Sačekao sam, poštovani narodni poslanici i uvaženi predsedniče, sačekao sam nekoliko govornika da iznesu svoje stavove, ne bih li odgovorio i pokušao da ukažem na ono što se stvarno zbiva i ono što je istina, a ne ono što možete da čitate u trač rubrikama i po društvenim mrežama bez ikakve argumentacije. Zato mislim da je ova rasprava veoma važna i veoma blagorodna za naše građane.
Meni ništa nije smetalo u govorima svih narodnih poslanika, jer svi narodni poslanici imaju pravo da govore šta žele i imaju pravo na svoje političke stavove, a naše je da ne visinom decibela koju ćemo da koristimo, već ozbiljnom argumentacijom negiramo ili opovrgnemo deo tih tvrdnji.
Što se tiče vas, poštovani gospodine Kamberi, zahvalan sam vam na nekoliko stvari koje ste izneli, jer ste mi dali priliku da ukažem i na to da bih voleo da slične stvari vidim i od vas.
Neretko govorite u svojim nastupima, a pričate o Viliju Brantu i o tome da treba da se izjasnimo o našoj prošlosti, jer nema bez suočavanja sa prošlošću budućnosti, kako kažete, i trebalo bi da osudimo zločine nad Albancima. Nemam ništa protiv da osudim zločine nad Albancima, gde god da ih je bilo, a mi smo to uradili u pravom smislu reči. Vi neretko koristite slučaj Sarande Bogujevci, samo nećete da kažete da su svi koji su učestvovali u napadu na porodicu Bogujevci osuđeni pravosnažnim presudama u pravnom sistemu Republike Srbije. Ali, istovremeno prećutkujete i nećete da nam odgovorite, i niko neće da nam odgovori iz tzv. kosovskog pravosudnog sistema, o tome ko je ubio porodicu Šutaković u Đakovici. O tome, takođe, glasno ćutite i nikada se po tom pitanju ne izjašnjavate.
Te, kao što vidite, ja nemam problem da osudim sve ono što se dogodilo porodici Bogujevci, ali vi imate, neretko, problem da osudite i ukažete na to što se dogodilo porodici Šutaković ili što se dogodilo srpskoj deci na Bistrici, kada je nekoliko njih ubijeno i nekoliko njih ranjeno. O tome, naravno, nikada nije vođena ni validna istraga, nikada ubice i počinioci tog zločina nisu pronađeni.
Vi ste u pravu u tome kada govorite o nedovoljno ulaganja u dve opštine, pošto niste većina u tri opštine, kao što kažete, već su Albanci većina, relativna većina, apsolutna u jednoj, a relativna većina u drugoj opštini. Nije važno, u pravu ste, nedovoljno ulaganja. Još od porodilišta u Preševu nismo dovoljno ulagali. U Bujanovcu, takođe, i upravo zato se spremamo da ulažemo i u Bujanovačku banju i u neke druge stvari.
Rekonstruišemo osnovnu školu „Branko Radičević“ za više od dva miliona evra, srednju stručnu školu, treba da se radi preko Nemačke razvojne banke, 293 miliona, fiskulturnu salu u „Vuku Karadžiću“ 40 miliona. Radimo to i u Preševu za osnovnu školu „Ibrahim Keljmendi“, čak 120 miliona dinara i „Vuk Karadžić“ 72 miliona dinara.
Saglasan sam sa vama da to nije dovoljno. Moramo da radimo na investicijama. Moramo i Bujanovačku banju da rešimo. Moramo da dovedemo i neke nove investitore. Radićemo na tome.
Što se Medveđe tiče, ne govorite istinu kada pričate o brojevima za Medveđu. U Medveđi je srpsko stanovništvo ne samo apsolutno većinsko, već i kvalifikovanu većinu ima i što se tiče ljudi koji žive, koji stvarno žive na teritoriji opštine Medveđa, to je na nivou od 85% do 90% stanovnika Medveđe su srpske nacionalnosti. Ali, ne mislim da je to posebno važno, osim što to govori o trikovima kojima se služe kosovske vlasti, tzv. kosovske vlasti neretko, a jedna od tih je i ta o kojoj ste govorili, o istovetnim pravima, to je Kurtijeva mantra, inače, o istovetnim pravima za Srbe na Kosovu i Metohiji kako treba da dobiju Albanci na jugu Srbije.
