Jel to bio ovaj strašan odgovor?
Ovo sad, to je bilo to?
(Miroslav Aleksić: Siđi dole, pa razgovaraj.)
Što vi opet galamite? Što opet vičete?
Imate li neki problem ceo dan danas? Kako svi ostali lepo mogu da sede, prate sednicu, strpljivo govore? A, vi ovde špartate kroz salu, hoćete da se bijete sa narodnim poslanicima, mašete tu iz klupa, skačete. Da li ste se zapitali nekad kako to da samo vi imate neki problem ovde? Dobro.
U svakom slučaju, ako je to bio taj strašan odgovor, poprilično me je zabrinuo, moram da priznam, ali ne toliko da zaključim da sam prekršio Poslovnik, jer smatram da nisam.
Znači, što se tiče člana 104, tu piše ko odlučuje o pravu na repliku.
Što se tiče člana 103, kada se prijavite za reč na vreme, da mogu da vas vidim pre nego što nekome dam reč, dobićete je, a kada sačekate da neko dobije reč, pa onda mašete tim Poslovnikom, e, to onda tako, prosto ne može. Ali, nikakvih problema nemamo sa tim, biće valjda i neki kurs za nove narodne poslanike, pa ćete i to da izučite.
Treba li da se izjasni Narodna skupština?
(Stefan Jovanović: Treba.)
Treba, nema nikakvih problema.
Sledeći po prijavi za reč je Miloš Jovanović.
(Nebojša Zelenović: Replika.)
Nema, gospodine Zelenoviću, osnova, nema.
Izvolite.

Hvala, gospodine predsedniče Narodne skupštine.

Uvažena mandatarko za sastav nove Vlade Republike Srbije, gospođo Brnabić, poštovani kandidati za članove nove Vlade Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, mi nećemo danas da govorimo o personalnim ili kadrovskim rešenjima, kad kažem mi, mislim na poslanički klub srpske koalicije NADA, koju čini Novi DSS i POKS, ne zato što je to potpuno nevažno, ali to svakako nije suština.

Mada, kada kažem da nećemo o ličnim izborima i kadrovskim rešenjima, ne znači da nemamo ponekad i po koje očekivanje od ljudi koji će činiti Vladu Republike Srbije. Ivica Dačić je napustio salu, ali da budem sasvim otvoren, nadamo se da će ono što je bila praksa kada je bio ministar spoljnih poslova do pre dve godine i da se nastavi u novoj Vladi, mislim na rad na povlačenju priznanja secesije Kosova i Metohije od strane trećih država. Naravno, to je Ivica Dačić radio u sklopu vladajuće većine, dakle, sa većinskim koalicionim partnerom.

Gospođo Grujičić, nadam se da će ta vaša energija, koja je više puta pokazana i u nastupima,, koju lično poznajem, dati rezultate u sistemu zdravstva. To je važan resor i važna oblast i to ne samo zbog zdravlja svakog od nas ponaosob, naših porodica, naših voljenih i građana ove zemlje. Ljudi često priviđaju to efikasno zdravstvo i nemojte pogrešno da me shvatite, jednake šanse i pred bolešću, ili da budem precizniji, jednake šanse za ozdravljenje u efikasnom zdravstvenom sistemu su nešto što, pored zdravlja, u neverovatnoj meri legitimiše i državu. Nemate možda puno većih stvari koje mogu da pojačaju osećaj pripadnosti jednog naroda ili građana sopstvenoj državi. To je višestruko značajno.

Zaustavio bih se ovde kada Goran Vesić ne bi bio tu. Gospodine Vesiću, znam da nije vaš resor, ali imali ste nebrojeno puta priliku da razgovarate sa raznim ljudima raznih udruženja građana o nečemu što je važna tema, kulturno nasleđe, urbanističko ovog grada. Ponavljam, iako znam da to nije vaš resor, očekujem da se one stvari o kojima je razgovarano, da se konačno realizuju, o tome razgovaram i sa vama, gospođo Brnabić, na vrlo jasnim i konkretnim sastancima i moram da vam kažem, oblast kulture je jedna od strateških oblasti za naš narod i za našu državu, ali svaka priča o otvaranju muzeja, Narodnog muzeja, Muzeja savremene umetnosti pada u vodu ako se dozvoljava raznim firmama, neke su i pomenute, da neometano ruše kulturno nasleđe ne samo srpske prestonice i Beograda, nego i diljem Srbije, što se radi, to znamo svi. Kažem, ako se tome ne stane na put, sva ta priča o nekakvim iskoracima u kulturi pada u vodu. Prosto se potire ovim nečinjenjem.

Vrlo je jasno, i time završavam ovaj uvodni deo, očekujemo da sve one odluke koje su na Vladi već više od godinu i po dana o proglašenju pojedinih delova za prostorno, kulturno-istorijske celine, konačno i budu usvojene.

Kažem, nećemo puno o kadrovskim rešenjima, jer je suština upravo u ovome što ste danas ovde čitali. Niste ceo ni pročitali, zbog vremena, pretpostavljam, to je vaš ekspoze, to je program nove Vlade Republike Srbije.

