Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče Republike, poštovani predsedavajući, braćo i sestre sa Kosova i Metohije, uvaženi predstavnici Diplomatskog kora, za mene je ovo čast što u ovom Domu srpskog parlamentarizma imam priliku da govorim o najvažnijem srpskom državnom i nacionalnom pitanju, o našem zavetu, o našoj istoriji, o našoj prošlosti, o našoj sadašnjosti, ali i o našoj budućnosti.
Nećete mi zameriti što ću u svega nekoliko rečenica da iznesem i lični momenat, ali najpre da podsetim da je Srpska stranka Zavetnici odabrala ime prema kosovskom zavetu i da smo tada kada smo doneli odluku okupljajući se na barikadama na Kosovu i Metohiji nailazili na nerazumevanje, na osporavanje od strane tadašnjih nosioca najviših državnih funkcija koji su nas pitali – a čemu ste se vi to zavetovali? Zavetovali smo se Ustavu Republike Srbije, zavetovali smo se slobodarskom karakteru i principu koji nam je ostavio Knez Lazar, zavetovali smo se našim precima, zavetovali smo se našem narodu, zavetovali smo se onome što prva dama Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti, Isidora Sekulić kaže da je temelj, da je aksiom i da je naša nepromenljiva priroda, a to je Kosovski zavet.
Srpska stranka Zavetnici nije govorila samo o vrednostima nego i u praksi delovala. Godine 2017. kada ste pozvali sve političke i društvene subjekte na unutrašnji dijalog objavili smo platformu o Kosovu i Metohiji, izneli zaista, po mom dubokom uverenju, najozbiljnije predloge koje smo imali do sada prilike da vidimo, ali ni do dana današnjeg niko od predstavnika Kancelarije za Kosovo i Metohiju nas nije pozvao da sasluša naše mišljenje.
Tada ste obilazili okrugle stolove Sonje Liht i drugih nevladinih organizacija koji su se sakrivali tobože iza parola o nekakvoj našoj budućnosti u Evropskoj uniji, a zapravo podmetali priču o razgraničenju, o modelu dve nemačke, o nekakvoj razmeni teritorija, gde nama valjda treba da podvale da trampimo ono što je naše za nas, da damo naše Preševo i naš Bujanovac da nam se oni smiluju, neki Kurti i Murti, i daju našu Kosovsku Mitrovicu i naš Zubin Potok. To su bili predlozi koje smo tada slušali.
Ono što je Srpska stranka Zavetnici sa najozbiljnijim stručnjacima iz oblasti međunarodnog prava, geopolitike, međunarodnih odnosa, bezbednosti, ljudskih prava, demografije, ekonomije, sačinila kao platformu, nije dobila priliku da se predstavi pred najvišim državnim organima.
Razumeću da niste imali vremena vi lično da to učinite, ali ne mogu a da ne konstatujem da je očigledno ovoga puta zakazao vaš tim ili da on sam po sebi nije dovoljno kvalitetan.
Takođe, moram da pomenem da potičem iz porodice u kojoj su bez obzira na činjenicu da nismo poreklom sa KiM, svi moji preci činili sve da pomognu položaj i srpsko pitanje na KiM.
Imala sam devet godina kada sam upoznala Danicu Milinčić. Znate o kome govorim. Ubili su joj sina na kućnom pragu, Danila Milinčića 1982. godine, metak je prošao kroz njeno rame i njega usmrtio. Napasao je stoku na svom imanju.
Danica mi je govorila o toj tragediji, ali je bila tvrda u muci, baš kao i svi naši Srbi sa Kosova i Metohije, naročito oni iz Samodreže, koji nisu želeli da napuste svoje ognjište jer su znali da se upravo u toj Samodreži pričestila Lazareva vojska, ali ću vam isto tako, poštovani predsedniče, reći da se sada u moj kući ovog časa, dok ovo govorim, nalazi Hisin Samaj iz sela Donji Streoci, koga smo primili pre 15 godina, kada je došao da leči svog sina od leukemije u Beogradu, jer u prištinskoj bolnici su mu rekli da mu je maltene potpisana smrtna presuda i da on nema nikakve šanse za isceljenje.
