Hvala vam, predsedavajući.
Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, ovo je, rekao bih, ključna tema za opstanak naše zemlje. Putevi su tu, gradimo ih, stotine kilometara, trenutno se u Srbiji radi na deset auto-puteva, otvoreno je, slobodno mogu da kažem, preko 250 novih fabrika, otvoreno je na stotine hiljada novih radnih mesta, pohapšene su i rasturene najveće kriminalne grupe, narko-klanovi, banka koja je pljačkala Srbiju je razotkrivena u prethodnom periodu i znamo svi dobro ko su ti ljudi, uspostavili smo neke od temelja za opstanak i razvoj naše zemlje.
Pre svega, na vlasti danas imamo odgovornog političara, državnika i poštenog čoveka, koji iskreno voli svoju zemlju, koji iskreno radi za dobrobit naše države i svakog deteta koje živi u njoj. I da, deca su ono bez čega Srbije neće biti u narednom veku. Ako dozvolimo da nam lični interesi, lična zadovoljstva i sve ono što nisu deca bude ispred njih, onda ne možemo da računamo na to da će naša deca koju danas imamo i njihova moći da imaju mirnu budućnost, sigurno ne, ni sigurnu budućnost.
Zašto ne mirnu? Pa sa raznih strana stalno Srbiji upućuju pretnje ovakve i onakve, pogotovo neki koji imaju teritorijalne pretenzije prema Republici Srbiji, oni koji su radili sve i rade na tome da otmu na kraju i Kosovo i Metohiju, oni koji bi čerupali i dalje Srbiju. Mi ne smemo da dozvolimo da deca koja će se rađati u budućnosti dočekaju neke nove crne dane. Znamo da tamo gde nema ljudi, pitanje je onda i kako opstaje ta teritorija u okviru te države.
Dakle, ne samo što, recimo, danas ako mi imamo u proseku jedno i po dete, mada je to nekako ružno reći – 1,7, 1,5, 1,6, jedno ili dvoje dece po porodici, šta će ta deca sutra raditi ako ne bude bilo mnogo više dece nego što projekcije kažu, kakav je sada trend, da će biti za 10, 20 ili 30 godina.
Zbog koga mi gradimo sve ove auto-puteve? Ko će da se kreće tim auto-putevima? Ko će da se vozi tim auto-putevima? Ko će da ode do spomenika Stefanu Nemanji i da se seća nastanka srpske srednjovekovne države? Ko će da obilazi naše manastire, te svetinje o kojima govorimo svakodnevno? Ko će da čuva te svetinje? Ko će da obnavlja škole? Ko će da obnavlja domove zdravlja, kliničke centre koje danas gradimo? Kome ćemo mi to ljudi da ostavimo?
Da li da ostavimo onima koji su otimali Kosovo i Metohiju, onima koji bi otimali neke druge delove naše teritorije, ili hoćemo da imamo pretke koji će sa ponosom da se sećaju ovog vremena i da kažu – naši očevi, dede, pradedovi su zidali, mi to obnavljamo danas i nadograđujemo sve to, ili hoćemo da neki predak kaže bili su neodgovorni tada i da nam pljunu na sliku i da kažu – nisu vodili računa dovoljno. Nisu dovoljno ulagali u populacionu politiku i zato nas nema i zato nestajemo.
Decenijama unazad, nikog nije zanimala populaciona politika. Sećam se jednog predavanja na državnom pravnom fakultetu jedan profesor je držao, to je neka 2002/2003. godina bila, kada je i to predavanje još tada bilo poučno, nije to daleko, to je 18 godina ministre, unazad, istorijski gledano to je kratak period, kada sam slušao sve ove projekcije koliko će nas biti 2050, pa 2080, pa, 2100. godine. Govorili su da ćemo 2050. biti manjina, bićemo i pre manjina ako ne budemo vodili računa o deci. Naravno, o deci vodimo računa tako što gradimo vrtiće, tako što pomažemo roditelje, tako što ulažemo novac da se pomogne porodicama za prvo, drugo, treće, dete, i ne samo ovaj novac koji daje republika, već i Grad Beograd izdvaja značajna sredstva za novorođenu decu i tako je u većina drugih lokalnih samouprava.