Odmah da kažem da će srpska koalicija NADA, koju čine POKS i Novi DSS glasati protiv vašeg imenovanja i protiv ove nove Vlade, zato što u ovom programu fali suština. I koliko god to grubo zvučalo, on je prilično prazan. Ovo nemojte lično da shvatite, objasniću zašto. Dakle, prilično je prazan zato što mu suštinski nedostaje bilo kakva vrsta političke vizije danas.

Kažem da ne shvatite to lično, jer političke vizije nema jer smo kao narod, i to nije od juče, izgubili svaku nacionalnu ambiciju. I to traje barem dve decenije unazad. Kao Srbi smo zaboravili da imamo slavnu prošlost, da smo veliki u istorijskom smislu, stari evropski narod. Ne bi bilo zgoreg podsetiti nekad na tu činjenicu. Kažem, u poslednje dve decenije nekako bežimo od onoga što jesmo, a dok to budemo radili, uvek ćemo imati ovu vrstu politike. Nek mi oproste, niko se neće naći uvređen, ali ta politika – kud svi Turci, tu i mali Mujo. Pa, onda imamo te slogane – EU nema alternativu. Pa, kad neko kaže – ali, od tog evropskog puta nema ništa, onda kontra pitanje, pa pobogu, gde ćemo ako nećemo u EU, kao da nam stalno treba neki tutor, kao da smo maloletni.

Dakle, kad narod izgubi samopouzdanje, verujte, gubi i pravo na bolju budućnost.

Ja ću se vratiti na tu suštinu, jer bez nje više ne možemo da opstanemo, bez političke vizije kao srpski narod nećemo otići daleko, naročito ne u ovakvim geopolitičkim okolnostima.

Ovaj ekspoze bi možda i prošao kako tako pre dve, pre šest ili nešto više godina, ne bi ni tada, čini mi se bio dobar, ali bih nekako prošao. Sada, u ovim okolnostima koje traži malo ozbiljnije delovanje, činjenje i malo veću odvažnost, plašim se da nas vodi pravo u zid.

Pre nego što se vratim, ponavljam na tu suštinu, dozvolite mi da se osvrnem na nekoliko konkretnih stvari, koji ste vi u ovom vašom ekspozeu napomenuli. Pominjali ste vladavinu prava sa dva iliti dve ilustracije o nekakvom boljitku u toj oblasti. Jedne su bile ove ustavne promene i promene u VSS, Veću tužilaca itd. Ja sam učestvovao u toj raspravi svaki put kada je ona bila organizovana i bio sam protiv i ne samo zato što je to traženo od strane EU, nego zato što zapravo tu nije bila poenta, kakvo god da smo normativno rešenje u Ustav tada stavili. Prihvatili ili ne, tu ustavnu reformu, nije tu ležište i težište, nego u postojanju ili nepostojanju političke volje da imamo nezavisno pravosuđe.

Pomenuli ste aferu Belivuk. Verujte, i kada smo glasali i raspravljali o Zakonu o ministarstvima i kada je to bila glavna tema celog prepodneva, niste nikoga od nas čuli da je rečju pomenuo bilo koga iz te grupe, pa i tog vođu, gospodina ili imenovanog Belivuka i ne bih to ni danas učinio da vi sami niste u svom ekspozeu to dali kao primer borbe protiv organizovanog kriminala. Delimično jeste upravu. Kada se privede pravdi takva jedna kriminalna grupa, to se delimično može tumačiti kao neka vrsta uspeha u toj istoj borbi.

Problem je drugde, ne što je postojala ta kriminalna grupa, biće ih i u budućnosti, svaka država se suočava sa kriminalnim grupama. Problem je što je ta kriminalna grupa bila, barem delom i vidite vrlo sam pažljiv, ali barem delom, jer je to dokumentovano, vezana za državne strukture ili deo državnih struktura. Problem je u tome što bi takva jedna afera, a bila je krupna afera, sada pričam potpuno objektivno, takva jedna afera bi u bilo kojoj normalnoj državi izazvala pad Vlade, po definiciji stvari. Kada se dovedu u pitanje državni sekretar ili sekretarka u Ministarstvu unutrašnjih poslova i da je u vezi sa takvom grupom, to po definiciji stvari izaziva pad Vlade, što ovde nije bio slučaj. Zato mislim da to nije najbolji primer, pogotovo dok se sve to ne raščivija.

Neke stvari niste pomenuli, a mislim da su primarne i možda najvažnije za boljitak naše zemlje i uslov za svaku reformu ako želimo da ona uspe, pa i za ovu reformu pravosuđa ili ove ustavne promene. To je partijska država iliti partitokratija ili da budem jasniji – to je taj prekomerni uticaj političkih stranaka u ovoj zemlji na celokupni javni život jedne zemlje, finansijske tokove, medije, pravosuđe i da ne nabrajam dalje, citiram vam definiciju partitokratije. Možete da mi odgovorite i bićete donekle upravu da je partijsko zapošljavanje, nameštenje po raznim javnim preduzećima postojalo je i ranije. Jeste, postojalo je i ranije, ali nikada nije to bilo u ovakvoj meri, što je takođe logično. Nikada ni jedna stranka nije imala ovakvu moć, nikada ni jedna stranka nije imala ovakve postotke i to je sistemska greška. U ovakvoj institucionalnoj postavci skoro svaka stranka koja dostigne tu vrstu moći, nezaobilazno i neumitno će ući u taj problem koji generiše i korupciju i sve ono protiv čega se deklarativno borite ili bi trebalo barem svi da se borimo, naravno ne deklarativno.

