Zahvaljujem.
Koristiću vreme predsednika poslaničke grupe.
Jako mi je žao što je diskusija o našem amandmanu krenula u nekom drugom smeru, pa ću pokušati da je vratim.
Želim da kažem da se mi, naravno, sporimo u gotovo svemu, i o tome kako gledamo na prošlost i verovatno o tome kako vidimo budućnost i kako vidimo razvoj ove zemlje. Ali, bez obzira na sva ta naša sporenja, mi na to zapravo imamo pravo. Zato smo i ovde, da predstavljamo različite poglede, interese, identitete u ovom domu.
Međutim, za sve nas bi trebalo da važe ista pravila, kao što bi trebalo da važe ista pravila i ista prava za sve građane Srbije. Ja ću sada se pozvati malo i na ovu priču o obrazovanju. Duboko verujem da je politička participacija vid obrazovanja i građana i nas ovde kao predstavnika građana, tako da želim malo da govorim o pravima koje mi kao narodni poslanici imamo.
Dakle, mi kao narodni poslanici, prema članu 107. Ustava, imamo pravo predlaganja zakona, pored toga što to mogu da rade i Vlada i Skupština AP ili najmanje 30 hiljada birača. Dakle, prema članu 136. stav 3. Ustava, poslove državne uprave i broj ministarstava određuje se zakonom i zato mi sada pričamo o ovome i, kao što je 148 poslanika imalo pravo da podnese zakon o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, tako smo tehnički to mogli da uradimo mi iz opozicije, naravno ne biste ga stavili na dnevni red, ali mogli smo da smo to želeli. Nakon toga, dobili smo pravo da podnosimo amandmane i sad tu dolazi ovaj zaplet o kojem želim da govorim.
Dakle, prema članu 161. Poslovnika o radu Narodne skupštine definicija amandmana je da je to predlog za izmenu i dopunu predloga zakona, dakle izmenu i dopunu. Znači, možemo da dopunimo predlog zakona. Ako je to tako, dakle, mi možemo da dopunimo predlog zakona. Međutim, mi smo to i uradili, je li, podneli smo neke amandmane i za izmenu i za dopunu. Podneli smo 13 amandmana, od čega je Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo na ne obrazloženi predlog predsednice Odbora pet odbacio kao nepotpune i zaista Odbor na to ima pravo ukoliko su ti amandmani nepotpuni i mi se nikako ne bi bunili da čujemo to obrazloženje.
Inače, važno je da kažem da bi trebalo da dajemo jedni drugima obrazloženje. To je i naša obaveza, ali u ovom duhu promocije društvenog dijaloga citiraću jednu uticajnog nemačkog filozofa i političkog teoretičara Rajnera Forsta koji kaže da je u osnovi ljudskih prava pravo na obrazloženje, pravo na opravdanje, da moramo to da radimo, da jedni drugima opravdavamo zašto nešto radimo.
Dakle, nepotpuni amandmani su oni koji prosto po Poslovniku ne sadrže sve elemente koji su tu potrebni. Međutim, mi smo na sednici Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo saznali da su nepotpuni amandmani nešto drugo, nešto o čemu član 162. Poslovnika uopšte ne govori i ta definicija… Sada ću citirati predsednicu Odbora zato što mislim da je jako važno i tiče se prava svih nas i našeg budućeg rada, tako da je važno da se obrazujemo i da vidimo da li mi nešto ne znamo, ali onda nam treba član Poslovnika koji to govori ili se ovde prosto neka praksa koja nije formalna interpretira kao formalna.
Citat predsednice Odbora jeste da se amandmanom ne mogu predložiti promene koje bi uticale na tekst zakona koji se menja ili dopunjuje, a koji nisu navedeni u predlogu zakona za njegovu izmenu i dopunu. U slučaju da se predlažu izmene osnovnog teksta zakona bilo podnošenjem amandmana na osnovni tekst zakona koji nisu obuhvaćeni predlogom zakona za izmenu i dopunu bilo da se to čini dodavanjem novih članova to predstavlja širi obim promene. Ovo je važan koncept, pošto o njemu čujemo kao neko bitnom konceptu, iako tome u Poslovniku nema ni reči. Dakle, onda ako imate taj širi obim promene, onda su amandmani nepotpuni i kao takvi se odbacuju. Zbog toga su naši amandmani, kao i amandmani nekih drugih kolega odbačeni.
