Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ova dva dana slušali smo neargumentovane kritike vezano za Predloga zakona o ministarstvima. Zbog malo vremena koje preostalo našoj poslaničkoj grupi, ja ću vrlo kratko na tu temu govoriti i ponoviću jednu činjenicu.
Dakle, pitanje broja ministarstava nije suštinsko pitanje. To je, pre svega, tehničko pitanje, pitanje za mandatara i njegovu viziju Vlade sa kojom će raditi u narednom periodu. Mi smo mogli da imamo Predlog zakona o ministarstvima sa 10, 12 ili 15 ministarstava, a da sa druge strane imamo, u tom smanjenom broju ministarstava, 20 ili 30 novih sektora na čelu sa državnim sekretarima. Šta bi suštinski promenili? Ne bi suštinski ništa promenili. Dakle, ključna stvar nije broj ministarstava, nego program buduće Vlade i realizacija toga programa u narednom periodu i rezultati koje ćemo meriti, dakle, nakon isteka mandata te Vlade.
Ono što je važno istaći jeste da se Srbija suočava sa brojnim i teškim izazovima u današnjem vremenu. Na prvom mestu su brutalni, sve žešći pritisci vezano za KiM i sukob u Ukrajini. Stav državnog rukovodstva je veoma jasan. Dakle, Srbija nikada neće priznati lažnu državu Kosovo, Srbija se zalaže za postizanje pravednog, trajnog rešenja koji će poštovati Ustav naše države i Rezoluciju 1244. Naravno, do tog rešenja treba doći isključivo putem dijaloga.
Koji su drugi brojni izazovi? Znači, to je pitanje daljnjeg ekonomskog razvoja i napretka i očuvanja i povećanja životnog standarda građana u teškim uslovima, koji su izazvani sukobom u Ukrajini, vezano za nestašicu hrane, vezano za nedostatak energenata, povećanu inflaciju itd.
Sledeći izazov tiče se zdravstvene situacije, odnosno potencijalne opasnosti da ćemo u nastupajućoj zimi imati možda novi talas korona virusa i potrebno je maksimalno jačati kapacitete našeg zdravstva.
Naredni izazov tiče se energetske krize. Naravno, svi smo svedoci činjenice da je jedno od ključnih pitanja u današnjem svetu pitanje cene nabavke energije, energenata, odnosno da se naša država, ali i sve druge države u svetu suočavaju sa pitanjem nabavke energenata.
Sledeći izazov tiče se odbrambene i vojne moći, odnosno važnost da nova Vlada nastavi sa jačanjem naše policije i vojske vezano za opremu, naoružanje i povećanje životnih standarda njenih pripadnika.
Važno pitanje, takođe, jeste pitanje demografije, jedno od ključnih pitanja. Činjenica jeste da su prethodne Vlade preduzele niz konkretnih mera i aktivnosti sa ciljem da se poveća natalitet. Naravno, rezultati nisu zadovoljavajući, ali to nije problem samo Srbije. To je problem niza razvijenih zemalja i treba da vidimo iskustva tih pojedinih zemalja koje su bile uspešne u borbi protiv pada nataliteta, da učimo iz tih iskustava i da sami preduzmemo dodatne sistemske mere u tom pravcu.
Takođe važno pitanje jeste pitanje poljoprivrede i dodatnih ulaganja vezano za proizvodnju hrane.
U drugom delu izlaganja dao bih akcenat na dva važna pitanja, a jedno se tiče položaja Srba u regionu. U osam država regiona živi blizu dva miliona Srba. Možemo reći da samo u dve države položaj Srba je dobar, odnosno da današnja Mađarska i Rumunija poštuju prava Srba, poštuju njihov nacionalni, verski i kulturni identitet.
U ostalim državama regiona, nažalost, položaj Srba je težak. Posebno je tragičan na području današnje Hrvatske i Federacije BiH gde imamo ratno nasleđe. Dakle, pola miliona proteranih Srba sa područja današnje Hrvatske, pola miliona proteranih Srba sa područja današnje Federacije BiH.