Pominjali ste ekonomiju, puno puta, i u vašim odgovorima se najviše i najčešće to čulo: BDP, zaposlenost, stopa itd. Prva stvar koju ste pomenuli u ekspozeu, kada ste govorili o ekonomiji, su strane investicije. Da budem potpuno jasan, niko nema u načelu ništa protiv stranih investicija. Naravno da smo protiv toga da skoro 93% svih sredstava ode stranim investitorima, i to jeste podatak koji je potpuno validan, ali i tu je problem malo ozbiljniji. Ni jedna država, gospodo iz vladajuće većine, se nikada nije razvila na stranim investicijama. Razlog je jednostavan, strani investitor dođe i bude u nekoj zemlji dok može da ostvaruje profit, da li su to povoljne cene energenata, da li su to darežljive subvencije, da li je to relativno, reći ću, kompetetivna radna snaga, da ne kažem jeftina radna snaga, i dok može profit da ostvaruje biće tu. Kad ne bude više mogao, otići će.

Dakle, razumem da u fazi velike nezaposlenosti strani investitor odradi jednu etapu koja se zove zaposlenost i povećanje stope zaposlenosti, ali mora brzo nakon toga da se pređe na jačanje domaće privrede, domaćeg kapitala i ozbiljnu strategiju reindustrijalizacije zemlje koju ja ovde ne vidim. Ozbiljna politika reindustrijalizacije zemlje. To država mora da radi. Mnoge države, doduše u nešto drugačijim okolnostima, posle Drugog svetskog rata su uspele da naprave velike ekonomske iskorake – Japan, Francuska i mnoge druge, i to je nešto što zahteva sa strane Vlade, i prethodnih, i u ovom slučaju vas, buduće, jedno ozbiljno promišljanje.

Vi ste pomenuli u tom kontekstu IT ili IKT sektor. S pravom, on generiše prilično veliki rast, njegov veći udeo u BDP. Sve je to su redu. Na nešto problematičniji ili škakljiviji način pominjete i biotehnologije, da ne otvaram tu temu. Treba razvijati biotehnologije, ali treba biti oprezan, da ne otvaram previše, nije ni vreme ni mesto. To je verovatno u nekoj bliskoj budućnosti za čovečanstvo možda najvažnija tema i otvara niz bioetičkih, da ne kažem, etičkih i filozofskih pitanja koje mi čak i ne pominjemo. Oprezno s tim, ali o tom potom.

Ne pominjete neke stvari ili samo ovlaš, a za koje mi iz srpske koalicije NADA mislimo da treba da budu oslonac te nove politike reindustrijalizacije. Na prvom mestu namenska industrija zato što je izvozno orijentisana, zato što je uvek bila kroz istoriju čovečanstva zamajac tehnološkog razvoja i zato što doprinosi odbrani zemlje, a to je u našem slučaju preko potrebno. Ima tu iskoraka. Ima tu pomaka.

Pratimo mi to detaljno, ali to mora da bude i dalje, neću da kažem, u fokusu, ne volim tu reč, pažnja mora biti usredsređena i dalje na namensku industriju i jedna stvar, domen gde imamo komparativnu prednost je prerađivačka industrija, prehrambena industrija. To svakako treba forsirati, naravno, uz jačanje poljoprivrede, ali ne zato što to donosi nekakvu dodatu vrednost ne znam kakvu i zato što donosi nekakav tehnološki razvoj. Ne donosi u suštini, ali poljoprivreda je strateški važna zbog osiguranja nezavisnosti zemlje u tom prehrambenom domenu. Zato bi bilo, zbog te politike reindustrijalizacije, više nego poželjno napraviti konačno ozbiljnu razvojnu banku. Modela ima više. Da li ćete spojiti Srpsku banku, Fond za razvoj, Agenciju za osiguranje izvoza? Različiti modeli postoje – od kapitalizacije, pa nadalje, ali jednu ozbiljnu razvojnu banku koja će srpski kapital i srpsku politiku jačati bez uticaja partija, vladajućih, ili nekih budućih vladajućih stranaka. Opet se vraćamo na partitokratiju. Dok imamo tu pošast, ni jedna od tih ideja, i ako se realizuje u normativnom smislu, neće dati željene rezultate.

Jednu stvar niste pomenuli, a nama se čini veoma važnom. To je pitanje decentralizacije. Srbija ima neko čudno teritorijalno uređenje zemlje, jednu čudnu asimetriju. Jedan deo zemlje, mislim na sever Srbije koji je teritorijalno organizovan, a da ni dan danas ne znam zašto je to dalje tako. Neću otvarati tu temu. Ono što je važnije, ostatak zemlje je prilično centralizovan. Mi iz niza razloga demografije, politike itd. moramo da jačamo gradove do 100 hiljada stanovnika, i to vam je najbolja briga o selu, da vam kažem odmah. Radio je UNDP i moj kolega Danilo Vukoviće je predstavljao ta istraživanja vrlo kvalitetno urađena.

