, dame i gospodo. Zapad je u tom cilju koristio sva sredstva, podsticao je i suorganiozvao etničko čišćenje Srba iz Republike Srpske Krajine. Satanizovao je srpski narod do vrhunca. Crna Gora je dokaz da je podela Srba moguća ne samo po verskoj liniji, nego i u okviru pravoslavlja. Crnogorsko odmetanje od srpstva nije od juče, ali je savremena antisrpska zasnovanost montenegrina došla sa strane, kao uostalom i uvek.

Na crnogorskom primeru najbolje se vidi koliki su gresi srpskih filologa i političara u prošlosti, svojim kompromisima u nauci i u politici oni su u mnogome doprineli da se na srpskom etničkom prostoru narodi dele po veri, a ne po jeziku, kako je uobičajeno u Evropi. I danas se po tom osnovu na srpskom istorijskom i jezičko-etničkom prostoru formiraju nove nacije i nove države, nažalost.

Srpski filozofi i političari naneli su sopstvenom narodu neprocenjivu štetu, što se na vetrometini istorije…

(Predsedavajući: Profesore Atlagiću, samo da obratimo pažnju na vreme.)

Završavam rečenicu. Na ovoj vetrometini istorije, na tom geopolitičkom tržištu Balkana nisu bolje skućili, jer su oni pozivajući se na Dositeja i Vuka potpuno odustali od njegovih etno-jezičkih stavova. Sa ovim završavam. Nadam se da ćemo svi jednoglasno glasati za ovaj zakon. Svoju diskusiju nastaviću u drugom delu, kada budu i ostale kolege diskutovale. Hvala lepo.
...
Partija ujedinjenih penzionera Srbije

Stefan Krkobabić

Poslanička grupa PUPS - "Tri P" | Predsedava
Zahvaljujem se, uvaženi profesore Atlagiću na izlaganju.

U skladu sa Poslovnikom, prelazimo na listu govornika.

Prvi na listi je prof. dr Jahja Fehratović, poslanička grupa Stranke pravde i pomirenja. Izvolite.
...
Stranka pravde i pomirenja

Jahja Fehratović

Poslanička grupa Stranka pravde i pomirenja SPP – Ujedinjena seljačka stranka USS
Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Poštovana potpredsednice Vlade, poštovane koleginice i kolege, držaću se stava da svaki narod ima pravo onako kako je za njega najbolje uređivati svoja unutrašnja pitanja, posebno ona koja se tiču nacionalnog identiteta i da na osnovu toga Srbi imaju pravo uređivati pitanje svog srpskog jezika onako kako smatraju da je najbolje za njih, kao što i mi pripadnici drugih naroda, u ovom slučaju, ja kao Bošnjak smatram da moj bosanski jezik treba biti uređen onako kako mi Bošnjaci i intelektualci i lingvisti iz tog korpusa takođe smatramo.

Međutim, kao lingvista, malo ću se obazreti na neka pitanja koja su nam zajednička u celom ovom sistemu, a to jeste ovaj jezički uticaj. Kako je jezik živ organizam koji se ne može jednostavno i lako ukrotiti, tako su i neminovni uticaji na njega. U korpusnoj lingvistici postoje dva pravca borbe sa tim uticajima. Jedan koji je profilisan u engleskom jeziku – sistem otvorenosti, gde oni svaku novu reč, iz bilo kog jezika, iz bilo kog podneblja, kulture da dođe prisvajaju kao reč ili kao korpus, lingvistički korpus engleskog jezika i zato postaju dominantniji u svetskoj baštini. Drugi, koji je zatvorenog tipa, koji se pokušava puritanstvom očuvati, sačuvati i odbraniti od takvih uticaja, što je u današnjici jako teško ili skoro nemoguće.

Na našem prostoru svi mi imamo zajedničkih jezičkih crta, zajednički razvojni put i zajedničku istoriju jezičke evolucije. Tako je i ćirilica kao opšte slovensko pismo baština svih onih koji imaju u sebi južnoslovenskih damara i naravno da je ona podjednako, standardno prihvaćena, recimo u bosanskom jeziku, kao i latinično pismo.