Ovo govorim ne zbog toga što želim da milosrđe niti moje porodice, niti bilo koje druge porodice ili pojedinca iz srpske stranke „Zavetnici“ ističem u prvi plan, niti da ga na bilo koji način politizujem, ovo govorim da bi neki koji možda imaju dilemu shvatili sa kojih vrednosnih postulata danas ovde nastupam.
Albanci na Kosovu i Metohiji su građani Republike Srbije. Albanci na Kosovu i Metohiji će uvek biti za nas građani Republike Srbije koji mogu da ostvaruju svoja prava, ali ono sa čime ne možemo da se pomirimo jeste ekstremizam, separatizam, uzurpacija 12% naše teritorije, naše vekovne kolevke.
Ovde je započeta polemika oko stihova novokomponovane muzike, a nećete mi zameriti što ću ja malo u drugačijem tonu započeti svoje današnje izlaganje koje se odnosi na tačku dnevnog reda. Kažu da na Kosmetu nema ništa naše, ali to kažu oni koji nemaju ništa u svojoj glavi. To su reči blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija i njegovim citatom želim danas da pružim odgovor i na vašu opasku da Kosovo nije bilo uvek naše.
Čini mi se da ništa nije više naše od Kosova i Metohije i čini mi se da nam ništa nije osporavano tako agresivno, tako brutalno i tako kontinuirano da izgovorimo, svedočimo i kažemo kao to da su Kosovo i Metohija sastavni i neotuđivi deo Republike Srbije i zato moram da vam skrenem pažnju na vašu opasku da oni koji kažu da su Kosovo i Metohija deo Srbije, jedu jagnjetinu, banče po kafanama, jer ta banalizacija nacionalnog identiteta, istorijskih vrednosti nije sklona nekome i ne sme da bude sklona nekome ko obavlja tako visoku državničku funkciju, jer, gospodine predsedniče, ne želim da verujem da ste ovaj obrazac preuzeli iz Bulajićevih filmova, jer samo tamo sam primetila da se na takav način karakterišu srpski rodoljubi i srpske patriote.
U krajnju ruku, vi ste na ovaj način uvredili najmanje četiri petine našeg stanovništva koje tvrdi i veruje da su Kosovo i Metohija deo Srbije i ne vidim razloga da se na bilo koji drugi način, u tako omalovažavajućem tonu, takve poruke okarakterišu.
Kažete – šta ćemo postići time što ćemo reći da su Kosovo i Metohija Srbija? A šta ćemo postići i šta smo postigli time što smo rekli da nemamo ni jedan metar na Kosovu i Metohiji? Šta smo postigli time što uporno tvrdimo da je sve izgubljeno? Ako ne znate šta ćemo postići time što ćemo reći da su Kosovo i Metohija Srbija, potražite odgovor u rukopisima Njegoša, prote Matije, Karađorđa, Nušića, Rakića, Ive Andrića koji su istu ovu sintagmu koristili i kao najveći srpski intelektualni umovi trudili se da proniknu u suštinu kosovskog pitanja i suštinu i važnost kosovskog zaveta kao naše vrednosne vertikale. Da oni to nisu učinili ne samo da bismo mi danas zaboravili Kosovo, nego bismo zaboravili Srbiju i možda ne bismo imali prilike da sedimo u ovom zdanju u kome se danas nalazimo.
Govorili ste o demografiji kao argumentu koji valjda treba da nas obeshrabri, da klonemo, da kažemo – pa dajte da predamo, tamo i onako više nema Srba i to što je ostalo, otprilike, da se ponašaju kao Srbi u Hrvatskoj ili u nekoj drugoj državi koja je međunarodno priznata. Ne mislim da je argument demografije uopšte ozbiljan i primeren, jer ajte onda da pozovemo, recimo, SAD da Kaliforniju predaju Meksikancima, dajte da ih pozovemo da Aljasku, recimo, predaju Rusima, a i mi Srbi bismo mogli da se zainteresujemo barem za jednu četvrtinu Čikaga ili recimo Beča ili, zašto da ne, da se Austrijanci zainteresuju za južni Tirol u Italiji.