Jačanje gradova do 100 hiljada stanovnika je uslov da srpsko selo opstane, jer će prema tim gradovima ono i da gravitira uz sve potrebne sadržaje koje tim gradovima treba dati. Zbog toga im treba dati veće nadležnosti, veća budžetska sredstva i da budem sasvim otvoren dati im odgovornost. Mi smo u toj neoliberalnoj eri koju ja mnogo ne mirišem, ali pitanje odgovornosti, davanje odgovornosti ljudi je nešto za šta ću uvek biti, pa nek se onda i Sombor i Zrenjanin i Leskovac i svi drugi srpski gradovi razvijaju, ali da im damo poluge i instrumente za tako nešto.

Ali, da se zaustavim na ovome kada su u pitanju konkretne stvari koje ste rekli i neke koje niste rekli i kako ih mi vidimo. Ono što mene, a inače nisam neko ko se lako zabrine i prilično sam po temperamentu spokojan, jer verujem i ovaj narod, mnogo je skoro hiljadu godina istorije, znate, neko pomenu 1915. godinu maločas, mogao je i 1916. i 1917, i 1912. i 1913, mi smo imali prethodnike i ta pokoljenja koja su se borila za Srbiju, znate kad oficiri i vojnici, pa ih fotografišete pored grobova sinova jedinica na Kajmakčalanu ili braća vojnici koji drže rođenog brata mrtvog i fotografišu se sa svojim odeljenjem iza sebe. Bogu hvala, ne traži se ništa slično od nas danas. Hajde da budemo na 10% te volje i te kolektivne ideje i ambicije da nešto ova zemlja i ovaj narod nešto znače i u budućnosti i neću se plašiti te reči – da nešto značimo u okvirima svetske istorije.

Sada dolazim do te suštine koju ne vidim, do te vizije koje nema i do te nacionalne ambicije koju 20 godina ne mogu da oslušnem i ne nazirem. Sve ovo što gradite, ima i dobrih stvari, može da padne preko noći u vodu zato što se u onom suštinskom smislu mi nismo ojačali, pojačali i nismo se utemeljili.

Ono što bih ja voleo da vidim u ovom vašem ekspozeu, gospođo Brnabić, to je vizija o preko potrebnom identitetskom utemeljenju našeg naroda. Ove rasprave koje vodimo u Skupštini, koje su ponekad na ivici, da li iskreno ili je to samo predstava za narod, na ivici fizičkog sukoba i ova naša neslaganja oko nekih konstitutivnih pitanja, ljudi, mi smo ovde čuli danas da je Kosovo izgubljeno, što ne može biti slučaj, pa ne znamo da li ćemo u EU, neki hoće, neki neće, pa ne znamo da li je ćirilica naše pismo, pa ne znamo da li je uloga naše crkve suštinska ili nije, SPC, retko koji narod ima takva neslaganja oko tako važnih pitanja. To je proizvod naših istorijskih diskontinuiteta, bioloških, veliki rat, balkanski ratovi pre toga, političkih identitetskih Jugoslavija 1918. godine, ideološki teških, komunizam 1945. godine i sad je posle veka i nešto godina stvarno vreme da malo poradimo na onome što je naš identitet.

Zato je bitna kultura i bitna je prosveta. Ali ne samo u vezi sa biotehnologijama i ne znam čim sve. To je strateška stvar, možda najvažnija stvar koju u obrazovanju treba da uradite. Voleo bih da je radim ja, ali nisam dobio dovoljnu podršku građana, barem u ovom trenutku, pa bih onda bio srećan da je uradite i vi. Vratite udžbenike iz kojih naša deca uče Zavodu za udžbenike, nekad se zvao Zavod za izdavanje udžbenika. Ne moramo da budemo na nivou tih oficira koji su se slikali kako su se slikali, ali pokažite da je država jača od nekog „Kleta“, „Sleta“ ili bilo koje izdavačke kuće. Naši udžbenici našoj državi, obrazovanje naše dece našoj državi. Uvek je bilo tako i tako mora biti. Ljudi, to je pitanje javnog interesa, u našem slučaju strateška stvar. Nema tog privatnog interesa koji to može da promeni.

Jednom kad se utemeljimo identitetski, imao bih niz drugih primera ali to ću ostaviti za sutra, svaki odgovor će biti lakši, prvenstveno odgovor u vezi sa tim da li treba braniti KiM. I odmah da vas razočaram ili da vas obradujem? Nije to pitanje da li hoćemo ili nećemo. Gospodo, osuđeni smo da branimo teritorijalnu celovitost ove zemlje ili nas neće biti.