Jedno od pitanja koje želim postaviti jeste da se ovde ovim zakonom tretira da će zakon biti prema standardnom, normativnom srpskom jeziku. U svim pravopisima srpskog jezika stoji da su i ćirilica i latinica ravnopravna pisma u srpskom jeziku, kao što su ekavski i ijekavski izgovor ravnopravni. Da li će ovo dovesti do toga da se menja postojeći pravopis, pravopisna norma koja je zakonomernost kada je u pitanju jezički izgovor ili će izazvati neke drugačije reperkusije? To je jedno od pitanja koje mene kao lingvistu interesuje i koje će biti vrlo zanimljivo kako će se u narednom periodu ono raslojavati.

Takođe, pitanje jezičkog identiteta kod nas na Balkanu jeste pitanje i percepcije prošlosti i sadašnjosti i budućnosti percepcije, da li ćemo se odricati svog onog kulturnog nasleđa koje nam je bilo zajedničko, koje je nastajalo i pre 20. stoleća, tokom 19. stoleća, ali i u celom 20. stoleću i na latinici i na ćirilici i na ekavici i na ijekavici i koje podrazumevalo prožimanje pisaca.

Onda imate, recimo, pisce koji su srpske nacionalnosti, koji su živeli, stvarali, pisali u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, koji su svoje delo napisali na latinici i na ijekavskom izgovoru, isto kao što imate pisce Bošnjake koji su pisali na ćirilici i na ekavskom izgovoru. To je, po meni i po stavovima svih relevantnih, zajedničko kulturološko nasleđe i prosto je nemoguće razdvajati i rastakati, jer svaki vid puritanizma jezičkog koji je bio pokušavan na ovim prostorima završio je neslavno.

Kolega je spominjao Mešu Selimovića, oko koga se mnogi spore, a ja znam za jednu situaciju kada je na ovu opasku da je jedan od najvećih srpskih pisaca, Alija Isaković odgovarao – ako je tako, onda najveći srpski roman počinje sa: „Bismillahi Rahmani Rahim“, „U ime Boga milostivoga samilosnoga“, dakle, kuranskim citatom. Hoću reći da je sve prožeto na Balkanu, da smo mi kulturološki prožeti i da to treba da budu naše prednosti, naša bogatstva i naša zajednička vrednost.

U svakom slučaju, onako kako je najbolje za srpski narod, tako će većina odlučiti, a mi pripadnici nacionalnih zajednica borimo se za unapređenje, za poboljšanje i očuvanje stečenih prava koja su nam pozitivnim zakonima zagarantovana u ovoj državi i koja kao pripadnicima nacionalne manjine nam omogućavaju da se i u službenoj upotrebi i u neposrednoj komunikaciji iskazujemo, izražavamo na maternjem jeziku i onim pismom koje osećamo bliskim. Oba su pisma u bosanskom jeziku, recimo, ravnopravna. Hvala.
...
Partija ujedinjenih penzionera Srbije

Stefan Krkobabić

Poslanička grupa PUPS - "Tri P" | Predsedava
Zahvaljujem, profesore Fehratoviću.

Sledeći na listi je uvaženi narodni poslanik Vladan Glišić.

Izvolite.

Vladan Glišić

Narodni poslanici koji nisu članovi poslaničkih grupa
Političko i životno iskustvo nas uči da kada je neko na vlasti o njemu se svašta priča, i dobro i loše. Takođe, kada je neko na vlasti, on o sebi najlepše priča i gleda da prikrije sve svoje greške i nepočinstva i otprilike se prava mera nečije vlasti vidi kada siđe s vlasti, pa prođe neko vreme i onda se vidi šta je dobro, a šta je loše urađeno.

Ovaj zakon, kao i svesrpsko svetilište u Jasenovcu, kao i zakon o nasleđu Hilandara i zaštiti tog nasleđa, kao i zakon o kulturnom nasleđu Sremskih Karlovaca, to su sve zakoni i legati koji iza ove vlasti ostaju kao pozitivan primer i nešto što će jednoga dana, ako vas bude smenjivala normalna i narodna vlast, biti nešto što treba da se sačuva i da se samo nadograđuje.

