Hvala vam.
Reč ima Zoran Lutovac.

Poštovani građani, uvaženi poslanici, poštovani predsedniče parlamenta, poštovani predsedniče, uvaženi predstavnici diplomatskog hora, današnje obraćanje predsednika Republike bila je kombinacija tehničkog izveštaja i ispovesti – kako su nas prevarili, kako smo došli u bezizlaznu situaciju. Slušali smo priče apsurda kao da ih je pisao Danijel Harms, a predsednik je nastupio kao junak Tomasa Bernharda koji u jednoj polovini rečenice govori jedno, a u drugoj sasvim nešto suprotno. Tako da smo mogli da čujemo da ne možemo da počivamo na mitovima, a odmah u nastavku da su mitovi važni, pa se onda poziva na realnost, umesto na nadodvoravanje, a potom uradi nešto sasvim suprotno.

U izveštaju je ukazao na histeriju na međunarodnom planu, a pri tome je mislio na zapad. Žali se na zapad koji ne želi da menja stav. Stvorili su državu, tako je rekao, a sada traže da je mi priznamo. To su sve kontradiktornosti u ovom izveštaju.

Kada govori o institucionalnom nasilju koje generiše svako drugo nasilje na Kosovu kao da govori o sebi i sopstvenom režimu. Kada govori o srpskim tablicama, on kaže – neće ih Srbi jer ne žele da se odreknu svog imena, a potom već u sledećim rečenicama kaže kako Srbi hoće u policiju, kosovsku policiju da sačuvaju mir.

Dakle, predsednik je čovek koji u bajke ne veruje, to je sam rekao, ali voli da ih priča. Ovo je samo jedan providan pokušaj da se naknadno legitimizuje sve što je do sada rađeno protivustavno i van očiju javnosti.

Ovaj režim je imao vrlo originalnu pregovaračku strategiju- sve institucije koje je kontrolisala Srbija na severu Kosova predati Prištini, a onda pregovarati o Kosovu. Fascinantno. Zbunio je sve tom strategijom, bukvalno sve, pa i sebe samog, jer kaže da je došao u bezizlaznu situaciju.

Gotovo svi koraci su napravljeni, kada je reč o integraciji srpske zajednice u institucije Kosova, što je osnova Briselskog sporazuma. Jedino što nije ispunjeno, jeste da nije formirana zajednica srpskih opština.

Prihvatajući dokumente Prištine, predsednik je samo nastavio proces koji je započeo još od dolaska na vlast. On nastavlja da zvaničnicima EU govori jedno, a za unutrašnje potrebe, nešto sasvim drugo.

Njegova srpska lista deo je parlamentarne većine u Skupštini Kosova, deo je albanske Vlade na Kosovu. Institucije koje su bile u nadležnosti Srbije sa severa Kosova uključene su u pravni sistem Kosova. Organizovani kriminal cveta, a razbuktava se nacionalistička retorika.

Od kako je na vlasti Aljbin Kurti ovaj režim je srbovao preko svojih medija, umesto tolerancije širio netrpeljivost, baš kao i Aljbin Kurti. Umesto politike pomirenja vodio je politiku zaoštravanja odnosa, baš kao i Aljbin Kurti. U toj i takvoj utakmici, sa tako postavljenim ciljevima, on je doživeo debakl, sportskim rečnikom rečeno, kako to vole da govore i njegovi saradnici.

Najpre su uvedene nalepnice na tablicama, zatim je sprovedena zabrana održavanja referenduma o Ustavnim promenama na teritoriji Kosova i Metohije, potom i zabrana održavanja izbora, i najzad došlo je do priznavanja kosovskih dokumenata. Ovaj režim je tu političku igru postavio, tako da mi sada govorimo o pobedama i porazima, umesto da pričamo o koracima ka normalizaciji na Kosovu i Metohiji. Procenio je da mu je to korisnije, a sve je podredio sopstvenoj političkoj koristi, a ne dobrobiti građana.

Takvom svojom politikom ovaj režim doveo je do toga da je status početna, umesto da bude možda završna tema razgovora o normalizaciji. Da bi tema statusa bila na dnevnom redu, potrebno je, pod jedan – da se Srbija demokratizuje, u kojoj jedan čovek ne odlučuje o svemu i takvu Srbiju ne možete da ucenjujete; pod dva – da građani to podrže i pod tri – da promeni Ustav koji bi to omogućio.

