Ako neće dalje da viču Cakić, Jovanović i Rakić, možemo da nastavimo dalje. Nećete.
Pavle Grbović, izvolite.

Zahvaljujem.

Ne bih zaista produžavao ovu raspravu o tome koliko ko ima dece, to su ipak lične stvari. Ja se nadam, ministre Selakoviću, da ću vas u nekoj bliskoj budućnosti donekle sustići, pa će to biti jedna lepa tema za razgovor.

Ministre Mali, vi ste rekli kada ste govorili o penzijama, ne znam, pošto ne slušate mene, ali bilo bi dobro da slušate sebe, vi ste nabrajali povećanja penzija u toku ove godine i onda ste rekli kada pomnožimo te brojeve dođemo do nečega.

Sada, vidite, kada utvrdite tako neku metodologiju, onda zaista možete da dođete do spektakularnih povećanja. Tako da, povlačim to da treba da dobijete Nobelovu nagradu, ne treba. Ja ću predložiti da Nobel posthumno dobije nagradu po vama, jer to što vi uspete da ovde izmislite, to je veće dostignuće sigurno i od dinamita koji je on izmislio.

Pri tom, zaboravili ste da kažete kad su se dešavala koja povećanja, da je najveće povećanje penzija koje se desilo pre dva meseca, a da su pre toga naši penzioneri živeli sa inflacijom koja je bila daleko veća od prethodnog povećanja. Tako da, znate, malo manipulišete tim brojkama, ali to je ono što sam i rekao, to je vaš teren. Vi ste u tome zaista dobri. Ono što je teren realnog života jeste da ljudi žive bolje ili ne žive.

Kada je reč o mom subjektinom neznanju objektivnih činjenica, što pokazujete da baratate malo i tim rečeničnim konstrukcijama, to je lepo. Ja sam pravnik, ne mislim da sam ekonomski stručnjak, to ne kažem, imao sam neke ekonomske predmete na pravnom fakultetu, to su kolege gospodina Selakovića mi predavale, oni mi nisu dali ocenu jedan, dali su mi ocenu koja ima još jednu nulu iza toga. Ne mislim da nešto previše znam o tome, ali znam dovoljno da me niko ne bi pravi budalom.

Ali, ne, nisam ja te ocene dobio zato što sam ja sam po sebi toliko genijalan, nego sam zaista imao odlične predavače, predavače koji su stvarni doktori nauka, koji imaju pun legitimitet da mi ta predavanja drže, a vi to nemate.

Reč ima potpredsednik Vlade.

Vidite kako u nedostatku argumenata i nedostatku znanja krene vređanje. Samo vi vređajte, nikakav problem. Sada ću ja vama lepo da objasnim zašto množenje, ne sabiranje.
Radi se, uvaženi poslaniče, o kumulativnom povećanju. Kada kumulativno nešto povećavate, onda ako povećate za 10% sledeće povećanje za 10% ide na prethodnih 10%, a sledeće povećanje od 10% ide na prethodnih 10 puta 10%. Razumem da ste možda bili na jednom fakultetu, ali nisam razumeo da ste preskočili srednju školu.
To ko vas pravi time što ste rekli, pretpostavljam sami sebe pravite, jer drugačije ne znam kako da se izrazim na ono što ste objasnili ili što ste pokušali da razumete. Kumulativno povećanje, nije mi problem, ponoviću vam, množite tri broja jer povećanje ide na prethodno povećanje.
Da vam kažem onda još jednu stvar. Pošto ste pitali oko datuma, 5,5% krenulo je od 1. januara, a 20.000 dinara je uplaćeno u februaru mesecu. Kumulativno povećanje za ta dva povećanja je 11,2% za ovu godinu. Ja vam nisam čak računao ni tih 20.000 u mojoj računici, da vam olakšam pošto vidim da je komplikovano već i ovo sa tri broja, a vi opet nastavljate. Svaka čast.
Dakle, još jedanput, u realnom iznosu imamo povećanje penzija, u realnom iznosu imamo povećanje plata u odnosu na inflaciju i nastavićemo da se borimo tako da životni standard građana Srbije ne bude ugrožen ovom inflacijom koja je izazvana u svetu, a ne kod nas. Hvala.