Kada govorimo o nadogradnji, hteo bih da skrenem pažnju na nekoliko stvari. Pre svega, u ovom zakonu se vidi nasleđe jedne podele koja nije baš toliko u redu, a to je podela na službenu, javnu i privatnu sferu upotrebe jezika. Naš veliki mislilac i pravni stručnjak i veliki moralni autoritet druge polovine 20. veka profesor Radomir Lukić se zalagao 1990. godine za izjednačavanje službene i javne upotrebe jezika.

Takođe, još jedna stvar na koju treba da obratimo pažnju jeste činjenica da 2008. godine u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu predstavnici hrvatskih institucija i institucija naše države, jedna od njih je bila Narodna biblioteka Srbije, na čelu sa gospodinom Ugričićem, napravili su jedan sporazum koji je doveo do toga da se celo pisano nasleđe srpskog jezika koje se nalazi u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, znači, instituciji koja predstavlja najrelevantniju instituciju za SAD i zemlje i deo sveta koji je pod njihovim uticajem, da se sve ono što je napisano na latinici smatra baštinom hrvatskog naroda, a sve što je napisano na ćirilici baštinom srpskog naroda. Znači, to su činjenice koje bacaju potpuno drugo svetlo i na ovaj zakon i na potrebu gde bi on mogao da se nadogradi.

Zahvaljujući tome, mislim da je potrebno mnogo intenzivnije braniti ćirilicu i u kom smislu intenzivnije. Pored svega ovoga što je dobro rečeno i što je pored samo obaveze koje imaju državni organi na različitim nivoima da komuniciraju ćirilicom, kao službenim pismom srpskog jezika, prošireno je i na javna preduzeća i sve one privredne subjekte koji u svom radu rade sredstvima našeg budžeta, tj. finansijskim sredstvima ovog naroda. Međutim, ono što je propušteno u stvari, umesto obavezujuće norme, data je podsticajna mogućnost – privatne medijske kuće koje ulaze na nacionalnu frekvenciju i koje tu imaju potpuno pravo da koriste i latinicu. Znači, podsetiću vas, latinica je u Kongresnoj biblioteci smatrana pismom hrvatskog jezika.

Znači, sve ono što se danas emituje na raznim nacionalnim frekvencijama, od raznih privatnih medijskih kuća, ulazi u hrvatsku baštinu po tome kako to Kongresna biblioteka u Vašingtonu razvrstava. To je veliki problem.

Zbog toga mislim da mi kao narod kojem nacionalne frekvencije pripadaju, jer one jesu javno dobro, ne samo nacionalne nego i regionalne, pa i sve druge frekvencije, jesu javno dobro našeg naroda, a država jeste organizaciona forma našeg naroda, imamo pravo da obavezujuće zahtevamo od privatnih medijskih kuća da primenjuju ćirilicu.

Inače naše društvo ima jedan veliki, ogroman vapaj, prema državi da najzad uredimo naš medijski prostor i mislim da naša država ima pravo da uredi taj medijski prostor, da ga očisti od svih nepristojnosti, od svih destruktivnih tendencija koje se dešavaju i da je krajnje vreme da to uradi. Jedna od tih intervencija treba da bude i obavezno korišćenje ćirilice.

Kada to sve pogledate, možemo doći u situaciju da neko pomisli da je ovo odricanje od latinice i prihvatanje toga da jedan diktat jedne velike sile, super sile koja je u zalasku, a tiče se SAD, bude prihvaćen i da mi prihvatimo da to što su oni celu latinicu svrstali u hrvatsko nasleđe, da se mi povučemo i da to jednostavno predamo. Ne, nije to namera nas koji insistiramo na tome da treba intenzivnije braniti ćirilicu. Namera je sledeća.