To je način, to je put. Prava tema o kojoj može u ovom trenutku i mora da se razgovara jeste normalizacija odnosa Beograda i Prištine, slobodan protok robe, ljudi i kapitala, normalizacija koja bi pitanje granica stavila u drugi plan. Šta to znači, konkretno? Da se ljudi ne tretiraju kao da idu na drugu planetu, da se ne osećaju kao stranci u svom dvorištu, svojoj kući i svom stanu, svom selu ili svome gradu, da se kreću normalno, da rade normalno, da žive normalno, da institucije rade u njihovu korist, a ne da im zagorčavaju život, da deca idu normalno u vrtiće i škole, da slobodno govore svoj jezik i da onog koji drugačije govori ne doživljavaju kao neprijatelja. Da im privatna svojina bude garantovana.

Zaoštravanjem umesto relaksacijom odnosa ovaj režim je pitanje statusa preko reda doveo u prvi plan. Okvir za normalizaciju ne može biti negativna kampanja protiv Albanaca u medijima i zaoštravanje retorike kada god je to potrebno za unutar stranačke prilike.

Odmrznuta saradnja, a ne zamrznuti konflikt, standardi pre statusa, to bi trebalo da bude okvir za normalizaciju. Zašto je napušten taj pristup koji je imala Međunarodna zajednica? Pa zato što su u vreme kada su je ujeli, kada su tražili standarde, premijer bio Zoran Đinđić i to se od njega moglo očekivati, a posle toga nije bilo nikakvih očekivanja. I zato se od toga odustalo i promenio se pristup.

Ne smemo dozvoliti da ekstremisti određuju meru naših odnosa sa Albancima. To znači voditi politiku pomirenja i saradnje. Takva politika ne može da se vodi ako se istovremeno vodi negativna kampanja protiv albanskog naroda. Mediji treba da budu promoteri normalizacije, a ne zaoštravanja odnosa, ali kakva prava može da traži režim za svoj narod na KiM, ako ne obezbeđuje ni prava sopstvenim građanima na teritoriji Srbije koja nije pod međunarodnom prinudnom upravom.

Na jednoj strani imamo gušenje opozicije, nema slobodnih medija, RTS je potpuno zatvoren za opoziciju, čak i posle izbora. Danas, dok je govorio predsednik Srbije, prenos je vršio RTS1, kada je završio predsednik Srbije prenos je prenet na RTS2. Čak se deca iz vrtića izbacuju zato što su roditelji politički nepodobni. Na drugoj strani, očekuje se od opozicije da bude konstruktivna i da se sa njom podeli odgovornost za teške i nepopularne odluke. Redosled koraka mora biti drugačiji, vladavina zakona, oslobođeni mediji, poštovanje ljudskih prava, slobodni i pošteni izbori, pa onda politički konsenzus o važnim i društvenim pitanjima.

Na kraju, predlog i zaključak u vezi sa ovim izveštajem. Ne može tema statusa biti na dnevnom redu dok Srbija ne postane demokratska uređena država u kojoj se poštuju građani i zakoni. Pod dva, paralelno sa izgradnjom uređene demokratske države normalizovati odnose sa Prištinom, omogućiti ljudima da se nesmetano kreću, školuju i rade, omogućiti da se život nesmetano odvija, da administracija služi građanima, a ne političarima koji će da im komplikuju život. Pod tri, kada se normalizuje život, onda nema više zamrznutog konflikta, onda je na delu odmrznuta saradnja. Pod četiri, uspostavljanje demokratskih institucija i procedura na jednoj strani i normalnog života na drugoj strani, učiniće evropske integracije realnom opcijom, a time će se u potpunosti relativizovati pitanje granica. Pod pet, umesto pitanja – čije je Kosovo, postaviće se pitanje – kako da Kosovo postane zemlja svih onih koji žive u njemu i kako da se ispoštuje i etničko i istorijsko pravo. To znači upravo ovo što sam rekao, da to bude zemlja onih koji u njoj žive, da se poštuje naš Ustav i da se poštuju naši građani. Naizgled jednostavno i naivno, a u stvari su sve velike socijalne ideje upravo takve. Hvala.