Zašto to radite? Želim da ljudima u Srbiji ukažem na to u čemu je trik i zbog čega to sve, zašto za tim posežete. Pa, za tim posežete da biste rekli da je, iz toga proizilazi da je Kosovo nezavisna država, da više ne postoji ništa sporno u tome što je Kosovo nezavisna država i da mi samo treba da rešimo bilateralnim sporazumima jednakost i istovetnost prava koja će da uživaju Srbi i Albanci u dve nezavisne države.
Sve što imate da se požalite i da kažete da vam nisu ispunjena ili su vam uskraćena prava, mi smo spremni da vas saslušamo i da učinimo, ali vam sad kažem – to nikakve veze nema sa pitanjima Srba na Kosovu i Metohiji, nikakve sličnosti, jer nemate ni isti status, niti je reč o dve države nezavisne, niti bilo šta slično. Ali, da ne bismo bežali od suštine, što se prava tiče, uvek ste dobrodošli i uvek smo spremni da razgovaramo o tome šta je to što je moguće da se uradi i šta je to što je moguće da se napravi.
Takođe, kažete – neće da rešavaju problem 400 pištolja. Pa, neće. Ni 1.000, ni 5.000 pištolja ne mogu ništa. Što onda podržavate one, a podržavate ih i javno, ne samo ovde sa skupštinske govornice, koji ulaze ne sa 400 pištolja, već sa 400 automatskih pušaka, ručnim raketnim bacačima i sa 17 oklopnih vozila tamo gde ne smeju da uđu ni po Briselskom sporazumu, zbog postojanja Direktorata Sever i Regionalne policije Sever, ni zbog onoga što je Rasmusen potpisao sa Tačijem, na čemu smo insistirali da bez saglasnosti četiri gradonačelnika severnih srpskih opština, tamo mogu da uđu? Što to niste osudili? Šta ti ljudi rade tamo i zašto to rade?
Samo hoću da vam kažem da sam kao predsednik Srbije uvek spreman da saslušam svaku argumentaciju, jer vas, naravno, doživljavam kao građane Srbije i moja je obaveza ne samo da vas saslušam, već i da učinim sve što je u mojoj moći da pomognem napretku i razvoju albanske zajednice koja živi na teritoriji Republike Srbije, ali vas takođe molim da, ako ste sebi nešto oprostili, onda oprostite ponešto i nama ili ako ste meni nešto dali kao zadatak, molim vas da taj zadatak i vi obavite onda iz svog ugla onako kako ste to meni predložili.
Želim da se gospodinu Balintu Pastoru zahvalim na velikoj korektnosti koju iskazuje u svakom svom javnom nastupu, iza kojih nema nikakvih prikrivenih stvari i trikova i što uvek na svoj veoma inteligentan, ali i ozbiljan i odgovoran način prilazi rešavanju državno-pravnih stvari od interesa za Republiku Srbiju.
Vi ste rekli da smo uvek imali busanje u prsa, i o tome ću da govorim danas u mnogo navrata. To busanje u prsa nikada ničemu nije služilo, osim podizanju sopstvene popularnosti i uživanju u sopstvenoj slici u ogledalu, fotoaparatu ili nečijoj kameri, ničemu više. I nikada ti ljudi koji se previše busaju u prsa, čak i kada sam to sam radio tamo devedesetih godina, nisu razmišljali o tome kakve to posledice nosi.
