Samo jednu reč. Dakle, nemam problem, pozvaću predstavnike. Sa predstavnicima srpske crkve sam već razgovarao, ali mogu ponovo da ih pozovem sa predstavnicima Svetog sinoda srpske crkve. Pozvaćemo i rektora i predsednika SANU i Nacionalni konvent.
Ako bude bilo ikakvog smisla, bilo šta, možemo i posebno da ih zovemo, bilo kakvog smisla ako bude, jer oni imaju potpuno različit pristup. Dijametralni pristup imaju predstavnici srpske crkve i Nacionalnog konventa. Pretpostavljam čak i srpske crkve i predsednika Akademije, ali nemam problem. Rekao sam, učinio sam jednoj drugoj poslaničkoj grupi, nisam učinio njima. Mislim da je okej. Nije problem da učinimo kao zemlja ako smatrate da time nešto dobijamo.
Nemam problem ni sa ovim. Pozvaću predstavnike svih ovih ili organizacija ili institucija na razgovore da vidimo možemo li da se dogovorimo makar oko ove platforme, a to je Ustav Srbije i Rezolucija 1244, pa bar da znamo da oko toga imamo neku vrstu nacionalnog konsenzusa, te u tom smislu to prihvatam i čim se vratim iz Njujorka sa Generalne skupštine te sastanke ćemo organizovati. Zahvaljujem se.
Samo jedan detalj, izvinite. Pošto skoro deset sati nisam ustao sa stolice, nije mi problem da sačekamo još i gospodina Dačića i gospodina Jovanova, a onda bih zamolio, ako možemo, da nastavimo sutra.
Zahvaljujem se.
Ja ne mogu, prosto. Nije problem što nisam jeo, ali eto, to je moja molba.
Izvolite.

Tako ćemo i da uradimo.
Poslanička grupa Socijalistička partija Srbije, gospodine Dačiću, izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče Republike, predsedniče parlamenta, naravno, i ovoga puta ću izraziti svoje uverenje da je veoma dobro što je zakazana ovakva sednica, zato što postoje teme oko kojih možemo i potrebno je da se razilazimo, odnosno razlikujemo, ali da isto tako, bez obzira što smo u različitim političkim strankama, oko ove teme ne bi trebalo da postoje razmimoilaženja koja mogu dovesti do takve situacije da to bude slabost za našu državu. U tom pogledu se zahvaljujem i predsedniku Republike na ovoj inicijativi za zakazivanje ovakve sednice.

Rekao sam već da sam u ovoj sali od 1992. godine. Možete misliti koliko je sednica bilo na ovu temu i koliko je bilo rezolucija i deklaracija. U tom smislu, naravno da ću početi od toga da je Kosovo i Metohija centralna srpska tema vekovima, ali isto tako ne možemo svi zajedno da ne primetimo da ono u našoj istoriji više nije bilo naše nego što je bilo naše. Više ga nismo imali nego što smo ga imali, od 1459. do 1912. godine, 453 godine, ali ga nismo izgubili. Bez obzira što ga nismo imali, nismo gubili tu temu i zato je ona prisutna u svakom segmentu i slažem se sa tim da čak i kada smo 1912. godine oslobodili, odnosno pripojili te teritorije, da smo nazvali te ljude oslobodiocima, odnosno kosovskim osvetnicima.

Isto tako, moram da kažem da bi bilo prilično… To će se uvek ponavljati. Ako bismo sada krenuli u prošlost, znate dokle ćemo doći? Pa, doći ćemo do Kosovske bitke i pitanja da li je trebalo suprotstaviti se Muratu 1389. godine ili ga pustiti da ide na Beč i Peštu zato što su oni koje smo mi branili tada svojim kosovskim zavetom na kraju priznali Kosovo kao nezavisnu državu. Ako već pričamo o tome.

Bilo je drugih naroda koji su pustili Turke. Nisam video da su lošije prošli od naših, ali još jednom ponavljam, to je hipotetičko pitanje. Mogu i da postavim pitanje zašto mi slavimo dve velike seobe Srba sa Kosova. Svako od vas, siguran sam, ima u svojoj memoriji Čarnojeviće, patrijarha, oba patrijarha.

Više od 100 hiljada Srba u 17. i 18. veku je otišlo sa Kosova i Metohije u Ugarsku, odnosno preko reke i zatvorena Pećka patrijaršija, ukinuta 1766. godine.

Tako da, kada govorimo o šteti koju ste spominjali da je nastala 1999. godine, znate, veoma je lako govoriti o tome. Za 453 godine, albanizacija i islamizacija, etničko čišćenje i promena demografije je učinila svoje.

(Milovan Drecun: I arnautizacija.)