U 21. veku je neozbiljno tvrditi da države treba da budu etnički čiste i u tom smislu nacionalnog identiteta i porekla homogene. Ako mi kao država uvažavamo i konstatujemo da postoje nacionalne manjine, naši sugrađani, naši sunarodnici, ljudi sa kojima delimo i dobro i zlo, bez obzira na njihovo nacionalno poreklo, ne vidim zbog čega bi se na Kosovu i Metohiji prebrojavala krvna zrnca? Uostalom, ako to neko drugi čini nije naša obaveza da takav argument na bilo koji način uvažavamo kao ozbiljan.
Vi jako dobro znate i sasvim sigurno i bolje od mene kako je trajala geneza rasrbljavanja Kosova i Metohije i koliko dugo su, vekovima unazad, Srbi proterivani sa Kosova i Metohije.
Tačno je, nalazili smo se u prošlosti pod okupacijom i tačno je, bila je tu i osmanska imperija, bila je tu i austrougarska čizma, videli smo i oružane snage nacističke Nemačke, Musolinijeve Italije. Videli smo i ilegalnu intervenciju NATO-a i njihovu bazu „Bonstil“. Razne su okupacije ovde boravile, ali isto tako vas podsećam i na jedno istorijsko iskustvu, da smo im svima videli leđa.
Jedina realnost na koju želim da pozovem i sebe i vas je ta da su Kosovo i Metohija sastavni i neotuđivi deo Republike Srbije koji nakon ilegalne intervencije NATO-a uzurpiran, a 2008. godine prekršeno je sve ono što je dogovoreno Rezolucijom 1244, kada je jednostrano proglašena nezavisnost tzv. Kosova.
Postavlja se pitanje šta je to što mi tražimo, a da nama ne pripada. Koji su to nerealni maksimalistički zahtevi o kojima ste maločas govorili? Kažemo da Srbi, i vi ste to baš i na početku rekli, da Srbi nisu uvažavali ničija prava i da nismo želeli da saslušamo i Albance. Pa, jako je dobro poznato da su Albanci u Kraljevini SHS imali veća prava nego i za vreme osmanske imperije, ali s obzirom da je vreme kratko, ne želim da idem dalje u istorijsku genezu. Osvrnuću se na aktuelni trenutak.
Uporno se govori o tome da EU pred Srbijom postavlja ultimatume, postavlja zahteve, ali isto tako ne vidim da pripremate bilo kakvu strategiju za pružanje odgovora EU. Zbog čega svaki ćata i svaki pisar koji dođe iz belog sveta da nam zavrće uši ima prava sa vama da održava konferenciju za javnost? Da li će sutra Lihtenštajn da nam pošalje specijalnog izaslanika za Kosovo i Metohiju? Koja to više država nije poslala? Evo, verujem da od kako smo počeli sednicu mi imamo najmanje još tri nova izaslanika specijalna za Kosovo i Metohiju.
Da li je Lajčak izaslank EU? Da li su se članice EU oko toga saglasile? Ako su se saglasile, hoće li Makron i Šolc sada da kažu da je Lajčak nesposoban, odnosno da je Brisel poražen i da više nije medijator pregovora? Ako je to tako, šta nas sprečava da mi danas kažemo da Brisel više nije merodavan da bude pokrovitelj pregovora?
Ja vas pozivam u dobroj veri da razumete da ja jako dobro znam da je najlakše biti opozicija koja kritikuje, da je mnogo zahtevnije biti vlast, ali da je najteže biti državotvorna opozicija koja, bez obzira na naša politička neslaganja, želi da pomogne svojoj državi i zato vas pozivam da osnujete tim za odbranu Kosova i Metohije, da okupimo najstručnije ljude, da ne ide Marko Čadež u Vašington da pregovara, da ne ide Marko Čadež da bude jedan od tri članova delegacije ili Marko Đurić koji je tvrdio da je Briselski sporazum 5:0. Gde je politička odgovornost za tako pogrešne političke procene? Marko Čadež, koji u okviru svog futurističkog instituta govori da Srbija treba da amputira Kosovo i Metohiju i da će na taj način da zaradi 111 milijardi, taj čovek je član delegacije za pregovore.
Govorite o usmenim sporazumima. Pa, usmeni sporazumi su postignuti sa ROSU-om 2015. godine, odnosno sa Prištinom da ROSU neće patrolirati severom Kosova i Metohije bez saglasnosti četiri opštine. Sada vidimo da se to dešava.