Ali, to utemeljenje, gospodine predsedniče Narodne skupštine, molim vas za tridesetak sekundi preko, ako imate razumevanja, i ovim završavam, pored pitanja Kosova i Metohije, kad se utemeljimo identitetski, će biti mnogo lakši odgovor na to čuveno a u suštini iluzorno pitanje tzv. evropskih integracija naše zemlje. Od njih, manje-više, ništa nema, niti će išta biti.

Kada se utemeljimo identitetski, biće lak odgovor i na pitanje ovo današnje, geopolitičko, sankcije Rusiji – ne, ne i ne. Srbija nije u potpunosti ni istok, ali nije u potpunosti ni zapad. Ona je bila ono što je uvek bila, i završavam time, gospodine Orliću, vidim polako nestrpljenje i izvinjavam se, bila je istok na zapadu, zapad na istoku. Bilo kakvo usvajanje sankcija i donošenje sankcija protiv Ruske Federacije znači da bismo se po prvi put, ali zaista po prvi put u našoj istoriji, svrstali uz zapad, što je protivno našim nacionalnim interesima, ekonomskim i geopolitičkim i bilo bi krajnje nečasno. Hvala vam na razumevanju.

Reč ima mandatarka.

Hvala.
Kako to sve lepo zvuči, lepo, kako nekako i lako teče to. Jedini problem naš je to što smo mi izgubili nacionalnu ambiciju. Ja ne znam da li ste vi izgubili nacionalnu ambiciju, mi niti smo je izgubili, niti je nemamo, nego se svaki dan borimo za to i svaki dan to pokazuje. Svaki dan se borimo da Srbija pobeđuje, ali ne kao floskula da Srbija pobeđuje, nego da pobeđuje.
Znate koliko ljudi ima kada pogledaju kako je ko prošao kroz pandemiju, pa kažu – aha, šta je ova Srbija koja je jedna od samo 10 zemalja na svetu koja je imala rast zaposlenosti a svi ostali su imali rast nezaposlenosti? Vidite, to je za mene takođe nacionalna ambicija.
Srbija je odjednom dobra. A koja to Srbija koja je prva u Evropi, prva u kontinentalnoj Evropi nabavila vakcine? Jel to neka druga Srbija? Svaka im čast. Pa onda dođu ovde i poznati sportista i glumac i influenseri iz inostranstva, da se vakcinišu u Srbiji. I to je nacionalna ambicija. Ili kada ulažemo deset puta više, recimo u sport, sportiste, nego što smo to činili pre 10 godina, pa na poslednjoj olimpijadi u Tokiju osvojimo onoliko medalja koliko smo nekada osvajali na tri olimpijade, 2004, 2008. i 2012. godine. Pa neko kaže – aha, pogledajte ovu Srbiju, ozbiljna država, šta se dešava tamo?
Kada, i mislim da je to važno i kada pričate o kulturi, kada kao država ili koliko vlada je prošlo da je zatvoren Narodni muzej u Beogradu, a državu baš briga i vlade to ne završavaju i onda dođe neka stranka, neka koalicija, neki tada predsednik vlade, Aleksandar Vučić i kaže – ne može tako više. Ne možemo biti zemlja u kojoj je Narodni muzej zatvoren 15 godina. Ja sam kada smo završavali Narodni muzej rekla da to jeste svojevrsni genocid naše kulture, jer 15 godina ste vi imali generacije neke dece koja su išla u školu, ali nisu ih vodili u Narodni muzej.
Užasne stvari, ali mi nismo izgubili nacionalnu ambiciju. Upravo suprotno, naši rezultati su zato što verujemo u Srbiju i naše ljude, da smo mi u poslednje dve godine kumulativno najbrže rastuća ekonomija opet na kontinentalnom delu Evrope. Opet neko kaže – šta se dešava u toj Srbiji?
Onda imamo Muzej savremene umetnosti. Kako je moguće da Muzej savremene umetnosti bude zatvoren 10 godina? To je takođe vrsta kulturnog genocida. Zato smo radili na tome.
Kada kažemo informacione i komunikacione tehnologije IT, opet ću se vratiti na tu 2017. godinu i koliko su mi se smejali ovde i koliko su me kritikovali zbog digitalizacije. A znate zašto? Zato što nisu imali nacionalnu ambiciju, zato što nisu mislili da mi imamo dovoljno znanja i da imamo dovoljno ideja, i dovoljno kreativnosti, da možemo da budemo najbolji u najsofisticiranijim sektorima, a mi smo verovali i Aleksandar Vučić i SNS i svi naši koalicioni partneri.
Mi smo verovali i uprkos tome što su nam svi rekli da ne znamo o čemu pričamo i da to nije potencijal Srbije. Mi smo verovali u Srbiju i naše ljude i to postali jedni od najuspešnijih u Evropi. Ako pričamo o obrazovanju, danas je Srbija u reformama jedna od lidera u Evropi i zbog toga što smo modernizovali i uveli programiranje i uveli i veštačku inteligenciju, ali znate šta, mi jesmo uveli i povećali dramatično broj specijalizovanih IT odeljenja u srednjim školama, ali smo mi takođe od 2019. godine po prvi put uveli specijalizovana umetnička odeljenja po gimnazijama, po čitavoj Srbiji, uključujući, naravno i Beograd, Novi Sad, ali i Niš, Kruševac, Kragujevac, ako se ne varam i svake godine se povećava, zato što želimo da uložimo i u te mlade generacije i te mlade talente zato što se mi ponosimo njima.