Nemoj da mi oduzimaš vreme, Drecun, molim te, ali se slažem sa tobom, apsolutno. Ali, to što nas danas ima manje nikome ne daje pravo na secesiju i to je tačno. Zašto? Kako bi bilo kada bi u svetu, kad god neki narod postane negde manjina na delu gde žive nacionalne manjine, taj deo teritorije imao pravo na svoju državu? Znaju oni na zapadu da je to nemoguće. Znaju oni da to ne može i zato su ovo i nazvali takozvani sui generis, odnosno poseban slučaj, misleći da se to njih neće ticati.

Ja isto moram da kažem da, pošto, još jednom ću ponoviti, ne znam, gospodin predsednik Vučić je malopre, čini mi se, više pravdajući se, rekao da nije bio toliko dugo na vlasti. Ja se, naravno, ponosim što sam toliko dugo na vlasti. Zašto? Zato što je ovde u pitanju, pa normalno, valjda se borimo da budemo deo lige šampiona, a ne da učestvujemo u lokalnim ligama. Ali, dobro, imamo i tu nešto zajedničko. Oni koji su bili opozicija 1992. godine, još su opozicija, ali dobro, ima vremena. Ali, nebitno je to danas.

Zato, bez obzira na sve ove polemičke tonove, moram da kažem da sam veoma razočaran neshvatanjem ozbiljnosti situacije oko Kosova i Metohije. Ja ne mogu da razumem da li mi shvatamo da ovo nije pitanje Kosova, ovo je pitanje Srbije i njene budućnosti.

Godine 2000. kada je pao Milošević, pričalo se o novoj politici. Pa, koja je to nova politika? Koja je to bila nova politika? Evo, sad sam, malopre je o tome i predsednik Vučić govorio, standardi pre statusa, to je bila prva faza, pa su onda to zaboravili, pa se prešlo na politiku, čini mi se da se zvalo paralelni koloseci, tako je nešto bilo, ili dvostruki. Znači, paralelno možemo da idemo i u EU i da rešavamo ili da ne rešavamo pitanje Kosova. I jedna i druga politika, odnosno parola, odnosno nije to bila paralo, to je bila politika Međunarodne zajednice prema državi, obe te politike su propale.

Isto tako, govorilo se o tome, ja stvarno ne razumem kako to neko misli da je potrebno izvršiti normalizaciju i demokratizaciju i stvoriti uslove da granice nisu bitne. Ja stvarno ne znam da li mi ovde, u kom svetu živimo, da li je neko zaista misli da je to moguće? Pa, da li neko stvarno misli da se tamo ne raspravlja o tome? Pa, zar tamo neko stvarno misli da ćete vi sa Kurtijem, Tačijem ili Haradinajem da raspravljate o tome da li će jafa keks da ide u prodaju tamo ili ovamo? Njih to ne zanima, njih zanima državna nezavisnost.

Zato ja želim da upozorim sve koji to govore da vode računa, jer time bacaju ljagu na svoju državu. Nijedna Vlada Srbije, nijedan predsednik Republike nije kriv i nije uzrok problema na Kosovu i Metohiji. Uzrok problema, pričalo se da je to diktatura, pa srušićemo Miloševića, srušićemo ovoga, srušićemo onoga, rešićemo probleme sa Albancima, samo da padne taj i taj. Problemi su u demokratiji i ljudskim pravima. Nikad nije bio taj problem, uvek je bio problem nelegalne secesije i želja Albanaca da stvore svoju nezavisnu državu.

Uostalom, gospodin Kamberi, koji sada nije tu, a žao mi je, uvek ode. Eto, mislim ima i nešto loše što smo velika poslanička grupa, druga posle SNS, pa toliko moramo da govorimo na kraju, oni svi koji govore prvi, oni odu, posle nemate s kim da polemišete. Ali, šta hoću da kažem? Kamberi kada sam ja bio predsednik Skupštine, on je izneo svoju zastavicu ovde da pokaže da, eto, pa nije on izneo zastavicu Kosova, nego Albanije. Što nije izneo zastavicu Kosova, ako govorimo o Kosovu? Ne, zato što nijedan Albanac ne govori o Kosovu. Kad govori o Kosovu, on misli o konceptu velike Albanije, i toga svi moramo da budemo svesni. I svi misle isto, a da li svi Srbi misle isto, veliko je pitanje.

Zato ja zaista mislim, gospodine predsedniče, da ponekad ovakve rasprave treba izbegavati. Znate zbog čega? Narodi bivše Jugoslavije, Hrvati i Slovenci, oni su 100 godina, pa nisu 100 godina, ali od 1918. godine pa do devedesetih godina, oni su se kleli u Jugoslaviju i ovde sedeli, pričali o bratstvu i jedinstvu, a kovali planove kako da iskoriste Jugoslaviju za svoje države. Slovenci su pričali da je Jugoslavija raka koju treba iskoristiti za svoju državu, nezavisnu.

A šta smo radili mi Srbi i šta danas radimo? Mi i danas i sve što hoćemo i što nećemo, mi ćemo da kažemo nekome, a da li ćemo to da realizujemo, nije bitno. Mislim da Srbima više ne trebaju pobede koje, kakva je to časna pobeda ako je to poraz? Potrebna nam je politika sa rezultatima.