Nadam se da smo mnogo toga naučili u prethodnih 30 godina i da nećemo napraviti takve greške i da nećemo poverovati i da nećemo biti lakomisleni da poverujemo ljudima koji nam govore o lakim i jednostavnim rešenjima i o tome kako možemo da živimo sami u celom svetu, bez ičije podrške i pomoći i kako je moguće da radimo baš šta nam je volja i da nikoga ne slušamo i da nikoga ne saslušamo i da ni sa kim ne sarađujemo, jer mi tako mislimo da je najbolje i baš nas briga.
Da, vodiću takvu politiku još ovaj jedan mandat, a onda, moja najveća bojazan je da će upravo takvi neodgovorni tipovi, sa različitih strana naše političke scene, dobiti poverenje naroda, zato što živimo u vremenu u kojem ekstremni stavovi, izrazito ekstremni stavovi dobijaju veliku podršku. To je vreme neodgovornosti ili, onako kako ja to nazivam, nepodnošljive lakoće neodgovornosti, što smo mogli da čujemo i u govoru gospodina Obradovića i o čemu ću detaljno i temeljno da govorim, da vidite samo koliko je neistine izneo u tako kratkom vremenskom periodu.
Dakle, želim da vam se zahvalim i da vam pružim informaciju. Prvo, ponosan sam na to što u odnosu na 2003, 2004. i 2005. godinu, kada smo imali više stotina međunacionalnih sukoba na teritoriji severa Srbije između Srba i Mađara, danas nam se to svodi na ukupno prste jedne ili dve ruke. Dakle, svi incidenti koje imamo u Vojvodini, koje na ovaj ili onaj način možemo da okarakterišemo kao međunacionalni, iako čak ni oni nisu međunacionalni, da budemo sasvim otvoreni. Dakle, to je rezultat vašeg rada, vašeg oca, izvinjavam se što tako kažem, i lidera vaše partije Ištvana Pastora, premijera Orbana, vas lično, uvaženi Balint. I mi smo radili, jer smo želeli da izgradimo takve odnose sa Mađarima, građanima Srbije, koji poštuju, vole ovu zemlju i koji znaju koliko treba poštovanja i ljubav da iskazuju i prema Mađarskoj. Nama to ni najmanje ne smeta i nikada nam neće smetati.
Jedna informacija za vas. Mi danas, iako je to teško izračunati, jer ne ide sve, kao što znate, preko Kancelarije za KiM, već preko različitih ministarstava, ali okvirno, ono što smo u međuvremenu dobili kao informaciju od Ministarstva finansija, negde je to između 750 i 820 miliona evra koje ulažemo na godišnjem nivou za KiM. Mislim da je to važna informacija. To je 2,5 puta više nego što smo ulagali pre 10 godina, i to ne u dinarima, već govorim u evrima ili dolarima.
Što se tiče izlaganja gospodina Obradovića, veoma sam počastvovan što sam danas ovde gost i mnogo mi je drago što imam priliku da odgovorim na sve neistine koje inače izgovaraju u javnosti različiti politički predstavnici, brojne neistine, paušalne ocene, ali koje se lako primaju, zato što je najjednostavnije da izgovorite neistinu koja… Ljudi vole da čuju parolu i onda ako prođe, prođe, a vi ćete da je ponovite hiljadu puta. Ja to ne mogu da radim. Ja sam predsednik Republike, moram da radim posao. Ja sam u prethodna četiri dana primio ili razgovarao ukupno sa 13 predsednika i premijera na različitim kontinentima. Niti imam vremena, niti imam mogućnosti da to radim svaki dan.
Pođimo redom. Kažete da nas obavezuje Ustav i obavezivala nas je Rezolucija, pa ste pogazili Ustav Briselskim sporazumom. Briselskim sporazumom nismo pogazili Ustav, a onda ste nam rekli da se nikada Ustavni sud nije izjasnio. Desetog dvanaestog 2014. godine, Službeni glasnik 13/2015, Ustavni sud odbacuje Predlog za ocenu ustavnosti, jer je to bila pravna formulacija kojim je mogao da reaguje. Dakle, gospodine Obradoviću, niste izneli istinu. Ustavni sud se oglasio i Ustavni sud nikada. Dakle, ulazi u meritum stvari, ulazio je po tom pitanju u proces i nikada nije doneo odluku da je to protivno Ustavu Republike Srbije.