Međutim, moramo da obratimo pažnju i na politiku. Rekao bih, da se mladima u Srbiji ogadila politika u prethodnih 20, ili 30 godina. Tu smo imali jedan ozbiljan odliv mozgova, pogotovo nakon 2000. godine do 2012. godine. Ozbiljan odliv mozgova. Ljudi su očekivali zaokret iz onog nekad jednopartijskog sistema, komunističkog, pa, došao je višepartijski, pa su očekivali nakon 2000. da će krenuti nešto da se ozbiljnije menja nakon završetka ratova, ukidanja sankcija, da će krenuti jedan opšti preporod i obnova Srbije. Međutim, krenuo je totalni sunovrat, neko je trebao da zakuca onaj poslednji ekser na kovčeg Srbije da ugasi svetlo i da kaže do viđenja, pokupi sve pare, i kaže – mi idemo negde na neke egzotične destinacije, vi koji ste ostali sačekajte konačni kraj.
Srbija i građani Srbije, rekao bih, imali su tu sreću da nastane SNS 2008. godine, da 2012. godine ona dođe na vlast da krenu ozbiljne i korenite promene u Srbiji, uspostavili smo javne finansije i krenuli istinski da obnavljamo svoju zemlju. Naravno, pitanje uvek, da li danas možda nije kasno, da li možda nismo propustili neke poslednje vozove za demografski oporavak naše zemlje ili smo možda mi sada taj poslednji voz koji smo uhvatili da nešto uradimo kako bismo sačuvali ovu zemlju, i pre svega ovaj narod, jer nema zemlje bez naroda. Ako narod nemate nema te ni zemlju, jer narod je stvorio zemlju, nije zemlja sama od sebe nastala.
Neki ljudi su napravili zemlju, neki ljudi su uspostavili te granice koje Srbija ima, neki ljudi su izgradili te kuće, te bolnice, te škole, te spomenike, sećamo se tih ljudi, ne dižemo im spomenike bez veze, takao što nam je došlo da idemo da dižemo spomenike iz ulice u ulicu ili da postavljamo neke table gde je neko živeo, i da dodeljujemo po nekim značajnim istorijskim ličnostima nazive ulica. To su ljudi koji su mnogo učinili za ovu zemlju zbog kojih mi danas jesmo ovde gde smo. Zbog kojih mi postojimo danas.
Nemojte da se jednog dana, a to kažem i građanima i nama poslanicima ovde, zapitajmo se koliko ko od nas dece ima. Nemam pravo ja nekom da kažem ako nemam ni jedno dete, imam 40 godina, rađaj ti decu. Ne možemo nikog ni da teramo na to, ali moramo da govorimo koliko je i lepo imati decu.
Pa, se svako od nas onda seti svojih predaka koji su možda u mnogo težim situacijama, svetskih ratova, balkanskih ratova imali po petoro, desetoro dece. Nisu oni tada imali ni moderne automobile, ni mobilne telefone, ni ne znam kakvu garderobu, nisu imali ni letovanja, ni zimovanja, ali su imali ono najlepše što možete da imate, a to je kuća, porodica i deca. Živeli su za decu. Nisu živeli za skupe cipele, nisu živeli da kupe najnoviji Ajfon kada izađe u septembru, nisu živeli za najnoviji Samsung na proleće kad izađe, nego su živeli za plač dece, za pelene. Nisu rekli, teško mi je da perem za bebom, nisu rekli mlada sam ili mlad sam, ima vremena, rodiću sa 50 godina, pa da budem deda svom detetu, da ne mogu da ga razumem, da ne možemo zajedno da pratimo vreme i njegovo odrastanje.