Tako da, mislim da je, ne želim više da govorim o prošlosti, jer se sve to može na jedan ili drugi način tumačiti. Kad kažem, ne treba govoriti na ovakav način. Pitanje našeg odnosa, šta ćemo da radimo, treba da bude stvar od najvišeg stepena nacionalne bezbednosti i sigurnosti, a ne da se takmičimo ovde u izjavama koje mogu samo da nanose štetu našoj državi, a znamo da ih nećemo sprovoditi.

Još jednom ću ponoviti, oni su, samo da nađem citat poslednjih rezolucija. Pazite, 110 godina nakon našeg oslobođenja, Kosova od turske okupacije, imamo veoma tešku situaciju u kojoj je ugrožen naš vitalni nacionalni državni interes, naš teritorijalni integritet i suverenitet. Zato, bez obzira što je Kosovo jedna velika reč i velika misao za srpski narod, tema koja je vezana za srpske korene, za srpske seobe, ali i za srpske deobe, mislim da svrha današnje sednice nije raspravljanje samo o nekom tekstu rezolucije ili nekih predloga kojih je bilo mnogo, nego da li smo mi u mogućnosti da realno sagledamo situaciju u kojoj se nalazimo, realnu situaciju na Kosovu i Metohiji, realnu spoljno-političku situaciju, spoljno-politički položaj Srbije i mogućnost za pravedno rešenje tog problema. Od takvog pristupa zavisiće da li ćemo mi uopšte voditi jednu realnu i održivu i ostvarivu politiku.

Kad pričamo o Rezoluciji, mi smo doneli 1999. godine Rezoluciju za koju mislim da bi svi ovde glasali, pred bombardovanje. U Rezoluciji piše da Kosovo ne može dobiti nezavisni status ili status Republike, nego autonomije po najvišim međunarodnim standardima. Ne prihvatamo ni jednu meru kojom bi se menjao teritorijalni integritet i suverenitet i pokušalo izvesti otcepljenje. Da li je ovo tekst koji biste svi potpisali? Siguran sam. Ne samo da biste potpisali, nego biste tražili amandmanima još da se zaoštri.

Da li biste prihvatili ultimatum iz Rambujea, koji je govorio o tome da treba da bude referendum na Kosovu tri godine o statusu? Pretpostavljam ne. O čemu onda pričate? Šta biste uradili drugačije i da li je uopšte moguće nešto uraditi drugačije. Pretpostavljam da jeste, ali oko svega zaista bi trebalo da shvatimo da je kriv albanski separatizam, da možemo čak da citiramo Rezoluciju kad su proglasili nezavisnost. Rekli smo da ćemo da se borimo svim sredstvima protiv toga, da primenimo sve mere u odbrani našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta i dokle smo stigli?

Želim da budem jasan. Možemo da imamo dva pristupa ili je Kosovo potpuno deo Srbije, ili je potpuno nezavisno. Istina nije ni jedno ni drugo, da budemo mi iskreni, ne pričamo o ustavno-pravnom sistemu. Pričamo o realnosti, a to je da Kosovo nije u celini deo našeg suvereniteta zato što ne vršimo vlast na toj teritoriji. Isto kao što ni celo Kosovo nije u vlasti Prištine zato što oni ne vrše vlast na celoj teritoriji Kosova. Na kraju mogu zaista da kažem da je međunarodni poredak nepravedan.

Kad pričamo o genocidu, Kamberi je govorio da Vili Brant, pominjao je Vilija Branta, mislim da je to veoma neumesno. Zašto? Vili Brant je tražio oprost od Jevreja kojih je više od pet, šest miliona poginulo, odnosno ubijeno za vreme Holokausta za vreme Drugog svetskog rata. Najveći broj Jevreja, ali i naravno Slovena, Roma itd. i Poljaka zato što se to desilo na toj teritoriji, ali hoću da kažem da je neuporedivo, bez obzira što mi ne govorimo o istim stvarima. Da ne spominjem sada tu situaciju, da ne pominjemo koliko, to sam govorio prošli put ovde, da sad u Podujevu imamo 20 ili ne znam koliko 12 Srba od ne znam više stotina, u Đakovici ne znam koliko ih ima, tu je Snežana, ali ima ih možda desetak. U Prištini je živelo više desetina hiljada, ja mislim da je živelo skoro 50 hiljada 1981. godine, a sada ih ima manje od 500 u samoj Prištini, Srba, govorim o Srbima, i pitanje je da li ih i toliko ima.

Sada kad podvučete crtu, onda vidite ko je i postavite pitanje nad kim je potčinjen taj genocid? Kad se počini genocid nad nekim onda nekoga ima manje. Jevreja je stradalo pet, šest miliona. Mi sad ovde imamo više Albanaca nego što ih je bilo pre rata, a Srbi proterani, gde su Srbi?