Svesni smo da smo mi u jednom identitetskom ratu i da smo pod identitetskom opsadom, da branimo svoj identitet na svim poljima, pa i na polju kulture i jezika. Samim tim, branimo ono što je najbitnije i što je prepoznato i od naših neprijatelja kao naš identitet, a to je ćirilica. I to moramo da radimo intenzivno. Ali, to ne znači da treba da se odreknemo latinice, pogotovo ne one latinice kojom je dubrovačka književnost renesanse pisana od strane Srba i srpskog naroda, oteta i data hrvatskom nasleđu. Nemamo pravo ničeg da se odričemo, ali moramo da znamo šta su prioriteti u našem ratu za odbranu našeg identiteta i našeg jezika. Hvala vam.
...
Partija ujedinjenih penzionera Srbije

Stefan Krkobabić

Poslanička grupa PUPS - "Tri P" | Predsedava
Zahvaljujem, uvaženi narodni poslaniče Glišiću.

Idemo dalje sa listom.

Reč ima uvaženi narodni poslanik Nebojša Bakarec. Izvolite.
...
Srpska napredna stranka

Nebojša Bakarec

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu"
"U početku bješe riječ i riječ bješe u boga i bog bješe riječ. Ona bješe u početku u boga, sve je kroz nju postalo i bez nje ništa nije postalo što je postalo. U njoj bješe život i život bješe vidjelo ljudima. I vidjelo se svijetlo i u tami i tama ga ne obuze."

Iz ovoga citata svetog Jevanđelja po Jovanu iz Novog zaveta vidimo lepotu srpskog jezika i suštine. Ovaj citat govori ne samo o bogu, govori o jeziku, o reči.

Dakle, o reči se govorilo i u Starom zavetu: "Riječju gospodnjom nebesa se stvoriše i duhom usta njegovijeh sva vojska njihova", Psalam 33.6, "i posla riječ svoju, iscijeli ih", Psalam 106.20.

Poštovana ministarka, gospođo Gojković sa saradnicima, iskazujem duboko poštovanje prema vama i vašim rezultatima.

Ovaj plemeniti i veličanstveni zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma je dokaz da u poslednjih 10 godina predsednik Vučić čini to da se Srbija i srpstvo vraćaju sebi, svojim korenima, svojoj suštini. Bez straha se uzdiže srpski nacionalni, kulturni i duhovni identitet. Cilj zakona je širenje, zaštita i očuvanje i negovanje srpskog jezika i ćiriličkog pisma, kao kulturnih i tradicionalnih vrednosti.

Odredbama ovog zakona definiše se društvena briga o jeziku i matičnom pismu i njihova zaštita, bez kojih se ne može obezbediti ni odgovarajući službeni status službenog jezika i matičnog pisma u celokupnom javnom životu i pravnom prometu, a ta razgranata i koordinirana aktivnost i u nauci i izvan nje, i kod nas i u svetu, označava se terminom, slušajte - jezička politika.

Odredbama ovog Predloga zakona utvrđen je temeljni sadržaj jezičke politike ove države i ustanovljene su institucije pozvane da u saradnji sa državnim organima vode tu značajnu i sprovode jezičku politiku.

Ćirilica je nastala pre crkvene šizme, pre raskola Istoka i Zapada, ćirilica je nastala pre Svetog Save i pre naše srpske crkve. Ćirilica je nastala u ono doba kada među Srbima jedva da je bilo pismenih ljudi. Ćirilica je nastala pre bilo kod spomenika kulture, našeg srpskog. Ćirilica je spomenik našeg identiteta. Sva naša pismenost i sva naša kultura u njoj su iskazane. Naša vidna kultura započinje s njom, ona se u ćirilici ogleda. Sa ćirilicom smo progledali.

Sa pojavom ćirilice mi smo kulturno nastali, odricanjem od nje mi bi kulturno nestali, prestali bi da postojimo kao samostalna nacija, kao samostalna kulturna osobenost i samosvojnost. Naš prvi zadatak je ćirilica.

Neki kažu - najsavršenije pismo na svetu. Nažalost, režimi od 1945. i onaj od 2000. godine, do 2012. godine, odrekli su se ćirilice. Odrekli su se dragocene jednoazbučnosti i veštački su uveli ravnopravnost ćirilice i latinice koju su u praksi shvatili kao prednost latinice nad ćirilicom. A pismo srpskoga jezika je srpska ćirilica a ne abeceda.