To bi bilo korisno obrazloženje da smo mi čuli članove Poslovnika koji tako nešto kažu. U prevodu za one kojima ova komplikovana tehnička argumentacija nije jasna kažete da mi nemamo prava da predlažemo nova ministarstva ili razdvajanje postojećih ministarstava, to bi onda bio taj širi obim promene. Tako nas zapravo niste onemogućili da o tome pričamo, jer ste prihvatili naš amandmana na član 1. u kome zapravo listamo naš Predlog zakona o izmenama Zakona o ministarstvima gde predlažemo 21 ministarstvo nasuprot vaših 25, ali ste nam skratili vreme diskusije. Dakle, to baš nije koherentno, nije logično. Ako je to nešto što ne smemo da radimo, trebalo je i ovaj član da nam odbacite.
Zašto nismo čuli to obrazloženje? Koji to član Poslovnika kaže da mi nemamo pravo ovo da radimo? Zato što takav član u Poslovniku ne postoji. Ovo je važno zato što se ovim de fakto ograničava Ustavom garantovano pravo narodnih poslanika da predlažu zakone. Da budem sasvim jasna, ja sam vrlo radosna ako čujem da postoji takav član Poslovnika, koji ovo pismeno kaže da mi ovo ne smemo da radimo, jer ću onda dobiti mogućnost da pošaljem predlog za ocenu ustavnosti, zakonitosti ovog Poslovnika Ustavnom sudu i verujem da ću očas posla naći dovoljnu podršku kolega narodnih poslanika za tako nešto.
Dakle, ovo je važno pitanje zbog toga što se ovde jedna neformalna praksa koja ne postoji u Poslovniku tretira kao nešto što bi trebalo da znamo, pa se nama još spočitava da nismo dovoljno obrazovani o tome i ne znamo da pišemo amandmane.
Ja jedva čekam da čujem taj odgovor i, kažem, radosna sam, iako grešim, zato što mi iz nauke i obrazovanja znamo da se uči iz grešaka. Nauka počiva na sumnji, a ne na veri da ste apsolutno ispravni, jer onda ne možete da preispitujete tvrdnje i hipoteze, ali je onda glavno pitanje – čemu sve ovo? Čega se plašite? Zašto ne dobijamo po dva minuta da obrazložimo amandmane kojima predlažemo nova ministarstva? Šta je to tako strašno da građani Srbije čuju da vi predlažete 25 ministarstava, četiri dodatna ministarstva kojima ne povećavate obim poslova u odnosu na postojeću strukturu, a da prostim prenosom poslova iz jednog entiteta u drugi dodatno usporavate rad državne uprave? Biće potrebno još mesec dana da se usklade interni akti sa ovim zakonom, sve to sa oročenom Vladom, mimo Ustava, jer predsednik nema ustavna ovlašćenja da oročava Vladu, već su Vladi vezane ruke. Koliko će vremena ta Vlada imati da radi? To ćemo videti.
Zašto je to opasno da mi onda kažemo – naš predlog je 21 ministarstvo, gde vam bolje reorganizujemo ove poslove, tako da zapravo stavimo prioritet na borbi protiv siromaštva i zaštiti prava radnika? Šta je to tako strašno u tome da se čuje da je potrebno ministarstvo za društvenu solidarnost i podršku porodicama ili ministarstvo za rad, zapošljavanje i ekonomsku demokratiju?
Za razliku od vaših rešenja u kojima pravite mala ministarstva, poput Ministarstva za brigu o porodici i demografiji i Ministarstva za brigu o selu, bez adekvatne nadležnosti da se bave ozbiljnim problemima, koji su maltene neka udruženja građana koji imaju zadatak da se bave kampanjom za demografsku politiku ili neguju tradicionalni način života na selu, dakle neki instituti, a ne ministarstva, zašto je problematično da mi ukažemo da postoji jedno vrlo važno ministarstvo koje je preglomazno? To je Ministarstvo rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja, a koje bi trebalo razdvojiti.
Razlog zašto je to tako, zašto mi mislimo da bi trebalo razdvojiti ova dva resora, jeste da smo imali snažan resor koji zapravo stavlja akcenat na socijalnu politiku. Mi bismo ciljanim merama mogli da se borimo protiv siromaštva i da pomognemo najugroženijima tokom korona krize, umesto toga što smo ogroman novac iz budžeta dali svim građanima i onima kojima je pomoć potrebna i onima kojima nije potrebna – poput mera od 100 evra koja je koštala budžet 600 miliona evra.