Međunarodni poredak je nepravedan, ali to ne znači da mi ne treba da budemo deo tog poretka. Mi ne možemo da budemo van njega. Treba da budemo svesni realnosti u kojoj se nalazimo. Mi treba da branimo Kosovo, ali vodeći računa da dođemo do ostvarljivog rešenja i ostvarljive situacije, realne, da ne dovedemo sebe u još težu poziciju, izolaciju ili u samoizolaciju.

Ja moram da kažem na kraju, gospodine predsedniče, da sam zaista ponosan na sve ono što smo zajedno postigli u našoj političkoj aktivnosti svih ovih godina. Od 2012. godine Briselski sporazum je imao svoju veliku vrednost i važnost u tom momentu i u pravu ste kada ste govorili o tome.

Ja sam imao prilike i nemam dovoljno vremena, jer sam ograničen na tih 20 minuta, a ja sam navikao mnogo da pričam i neću stići da kažem to što sam hteo. Tačno je da sam gledao kod Borisa Tadića prenos iz Haga, savetodavnog mišljenja tog. Ne znam, mislim da niko nije bio iz sadašnjeg sastava, možda Borko, ali Vuk je bio u Hagu. Tadić je napravio dve varijante saopštenja. Obe te varijante je morao da baci posle saopštenja tog suda.

Ja vam kažem – to je neozbiljna država da mi tako čekamo šta će saopštiti sud u Hagu. Mislim da i danas iz svega ovoga treba da izvučemo pouke. Ne moramo mi baš sve da kažemo šta ćemo da uradimo, a naročito ne moramo da kažemo nešto što nećemo da uradimo.

Jesam bio, kada je Šutanovac govorio, kada je svojevremeno bila neka sednica, u to vreme smo bili sa DS u koaliciji, on je govorio da mi nećemo intervenisati, Boris Tadić itd. Ja sam oduvek smatrao da je to pogrešno da se kaže. Mi treba uvek da pričamo o tome da smo za mir, da treba da učinimo sve, da konflikt nama nikada ne ide u prilog, da je dosta bilo srpskih žrtava i svega toga, ali nikada ne smemo da kažemo – e, slobodno vi uradite šta god hoćete. Zato je ispravna politika koju je govorio predsednik Vučić, a to je da nećemo dozvoliti pogrom srpskog naroda.

Na kraju moram da kažem da pružamo i dalje punu podršku svim nastojanjima u borbi za to državno jedinstvo, za zaštitu nacionalnih i državnih interesa, jer samo stabilna Srbija, samo jedinstvena Srbija, a ne kao ime Palmine političke stranke, nego kao suština, jedino je jedinstvena Srbija jaka i stabilna. Zato na kraju – živela Srbija! Hvala.

Gospodine predsedniče, izvolite.