Reč ima predsednik.

Dakle, govorili ste o kontradiktornostima u mom izlaganju. Shvatio sam da vam je najvažnije šta je na prvom, a šta na drugom kanalu, ali samo želim da vam ukažem na jednu stvar, svaka rečenica koju ste izgovorili je kontradiktorna bila. Svaka. Nijedna nije bila da ste uspeli da izbegnete tu logičku pogrešku.
Kada kažete na pitanje čije je Kosovo, to je zemlja onih koji žive, jel to mislite kao u intervjuu u „NIN-u“ koji ste dali, kada ste rekli – Vučić bi hteo da preko svojih srpskih lista utiče na politički život drugih država, pa vam je to Kosovo druga država kada vam je potrebno da se dodvorite delu zapadne administracije, a kada vam je potrebno da govorite o Ustavu, onda ćete da govorite o Ustavu.
Kažete, nešto što me je posebno zaprepastilo, da budem sasvim otvoren, to je da vi govorite o statusu i o standardima pre statusa i još kažete da se za to zalaže Zapad. Želim da upoznam sve ljude koji su zaboravili o čemu se radi. Dakle, pred promene, neću uopšte da ih karakterišem da li su ovakve ili onakve, 2000. godine nama je govoreno, i iz partije gospodina Lutovca, da će sve biti u redu i da je pitanje Kosova i Metohije samo demokratsko pitanje i da je samo dovoljno da dođe do promene vlasti i neće biti nikakvih problema sa tim, sve će biti u redu, Kosovo će biti deo Srbije. To smo slušali svaki dan, uz sve one milijarde koje stižu iz Budimpešte i zbog čega će Srbi da žive neuporedivo bolje. Tako ste nam držali tu priču mesec ili dva, a onda u svoj toj priči o standardima, koliko ste se uspešno izborili za te standarde, došao je pogrom 17. marta 2004. godine.
Valjda na osnovu tih standarda, veličanstveno postavljenih sa rušenjem srpskih crkava i manastira, sa ubijanjem Srba i proterivanjem Srba sa njihovih vekovnih ognjišta, oni su dobili nagradu već 2006. i 2007. godine i kroz planove Martija Ahtisarija, a zatim i kroz proklamovanu nezavisnost Kosova koju su podržale sve te zapadne države u kojima govore da danas pričaju o standardima pre statusa, a nas kritikujete što bismo da pričamo o statusu. Pa, zato što je za njih status završeno pitanje, a mi hoćemo da ga vratimo. Kako to ne razumete? Statusno pitanje je za njih završeno i to u vaše vreme, kada se niste ni pobunili. Ni kao ambasador u Crnoj Gori nikada niste pitali za prava srpskog naroda u Crnoj Gori, jer vas nisu zanimali. Rekli ste sva su mi vrata bila otvorena. Pa, kako da vam ne budu sva vrata otvorena kada sve što su radili protiv Srba uvek ste podržavali?
Ja vas sada pitam, kako ovo mislite standardi pre statusa? Pa, za njih je status rešen. Za njih je Kosovo nezavisno. Kome to govorite? Kome se obraćate? Za ceo Zapad, za sve te o kojima govorite da moramo bliže da sarađujemo, za sve njih je Kosovo nezavisno. Oni ne žele o tome da razgovaraju uopšte, a vi nama kažete da poslušamo njih, standardi pre statusa, što nismo pričali o standardima. Pa, oni neće da pričaju ni o kakvim standardima, za njih je status završen. Oni nama ne daju da govorimo o bilo čemu drugom, a mi se iz petnih žila upiremo da priče o statusu vratimo zato što ne prihvatamo to što je njihovo rešenje. Kako vi ne razumete, Kosovo je proglasilo nezavisnost u vreme kada ste vi bili vlast. Niste se baš mnogo ni uzbudili zbog toga. Pogrom nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji je proveden u vreme kada ste vi bili na vlasti. Niste se ni tada mnogo uzbudili.