Hvala.
Reč ima Tamara Milenković Kerković, po amandmanu.

Uvaženi, obzirom da smo svi čuli da mi je amandman odbačen, očigledno zbog nepotpunosti ili uvredljivosti, ja sam danas otkrila šta je uvredljivo u tom amandmanu. Obzirom i da mi je vreme za repliku uračunato, ja ću morati da pričam vrlo brzo.

Najpre, uvredljivo je bilo to što sam tražila da se sa Ministarstva privrede jedna milijarda predviđena za privlačenje investicija prebaci u regionalni razvoj i to osiromašenog, opustošenog juga koji ima najveće regionalne razlike u Evropi i najsiromašnije građane u Evropi, samo je Albanija čini mi se iza.

Uvredljivo je i to što sam tražila da se tri milijarde evra ulaganja od posebnog značaja prebace u podršku razvoju preduzetništvu i industrijskom razvoju, bez koga nema razvoja jedne zemlje, a industrija u ovoj državi ne postoji kao domaća industrija.

Takođe, verovatno je bilo uvredljivo i to što se ulaganja od posebnog značaja odnose i na „Milenijum resorc“, društvo sa ograničenom odgovornošću koje je ćerka firma Milenijum tima, a za koga znamo o vezama sa vlašću, tako da je očigledno sve to bilo uvredljivo.

(Predsednik: Privodite kraju.)

Imam pitanje za ministra Malog, ako imam vremena i dozvolite mi da završim rečenicu. Zbog čega, ukoliko je naše tržište toliko atraktivno za strane direktne investicije, zbog čega se plaća investitorima da dolaze? Ta politika je propala još 2017. godine u većini zemalja i sve vode restriktivnu politiku. Hvala najlepše.

Po amandmanu, Boško Obradović.

Poštovani građani Srbije, odavno sam zabrinut za jedan od najvećih, a duboko sam uveren najveći problem ovoga naroda i države, a to je proces našeg demografskoj nestajanja, demografske zime u kojoj živimo, gubljenja stanovništva jednog od najstarijih naroda u Evropi i svega drugoga što odlično znamo i što nam je na kraju pokazao ovaj popis, gde smo za deset godina izgubili 850.000 stanovnika.

Ali sam još mnogo više zabrinut nakon izlaganja ministra Selakovića iz čijeg izlaganja sam shvatio da Vlada Republike Srbije ne shvata ništa. Vlada Republike Srbije ne shvata da za 80 godina ovaj narod neće da postoji ovim tempom našeg daljeg razvoja. Osamstopedesethiljada stanovnika za 10 godina, za osam decenija, trenutnih, koliko stanovnika u Srbiji neće više postojati. Srbija će ostati bez stanovnika i srpski narod će nestati.

To je trenutak kada predsednik Narodne skupštine treba da prekine svaku drugu raspravu, o bilo kojoj drugoj temi i da za državu Srbiju, Vladu Republike Srbije i Narodnu skupštinu, postoji samo jedna tema – kako da nas za deset godina bude 850.000 više, a to je zapravo 1.700.000 razlike koliko treba da nas bude više u odnosu na minus u kome se trenutno nalazimo. Dakle, ministar ništa ne shvata. On uopšte ne shvata koliko je alarmantna situacija. On nam ponavlja mere koje nisu dovele do rešenja. Da, gospodine ministre, za vreme deset godina vaše vlasti vi taj trend niste zaustavili.