Uz zahvalnost gospodinu Dačiću želim nekoliko činjenica da istaknem koje su važne za ljude i da sa nečim oko njega polemišem, a onda jednu šalu da vam ispričam, koja možda nekome govori o tome kako se menjaju odnosi u Evropi i svetu.
Naime, oko Rambujea potpuno ste u pravu. Ja mislim da ne postoji ni jedan čovek koji bi mogao da donese drugačiju odluku. Bio bi slomljen u Srbiji. Iluzorno je za onakav papir da kažete da bi neko mogao da prihvati.
Ono što ja ne razumem sve nas koji smo tu bili mali i koji ništa nismo odlučivali, posebno one koji su odlučivali, to je samo zašto nismo ranije prekinuli samo agresiju, ako smo već znali da više ne možemo. To sebi pitanje postavljam svake noći, imajući u vidu, bukvalno, tragediju kroz koju smo prošli i ogromnu štetu koja je našoj zemlji naneta.
Zašto sam ovo rekao? Rekao sam samo zbog toga što takve situacije moramo da izbegavamo u budućnosti. Zato što naša obaveza nije da slušamo isključivo volju većinu. Na kraju to morate da uradite, ali kada donosite odluke morate da ukažete i na neke druge stvari i da donesete odluke u interesu naroda, čak i kada nisu svi saglasni.
Postojala je teža odluka koju bi narod teško podneo, okrivljavao bi za sve u tom trenutku predsednika Miloševića, ali bi ta teža odluka bila bolja za naše građane i za naš narod da je bila doneta. Nije.
Da li je on kriv za agresiju? Svakako nije. Da li je on prouzrokovao agresiju? Svakako nije, ali posledice agresije su užasne i mu smo se bukvalno tek danas, pre godinu, dve ili tri u potpunosti oporavili od toga što nam se događalo u to vreme.
Ivica Dačić je političar koji je veoma iskusan i ja sam mu zahvalan što smo sve vreme zajedno radili ovaj posao. Verujem da ćemo to nastaviti i u budućnosti.
Hoću da vam se zahvalim i vama, članovima i simpatizerima SPS na podršci koju ste mi pružili na predsedničkim izborima. Možda to nisam uvek dovoljno isticao, iako mislim da je važno da kažem.
Ja se nisam ponašao kao predsednik političke stranke iako svoju stranku volim i mislim o njoj, naravno, da je najbolja u Srbiji i poštujem i sve druge stranke. Bavio sam se državom i trudio sam se da mi država bude iznad partikularnih partijskih ili političkih interesa.
Vama hvala na svim naporima, jer smo kroz teška vremena prošli zajedno i oko Kosova i Metohije i oko svih drugih teških reformi da bismo danas imali, makar u prethodne dve godine, najveću stopu rasta u celoj Evropi. To nije palo s neba, to je rezultat nečijeg rada. Mi bez vaše podrške i bez zajedničkog učešća u tome ne bismo uspeli.
Da se našalim. Ivica Dačić, naime, kada razgovara sa Turcima, on se danas neće naljutiti što ću to da kažem, ali vam to govori o promeni odnosa. Sad, koliko se ja trudio da ozbiljno razgovaram, mora da bude i neko ko će napravi atmosferu drugačijom, u onom pozitivnom smislu reči, ne mislim ništa loše. Kaže Erdoganu: „Vidiš, Redžep, prošli put smo mi stali na branik Evrope, a oni nam to nisu vratili nikako. Sledeći put kada ti rešiš da opet ideš na Evropu, samo javi tri dana ranije mi da te propustimo, više nećemo da te zadržavamo na ovom području“.
Zašto sam ovo ispričao? Duhovito jeste, ali sam ovo ispričao zbog nečeg drugog. Ne zbog njegovog šarma i duhovitosti, svega što ja nemam, ispričao sam zbog same promene paradigme u kojoj svi učestvujemo i zbog svega onoga što se zbiva danas u Evropi i svetu. Oni koji misle da su sada na putu da u potpunosti unište Rusiju, plašim se da to nije moguće. Kad kažem plašim se, ne plašim se stvarno, već mi se čini da to nije moguće i čini mi se da stvari bolje analiziram od njih, da uopšte ne ulazimo u emocije i u to ko vam je drag, a ko vam nije drag.
Nažalost, to će doneti sukobe koji će da traju godinama, a ne mesecima i ne nedeljama. Mi moramo da se spremimo i u smislu Kosova i Metohije, zato se mnogima žuri, ali i u smislu u svim drugim važnim državnim stvarima i poslovima šta, kako i na koji način da opstanemo i šta je to sve što moramo da preduzimamo. To neće biti ni malo lak zadatak.
Zato sam danas, ne ljutite se na mene zbog toga, objasnio sve oko javnog duga. Ko Boga vas molim da više ljudi koji to pišu i pričaju, da više te gluposti ne izgovaraju. Dakle, Srbija odlično stoji. Jedna Nemačka je dužna 2.480 milijardi, a mi samo 30. Dakle 80 puta manje. Tema je – zašto vam smeta kada govorimo istinu? Ako mi već dobacite to, kažite mi da sam slagao, kažite mi da nisam rekao istinu. Nikome od vas nisam rekao „tema“.
Kada ste govorili neistine o mojoj porodici, kada ste govorili neistine o imovini, kada ste govorili neistine o svemu, ćutao sam kao zaliven i reč vam nisam rekao. Vama smeta kada govorimo o stopi javnog duga. Vama smeta kada govorimo o onome što je interes našeg naroda.
Što se tiče i naše snage na Kosovu i Metohiji, jer samo snažna Srbija, ekonomski jaka Srbija može da izdržava udare, ovako snažne zemljotrese, ovakve tajfune kao što mi izdržavamo. To neće biti lako, neće biti ni malo jednostavno. To ljudi treba da znaju, to ljudi treba da razumeju.
Pred nama je, u svakom slučaju, teška i politička i ekonomska i energetska zima i jesen. Ja mislim da ne treba izbegavati ovakve rasprave. Mislim da ovakve rasprave uvek pokažu i ozbiljnost i odgovornost i neozbiljnost i neodgovornost. Rasprava je mnogo bolje prošla nego što sam očekivao, da budem iskren. Jedino što sam očekivao to je da će svi da glasaju za izveštaj. Na kraju, ako ste primetili, primedbi na izveštaj nema. On je urađen profesionalno, urađen je ozbiljno, urađen je odgovorno, ali politika je to.
Nažalost, verujem da će doći dani kada će nam država biti važnija od onoga što su stavovi političkih stranaka i onoliko koliko budemo mogli i mi koji danas o ovome na ovakav način govorimo, da promenimo i sebe, pa se onda nadam da će i neki drugi uspešno promeniti sebe.
Hvala vam još jedanput, gospodine Dačiću.

I poslanička grupa Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve, predsednik grupe Milenko Jovanov. Izvolite.