To su strašno važne teme o kojima moramo da govorimo. Meni je žalosno da deo kolega baš briga za to, što ćaskaju međusobno. Molim predsedavajućeg, da opomene druge kolege poslanike da je ovo važna tema i to je pitanje za svakog od nas. Elementarne pristojnosti danas. Elementarna odgovornosti i prema sebi, ko će sutra vas koji danas imate 20 i 30 godina da pogleda kada budete došli u 50, 60, i zatreba vam lek. Ko će vam taj lek doneti? Ko će kada budete otišli u penziju, kada ne budete mogli da ode na pijacu umesto vas? Ko će jednog dana, ne daj bože da neko mora da se operiše, da se leči, ko će da vas obiđe? Ko će da prespava kod vas? Ko će da bude sa vama ako nemate dece ni unučiće. Neće onda biti ni komšija, svi će da odu ili ćemo da nestanemo.
Toliko toga smo stvorili danas. Toliko žrtve je podnela i ova zemlja i toliko toga radimo od 2012. godine do danas, da ne smemo da propustimo tu šansu, tu poslednju priliku koju Srbija ima da opstane. Rekao sam, za koga pravimo ove fabrike? Ne pravimo sigurno za jednu ili dve generacije i da onda stavimo katanac, nego pravimo valjda neku projekciju kao što ima Aleksandar Vučić, viziju i danas razmišljamo šta će da bude 2030. godine. Pa, se tako projektuju i finansije, i planovi i pitanje bezbednosti i sve ostalo.
Prvi put se tako u ovoj zemlji razmišlja danas. Prvi put ne razmišljamo od danas do sutra. Prvi put razmišljamo strateški, vizionarski. Mene je strah šta će biti ako ne budemo imali Aleksandra Vučića na mesto predsednika Republike. Gde će ova zemlja da ode ako je budu vodili oni koji neće da slušaju kada se govori o demografskoj politici, ako nas to ne zanima ili oni koji kažu, ma jedno mi je dete dosta. Pa, nije dosta, ne zato što vas neko tera da rađate, nego zato što smo za 60 godina u nazad, od 1945. godine na ovamo smo poremetili svoj sistem vrednosti, apsolutno.
Zato što smo vaspitavani u pogrešnom smislu. Pa, neko kaže patrijarhalno vaspitavanje je oznaka nasilja, kako to reče jedan ekspert pre dva, tri dana iz Luksemburga. Skroz su uništavali srpsku porodicu prethodnih 50 ili 60 godina, dok nije postalo normalno da nemate decu, da dete bije roditelja, da se isvađamo svi međusobno, da ne razgovaramo što drugačije mislimo, da pozivamo na ubistvo predsednika Republike i nikom ništa, da nikakve nezavisne regulatorne organizacije, tela i ostali, koji primaju ozbiljne naknade na mesečnom nivou, njih ne zanima u opšte kada se kaže, predsedniče Republike seti se Čaušeskua kako su ga streljali, tako đeš ti da prođeš. To kaže, kako oni kažu, uvaženi veliki reditelj, Goran Marković i još dobije i nagradu u jednom od nedeljnika, označe ga kao ličnost godine. To prođe onako tiho, nema skandala oko toga, ništa. Čovek rekao i to je to i još dobije i nagrade, još je to ličnost godine.
Da li smo mi svesni kolika se opasnost nadvija nad ovim društvom ako neko koga do smo juče koliko, toliko uvažavali i smatrali za ozbiljnog kulturnog radnika može da kaže takvu ludost, gadost, tako nešto odvratno i jezivo da predsednika Republike koji je kriv jer je izgradio sve što je izgradio, jer je oporavio Srbiju, podigao je, doveo nas dotle da možemo da ulažemo u oporavak populaciono demografski, da takvog čoveka postoje oni koji hoće da streljaju.
I oni sebe nazivaju vrhunskim intelektualcima. Neću da kažem kako bih ja nazvao takvu osobu jer bih opet dobio po nekom kodeksu opomenu ili ne znam ni ja šta. A koji kodeksi važe za njih? Koja pravila važe za njih?
