Slušao sam ceo dan, naravno, opet ste izvrnuli stvari. Marku Đuriću je obaveza da se sastane sa svima, pa i sa tim ljudima da ih vidi, jer on ne zna ko je ko. Taj čovek nije bio u našoj, već u vašoj partiji. To što vi sada brišete, pa znaju svi Srbi sa Kosova, evo, pogledajte svi ljudi vam gore govore, nemojte ljudi.
(Miroslav Aleksić: Možda je bio kod vas.)
Što morate da dobacujete? Ja vam ni jednu reč nisam dobacio. Da li ste se umorili ili ste nestrpljivi? Vi ste izlazili napolje, ja nisam za sve ove sate.
Rekli ste nešto i oko druge otadžbine, ja imam jednu otadžbinu, a to je Srbija. Pričate mi o pismima. Što bih pisao pisma, ima li potrebe neke? Da li neko sumnja, osim vas, koji ste doneli nezavisnost Kosovu, da ćemo mi to da uradimo? Ja ne mislim da iko u Srbiji sumnja. Moja reč, za razliku od vaše reči, nešto znači, jer na „majke mi“ ste pokušali da uništite život i članovima moje porodice i lagali ste sve vreme sve, sve.
Koliko ste puta osuđeni i za kriminal i za sve drugo, o tome da ne pričamo.
Ali, ono što je veoma važno da ljudi čuju, meni nije problem, uputiću pismo, ne samo Rusima i Kinezima, već i Amerikancima i Nemcima, ali nije u pismu, to im usmeno kažem, ali ako vama to nešto znači, da bih vam pokazao koliko poštujem i tih 2% ili 3% ljudi koji su glasali za vas, ili 4%, svejedno je, a poštujem, ne vas, već ljude, iz kurtoazije moram i vas, poštujem ljude koji su glasali za vas. Dakle, meni to nije nikakv problem. Poslao sam bezbroj pisama i bezbroj razgovora obavio. Uradiću i to i to će biti samo jedna sitnica u dnevnim obavezama koje inače radim, koji nam ništa posebno neće doprineti, niti pomoću u ovoj teškoj borbi. Tako da, ja sa tim nemam nikakv problem.
Kada kažete da je mene stigao umor, to je moguće, to nije neki greh, složićete se, ali nisam još senilan i ne bolujem od Alchajmerove bolesti i umem da čitam i znam šta ste uradili 2010. i 2011. godine. To što ste citirali mene, što sam rekao da je dijalog dobar i da je dobro da stvari vraćamo pred UN, pa super. Pa, što ste 2010. godine povukli nas iz UN, vašom odlukom i tražili da pređemo u EU i sada od mene tražite da povučem vašu odluku i da se ponovo vratimo u UN?
To vam govori koliko smo bili odgovorni u to vreme i Tomislav Nikolić i ja i koliko smo se trudili da postignemo zajedništvo sa državnim rukovodstvom da bismo imali jedinstven stav.
Jedino čime ste se bavili, jedino što ste radili, to je kako ćete da opstanete na vlasti, kako da optužite neku drugu stranu. Onda mi kažete - nisam dobro obavešten za ovaj dokument 2011. godine, pošto je Vuk Jeremić, kažete, izrazio negativno mišljenje. I šta je uradio sa negativnim mišljenjem? Da bi ljudi razumeli o čemu se radi, da znaju kako to funkcioniše, pred svaku sednicu Vlade imate nekoliko odbora, Odbora za privredu, Odbora za društveno-ekonomska pitanja itd, javne finansije, moraju da prođu zaključci, odluke, podzakonski akti, moraju da prođu prvo odbore i onda idu na Vladu i naravno, na Vladi se odlučuje većinom glasova.
Sada, zamislite, oni su doneli odluku na Vladi da se uspostavi prelaz na Jarinju i Brnjaku, za koje je ovaj čovek danas nas optužio da smo krivi, na kraju, ispostavilo se da su govorili neistine, dokazali smo, to je potpisano u decembru 2011. godine, njihova Vlada usvojila. A on na to kaže - ne, ne, ali jedan član Vlade je imao negativno mišljenje po tom pitanju. I šta je uradio? Što, da nije izašao u javnost i rekao da je to izdaja, da je to kriminal, da je to užasno? Naravno, nije nikada, jer je bilo važnije da nastave da se vozikaju u svojim automobilima, u šoferima i sekretaricama i svemu drugom što sve vlast donosi i nama, vama, svakome, samo što neko ima ideale, ima stvari za koje se bori, a neko se seti posle deset godina da je bio protiv nečega, na čemu baš i nije insistirao u to vreme, jer mu je bilo važnije da sačuva svoju fotelju i da sačuva svoj dobar odnos sa nekima koji su odlučivali o njegovoj političkoj budućnosti u to vreme. Toliko o istini.
Dakle, sve što sam danas govorio, rekao sam istinu. Da li sam možda u nekoj reči preterao? Moguće je. Nemojte mi zameriti ni vi, ni građani Srbije. Nemojte mi zameriti zato što ste mogli da vidite da ceo dan nismo čuli ništa o Kosovu i Metohiji, ne računajući izveštaj koji sam podneo. Jedino što ih je interesovalo, to je bilo da uvrede mene, da uvrede nekoga iz Vlade, poslaničke većine i ništa više, sve vreme tražeći tobož velika rešenja, a sva rešenja se svela na to da pošaljem pismo.
Evo, poslaću pismo, da vidite, i to ću reći na predlog mojih opozicionih kolega, poslaću vam još jedno pismo, pošto sam poslao do sada bezbroj pisama, pa ću da pošaljem bezbroj i jedno, ako je to uopšte moguće na takav način da se kaže. A ja mislim da je mnogo važnija naša odlučnost i naša sigurnost i da mi znamo šta je nama da činimo, da to nije pitanje samo očuvanja Kosova i Metohije, jer kod nas se uglavnom bave svi tom temom, kao i fudbalom i košarkom, jer to je nekako najlakše, i kada dođe, oko gej parade, jer to svi znaju. A kada bi se pričalo javnom dugu, videli ste kakve gluposti pričaju, kad bi se pričalo o ekonomiji, i o tome da ne govorim, i o rezultatima ekonomije, o tome posebno da ne govorim.
Tako da, nadam se da ste zadovoljni, jer evo, prihvatio sam vaš predlog. To je, ja mislim, čini mi se, veoma važna stvar i nemam problem ja sa tim. Meni je savest po tom pitanju čista i zato smem da dođem ovde i da vam odgovaram ceo dan i da govorim ceo dan, jer se ne plašim razmene argumenata i u tome još jedanput se svima izvinjavam ako sam negde u nekom ličnom odnosu bilo šta preterao na bilo koji način, a sami razmislite koliko ste vi toga učinili danas, a trudio sam se samo da se bavim Kosovom i Metohijom, onim što jeste jedna od ključnih tema i najvažnijih tema za opstanak našeg naroda. Hvala vam još jedanput na pažnji. Prihvaćen predlog.
Pošto želim da dobije priliku i gospodin Aleksić, još jednom, pošto ste mi rekli da lažem, i ja sam vas upozorio da ne lažem, evo su vam gospodin Vuk Jeremić i Ćićko Cvetković, a sa Vučićem ga nema, da vidite, i to idu na zajednički skup, tek toliko da vidite.