Poštovani predsedniče Republike, poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, trudiću se da sažmem ono što sam planirao da kažem, mnogo toga je već rečeno i mnogo toga je sam predsednik rekao i nema potrebe da se ponavlja i da se iznosi već ono što je izneseno, a sa druge strane postoje neke stvari koje mislim da u ime poslaničke grupe i SNS moram da kažem. Pre svega, predsedniče, da ćete u poslaničkoj grupi Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve, u SNS uvek imati podršku za politiku koju vodite i da ćemo pokušati koliko je u našoj moći da se svuda i na svakom mestu borimo za tu politiku.

Kada pogledam našu braću i sestre sa Kosova i Metohije koji sede na balkonu strpljivo i slušaju ceo dan današnju raspravu i svi su tu, koliko vidim, kako je bilo i na početku rasprave i kada vidim prazne klupe ispred sebe, zaista ne mogu da kažem nego da mi je pomalo i neprijatno kako zbog nekih stvari koje su imali prilike da čuju, tako i zbog toga što su imali prilike i svojim očima da vide velike reči, zaklinjanje u ljubav prema Kosovu i Metohiji, a dela kažu da izgleda ima i druga i pametnija posla negde van ove sale.

Citiram: „Nisam izabran da budem ratni poglavica Srba. Mnogi lupaju u ratne bubnjeve pod uslovom da ne pada kiša i da taj bubanj bude na Terazijama, nikako u Drenici i samo ako neka tuđa deca idu da prolivaju krv“.

Ovo je vaša izjava, gospodine predsedniče, kraj citata. Biće sad već 10 godina da ste tu izjavu dali, ali mislim da je danas čak i više aktuelna nego u onom vremenu kada ste je izrekli.

Danas je prošla vest, sinoć se pojavila vest da je na Kavkazu krenuo nekakav ponovo sukob, da imamo ponovo neke tenzije na Bliskom istoku sa idejom da se na neki način Iran uključi u nekakav sukob. Imamo sukob u Ukrajini. Dešavaju se tenzije oko Tajvana i u takvim okolnostima voditi politiku jedne zemlje koja suštinski na svojoj teritoriji ima jedan konflikt koji ne može sama da kontroliše, nego vrlo često biva u situaciji da taj konflikt po zamisli i po želji spolja hlade i greju po njihovim potrebama je zaista teško i gotovo neverovatno.

Na izborima ste pobedili ubedljivom podrškom od preko dva miliona i dve stotine hiljada glasova građana Srbije, sa politikom koja je imala slogan „Mir i stabilnost“ i danas se izboriti za mir i stabilnost je veoma teško.

Ono što bih želeo da naglasim, iako ste vi često imali i drugačije diskusije i zato mislim da je taj rezultat veliki koji ste postigli, jer prvo niste vodili neodgovornu politiku u kampanji, niste pričali o cveću i proleću i onome što ljudi žele da čuju, nego o teškoj situaciji u kojoj se nalazimo nakon rata koji je počeo u toku te kampanje, vi ste ipak dobili podršku. Mislim da je to prvi put u istoriji, možda grešim, ali svi smo danas kao poslanici bili pomalo kvazi-istoričari, pa ću se eto i ja time poslužiti, da je to prvi put da su Srbi glasali za mir i stabilnost u osvitaj jedne krize, jednog rata. Mi smo u situaciji kada je počinjao da se kotrlja rat Evropom izašli na ulice i vikali „bolje grob nego rob, bolje rat nego pakt“ i dobili smo i rat i grob. Ponosan sam na činjenicu da je mali srpski narod hrabro stao pred nacističko ludilo i suprotstavio se nacizmu i fašizmu, ali je cena onoga što smo platili i borbe koju smo platili bila izuzetno visoka i zato se danas može razgovarati o tome kako je i na koji način ta odluka doneta i kakve posledice proizvela.

Time dolazim do stvari za koju mislim da je vrlo važna. Nama je u narednom periodu potrebna, vole da kažu zapadni poslanici koji dolaze ovde u Srbiju često, da je Srbiji važno da prihvati realnost, to je eufemizam, kad kažu da treba da prihvatimo realnost, da faktički treba da priznamo Kosovo kao nezavisnu državu, nama je potrebno suočavanje sa realnošću, jer kad čovek sazna da je bolestan, da ima neku bolest koja je teška ili njegov neki bližnji, on ne prihvata realnost, nego trči da nađe lek. Ali je problem u tome što mi često tu realnost ne želimo da vidimo. Živimo u nekom prošlom vremenu, živimo u epovima, živimo u pesmama, a ne živimo u onome da sagledamo ono što nas okružuje.

Zašto je važno da uvidimo realnost? Zato da bismo mogli da nađemo način da tu realnost promenimo u svoju korist. Zato moramo da imamo pravu dijagnozu, a mi u ovom trenutku, i to se i danas moglo čuti, nemamo odgovornost na političkoj sceni, ni kada je u pitanju odgovornost u postupanju, ni kada je u pitanju ono što je mnogo važnije, odgovornost prema posledicama koje naše postupanje proizvodi.