Zato moramo svi jedinstveno da se izborimo za vraćanje jednoazbučja u srpski jezik, a za to imamo uporište u Ustavu Srbije, koji kaže, samo taj mali deo ću citirati: "U službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo". A to koliko je ćirilica važna svedoči to da su je zabranjivali i Marija Terezija još u 18. veku i Austrougari krajem 19. i početkom 20. veka u Prvom svetskom ratu, te nemački i hrvatski nacisti u NDH 1941. godine.

Na zasedanju svetog Sinoda katoličko Rimske crkve, naravno, u Saloni i Splitu, 1060. godine, dakle, to je posle raskola, ćirilica je proglašena đavolovim izumom a Metodije jeretikom i zaprećeno je izopštavanjem iz crkve svima onima koji ne odustanu od ćirilice. Potom su Srbi na ovom tragu vekovima katoličeni ili unijećeni na prostorima Balkana, a Rusi na prostorima zapadne Srbije, tj. Ruske krajine, danas Ukrajine.

Svaki strani okupator, znate šta je prvo uradio? Pa, prvo je zabranio ćirilicu. Autošovinistički domaći okupatori od 2000. do 2012. godine su marginalizovali ćirilicu, sa ciljem da ona nestane. Srpski narod je vekovima podvrgnut mehanizmu rastrebljavanja. Šablon je uvek isti. Prvo se veštački istakne neka teritorija na tradicionalnoj srpskoj zemlji, zatim se po nazivu te teritorije kreira neka nova nacija, odnosno imenom te teritorije se nazovu svi Srbi koji tu žive, tako da se srpski narod koji se tu, pod znacima navoda, zatekao, pretvara u novu naciju, a paralelno sa tim procesom srpski narod počinje da gubi, prvo, pravo na pismo, a potom i pravo na jezik. Taj metod je tokom vekova primenjivan i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji, a od skora, koliko vidimo i svedoci smo toga, u Crnoj Gori, a slično pokušavaju već decenijama i u Vojvodini i u Raškoj oblasti.

Zbog toga što je srpska ćirilica važan deo srpskog nacionalnog identiteta, jedan od simbola srpske posebnosti, ćirilica se sistematski podriva, potiskuje i satanizuje od strane autošovinista. Najbolji primer celog tog procesa rasrbljavanja i etno lingvističkog inženjeringa, već sam pomenuo, jeste Crna Gora.

U ovom istorijskom trenutku i prilikama kakve su sada srpske, vrlo je važna simbolička vrednost srpske ćirilice kao znaka srpskog duhovnog identiteta. Zbog toga proces potiskivanja srpske ćirilice u periodu od 2000. godine do 2012. godine spada u isti red sa urušavanjem jezikoslovlja, književno jezičke norme, govorne kulture u sferi javne upotrebe srpskog jezika. Spada u isti red i sa razgradnjom obrazovnog sistema, uništavanjem diplomatije i vojske, uništavanjem kulture, napadima na SPC, demonizacijom tradicije. U suštini spada u isti red sa destrukcijom supstance države i srpstva.

Srpski jezik, i to književni jezik ima oko 150.000 reči, a srpski narodni jezik zajedno sa književnim sa teritorije naše cele divne Srbije ima između 350.000 i 400.000 reči. Prosečan čovek, reći ću vam, koristi između 5.000 i 15.000 reči, dok oni izuzetno i visoko obrazovani koriste između 20.000 i 30.000 reči.

Vuk Karadžić je u svoje doba zapisao 50.000 reči. U to ime apelujem da što manje upotrebljavamo nadiruće anglicizme, da prestanemo da odbacujemo srpske reči koje pogrešno nazivamo hrvatskim. O tome ste vi, gospodine predsedavajući, nešto jako lepo rekli - da prestanemo da odbacujemo srpske reči.