Lične karte i dokumenta su ausvajsi za Srbe. To su ausvajsi, ni posredno ni neposredno ne smemo da ih prihvatimo. Briselskim sporazumima narušen je Ustav Republike Srbije. Ništa nismo dobili zauzvrat. Nadamo se zajednici srpskih opština kao nevladinoj organizaciji bez bilo kakvih izvršnih ovlašćenja.
Šta znači Zajednica srpskih opština? Pa, ljudi moji, valjda su sve opštine na Kosovu i Metohiji srpske? Ili mi na taj način pristajemo da postoje i one koje nisu? Dajte da koristimo drugu formulaciju - zajednica opština u kojoj su Srbi respektabilno ili većinsko stanovništvo. Ne znam zaista zašto je to smešno? Meni nije smešno. Nije mi smešno jer je ta Zajednica srpskih opština bila jedini vaš argument i do dana današnjeg ona nije osnovana.
Zaklinjao se Tomislav Nikolić u crkvi u Kosovskoj Mitrovici da će poništiti Borkove sporazume. O Borkovim sporazumima mogu da pričam da posebnoj sednici, i da i ne ispričam do kraja šta je tu sve urađeno. Ali, to vas ne abolira odgovornosti, jer ste nastavili sa tom politikom, jer ste nastavili da unapređujete davanje prerogativa državnosti tzv. republici Kosovo, a sve to pod izgovorima da će Srbi na Kosovu i Metohiji živeti bolje, a i sami ste malo čas konstatovali - 50% napada je više za vreme vlasti Aljbina Kurtija, etnički motivisanih napada nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji.
Gospodin Zelenović nas poziva da sadimo jagode a Srbima skidaju vrata sa kuće. Gospodine Zelenoviću, to je bilo "Grlom u jagode", to što vi predlažete. Da li ste vi svesni da su Srbi na Kosovu i Metohiji najugroženija etnička zajednica prema podacima OEBS-a u čitavom svetu i čitavoj Evropi, da je najmanja stopa povratka raseljenih lica upravo na Kosovu? Pa, više se u Siriju vratilo nego na Kosovo i Metohiju! A to govori kakva je atmosfera i kakva je klima tamo.
Na kraju, želim da kažem da najslikovitije politiku prema Kosovu i Metohiji definiše nedavna situacija, kada je Ana Brnabić otišla i upisala se u istoriju svetske politike kao jedini državnik i jedini premijer koji je da bi ušao na teritoriju zemlje kojom rukovodi prekrio njene nacionalne simbole, odnosno stavio stiker na srpsku zastavu.
Mislim da sam bila dovoljno jasna i konkretna kada je u pitanju kritika.
Ali, isto tako, reći ću da pozdravljam, i videli ste da je naša poslanička grupa jedina opoziciona grupa koja je danas aplaudirala konstataciji da u UN prvi put oni nemaju natpolovičnu većinu i da je veći broj onih zemalja koje nisu priznale Kosovo. Ali, dajte da to iskoristimo. Dajte da to konkretizujemo. Dajte da ne idemo sa tim malodušnim stavom da ne možemo da vratimo pregovore pred UN. Naš pravni tim vam stoji na raspolaganju i spreman je da pruži svu neophodnu pravnu i političku argumentaciju da se takav proces sprovede u delo.
Isto tako, želim da vam kažem, zaista molim kolege iz SNS da saslušaju ovo što govorim, kritikujete prethodnu vlast da je prenela pregovore, a kada vas lepo zamolimo da nešto uradimo po tom pitanju, da se završi taj kontinuitet pogubne politike prema Kosovu i Metohiji, vi galamite, upadate u reč, oponirate. Nemojte više da tretirate pitanje Kosova i Metohije kao teret i kao balast.
Da li vi zaista mislite da je vama teže nego kralju Petru koji je prelazio Albaniju? Da li vi zaista mislite da je vama teže nego onim generacijama koji su živote davali?
Vama, predsedniče, u svakom slučaju jeste teže. Teže vam je nego i knezu Lazaru, jer on je imao sa desne strane Miloša, a vi pogledajte ko vama sedi sa vaše desne strane!