Rekao bih da suštinski ljudi sa Kosova i Metohije nisu mogli da čuju alternativu državnoj politici danas. Ali, ako se malo potrudimo, ako skinemo sve one celofane, oblande, mašnice itd. videćemo dve alternative koje su danas ponuđene. Jedna je da priznamo Kosovo kao nezavisno, a druga je da idemo u rat. To je suština. Ni jedni ni drugi to neće da kažu otvoreno, nego koriste razne priče, koriste razne floskule. Nije prijatno reći - priznajte nezavisno Kosovo, ali još je manje prijatno reći - hajde da idemo u rat. Ali, to je suština. I to ljudi na Kosovu i Metohiji danas imaju prilike da vide i da čuju.

Oba ova rešenja su laka rešenja, jer je u principu najlakše uraditi jedno i drugo. To je trenutak jedan. Ono što je teško, to je ono što ste vi izabrali i to je ono što je politika koju mi podržavamo, a to je da se svaki dan, na svakom mestu, svuda i uvek borite za Srbiju na Kosovu i Metohiji. E, to je ono što je teško. A nemate rat.

Imamo dva paralelna procesa koja su vrlo važna. Jedan je borba za Kosovo i Metohiju, jedna je borba za srpski interes u Kosovu i Metohiji i druga da se razvija preostali deo Srbije. Dva paralelna procesa koji jedan drugi ne smeju da isključe. Pa, to je kao da pravite peć od drveta. I vi uspevate u tome. I onda imamo 10 dana u pripremi ove sednice priču o tome kako nam je potrebno jedinstvo, kako bi bilo dobro da postignemo konsenzus, kako bi bilo dobro da pošaljemo poruku. I šta smo poslali?

Danas je na dnevnom redu Izveštaj, nadam se da se Petar neće uvrediti, ali ovo je faktografski izveštaj, ovo je nešto što se desilo, ovo nije neka politika oko koje mi treba da se raspravljamo za ubuduće, pa da li ćemo levo ili desno, napred ili nazad. Imali smo priliku da svi danas ovo podržimo, jer se desilo onako kako piše. Ako piše u nekoj oblasti da se radilo to i to, to se radilo i to je to. Ali ne, sujeta i želja da se postigne neki politički poen doveli su dotle da nemamo, kao što ste rekli, ništa da kažemo o samom dokumentu o kome danas raspravljamo, ali ćemo zato glasati protiv njega, jer ko glasa za dokument, taj je zapravo za vlast.

Videli ste reakciju na jedan govor koji je bio sadržajno možda i najbolji govor danas od opozicionih stranaka. Završio se tako što je rečeno - a, vi ćete u Vladu. To prosto tako ne ide. I toliko o toj želji da se postigne konsenzus.

Nemamo prostora za bilo kakav avanturizam, nemamo prostora za bilo kakvu situaciju da ponovo damo nekakav auto-gol, jer, kao što vidite i danas, mi nemamo kritičko osvrtanje unazad da se kaže - da, razumemo da je teška situacija, da, bili smo u takvoj situaciji, da, mi smo isto pregovarali, znamo da imate tegove na nogama. Ne, nego smo nabili Vučiću tegove na noge, a onda ga pitam - a što ne trčiš brže? I to je suština.

Tu dolazimo do nečega što je vrlo česta pojava, takođe, kada je u pitanju Kosovo i Metohija, a to je licemerje, gde se pozivamo na to da ćemo dogodine u Prizren, a posle nas pitaju - a što dogodine, što ne odmah? Šta je problem? Dođete kući, kažete porodici - selimo se u Prizren. Pozivamo se na iskustva drugih zemalja, kopiramo Izrael, ali niko neće da kaže kako u Izraelu nacionalisti odlaze na teritorije za koje smatraju da pripadaju Izraelu, imaju porodice od osmoro i više dece i na taj način se bore za svoju zemlju, a mi ćemo za to vreme preko kapućina da branimo Kosovo, uz plastičnu kašičicu itd.

U nekom prethodnom periodu Ministarstvo spoljnih poslova se bavilo Kosovom i Metohijom i vidite to i po onome što je govorio i gospodin Stefanović itd. To je otprilike neka poruka koju ja razumem da je bila poslata čak i tako simbolički. Neću se baviti, neću prosto da otvaram temu za replike ovaj put. Dosta toga je već i rečeno, ali činjenica jeste da smo vrlo često donosili odluke koje nas danas koštaju, da niko nema hrabrosti da prizna ljudski okolnosti u kojima ste danas vi i da pokaže razumevanje za to koliko je teško u takvim okolnostima voditi državu politiku.