Naravno, problem Srba u Sloveniji i pitanje njihovog statusa. Srbi kao najveća etnička grupacija i dalje nemaju status nacionalne manjine, dok slovenačka nacionalna manjina u Srbiji, kojih ima svega 5.000, imaju taj status. Treba da ga imaju, ali mislim da je to važno pitanje da konačno se reši pitanje statusa našeg naroda u Sloveniji.
Takođe, težak položaj Srba u Crnoj Gori, Makedoniji, Albaniji vezano, dakle, za diskriminaciju i u delu zakonodavstva, ali pre svega za diskriminaciju u postupanju nadležnih državnih i lokalnih vlasti. U tom smislu mislim da bi bilo dobro razmišljati da imamo ministarstvo za Srbe u regionu. Dakle, da imamo jedno ministarstvo koje bi imalo dve snažne pravne službe – pravnu službu za Hrvatsku, pravnu službu za BiH, jer u Srbiji živi stotine hiljada proteranih Srba, a veliki broj proteranih Srba živi širom sveta, dakle, u današnjoj Evropi, evropskim zemljama, Americi, Australiji, Novom Zelandu i na drugim mestima. Velika većina njih nisu ostvarili svoja imovinska, stečena i statusna prava. Mislim da bi te dve pravne službe trebale zajedno sa tim ministarstvom da vode aktivnu borbu za povratak tih oduzetih imovinskih, stečenih i statusnih prava vezano za stanarska prava, vezano za oteto poljoprivredno, šumsko zemljište, za naknadu štete za uništenu imovinu, zaostale neisplaćene penzije, otete stanove, lokale i niz drugih pitanja.
Potrebno je pokrenuti suštinski dijalog. Temelj tog dijaloga treba da bude jedan veoma važan međudržavni sporazum. To je Bečki sporazum o sukcesiji koji je ratifikovan u parlamentima svih država naslednica bivše Jugoslavije i po međunarodnom pravu i po ustavima tih država ima jaču pravnu snagu od domaćih zakona. Posebno je značajan Aneks sedam toga Sporazuma koji se zove privatna svojina i stečena prava. U njemu se veoma jasno kaže da svim građanima i svim pravnim subjektima moraju biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31. decembar 1990. godine, a svi ugovori sklopljeni pod pritiscima i pretnjama moraju biti proglašeni ništavnim.
Drugo važno pitanje jeste pitanje progona časnih i čestitih srpskih veterana. Mi smo svedoci činjenice da etnički motivisana pravosuđa u Zagrebu, Sarajevu i Prištini pokreću montirane sudske postupke, otvaraju istrage, podižu optužnice, organizuju suđenja na osnovu lažnih dokaza, na osnovu lažnih izjava svedoka saradnika, a imaju dva cilja. Prvi cilj je zastrašivanje srpskih veterana i prognanih Srba i drugih oštećenih građana da se ne vraćaju na svoja ognjišta, a drugi cilj jeste da se verifikuje bezočna laž, odnosno lažni mit o srpskoj agresiji 90-ih godina. To jedna brutalna izmišljotina.
Srpski narod 90-ih godina nije bio agresor, srpski narod je vodio oslobodilačke ratove i na području današnje Hrvatske i Bosne i Hercegovine i na području Kosova i Metohije.
Imamo primer današnje skandalozne presude predsedniku Privrednog veća opštine Zvečan, Ivanu Todosijeviću, koji je osuđen od strane Osnovnog suda u Prištini zbog verbalnog delikta, odnosno samo zbog toga što je rekao nespornu istinu, da je Račak izmišljena stvar i da je to bio povod za NATO agresiju. Nadam se da će više istance imati dovoljno razuma i mudrosti da se poništi ova skandalozna i sramna presuda.
Treba da razmišljamo o tome da imamo jednu posebnu instituciju, kancelariju za pomoć osumnjičenim, optuženim i osuđenim Srbima za ratne zločine. Ta bi kancelarija trebala da ima ozbiljan budžet i da pruža svu stručnu, pravnu i finansijsku pomoć časnim srpskim veteranima koji su se borili za svoj narod i svoju državu, da im pomogne da se brane od montiranih sudskih postupaka koje, ponavljam, pokreću etnički motivisana pravosuđa u Zagrebu, Sarajevu i Prištini.