Dalje ste rekli, smeta vam kada govorim o mitovima, smeta vam kada govorim o fantazmagorijama, smeta vam, pošto je najlakše i najlepše reći - to je naša sveta zemlja. Šta ste vi više Srbin nego ja, pa vi znate da kažete sveta zemlja, a ja ne znam da kažem sveta zemlja? Znam da kažem sveta zemlja i mogu da ponovim to hiljadu puta, pa kakve to veze ima sa realnošću, kakve to veze ima sa životom ljudi, kakve to veze ima sa odgovornim stavom? Naša sveta zemlja, pa onda odem u kafanu da se najedem jagnjetine i prasetine i tako smo rešili probleme.
Naša sveta zemlja se brani znanjem, brani se jakom ekonomijom, jakom Srbijom. Naša sveta zemlja se brani i novcem i odlučnošću i čvrstinom. Naša sveta zemlja se brani i Ustavom i do sada smo je branili i štitili.
Vi kažete nama i predlažete zaključak da se vrate pregovori u UN. Koga obmanjujete? I to kažete da je to naša vlast uradila. Kako možete takve stvari da izgovarate? Doneo sam papir ovde da pokažem celoj naciji, evo vam, poštovani građani Srbije da vidite o kakvim lažima je reč. Doneo sam vam direktan papir da vidite o čemu se radi i o kome se radi. Pročitaću vam i na engleskom. Ujedinjenim nacijama Rezolucija usvojena od strane Generalne skupštine 9. septembra 2010. godine. Tada ste vi i vaši koalicioni partneri bili na vlasti i današnji i tadašnji, a ne mi, i današnji i tadašnji kažu, 64/298, request for an advisory opinion… Pročitaću vam samo drugu tačku, dakle, u kojoj se kaže – welcomes the readiness of the European Union to facilitate a process of dialog between the parties. To inače ide na naš predlog.
Zašto ne možemo da vratimo pregovore u UN? Dakle, imate dokument ovde. Ne možemo da ga vratimo zato što je pokrenut na osnovu mandata UN. To nije odluka EU. To nije naša odluka. To je odluka UN. Mi poštujemo pravni poredak UN. Problem je čak i kada bismo to tražili, osim što bi nas podsetili da smo tražili nešto drugo 2010. godine u vreme kada su vaši tadašnji i današnji koalicioni partneri, nekada zvanični, nekada nezvanični, bili na vlasti, oni bi nam rekli – znate, morate da obezbedite većinu u Generalnoj skupštini UN. Ja vam sada kažem da za tako nešto je nemoguće da obezbedimo većinu Generalne skupštine UN, jer za to ne bi glasalo ni pet nepriznavača iz EU. Za to nas ne bi podržala ni Španija, ni Kipar, ni Grčka, ni svi drugi. Zato nemojte da obmanjujete narod i da im pričate bajke, jer su te bajke veoma opasne. Na kraju ljudi plaćaju glavama bajke koje moraju da slušaju.
Izvinite što niko to u Srbiji ne sme da vam kaže, ali ja ću da vam kažem zato što moram da brinem za ovu zemlju i zato što moram da ostavim ovu zemlju u sigurnim rukama u budućnosti. Te bajke nemojte da pričate.
Kažete – šta je u korist srpskog naroda? Reći ću vam o Zajednici srpskih opština. Zaboravili ste da pročitate do kraja taj član iz Briselskog sporazuma zato što se on odnosi na organe. Dakle, to je bilo samo kakve organe može da ima Zajednica srpskih opština do kraja samog člana, pošto vam je bilo teško da pročitate ta tri reda do kraja, pa se priča i o predsedniku, i o predsedniku Skupštine, savetima i svemu drugom. Dakle, organima i institucijama Zajednice srpskih opština. Inače, ta naša borba je trajala sve vreme u Briselu upravo oko toga mora li da bude u skladu sa kosovskim zakonima ili ne, kako ih nazivaju, a mi svakako za to nismo zainteresovani i ja sam u poslednje vreme više puta odgovorio i Amerikancima i svima drugima, dakle, da ne dolazi u obzir da Zajednica srpskih opština bude u skladu sa prištinskim ustavom, jer onda nema nikakvog smisla to što smo pregovarali, ni kako smo pregovarali, ni zašto smo pregovarala, jer svaki građanin u tom slučaju iz njihovog ugla, Kosova, ima pravo da primenjuje i da donosi odluku o Zajednici srpskih opština bez ikakvih pregovora koje smo imali u Briselu i oko kojih smo se toliko borili i toliko svađali.