Nismo mi koji ovde sedimo i sa kojima pričate izgubili nikada nacionalnu ambiciju. Opet, kažem, upravo suprotno, mi smo ovde zato što smo bili razočarani i frustrirani, i nesrećni, i zato što je neko doveo Srbiju na te grane da svi imaju veće prosečne plate u regionu od nas osim Albanije, od koje smo imali veće prosečne plate samo 20 evra, zbog toga su mnogi od nas u politici, zato što su videli kako nam zemlju uništavaju i urušavaju. Naša nacionalna ambicija i verovanje u našoj zemlji nas je ovde dovela. Sve što pročitate svaka strana ovog ekspozea, upravo suprotno onome što vi kažete, kaže i govori o nacionalnoj ambiciji, da završimo još u narednih godinu dana još pet autoputeva i brzih saobraćajnica, da izgradimo još 500 kilometara.
Pustili smo prvu brzu prugu, odmah nastavili da gradimo drugu. Kada pričamo o kulturnom nasleđu znate meni je bilo strašno kada sam otišla na ovo naše jedno od najvažnijih stvari svetskih arheoloških nalazišta za doba neolita Vinča, Belo brdo i otišla i videla da nam se svake godine deo tog istorijskog nasleđa survava u Dunav zbog klizišta, da se čitavo nalazište svelo na jedan plac zbog nelegalne gradnje, pa svi oni koji nam pričaju nemojte gondolu na Kalemegdanu, nemojte Savamala i ovo i ono, ali niko se nije setio tog kulturnog nasleđa, jednostavno nije nekako prijemčivo ni vidljivo i ja vam garantujem da ćemo mi nastaviti time da se za to borimo.
Pa, mi smo krenuli obeležavanje „Oluje“, zar ne? Predsednik Aleksandar Vučić, kao predsednik Vlade, svake godine po prvi put obeležavanje „Oluje“, kao pogroma da se ne zaboravi najveće etničko čišćenje na tlu Evrope od Drugog svetskog rata, pa mi smo krenuli da obeležavamo godišnjicu NATO agresije. Pa, Aleksandar Vučić je prvi koji se usudio da kaže to je bila agresija, brutalna agresija, ne bombardovanje, ne znam ovako onako, agresija na jednu suverenu državu koja nikoga nije napala, pa spomenik Stefanu Nemanji je takođe nacionalna ambicija, identitet i svest, pa filmovi, kao što je „Dara iz Jasenovca“, „Kralj Petar Prvi“, „Zaspanka za vojnika“, pa Memorijalni centar Staro Sajmište, pa jedan od najvećih prioriteta, konačno i Ministarstvo za rad koji će, nadam se, kada dobijemo podršku voditi Nikola Selaković, izgradnja Memorijalnog centra Donja Gradina, da i to obeležimo. Pa, činjenica je da je Aleksandar Vučić prvi predsednik Srbije ikada koji je tražio da ode u Jasenovac da položi cvet, prvi predsednik ikada. Tu ne vidim da postoji ijedan milimetar da nama zamerite i ne ljutite se, ali posebno sa nasleđem koji vi hteli ili ne, morate da nosite.
Gde je bila nacionalna ambicija kada ste 2001. godine, pustili 1.700 terorista, albanskih terorista, uključujući braću Mazreko koji su ubijali srpsku decu, silovali ili Aljbina Kurtija ili neke druge? Gde je tada bila nacionalna ambicija? Gde je bila nacionalna ambicija 2004. godine, kada su nam ubijali narod na Kosovu i Metohiji i proterivali ga? Kada su palili naše crkve i manastire, pa čak i one, kao što Visoki Dečani ili Bogorodica Ljeviška, koju su svetska kulturna baština. Gde nam je bila ambicija? Gde je bila da uđemo, da pokušamo da pomognemo, ali vi nosite tu odgovornost i taj deo nasleđa?
Godine 2008. kada smo izdali saopštenje za medije nakon jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, saopštenje za medije kada nam je tadašnji predsednik republike pobegao u susednu državu da ne bude tu. To su bila mračna, tužna i tamna vremena gde nije bilo nikakve nacionalne ambicije, gde nikome tu nije smetalo da budemo zemlja na začelju zapadnog Balkana, nikome. S
Kada pričamo o EU, znate, za nekog ko je profesor, ako se ne varam, uvoda u pravo EU, neverovatno je da ste toliko protiv EU, zar ne? Mislim da pošto ste toliko protiv EU, treba vašim studentima da kažete da taj predmet nije potreban, da ne dolaze, da su na pogrešnom mestu, da se vi bavite pogrešnim poslom.
Mislim da mi nikada nismo koristili tu floskulu – EU nema alternativu. Svakako, nikada nismo mislili da nam treba tutor, upravo suprotno, da nam ne treba tutor, da možemo sami da razmišljamo o sopstvenoj politici, sopstvenom napretku, ali da ne budemo sami zato što je snaga i u tome da dovodite investitore, da učite od drugih ljudi nešto, da razmenjujete neka znanja i tehnologije i da gradite savezništva, kao što i gradimo u poslednjih devet, deset godina.