Niste jedini krivi. I nije kriva samo vlast, krivi smo svi mi građani Srbije koji više ne verujemo u sistem vrednosti gde su brak, porodica i više dece svetinja. Sada verujemo u neke druge stvari. Vi kao vlast treba da inicirate drugačiji sistem vrednosti i drugačiju podršku da bi se taj negativni trend zaustavio, za vreme vaše vlasti, za vaših deset godina izgubili smo 850.000 ljudi. To će se nastaviti, jer ove mere nisu dovoljne. Vi kažete, napravili smo neke mere. Da li su dovoljne? Nisu. Ajmo svi da kažemo da shvatimo da te mere nisu dovoljne iako su veće nego što su ranije bile. Svaka čast, pružam ruku, odlično. Nije dovoljno. Ne rešava problem. Nemate izgovora.

Svest, slažem se, ali postoji još jedna stvar. Ne mogu da se grade stadioni ako nema ljudi. Znači, Vlada Republike Srbije donosi odluku, nema stadiona narednih 10 godina dok nas ne bude 850.000 više nego danas. Nema ni autoputeva. Znači, moraju radikalne mere. Nema ničega što nam nije neophodno u ovom trenutku u odnosu na podršku rađanja.

Naravno, nema „Pinka“, nema gej parada, ne može se podržavati negativni sistem vrednosti, ne mogu se podržavati abortusi, ne mogu se podržavati stvari koje jednostavno rade suprotno porodici i tradicionalnim vrednostima. Potreban nam je novi sistem vrednosti, što mora da krene sa medija, što mora da krene od države, što mora da utiče na poresku reformu, što mora da podrži brak i porodicu, što mora da podrži porodicu sa više dece.

Vi danas nemate podršku za porodice sa više od četvoro dece. Gospodine ministre da li je to moguće? Znači, podržavate, prvo, drugo, treće i četvrto dete, i peto dete ne postoji. Ne podržavate ni jedno dete posle četvrtog deteta koje je novorođeno u porodici sa više od četvoro dece. Koja je to poruka? Ne smete imati više od četvoro dece, država to ne podržava. Dakle, mi negde grešimo ozbiljno. Gospodine ministre, razumite ovo kao krajnje dobronamernu kritiku. To što trenutno radite nije dovoljno.

Za deset godina će ponovo biti siti epilog. Moramo da napravimo radikalan rez. Sve snage države u podršku rađanja, u mladim bračnim parovima, porodicama sa decom, brakovima koji nažalost ne mogu da imaju dece, sve snage države. I tu onda nema drugih prioriteta. Svi drugi prioriteti padaju u drugi plan i ostaje samo jedan prioritet, rađanje, rađanje, rađanje i samo rađanje.

Svako ministarstvo mora da radi za porodicu, svaki zakon koji se donosi mora da bude proveren, umesto što sada piše da li je usklađen sa EU, to se briše, i stoji da li je usklađen sa interesima porodice u Srbiji, sa interesima rađanja mladih bračnih parova, povećanja nataliteta. Znači, radikalan rez, bukvalno da se pravi jedna porodična vlada Srbije, a mi vam to predlažemo od osnivanje „Dveri“ kao političke organizacije 2011. godine, prve političke organizacije koja je stavila porodicu na prvo mesto, prve porodične politike na srpskoj političkoj sceni.

Predložili smo Ministarstvu za porodicu još 2011. godine. Vi ste ga uveli 2020. godine. Vi kasnite devet godina za političkim idejama Srpskog pokreta „Dveri“. Zašto vam ovo sada govorim? Pa da ne bismo razgovarali za devet godina, ako sada ne shvatite ono o čemu vam pričam. Nije dovoljno to što radite da bismo zaustavili belu kugu.

Da ne govorim o odlivu stanovništva u inostranstvo. Mi moramo da napravimo potpuno drugu politiku. Poreske reforme. Kako možemo da pomognemo svaku porodicu. Tako što ćemo čim se stupi u brak da smanjimo porez na zarade i da smanjimo porez na imovinu. Pa, kada dobijete prvo dete dalje smanjenje poreza na zarade i imovinu, pa drugo, pa treće, pa sve dalje i dalje smanjenje poreza na zarade i imovinu, a za četvoro možda i više dece potpuno neplaćanje bilo kakvog poreza. Ili nacionalna penzija za majku više od troje dece, ili radikalni potezi koji jednostavno kažu da svi shvate da je porodica svetinja, da je rađanje naš najvažniji cilj, da će država podržati svakoga ko se opredeli.