Onako usput ste rekli kako nemam pravo da predstavljam zemlju i da učestvujem u pregovorima. Želim da vas obavestim da ste rekli kako se ne dešava to da odgovaram u Narodnoj skupštini. Dolazio sam najviše i kao predsednik Vlade i dolazio sam po prvi put kao predsednik Republike. Mislim da je samo jedan slučaj pre mene bio da predsednik Republike dolazi u Narodnu skupštinu i odgovara narodnih poslanicima. Meni ovo nije prvi put, kao što ste takođe netačno rekli, želim da vas obavestim.
Želim da vas upoznam da po Ustavu Srbije predsednik Republike predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu, član 112. stav 1. tačka 1) Ustava. Naravno da se podrazumeva da predsednik Republike zastupa u političkim razgovorima sa predstavnicima i privremenih institucija samouprave našu zemlju, ali ima još jedna stvar koju ste dobro primetili, a to je pitanje legitimiteta i onih koji su dobili najveći broj glasova na izborima i podrške naroda, pa je logično da to na takav način i učinite.
Međutim, Rezolucijom Narodne skupštine Srbije osnovnim principima mi smo utvrdili osnovne principe za političke razgovore. Te osnovne principe je Skupština utvrdila na osnovu političke platforme za razgovore sa predstavnicima institucija samouprave u Prištini koje su usvojene na predlog predsednika Republike. Dakle, samo da i to imate u vidu – usvojene na predlog predsednika Republike.
Iz činjenice da je i Vlada usvojila navedenu političku platformu na predlog predsednika Republike potpuno je jasno da je predsednik Republike odgovoran i nadležan da učestvuje u političkim razgovorima uvek, razume se, u saglasju i dogovoru sa Vladom Republike Srbije.
Zatim imamo i Deklaraciju o podršci aktivnostima predsednika Republike koji se odnose na razgovore sa predstavnicima privremenih institucija i u tački 2) Vlada je zauzela stav da su dosadašnje aktivnosti predsednika Republike od najveće važnosti za zaštitu interesa Republike Srbije na KiM. To je Službeni glasnik Republike Srbije 113/20.
Dakle, kažete - nikada nismo pokrenuli pitanje SPC. Reč je o notornoj neistini, ne želim da vam kažem težu reč, o notornoj neistini. Na svakom skupu, u svakom postupku, u svakom razgovoru, u svakom delu dijaloga, uvek govorimo o poziciji SPC. Za manastir Dečani ne postoji dan, ne postoji ni jedan susret da nismo intervenisali i tražili provođenje, čak i njihovih presuda kojima bi se omogućio normalan život monasima i sveštenstvu.
Ja neću da govorimo o tome, jer ja mislim da je to demagogija, ali kada već pričate o SPC, a ja mislim da država treba da bude odvojena od crkve, pa crkva je najveću podršku dobila i u finansijskom i u svakom drugom smislu u vreme ove vlasti. Mi smo izgradili, suštinski izgradili hram Svetog Save. Ne završili, već izgradili. Uložili smo 12 puta više novca nego u prethodnih 20 godina. Dvanaest puta više novca. Pazite, ne 12% više, 12 puta više novca.