Govorite o gušenju opozicije. Verujte mi, ljudi, nemojte da se naljutite na mene zbog toga, ja sam star čovek u politici, makar bio i mlađi po godinama od vas, niko vas ne uguši tako uspešno kao što vi sebe ugušiste, svakom svojom izjavom, svakim svojim nastupom. Narod je tu da to uvek može da proceni. Poslušajte me, dobro je ponekad od starca u politici čuti dobar savet.
Kažete jedno govorim za domaću, a drugo za stranu javnost. Apsolutno to nikada nije bio slučaj. Zato sa mnom svi razgovaraju. Svima sve u lice kažem. Ja nisam vi, da idem po ambasadama i da govorim treba priznati nezavisno Kosovo, a onda idete i govorite o poštovanju Ustava ovamo. Zato sam ja Zelenovića danas poštovao, jer je jedini govorio o svojoj politici, stvarnoj politici. Vi nećete da govorite o tome, nego jedno u ambasadu, a drugo ćete na neku drugu stranu.
Kod mene toga nema, ja što govorim ovde u Narodnoj skupštini, to govorim i Šolcu i Makronu i Bajdenu i Si Đinpingu i Putinu i svakom drugom, bez ikakve razlike im to govorim, na svakoj konferenciji za novinare, na svakom sastanku. To i jeste snaga srpske pozicije danas. Ako imamo nešto malo snage u svemu ovome je to da svakome govorim ono što je istina i svakom govorim šta je politika Srbije, a ne jedno ovde, a drugo za nekog drugog. Ali, i to je jedna od floskula koje svakoga dana prosipaju po nekim televizijama, pa im se valjda učinilo kad su je deset puta ili sto puta ponovili da to treba da bude nešto što je postala činjenica ili aksion.
Nemam ja ništa protiv što vi izjednačavate danas Kurtija i mene. Do juče nas niste ni izjednačavali, napredovao sam. Do juče su Kurtija hvalili, on je bio dobar, a ja sam bio kriv. Sada smo isti Kurt i ja i to je u redu. To je veliki napredak za vas, mali za čovečanstvo, ali veliki za vas i hvala vam na tome. Ali, onda ste uobičajeno kao i svi drugi počeli da govorite o organizovanom kriminalu, kao Švaba tralala. Jer, naravno, ne možete o Srbima da govorite kao o Srbima, oni moraju da budu kriminalci, ubice, jer baš su oni ubili Olivera Ivanovića i baš su ti Srbi sa severa sve kriminalci koji u dosluhu sa Beogradom. Ma, poštenje na Kosovu, nema tamo ni droge, nema ničega kod Albanaca, samo Srbi kriminalci i samo oni pripadaju organizovanom kriminalu.
To je jedna mantra koju su uveli ovi sa zapada, a onda su je primenili mnogi u Srbiji misleći da će tako da sruše i političko jedinstvo Srba, misleći da će tako uspeti da sruše i Srbiju i da otprilike svi ljudi kažu – pa šta nas briga za taj sever, šta nas briga za te Srbe na Kosovu i Metohiji, šta nas briga za njih, to je sve kriminal organizovani, neki kriminalci. To se inače radi, to je jedan od načina na koji se provode i takozvane obojene revolucije, a to je kriminalizacija političkih protivnika. To radite sve vreme. To radite besomučno, bez ikakvi dokaza, bez ikakvih podataka, bez ikakvih činjenica i baš vas briga, nastavljate.