Vi to uspevate. Mi tu politiku podržavamo i ono što je još važnije - tu politiku podržava narod Srbije. Posebno tu politiku, a posebno sam uveren posle današnjeg dana će još u većoj meri podržavati Srbi na Kosovu i Metohiji jer će videti da je sve što nudi kao alternativa ili prazna priča ili parole ili rat ili odricanje od njih i da zapravo državnoj politici alternative nema.

Na samom kraju…

(Narodna poslanica: Već?)

Da, već. Znam da volite da me slušate i da uživate u tome, ali ću vas ovaj put uskratiti tog zadovoljstva, ali biće prilike pa ćete me slušati više.

Onaj ko misli da Srbija danas sme sebi da dopusti da napravi pogrešan korak i postane deo nekakvog sukoba, taj mora da zna činjenicu da to ne bi bio regionalni sukob. U vreme kada se odvija sukob koji traje na prostoru Ukrajine mi bismo postali još jedno žarište tog sukoba.

Mnogo puta su se veliki tukli preko naših leđa. Naša je obaveza da ovo prekomponovanje svetskih sila, zovite to kako hoćete, koje nikada nije moglo da prođe bez rata, kroz istoriju, ovoga puta da prođe bez nas.

Pokazali smo da smo hrabri, pokazali smo da smo junaci, pokazali smo da nam nije problem da dajemo glave, hajde sada da sačuvamo glave, ali da sačuvamo i Kosovo i Metohiju i kao jedini garant do sada dokazano te politike jeste politika predsednika Vučića.

Hvala vam.

Hvala vam.
Reč ima predsednik Republike.
Izvolite.

Hoću da se zahvalim svima. Deset sati i 15 minuta kako smo sve vreme ovde i kako smo započeli ovu sednicu.
Milenko, bolje si govorio nego što bih ja govorio i dobro postavio stvari. Iz tog ugla sam negde i lično zadovoljan i srećan što vidim da dolaze neki novi ljudi sa kojima će Srbija biti u sigurnim rukama.
Dakle, ono što mi je važno da naglasim, ja bih još jedanput da iskoristim priliku za zahvalnost svima koji su kritikovali, govorili i po neku lepu stvar. Želim da zamolim sve poslaničke grupe da još jedanput razmotrimo budućnost da glasaju za Izveštaj, zato što je to naša slika prema svetu. Oni neće reći – glasali su ili nisu glasali zbog ovoga ili onoga, već će reći da politiku prema Kosovu i Metohiji toliki broj ljudi ne podržava. Time svoju zemlju dovodimo u težu poziciju, u težu situaciju i zato pozivam one ljude kojima sujeta nije preča od državnih interesa da još jedanput razmisle o tome i da podrže ovaj Izveštaj.
Podsetiću vas, ne tražimo da vraćate nešto što je neko radio, jer je to pitanje i lične i političke odgovornosti. Uvek smo to radili, u poslednjih 15, 20 i 25 godina. Uvek. Uvek smo oko Kosova jedni druge podržavali, da ti koji su bili na vlasti ne budu sami, da svi drugi znaju da je u pitanju cela država, kompletan politički spektar, da izađemo što jedinstvenije. A to što se posvađamo u međuvremenu, to je nevažno, to ne ostaje, ali ostaje da smo izašli zajedno, sa jedinstvenom platformom, jedinstvenom odlukom.
Zato, molim još jedanput sve one koji su rekli, a da nisam čuo razlog, nisu ga ni izgovorili, niko nije imao šta da kaže protiv Izveštaja, da razmisle da li da glasaju ili ne.
Hoću još jedanput posebno da se zahvalim srpskim predstavnicima sa Kosova i Metohije kojima nije bilo teško da ceo dan provedu sa nama i da slušaju šta je to što imamo da govorimo.
Još jedna poruka za vas – to što će uvek da vas predstavljaju to je jedan od načina kao deo organizovanog kriminala, mafije, bande, ovoga i onoga, to je deo hibridnog rata koji se vodi protiv ove zemlje, to je deo onakvih napada na suverene, slobodne, slobodarske i nezavisne zemlje koji postoji u mnogim zemljama sveta, uvek je iz jednog, dva ili tri centra istog kruga ili istog većeg centra.
Tako da, naše je da se tome suprotstavimo i što vas više budu napadali da ste se vi tvrđe i čvršće držali i da ste znali šta je vaš posao ne samo ovde na severu Kosova i Metohije, već i na jugu Kosova i Metohije.
Beskrajno vam hvala zato što čuvate srpsko ime na Kosovu i Metohiji i veliki pozdrav iz Narodne skupštine od svih nas, dakle, za sve naše građane, za ceo naš narod na Kosovu i Metohiji, od Štrpca do Leposavića, od Goraždevca do Šilova i Raniloga. Vidimo se sutra.
Hvala vam.

Hvala svima.
Ovo je sve za danas.
Nastavljamo sutra u 10.00 sati.
(Sednica je prekinuta u 20.20 sati.)