Mi smo obnovili uz pomoć vernog naroda naravno i manastir Banjsku u potpunosti, a znate u kakvom je stanju bio i da ne pričam o podršci svim drugim našim crkvama koje su bile uništene i razorene i u Pogromu 2004. godine, kada ste zajedno sa svojim tadašnjim i sadašnjim koalicionim partnerima držali molebane po Beogradu, ali se niko nije setio da našem narodu pomogne na bilo koji način.
Dakle, kao ni 2008. godine kada su proglasili nezavisnost, kada je sva politika bila - održaćemo jedan veliki skup i reći ćemo narodu da je to naša sveta zemlja, Kosovo i Metohija je srce Srbije. Da, i? Uradili smo šta? Postigli rezultat koji?
Kažete nam - prvi put i to u vreme ove vlasti albanska čizma je došla na sever Kosova i Metohije. Pogledajte poštovani građani, poštovani narodni poslanici, kakva je to neistina, ne želim da izgovorim težu reč. Naime, na sever Kosova i Metohije Albanci dolaze 2011. godine kada su na vlasti neki drugi. Zauzimaju prelaze na teritoriji opštine Zubin potok – Brnjak i na teritoriji opštine Leposavić – Jarinje. Srbi nezadovoljni time što se događa i ja pri tome ne želim da kažem da je bilo lako našim pregovaračima u tom trenutku da to izbegnu, neću da upadnem u tu zamku, jer ja znam kako je život drugačiji i koliko više odgovornosti moraš da nosiš kada si na vlasti i o koliko stvari moraš da brineš. Ali je činjenica da su tada postavili svoje punktove i postavili, kako oni kažu, granicu koju mi danas nazivamo administrativnim prelazom.
Dakle, 2011. godine kada ste imali vetar u leđa svih mogućih medija, upravo zahvaljujući tome što je trebalo tada da se uzimaju glasovi naprednjacima, kao ranije radikalima ili nekom drugom, a znamo ko je to sve omogućavao, dakle ćutali ste i niste čak ni osudili napad i hapšenja Srba koji su učestvovali u rasturanju prvih kuća i baraka koje su Albanci postavljali na severu Kosova i Metohije, koje su trebale da predstavljaju novi granični prelaz, nego ste pustili da budu hapšeni ti ljudi, da budu progonjeni i da budu kriminalizovani. A, ti ljudi su samo hteli te 2011. godine da im ne bude baš ta albanska čizma o kojoj govorite na severu Kosova i Metohije zato su to srušili, spalili nije ni važno šta, ali to je trajalo tri dana. Naše vlasti su zajedno sa međunarodnim faktorom pod velikim pritiskom, saglasan sam po tom pitanju, međunarodnog faktora, 2011. godine doneli odluku da na tom mestu, Jarinju i Brnjaku, naprave te prelaze.
Da jednom raščistimo, dakle nismo to mi uradili, već vi i to je velika razlika i to je ogromna razlika. Samo hoću da ljudi u Srbiji to znaju.
Kažete - da prekinemo pregovore. Pa, to nam je jedino što imamo. Pregovorima nekada, pregovorima uvek kupujete mir. Svaki dan pregovora, hiljadu godina pregovora je bolje nego jedan dan rata, hiljadu godina pregovora.
Mi iz pregovora ne smemo da izađemo, to je jedina stvar koju nikada ne smemo da uradimo, nikada. Ako to uradimo, mi smo sebi vezali ruke, mi smo sebe uništili, mi smo svoju zemlju uništili. Mi više nikakvu šansu za opstanak u međunarodnoj zajednici nećemo imati. Mi više nikakvih investicija nećemo imati, više nikakvu šansu za ekonomski napredak nećemo imati. Nikada, nikakvu.
To ljudi u Srbiji treba da znaju pošto, znate, u ovoj zemlji žive ljudi koji moraju da brinu o svojoj deci. U ovoj zemlji žive majke, žive žene koje su rađale decu i koje će da rađaju decu i koje moraju da za tu decu zamisle bolji život i bolju budućnost. Zato moramo da pregovaramo i moramo da razgovaramo. Kompromis nije ružna reč. Kompromis je jedna lepa reč, bez obzira što ne zvuči lepo.