Onda kažete mi smo uspeli da uradimo sledeću stvar. Koju stvar? Kaže mi smo uveli lične karte. Niste vi razumeli, niste vi čitali. Ima ovde ljudi koji su ozbiljni u vašim klupama koji su to čitali, koji su to i pisali. Niste vi to dobro razumeli. Uzmite, pa pročitajte, kao Boga vas molim. Te lične karte su davno napravljene. Znate, 2008. godine, kada ste se vratili iz Crne Gore, valjda su tada proglasili već bili nezavisnost, tada su već bile lične karte nezavisnog Kosova. Tada ste vi bili na vlasti.
Kada govorite o severu i ko je šta dao, granice na severu, kako oni kažu, ili administrativnu liniju, kako mi kažemo, vi ste uspostavili hapseći ove ljude gore i govoreći da pripadaju organizovanom kriminalu samo zato što nisu želeli da vide granicu između centralne Srbije i Kosova i Metohije. I tada ste ih optuživali da pripadaju organizovanom kriminalu i vodili hajku i podizali optužnice protiv njih. Samo zato što su svoju zemlju štitili od vas koji niste hteli da čuvate svoju zemlju i Ustav svoje zemlje. Tada ste sa tim počeli još.
Podigli ste čak i optužnice protiv njih, zamisliste za paljenje baraka na Jarinju i Brnjaku. Evo ih, sede ovde. Bar protiv dvojce njih ste to uradili. U redu je da kažete – niste Vučiću uspešni. Dovedite čarobnjaka koji će da bude uspešan po ovom pitanju, evo odmah da to uradi. Ali, to mi kažete vi u čije vreme je stvorena nezavisnost Kosova kako su je oni napravili, neću da pričam o svim ostalim odlukama, pogrom nad našim narodom proveden, a sve što ste uradili bilo je idemo na moleban. Ništa više od svega toga.
Kažete sve vreme stalno pričamo mi da nekoga pobeđujemo, pa ovoliko ili onoliko, a nema tu pobede i poraza. Onda opet kažete – a ti si, Vučiću, doživeo debakl. Čekajte, kako sam doživeo debakl kada nema pobede i poraza? Ili ima ili nema. Nosiš tetki lek ili si muzičar, šta si? Ne može da bude i jedno i drugo. Ili ima pobede i poraza ili nisam doživeo debakl ili jesam. Hajde, dogovorite se. Pošto ste vi pobeđivali sa jedno 15:0, pa sam onda ja došao i uništio sve vaše veličanstvene pobede i svi mi.
Hajde, ljudi, da ozbiljno razgovaramo. U redu, razumem, politička kritika, radio sam to ceo život, na različitim smo stranama, ali ovde je reč o državnom pitanju. Hajde mi recite jednu stvar koju treba da uradimo, osim što ste mi rekli čije je Kosovo - oni koji žive tamo. A kada sam rekao koliko je važna demografija, rekli ste mi ti time hoćeš da priznaš Kosovo. Hajde, ljudi, dogovorite se. Kažite mi u stvari šta hoćete, šta hoćete od svoje države?
Ne zaboravite, nije ovo izuzetak. Hoću narodu u Srbiji da kažem jednu stvar, ova rasprava je mnogo bolja nego što sam očekivao, pružila je priliku da se daju odgovori na sva pitanja.
Ali, ne zaboravite jednu stvar, ima u knjizi Mire Radojević, jugoslovensko pitanje, „Srpski narod i jugoslovenska kraljevina od 1918. do 1941. godine“, dakle, u toj knjizi imate da vidite kako je bio postavljen, inače srpskih intelektualaca, odlična knjiga, preporučujem je svima, i oni govore kako i tada zbog mržnje prema Nikoli Pašiću, ne poredeći se sa njim, da ne pomislite, nije mi to naglasak ni na onom drugom što dolazi, da vas uporedim sa tim veličinama, a ne mene sa Pašićem. Dakle, Pašić kad god bi govorio i šta god bi radio, uvek je nailazio na najžešću opoziciju. Naravno, danas svi znamo za Pašića, a za te druge gotovo da i ne znamo.