Sa ovakvim Predlogom zakona o ministarstvima i odbacivanjem naših amandmana o kojima vi ne želite ni da razgovarate, dakle, ukazujete da vama socijalna politika nije nikako u centru rada, da o tome ne želite da razgovarate, da ne želite da pripremite ozbiljan institucionalni okvir za borbu protiv siromaštva, za krizu nam inače treba takav okvir, mi imamo 150 strategija o svačemu, ali nemamo strategiju za borbu protiv siromaštva. Dužnost je Srbije da tako nešto ima, da se bori protiv siromaštva i dužnost je Srbije da institucionalizuje solidarnost i zato mi predlažemo ministarstvo za društvenu solidarnost, a ne da solidarnost razgrađuje, ne da se traži od građana da se oslanjaju sami na sebe i na svoje porodice, dok se istovremeno priča o nekakvoj brizi o porodici, iako porodice radnika koji žive od minimalca ili porodice više od milion i 600 hiljada radnika, koji zarađuju manje od 50 hiljada dinara, jedva sastavljaju kraj sa krajem. Dakle, podršku porodicama treba priključiti resoru za socijalnu politiku.
Znam da je nezgodno da se na Dan borbe protiv siromaštva, to je bio ponedeljak, kada smo primili saziv za sednicu, po hitnom postupku, Srbija dočekuje taj dan sa skoro dva i po miliona građana u riziku od siromaštva i sa pola miliona građana u apsolutnom siromaštvu.
Takođe, nezgodno je i da čujete da je vaš, netransparentni algoritam i za Zakon o socijalnoj karti, do sada je iz sistema socijalne zaštite isključio 10% korisnika. Tako se vi borite protiv siromaštva i to na način da prikupljate 130 podataka o licima, korisnicima socijalne pomoći i kontrolišete siromašne, na način na koji ni jedna kategorija građana u ovoj zemlji nije kontrolisana. Istovremeno, uvećavate broj ministarstava. Akcenat ne stavljate na realne potrebe građana.
Još jednom, nije problem samo zapošljavanje. Mi nemamo nikakav problem da primite više socijalnih radnika, oni su potkapacitirani. Dakle, oni bi mogli da pomognu gorućim problemima koje mi imamo i po pitanju porodičnih odnosa i po pitanju socijalne pomoći itd. Nije problem da primite još lekara ili raspišete više specijalizacija, znamo da nam ti ljudi nedostaju. Problem je što to vi neće raditi, nećete trošiti novac na to, nego na svoje političke kadrove koje ćete udomljavati u ovim dodatnim ministarstvima.
Umesto svega ovoga, mi predlažemo da se Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju ovako kakvo je, koje zapravo služi za jeftini populizam i zamajavanje javnosti uvredama, kako prema ženama koje se krive za pad nataliteta, tako i prema svim građanima kada se govori o tome da plodnost zavisi od spratnosti na kojoj vi živite, dok istovremeno kada se dese kritični trenuci kao onaj u Vršcu, sva ministarstva ćute o svojoj nadležnosti. Ni jedno nije nadležno odjednom za semnicid u Vršcu. Dakle, takvo ministarstvo nam ne treba. To ne znači da nam taj resor ne treba, on treba da bude spojen sa socijalnom politikom.
Takođe, smatramo da briga o selu je zadatak svih ministarstava i da zbog važnosti problema odumiranja sela to mora da bude predmet koordinisanog delovanja različitih ministarstava, nadležnih kako za poslove zaštite životne sredine, poljoprivrede, urbanizma, obrazovanja, saobraćaja i telekomunikacija. Dakle, za to su nam potrebne pažljive i delotvorne politike. To ne možete uraditi formiranjem ministarstava, bez ozbiljnih nadležnosti sa malim budžetom.
Najzad, potrebno nam je ministarstvo za rad, zapošljavanje i ekonomsku demokratiju. Nije dovoljno samo da kreirate radna mesta, a da su ti poslovi loši, da su oni sa lošim uslovima rada, da su slabo plaćeni i da niko ne sme da se bori za svoja radnička prava.
Dakle, morate pokazati građanima da ćete ih zaštititi od poslodavaca domaćih ili stranih onda kada su njihova radnička, ali i ljudska prava ugrožena. Sada, dobro, možda i vama to nije prioritet, ali mi kao narodni poslanici imamo pravo da kažemo da je to naš prioritet i da bi tako izgledala ministarstva kada bi smo mi bili u prilici da ih sastavljamo. To ne morate izglasati, ali na to imamo pravo i predstavljamo neke građane. Zahvaljujem.