Kažete – sve smo donosili loše, Briselski i Vašingtonskog sporazuma. Šta je loše u Vašingtonskom sporazumu, na primer? Šta to? Šta je loše? To da oni nemaju pravo da traže članstvo? Da objasnim ljudima o čemu se radi da bi ste znali, da ne ulazimo sada u Hamas, Hezbolah i te priče, pošto je i to bio deo Vašingtonskog sporazuma, što nikog živog ovde ne interesuje, ali nije ni važno, to je za neku drugu temu i za spoljno-političke aktivnosti. Meni je bilo jasno da oni nikada neće poštovati Vašingtonski sporazum. To je bio dobar pokušaj, sam sporazum je bio dobar pokušaj da se nešto promeni, iako su oni pokušali da nam nametnu priznanje „Kosova“, što sam odbio u Vašingtonu u tački 10.
U tom Vašingtonskom sporazumu ono što je najvažnije ili jedino važno, suštinski važno je samo to, imam ga ovde, priča se o tome, kažete da je loše to što smo dogovorili finansijsku korporaciju za međunarodni razvoj „U.S. International Development Financial Corporation“ da se gradi „Auto-put mira“, železnička veza između Prištine i Merdara, Niša i Prištine, dodatni bilateralni projekti, razvoj aerodroma i svega drugog. Šta je u tome loše? To ću uvek da podržim, za to ću uvek da budem.
Hoćete da kažete da je loše sledeće, pošto su naravno lagali sve vreme po društvenim mrežama na sve moguće načine, lagali, lagali i lagali, sada ovo se ne obraćam vama, izvinite, ovo pričam o svima drugima. O svima u Srbiji koji nisu znali šta drugo da rade, koji nisu ništa ni pročitali, već godinama tako izmišljaju i izvinite što to govorim, ljudi, moram nekada negde da kažem i lagali i lagali i lagali. U Vašingtonskom sporazumu samo piše da oni nemaju pravo da oni traže prijem u međunarodne organizacije, institucije godinu dana, a da za tih godinu dana mi nećemo da radimo na povlačenjima priznanja „Kosova“. Poštovali su oni, poštovali smo mi.
Prošlo je godinu dana, Albanci su krenuli u akciju da traže prijem u sve međunarodne organizacije i institucije. Znamo da to rade, znamo da će to da rade, krenuli smo i mi u akciju. Još ni u jednu nisu primljeni. Sve ćemo obelodaniti, povlačenja priznanja onoga dana kada negde formalno budu uputili zahtev, ili u „Interpol“, čekali smo ih, povukli su kočnicu u poslednjem trenutku, shvatajući da ne mogu da dobiju većinu.
Pričali su o Savetu Evrope, još se nije desilo. Šta god da se desi, izvući ćemo sedam, a ja se nadam da ćemo do tada imati i osmi papir o povlačenju priznanja da im to pokažemo. Šta je bilo loše u tom sporazumu? Ništa, osim što je trebalo da se priča „izdajnici, izdajnici, izdajnici“ i tako ćete da vidite danas. Jedni će da vas optužuju da ste izdajnici, neće baš to da kažu pošto to nije omiljena reč i ne prolazi u srpskom narodu i niko neće u to da poveruje, posebno kada pogledate koliko poverenje imate naroda na Kosovu i Metohiji koji dobro zna i najbolje ume da proceni da li štitite njegove interese ili ne štitite, a ovi drugi će da vam kažu da u stvari vodite Srbiju u ćorsokak, vodite Srbiju daleko od Evrope i da je trebalo mnogo više ustupaka da učinite.
Ja mislim da će i to ljudima da pokaže koliko je važno da vodite normalnu, racionalnu politiku mira, ali politiku čvrstu, snažnu i ne pokolebljivu u odbrani nacionalnih i državnih interesa.