Mene su proglasili ekspertom za vređanje. Ljudi, ja se iznerviram kada čujem da je neko mogao 619 miliona da prometuje za vreme dok je bio vlast, a nije imao cipele da kupi dok nije došao na vlast. I sad kad nije vlasti opet to slabije prometuje i prihoduje jer nije na vlasti, a mnogo je pametan.
Evo, mogu da pitam i ministra i vas ostale – da li neko od vas ima desetine hiljada, a ne 619 miliona evra? Da li smo mi svi glupi ovde? Retardinarni, pa ne znamo da steknemo novac?
Meni to uopšte nije smešno, meni je to žalosno. Žalosno je da u jednom društvu, takav čovek može da se kandiduje za bilo koju funkciju i nikom ništa. Kakva Agencija za borbu protiv korupcije?
Pa, taj čovek je sinonim za lopovluk, sinomim za bahatost, sinonim za odliv mladih ljudi iz ove zemlje. Šta mlado? Pa, oni govore kako su mladi… to je čista nebuloza i laž.
Koji normalan i mlad čovek može da bude na strani onoga koji ih je pokrao u stotinama miliona evra i zbog toga im napravio onakve klozete kakve su škole imale pre dolaska Aleksandra Vučića, onakve fakultete kakvi su bili pre dolaska Aleksandra Vučića, onakve puteve koje nismo ni imali, bolnice koje nismo imali, domove zdravlja koje nismo imali?
Pa, koji mlad čovek može da bude za to? Koji mlad čovek može da bude za to i da podrži onog čoveka koji je njihove roditelje ostavljao bez posla, a svoje poslove odneo na preko 50 raznih računa širom Evrope i sveta, koji je leteo za više desetina hiljada evra na dnevnom nivou, još onako bahato dođe i kaže – pa, šta hoćeš ti, bre? Koji može policajcu koji ga samo zaustavi i radi svoj posao, uhvati ga u saobraćajnom prekršaju, da kaže – majstore, ti ćeš da ostaneš bez posla kad ja dođem na vlast.
Da li jedan mladi čovek treba da ide na Policijsku akademiju i da onda zamišlja kad zaustavi nekog Đilasa da će ovaj da mu kaže – ti će da ostaneš bez posla i da se nikada nećeš zaposliti kad ja budem bio na vlasti.
To je sinonim njegove politike – gašenje radnih mesta, otkazi, izbacivanje sa posla. O čemu on priča, kakvim ucenjivanjima? Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić su na stotine hiljada novih radnih mesta otvorili i zaposlili stotine hiljada novih ljudi. Naravno da imamo preko 700 hiljada članova, naravno da imamo glasova preko 2,5 miliona, sigurno zato što u ovoj zemlji žive ljudi zdravog razuma.
Ljudima nije ispran mozak, ljudi vide kada stave ruku u džep koliko para imaju kada podignu plate, plate račune i odu u prodavnicu, vide šta im ostane. Vide da se tu nađe i za hranu, i za školovanje, i za knjige, vide da pomažemo, vide penzioneri da im se daje koliko se može sve više iz godine i godinu. Znaju da to nije palo s neba, znaju da je to nastalo ozbiljnim, napornim, teškim radom koji je uložen u prethodne decenije.
Znaju da se to nije steklo lako, znaju da to nije došlo tako što je neko blejao i krao, nego tako što je neko ulagao u budžet tako što je neko gradio, tako što je neko privlačio investitore, tako što smo najbolji u privrednom rastu u Evropi. Tako što smo najbolje privlačili strane investicije u regionu, tako što iz godine u godinu milijardama se mere investicije koje dolaze u Srbiju. Zato mladi ljudi ostaju u Srbiji. Zato 3. aprila znaju ljudi šta će da zaokruže. Zato znaju da će lepo i srećno da proslave novogodišnje i božićne praznike i da svi zajedno slavimo pobedu 3. aprila.
Živela Srbija. Hvala vam.