Ali, da li je činjenica ono što sam rekla, da iz EU dolazi 65% investicija u Srbiju? Da. Da li je činjenica da 70% naših proizvoda ide u EU? Da, važan su nam partner i geografski, na kraju krajeva, pripadamo toj EU. Ali, nećemo pristati na sve da budemo deo te EU. Ali, da li mislimo da je u smislu demokratije i demokratičnosti političkog uređenja to najbolje uređenje u ovom trenutku, najbolje za naše građane? Da. I svi koji mi pričaju o odlivu mozgova, mada smo mi, ako je verovati nekim relevantnim istraživanjima i studijama kao što je Bečki institut za međunarodno pravo, koji je rekao da je Srbija uspela da preokrene odliv mozgova, ali i oni koji idu, idu uglavnom u tu EU.
Tako da, te reforme će nam pomoći da zadržimo neke ljude da dodatno poboljšamo kvalitet života, ali ono što su naše crvene linije danas su bile potpuno jasne i ono što je naša svetinja.
Da li ćemo priznati Kosovo da bi postali član EU? Ne, nikada. Da li se danas tako priča sa Srbijom? Ne, i to ste videli od predsednika Aleksandra Vučića kada je na pres konferenciji sa kancelarom Šolcom potpuno jasno te stvari rekao. To je nacionalna ambicija i konačno Srbija koja sme da kaže takve stvari, stvari koje misli, ali da sačuva dobre odnose. To je veliko umeće u politici i u tom smislu je nama beskonačno važna uloga Aleksandra Vučića.
Opet da ne dužim, mogla bih zaista jako mnogo. Ako pričamo o decentralizaciji, pa sve što radimo jeste decentralizacija. Kada gradite puteve, to je decentralizacija. Kada gradite brze pruge, to je decentralizacija. Znači da neko može da živi u Novom Sadu, a da radi u Beogradu, da živi u Beogradu, a da studira u Novom Sadu. Danas neko maltene može da živi u Čačku, a da radi u Beogradu. Da imamo povezan istok i zapad Srbije.
Uvek ću se sećati toga kada smo bili, kada je bio premijer Aleksandar Vučić, kada smo kao Vlada bili u Nišu, a moji su imali slavu u Gorobilju kraj Požege, da nisam znala kako od Niša da dođem do Požege. Kada završimo Moravski koridor, sve to će biti drugačije i sve će to biti lakše i to je decentralizacija.
Decentralizacija je i to što smo izašli sa programom „Nacionalna prestonica kulture“ svake dve godine, što je sledeće godine Čačak, da bi sistemski ulagali u lokalne samouprave i kulturne sadržaje, što smo krenuli po ugledu na Novi Sad na omladinske centre. Pa, kako je to uradio Novi Sad i Miloš Vučević i čitav njegov tim tamo, da to repliciramo sada i u Subotici i u Merošini i u Nišu i u Somboru. To je decentralizacija i radimo na tome.
Takođe, da povežemo sve škole, to što smo uveli jedinstveni informacioni sistem prosvete gde na dlanu imamo sve kakve su škole u Srbiji i iz koje škole po Srbiji đaci idu u gimnazije, iz koje odustaju od školovanja, kako idu na fakultete, kad se zapošljavaju, da bi videli i da ujednačimo kvalitet obrazovanja, da nemaju šansu samo oni po velikim gradskim centrima. I to je decentralizacija. To je ozbiljna decentralizacija i sve ovo je, na kraju krajeva, zaista ozbiljan posao.
Zato vam kažem, na kraju, sve to što vi kažete baš mnogo lepo zvuči, ali je malo prazno i nema tu mesa na toj kosti. Danas je predsednik Vučić bio u Vlasotincu, kažem, otvorio je još 200 radnih mesta. I to je decentralizacija.
Konačno, super lepo zvuči i ovo za udžbenike naše, ali znate, nije to baš tačno. Pošto se posebno interesujete za tu temu, bitno je da znate, ako ne znate da vam kažem, a ako znate da ne koristite to na taj način za jeftine političke poene, ne može svako u Srbiji da štampa i pravi udžbenike kako želi i to što je strana kompanija koizdavač udžbenika.
Republika Srbija popisuje plan i program. Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja propisuje šta treba da bude u tim udžbenicima, u kolikoj meri, kako, na koji način obrađeno. To sve zavod propisuje i svi izdavači toga moraju da se pridržavaju i to da poštuju. Onda se to dalje kontroliše.
Da vam kažem, nije naročito za hvaljenje, ali je tako, kada smo na inicijativu predsednika Aleksandra Vučića uporedili različite udžbenike različitih izdavača, da vam kažem da su neki strani izdavači u mnogo većem obimu pokrivali teme kao što je Kosovska bitka ili kao što je Jasenovac, nego udžbenici Zavoda za udžbenike. Tako da, i te stvari moramo da promenimo. Ta laka rešenja - ajde da sve stavimo u Zavod za udžbenik, imamo monopol, pa koga briga, ne ide. Nisu se pokazala ni ranije da daju neki rezultat.
Dakle, sve to zahteva mnogo, mnogo rada, mnogo promišljanja i, konačno, ne mogu da prihvatim krivicu ili kritiku za nedostatak nacionalne ambicije. Imamo je onoliko i pomogla nam je da promenimo Srbiju i da obezbedimo da Srbija pobeđuje u svim poljima. Hvala.