Međutim, ta srpska intelektualna elita, čak ne želim da kažem kvazielita, deo srpske intelektualne ili samoproklamovane elite, išao je čak i na stranu Ante Trumbića samo da bi bio protiv Nikole Pašića. Je l` tako, profesore? Dakle, išli su i na stranu Ante Trumbića samo da bi dokazali svoju lojalnost u borbi protiv Nikole Pašića. Pa, što to radite? Što morate u svemu da budete na strani i Aljbina Kurtija i svakog drugog, nemojte da vas podsećam kakve ste izjave o Kurtiju davali, kažite, ljudi – nekad i mi pogrešimo, nismo baš anđeli, sveci i nepogrešivi ljudi, kao što nismo ni mi, kao što niko od nas nije.
Ali vas samo molim da mi to oko statusa i standarda pre statusa objasnite, pošto sam mislio da smo tu noćnu moru nekako uspeli da premostimo i da vratimo priču o statusu unazad, a ne da je guramo unapred i da se ponovo razgovara o statusu, jer su oni taj status završili 2008. godine, po njima. Šta je bio smisao tih reči, da mi, ko boga vas molim, to objasnite. Nemam nikakav problem, želim da vas čujem, da slušam. Lepo bi mi bilo da to naučim. Zato što to ja mislim niko u sali ne razume, ni od vaših kolega, šta god vam ko rekao, niko ne razume.
Dajte, ljudi, ako imate, molim vas, da čuje narod, imate li neki predlog šta da uradimo. Hoćete da priznamo Kosovo? Hoćete da ne priznamo Kosovo? Šta hoćete? Da sa drugog kanala vas premestimo na prvi kanal i sa prvog na drugi? Šta? Šta je smisao? Kažite nam. Samo dajte da pokušamo da uradimo nešto za građane Srbije.
Što se mene tiče, ja sam vam zahvalan, veoma sam vam zahvalan i na tome što ste rekli da se žalim na Zapad. Ja se ne žalim na Zapad, ne žalim se ni na Istok, ja konstatujem činjenice, a činjenice su takve da baš sa ljudima sa Zapada ne možete da razgovarate o statusu, jer oni neće da razgovaraju o činjenicama, oni neće da razgovaraju o poštovanju međunarodnog javnog pravna, oni neće da razgovaraju o Povelji Ujedinjenih nacija, iako su im puna usta Povelje Ujedinjenih nacija danas kada je u pitanju Ukrajina.
Oni neće da razgovaraju o integritetu Srbije koji su pogazili kao krpu, ali zato hoće da mi govore jedno 50 puta tokom istog razgovora o teritorijalnom integritetu Ukrajine. Pa samo pitam – a kako to da izvedemo? Evo, želim da čujem i želim da mi kažete kako to da izvedem. Samo nemojte da mi objašnjavate kao 2000. godine, mi da dođemo na vlast – biće sve u redu, a onda smo videli kako je sve bilo u redu, i pogrom i proterivanja našeg stanovništva i nezavisno Kosovo, a vama lepo, izdali ste dva saopštenja i mnogo ste se nasekirali zbog svega toga. I posle toga kriv Vučić i krivi svi ovi ljudi koji ni luk jeli, ni luk mirisali.
Hvala vam i nadam se vašem odgovoru, posebno oko statusa i standarda, da mi to još jedanput pojasnite, daću sve od sebe da to razumem, iako prihvatam da nisam te pameti da to mogu do kraja da shvatim, ali ću dati sve od sebe da to razumem i da shvatim šta vam je ideja, jer sam siguran da imate dobre namere prema državi Srbiji i verujem u skladu sa tim da ćete mi to dodatno objasniti.
Hvala vam najlepše i zato sam vam dao priliku za repliku, naravno. Hvala vam najlepše.