Reći ću nešto i o tome, dakle o jeziku. Na primer, kruh je srpska reč, jednako kao i hleb. Prvobitno kruh je označavao beskvasni hleb, a reč hleb je označavala kruh sa kvascem. Kao što je žlica srpska reč, tako je i reč mrkva srpska, dok reč šargarepa je mešavina mađarske, mađarskog izraza šarga – žut i repa. Dakle, žuta repa.

Mi Srbi često bez potrebe koristimo mnoštvo tuđica, tj. internacionalizama umesto slavizama. Dakle, navešću samo neke primere. Kažemo avion umesto lepe srpske reči zrakoplov. Kažemo advokat umesto odvetnik, apoteka umesto lekarna, biblioteka umesto knjižnica, geografija je zemljopis, efekat je učinak, istorija je povest, lingvistika je, već sam pomenuo tu reč, jezikoslovlje, manastir je samostan, mašina je stroj, hiljada je oduvek bila tisuća, srpska, monah je redovnik, penzioner je umirovljenik, pijaca je tržnica, portparol je glasnogovornik, protest je prosved, univerzitet je sveučilište, fiskultura je telo vežba i prozaični frižider je hladnjak.

Na prostorima Crne Gore, BiH Federacije, Hrvatske, Republike Srpske i Srbije se govori jedan te isti jezik. O tome svedoči, čak i pre nekoliko godina ustanovljena i usvojena Deklaracija o zajedničkom jeziku ljudi koji ne misle baš dobro ni o ćirilici, ni o srpskom jeziku, ali su ipak usvojili tu deklaraciju o zajedničkom jeziku. Taj jezik jeste zajednički, međutim ta deklaracija je ostala ograničenih dometa zbog toga što nije odredila ime. Nije dala naziv tom zajedničkom jeziku, a taj zajednički jezik se zove kako? Srpski.

Kako je bilo na počecima ćirilice u doba vizantinaca, tj. Grka, odnosno svete braće Kirila i Metodija, odnosno Konstantina filozofa, poznatijeg kao sveti Kirilo, i u doba Metodija solunskog, poznatijeg kao sveti Metodije, svedoči crnorizac

redovnih, monah i kaluđer, to je opet grčka reč, hrabar početkom 10. stoleća. Citiram, kaže ovaj monah ranije: „Sloveni ne imađahu knjiga, nego crtama i zarezima čitahu i gatahu budući Pagani. Krstivši se, pak, rimskim i grčkim pismenima ciljahu se pisati slovensku reč bez reda. No, kako se može pisati dobro o grčkim pismenima Bog ili život ili vrlo ili crkva ili čekanje ili širina ili otrov ili gdje ili mladost ili jezik i drugo slično ovome. Tako bijaše mnogo ljeta, potom čovekoljubac, Bog pomilovavši rod slovenski posla im svetoga Konstantina filozofa zvanog Kirilo, muža pravedna istinitoga i stvori im 38 pismena, neka po ugledu na grčka slova, neka prema slovenskoj riječi“, kraj citata. E, tako su naši preci dobili prvo pismo.

Završiću Plutarhovim rečima iz njegovog dela „Temistokle“. Dakle, 29/5 Citiram: „kralj Kserks dozvolio je Temistoklu da otvoreno govori o grčkim poslovima. Temistokle je odgovorio da je ljudski govor poput majstorski izrađenog ćilima čije šare jedino mogu da se pokažu ako se odmota. Kada su ćilimi zamotani šare postaju nejasni nestaju“, kraj citata.

E, tako predvođeni predsednikom Vučićem mi slobodno odmotavamo ćilim srpskog jezika i ćiriličkog pisma rešeni da se više nikada ne rasrbljujemo. Predsednik Vučić osvešćuje Srbiju, uzdiže Srbiju, gradi Srbiju, vakciniše Srbiju, leči Srbiju, leči prošlost u sadašnjost radi budućnosti.

Živela Srbija!

Hvala vam.
...
Partija ujedinjenih penzionera Srbije

Stefan Krkobabić

Poslanička grupa PUPS - "Tri P" | Predsedava
Zahvaljujem na izlaganju.

Sledeća je na listi uvažena narodna poslanica Samira Ćosović.