Samo da vidim po kom osnovu imamo prijave.
Borko Stefanović, povreda Poslovnika.

Gospođo mandatarka, javio sam se po članu 107. Zašto?

Samo meni kažite.

Da, da, želim vama da kažem, ali pošto je gospođa mandatarka ovde involvirana u kršenje Poslovnika zato što vi niste reagovali pošto je ona tri puta ponovila jednu kovanicu koja glasi - kulturni genocid, želeći da pojača loš rad neke prethodne vlasti i na taj način optužila gotovo polovinu ovog naroda za genocid i da su izvršili kulturni genocid.

Ja bih hteo, gospodine predsedniče, da apelujem na vas da kada se koristi reč genocid, onda treba da se koristi u svom značenju, u svom najstrašnijem značenju. Ne postoji nikakav način, čak i od mandatarke, da to spoji sa rečju kulturni genocid. Kao što sam siguran da je to njena omaška i u nadi da to neće ponavljati ili da će se ispraviti, na neki način očekujem da se to desi, pošto sada čujem da mandatarka ne zna šta je decentralizacija, ali ovo bi ipak morala da zna.

Morala bi da zna da ne postoji kulturni genocid i da tako nešto reći je i opasno, optužujuće i besmisleno, i mislim da su pređene granice više puta, ali ovo je jedna stvar koja nju ne košta mnogo u političkom smislu, da ne koristi i da pokuša da ispravi. Hvala.

Dobro. Da budemo precizni do kraja, znači to je zamerka na moj račun. Razumeo sam to, kao što ste i vi, siguran sam, dobro razumeli da su svi razumeli na šta se odnosila kovanica. Govorilo se o zatvorenim muzejima, o uništenim muzejima i ničemu drugom. Tako da, sigurno nije to na šta ste vi ukazali.
Ako smatrate, može Narodna skupština da se dodatno izjasni? (Ne.)
Ne mora. Hvala.
Reč ima Miloš Jovanović, dva minuta.

Hvala vam, gospodine predsedniče.

O Evropskoj uniji ću pričati malo više sutra, imaću više vremena.

Čisto istine radi, u vezi sa fakultetom, u pravu ste. Doduše, nažalost, pogrešili ste, nisam profesor, još uvek sam docent. Predmet se zove uvod u pravo evropskih integracija, potpuno rogobatan naziv, ali to je to što ste vi rekli. Dakle, uvod u evropsko pravo. Tamo, kao što nikada nisam radio, ni dan danas ne donosim vrednosne sudove.

Nije tamo rasprava nikada bila da li Srbija treba da postane članica EU ili ne, nego objašnjavam šta je Evropski savet, šta je Evropski parlament, Komisija, nadležnosti, šta je evropski pravni poredak, direktiva, uredbe i da ne nabrajam dalje. Dakle, tehnički predmet, vrlo zanimljiv pravni predmet. I sve i da nismo na evropskom putu, dobro je da naši studenti znaju šta se tamo radi, kao što izučavamo rimsko pravo koje odavno već više i nije aktuelno.

Što se tiče ovih nekoliko stvari, najkonciznije, niko nikada nije kada je u pitanju epidemija korona virusa, barem ne sa ove strane, kritikovao ono što je rađeno. Naprotiv, i situaciju sa vakcinama smo hvalili i time se pokazivalo da je naša međunarodna pozicija dobra, pozicija vojno neutralne države, pozicija države koja sarađuje i sa istokom i sa zapadom.

Sport, svako se raduje srpskoj medalji. Ja tim pre što znam da je sport možda najbolji instrument naše meke moći u regionu i s tim se treba nastaviti.

Udžbenike, vi ste olako prešli preko toga. Može se drugačije. Ako ništa drugo, poslušajte Aleksandra Vučića koji je sam rekao da barem neki predmeti moraju da se vrate pod Zavod za udžbenike i to će biti dobar početak, istorija itd. Da ima problema, ima, videli smo sa udžbenikom iz biologije, i biće ih i dalje, nezavisno od odobrenja programa koji se daje. Sve o tome poprilično znam.

Samo za sam kraj, deset sekundi, nemamo očigledno isto shvatanje nacionalne ambicije, ne može sve da se svede na BDP. Koliko god BDP bio važan u ovakvim istorijskim trenucima, ekonomija je prvenstveno sredstvo, a manje cilj. Samo da nam se to ne obije o glavu u narednom periodu, to je sve što imam da kažem. Sutra ćemo nastaviti.

Hvala vam, gospodine predsedavajući.