Reč ima Zoran Lutovac, dva minuta.

Najpre da raščistimo jednu stvar. Nisam siguran da niste upoznati kakav sam ambasador bio u Crnoj Gori. Ne postoji relevantna institucija

Srba u Crnoj Gori koja vam neće reći da niste mogli imate boljeg ambasadora. Ne postoji. I ja znam da vi to znate, nego želite da obmanete javnog Srbije.

S druge strane, kada govorim o standardima i statusu, pokušaću da budem jasan. Standardi znači da Srbija postane demokratska država. Srbija je danas autokratija u kojoj vi ste uzurpirali svu vlast, odlučujete o svemu, govorite u ime Vlade, govorite u ime tužilaštva, govorite u ime svih, vi ste portparol svih institucija u Srbiji, o tome ja govorim, to su standardi. Jer šta god vi da potpišete, bilo ko koji dođe posle vas ima puno pravo da ospori to ste vi potpisali, jer to nije demokratska država. O tome govorim. Najpre mora Srbija da bude demokratska država, da bi mogla bilo šta da razgovara na tu temu. O tome sam ja govorio.

Što se tiče ličnih karata, lične karte nisam pomenuo, i to je tehnika koju ste primenili i kod Milice. Dakle, izvrćete činjenice.

Što se tiče pobeda i poraza, pročitaću još jednom da ljudi čuju šta sam u stvari rekao. Dakle, ja nisam govorio onako kako ste vi rekli, nego sam rekao upravo ovo – ovaj režim je tu političku igru postavio tako da mi sada govorimo o pobedama i porazima, umesto da pričamo o koracima ka normalizaciji života na Kosovu i Metohiji. Dakle, vi ste postavili tako igricu, vi ste postavili takva pravila. Hvala.

Izvolite.

Zahvaljujem se, mnogo ste mi pomogli sad. Prvo, od svih Srba u Crnoj Gori čuo sam sve suprotno od onoga što ste vi rekli, ali valjda se ja sa Srbima ne družim, nego vi, ali nije važno. Ja sam spreman, ukoliko mi ukažete na to šta ste uradili u Crnoj Gori za naš narod, javno da vam se izvinim, ukoliko mi bilo šta pokažete od toga što ste za naše ljude uradili u Crnoj Gori.
Ali nešto drugo, zaboravili ste da pročitate još jednu rečenicu u kojoj ste govorili o mom debaklu i našem debaklu, pa ste pročitali samo jednu rečenicu koja vam odgovara, namerno izvrćući i zaboravljajući da kažete i onu drugu rečenicu.
Što se tiče statusa i standarda, poštovani građani Srbije, sada smo čuli. Dakle, što se Kosova tiče, rešeno je i oni su to rešili. Oni u stvari o standardima govore u centralnoj Srbiji, kako mi zovemo, a za njih je to Srbija. Dakle, oni više ne pričaju o Kosovu, jer je to završena stvar. Za njih je problem u Srbiji i taj problem se zove Aleksandar Vučić. Kažu, problem je u mom potpisu, nije problem šta bih ja potpisao, nego je problem moj legitimitet, moj legalitet i to da li sam ja autokrata, diktator, zlikovac, đubre, svinja, šta god, mafijaš, majmun, kriminalac, ovakav i onakav, sve to. I to mi dobacuje onaj koji i pljeskavice kad je prodavao krao na pljeskavicama. Pazite samo to, ali to sve nije važno.
Ali da vam kažem, da se vratimo na ozbiljnu temu. Vi kažete – šta god bi Vučić potpisao neko može da kaže da ne važi. Šta ih briga za Kosovo, šta ih briga šta bi se potpisalo? Važno je da sklonimo Vučića, jer to su isto govorili 2000. godine – sklonimo ovoga, mi kad dođemo teče med i mleko, cveta cveće, sve će da bude potaman, Kosovo ćemo da rešimo problem. Znate kako su nam ga rešili? Pa rešili su ga tako što su nam crkve i manastire uništavali, tako što su nam narod proterali i tako što su proglasili nezavisno Kosovo. E tako su ga demokratski rešili. I da vam kažem, ako ste vi etalon za to šta je demokratija i da li je nešto demokratski ili nije, pa vam je Aljbin Kurti bio etalon demokratije do pre mesec dana, dok i na Zapadu nisu rekli da baš i nije toliki demokrata koliko ste ga vi proglašavali za demokratu.
Moram da vam kažem da sam srećan u takvom slučaju što sam od vas proglašen za autokratu ili ne znam koga. Možete da mislite autokratu kojem možete da izgovarate sve te reči u lice i da nikakav problem niko nigde nema i da vam se još osmehujem i da vam dajem priliku za repliku da bih mogao da čujem šta umno imate da mi saopštite oko Kosova i Metohije, a Kosovo i Metohiju, iako sam vas molio da mi to objasnite, niste ni pomenuli u svojoj replici. Toliko ste o Kosovu i Metohiji i brinuli kada ste bili na vlasti. Tako smo i završili 2008. godine jednu tužnu priču, pokušavajući sada da vratimo točak unazad i da se izborimo i za naš narod, ali i za državu Srbiju na Kosovu i Metohiji. Hvala vam.

Reč ima Miodrag Gavrilović, po Poslovniku. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče Skupštine, mislim da ste bili dužni da upozorite predsednika Republike zato što nije ispoštovao i govorio je suprotno članu 107. stav 1. da treba da se poštuje dostojanstvo Skupštine.

Znate, izrečeno je da smo mi kao neki predstavnici bivše vlasti bili krivi što je 2000. godine bio pogrom i da te godine, slušajte stenogram.