Izvolite.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Samira Ćosović

Poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije
Zahvaljujem.

Srpski jezik je jedan od retkih u svetu i jedini evropski jezik koji se može pohvaliti digrafijom, tj. da se u njemu istovremeno koriste dva pisma, ćirilično i latinično. Mada je u Srbiji ćirilica u službenoj upotrebi, što je definisano Ustavom Republike Srbije i njegovim članom 10. koji se odnosi na jezik i pismo ipak su globalizacija i savremeni oblici komuniciranja učinili latinicu dominantnijim pismom.

Prema istraživanju koje je 2014. godine sprovela agencija „Open sors“ 47% ispitanika koristi latinično pismo, dok njih 36% piše ćirilicom. Ostali koriste oba pisma. Za razliku od tinejdžera kod kojih su pisma izjednačena mladi ljudi u dvadesetim godinama mnogo češće koriste latinicu, čak 65% naspram 18%, dok je ćirilica dominirala jedino kod starijih od 60 godina. Razlika je još veća među korisnicima interneta gde 57% njih piše latinicom, naspram 29% onih koji ni u digitalnoj komunikaciji ne odustaju od ćiriličnog pisma.

Zbog sve ređe upotrebe ćirilice pred nama je Predlog zakona o zaštiti srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma.

Donošenje zakona ima za cilj da se proširi krug korisnika koji su obavezni da u javnom životu koriste ćirilično pismo u cilju njegovog očuvanja kao matičnog pisma srpskog jezika.

Predlogom zakona definisano je ustanovljavanje dodatnih mera čiji je cilj negovanje srpskog jezika i ćiriličnog pisma, kao i kulturnih i tradicionalnih vrednosti i šira upotreba ćiriličnog pisma u javnom životu, s obzirom na njegov istorijski, kulturni i identitetski značaj.

Predlogom zakona predviđene su obavezujuće i stimulativne mere za zaštitu ćiriličnog pisma. Tako ovaj Predlog zakona predviđa da se srpski jezik i ćirilica obavezno upotrebljavaju u radu državnih organa, autonomnih pokrajina, gradova, opština i privrednih društava koji vrše javna ovlašćenja, radu javnih preduzeća, javnih službi, doduše za državne, pokrajinske i lokalne organe vlasti javna preduzeća i javne službe obaveza upotrebe ćiriličnog pisma već je predviđeno zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisama.

Takođe, obavezna upotreba se odnosi na privredna društva koja obavljaju delatnost sa većinskim javnim kapitalom koja radi u oblasti naučnog istraživanja, kao i ustanove obrazovanja. Takođe, upotreba se odnosi na rad javnih servisa.

Obavezna upotreba srpskog jezika i ćiriličnog pisma obuhvata i pravni promet i uključuje i ispisivanje poslovnog imena, odnosno naziva, sedišta, delatnosti, naziva roba i usluga, uputstva za upotrebu, informacija o svojstvima robe i usluga, garancijskih uslova, ponuda, računa, potvrda i tako dalje.

Zakonom o kojem danas raspravljamo obuhvaćene su i kulturne i druge manifestacije koje se finansiraju ili sufinansiraju iz javnih sredstava, pa će ubuduće morati da imaju logo ispisan na ćirilici.

Osim što proširuje krug organa i institucija koji će biti u obavezi da koristi ćirilicu i to na sve one koji posluju ili obavljaju delatnost sa većinskim učešćem javnog kapitala, Predlog zakona predviđa i paket stimulativnih mera za privatni sektor.

Pre svega, to se odnosi i na privredne subjekte i sredstva javnog informisanja u privatnom vlasništvu za koje se posebnim propisima mogu ustanoviti poreske i druge administrativne olakšice koji u obavljanju svoje delatnosti odluče da koriste ćirilično pismo, što uključuje i korišćenje ćiriličnog pisma u elektronskim medijima prilikom izdavanja i štampanja javnih glasila.

Predlog zakona propisuje mere stimulativne prirode koje su, prvenstveno usmerene na privatni sektor, kao i na sredstva javnog informisanja u privatnom vlasništvu s obzirom na njihov značaj u javnom životu i odnose se na mogućnost ustanovljavanja poreskih i drugih olakšica.