Vama hvala što ste najteže optužbe na naš račun izneli koristeći pristojan rečnik i što ste mi omogućili da na sve neistine koje su izgovarane i protiv mene i protiv nas u poslednjih 10 godina, što ću danas i sutra i drago mi je da ste predložili produženje vremena, iako sam imao bezbroj obaveza jer ste to predložili čak me i ne pitajući imam li državničkih obaveza i u četvrtak i u petak ili bilo kad. Imam. Imamo, znate, i Dan srpskog jedinstva i nacionalne zastave, treba da idem u Republiku Srpsku. Nije mi problem, ostaću ovde i tri dana i neću izaći iz sale.
Neću izaći iz sale jer želim da vas čujem sve, ali želim takođe zbog istine i zbog toga što znam koliko ljudi se borilo, koliko ljudi ima neprospavane noći, koliko ljudi je radilo danonoćno da bi se izborilo za očuvanje kako-tako, na uskom prostoru, oskudnom prostoru za očuvanje naših nacionalnih interesa.
Zato sam ovde da branim tu politiku. Braniću je do kraja ovog mandata, a rezultate ćemo da vidimo. Uspeli smo da povučemo priznanja mnogo više nego bilo ko pre nas, a o broju priznanja u vreme jednih na vlasti i drugih na vlasti o tome me je sramota čak i da govorim, a mislim da je rezultat taj koji na kraju stvari na najbolji način pokazuje.
U svakom slučaju, mi ćemo da se borimo za svoju zemlju, kao što sam bio optuživan da ćemo da uvedemo sankcije Rusiji 3. aprila na dan izbora i dan posle izbora, ali nisam imao potrebu da se dodvoravam ni Rusima, ni javnosti srpskoj, niti bilo kome drugom. Ali, taj slabašni Vučić i ta slabašna vlast je jedina evropska vlast koja nije uvela sankcije Ruskoj Federaciji i dalje opstajemo i dalje se ponašamo u skladu sa interesima Republike Srbije i dalje ne planiramo da uvodimo sankcije Ruskoj Federaciji, jer znam o da sankcije nisu rešenje, a i nećemo da idemo protiv onih koji su nas uvek podržavali u SB UN i u drugim međunarodnim forumima.
Dakle, to je politika Srbije koja je vrlo teška, koja je vrlo složena, jer morate da obezbeđujete plate, penzije, život ljudima, a ta politika – ej, ajde da bijemo ove po ulicama koji su drugačijeg opredeljenja, ajde da ne učestvujemo u pregovorima, ajde da tražimo sve ovo i ono, pa to lepo zvuči, to veze sa realnošću nema. To sa životom nikakve veze nema. I to ljudi u Srbiji treba da znaju.
Meni je žao što to svim takvim ljudima koji takve stvari govore niko nikada nije hteo da odgovori, čak ni iz redova stranke koju vodim i dalje. Dakle, hoćete li da vam kažem zašto? Pa zato to što vi govorite, mnogo je lepo da se čuje, mnogo lepo zvuči. To što nema veze sa životom ni sa realnošću i sa onim šta možemo da očekujemo u budućnosti, a veliki Šojbl, mislim da sam vam to jedanput rekao, veoma uspešni ministar, je rekao – znate, kada dođete na vlast to je prvi stvarni rendevu sa realnošću. Onda morate da nosite odgovornost za živote dece, za živote odraslih, za živote njihovih roditelja, za život i opstanak nacije.
Mi ćemo da čuvamo naše nacionalne i državne interese, ali to moramo da radimo na pametan način, na odgovoran način, čuvajući mir, čuvajući slobodu našem narodu i uvek da budem uz naš narod.
Ja sam siguran da ćete vi dati važan doprinos toj borbi i hvala vam što ste mi omogućili da na brojne neistine, posebno za sporazume o kojima smo govorili mogu da odgovorim i mogu da pružim čini mi se satisfakciju i ljudima koji su čuvali ovu zemlju, branili ovu zemlju i koji vole ovu zemlju, ni malo manje od vas i mnogih drugih narodnih poslanika koji bi im držali bilo kakve patriotske pridike. Hvala vam najlepše.