Ta praksa već postoji u Beogradu, gde su gradske vlasti pre tri godine usvojile odluku da svi zakupci koji koriste gradski i poslovni prostor imaju popust na zakup ako u natpisima koriste ćirilicu. Tu pogodnost koristi 2.200 različitih zakupaca, što složićemo se, nije mali broj.

Novi predlog zakona predviđa i mogućnost kažnjavanja fizičkih i pravnih lica koji prekrše zakon. Novčanom od 50 hiljada do 500 hiljada kazniće se za prekršaj pravno lice ako postupa suprotno odredbama zakona. Odgovorno lice u pravnom licu kazniće se novčanom kaznom u iznosu od 15 hiljada do 100 hiljada dinara. Koliko god bile nepopularne, ove kazne, verujem da će biti delotvorne.

Predlogom zakona predviđeno je osnivanje posebnog saveta Vlade za srpski jezik, koji će sa stručnog stanovišta pratiti i analizirati stanje u oblasti upotrebe srpskog jezika u javnom životu i sprovođenja mera radi zaštite i očuvanja ćiriličnog pisma kao matičnog, i predlagati preporuke, predloge i mere za unapređenje stanja.

Da se priča o predlogu zakona koji je na dnevnom redu ne bi svela samo na upotrebu ćirilice, treba reći da se ovaj zakon bavi i upotrebom srpskog jezika. Treba insistirati na dobrom, tačnom i književnom jeziku, čiji će kvalitet pridoneti očuvanju srpskog jezika. Srpskim jezikom, u smislu ovog zakona, smatra se standardizovani tip srpskog jezika, tj. jezika koji je uređen i normiran. To znači, osim što moramo voditi računa šta i kojim pismom pišemo, mora se voditi računa i o pravopisu i gramatici.

Kao profesor srpskog jezika ne mogu a da ne primetim i smatram da je nedopustivo da se ne vodi mnogo računa o pravopisu i gramatici ne samo na društvenim mrežama, već što je posebno poražavajuće, i u objavama zvaničnih medija, službenoj prepisci itd.

Ovom prilikom želim posebno da naglasim da predlog zakona o kom danas govorimo ne diskriminiše pripadnike nacionalnih manjina, jer će oni svoje pravo na upotrebu maternjeg jezika i dalje ostvarivati kroz primenu Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma.

Veći deo važećeg Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama tiče se manjinskih prava u oblasti upotrebe jezika i pisma. U zakonu stoji - na teritoriji jedinice lokalne samouprave gde tradicionalno žive pripadnici nacionalnih manjina njihov jezik i pismo može biti u ravnopravnoj službenoj upotrebi. To znači da je pripadnicima nacionalnih manjina na maternjem jeziku omogućeno da mogu da koriste svoj jezik u upravnim i sudskim postupcima, službenoj komunikaciji, izdavanje ličnih dokumenata, u biračkom procesu i u radu predstavničkih tela.

Takođe, u lokalnim samoupravama gde pripadnici nacionalne manjine broje više od 15% stanovništva, nazivi naselja, trgova, ulica i drugi toponimi, zatim nazivi organa i organizacija, obaveštenja i upozorenja za javnost i drugi javni natpisi ispisuju se i na jeziku dotične nacionalne manjine. Višejezičnost i multikulturalnost su bogatstvo Republike Srbije.

Drago mi je da primetim i želela bih ovim putem da podsetim poštovanu ministarku Gojković, da je Ministarstvo kulture i informisanja ove godine značajnim sredstvima podržalo neke programe promocije i očuvanja npr. bošnjačke kulture i tradicije u Prijepolju. Nadam se da će Ministarstvo nastaviti na ovaj način da pomaže manjinskim narodima u očuvanju njihove kulturne baštine.

Očuvanje jezika i pisma i razvoj i promocija kulturne politike predstavljaju jedne od vrednosti za koje se SDPS bori od svog osnivanja i zbog toga ćemo mi podržati predlog ovog zakona u danu za glasanje.