Vi ne shvatate ko je vaš neprijatelj. Vaš neprijatelj je sistem vrednosti koji je ovde zavladao još u komunizmu, pa preko neoliberalizma gde porodica više nije svetinja, gde je svetinja pojedinac, potrošač, neka vrsta samodovoljnog čoveka koji jednostavno uživa u svojim zadovoljstvima, svojim prohtevima, a zajednica je nestala. Zajednica je nekada bila najveća svetinja srpskog naroda. Kada smo verovali u te vrednosti imali smo dece. Nećemo imati više dece ako verujemo u ove vrednosti koje nam vi emitujete sa televizije „Pink“ i drugih televizija. Ne može u vremenu parova i zadruge, da raste natalitet u Srbiji. Može da raste samo nasilje u našem društvu. Hvala vam.

Reč ima ministar, Nikola Selaković.

Zahvaljujem.
Znate, postoje ljudi koji su u stanju da na veoma primamljiv način predstavljaju određene teme i određene pojave. A kada se taj pristup zasniva makar na jednoj lošoj premisi, to vam je kao kad uđete u pogrešan voz, svaka naredna stanica vam je pogrešna.
Šta je to proporodična politika? Proporodična politika, apsolutno mogu u jednoj stvari da se složim, proporodična politika počiva ne od države koliko od pojedinca. Rađao se ovaj narod kada nije imao ni državu i kada je bio u ropstvu, zato što je svaki pojedinac vodio proporodičnu politiku, jer su dobro znali naši preci da ako se ne budu rađali i ako ih ne bude bilo, da neće biti ni svesti ni šanse da obnove državu iz ropstva, da se uzdignu i da u slobodi grade i stvaraju neku bolju Srbiju.
Danas je proporodična politika, ne kao što je to bilo pre 12, 13, 14 godina, ostavljate ljude na ulici, pa im onda pričati o tome da treba da se rađaju, nego otvarati nova radna mesta. Kažete, treba sve da stane, treba da prestanemo da gradimo auto-puteve da gradimo brze pruge. Odlično, pa da nam odu svi odavde.
Da se vodilo više računa o izgradnji infrastrukture, pa više bi se dece rađalo i dalje na selu, a ne bi nam sela bila prazna. A vi u Srbiji imate sela u kojima je prvi metar asfalta došao u prethodnih deset godina, prvi metar asfalta. Odmah da vam kažem, bio sam u selima na Pešterskoj visoravni u koji je prvi metar asfalta ušao pre pet godina, a u kojima ima više dece, nego u selima u Bačkoj, Banatu i Sremu.
Oko jedne stvari, kao što sam rekao mogu da se složim, a to je sistem vrednosti, ali i porodična politika kreće od pojedinca.
Nemojte optuživati da mi koji sedimo ovde, predstavljajući vladajuću većinu i Vladu, ne verujemo u neki sistem vrednosti.
Otkud vi znate u koji ja sistem vrednosti verujem? Otkud znate to?
Jedna stvar koju moram da kažem, a pričao sam o tome – demografska recesija Srbije krenula je onog trenutka kada je počeo da opada broj živorođene dece. Najveći broj živorođene dece na teritoriji AP Vojvodine i centralne Srbije bio je 1951. godine, kada je rođeno u jednoj godini 150.000 novorođenčadi. Dakle, 150.000. Prošle godine u Srbiji je rođeno tek nešto više od 62.000 mališana.
Kada podelite broj umrlih naših građana sa 365 dana u prošloj godini, doći ćete do podatka da smo dnevno gubili 374 ljudi. A znate šta je osnovni razlog? Te generacije kada se i rađalo najviše ljudi su u ovim godinama počele da doživljavaju prosečne godine starosti, i muškarci i žene i ta generacija bejbibumera koja se rađala nakon Drugog svetskog rata je danas došla u svoju 72, 73, 74.
Prema tome, ako nećete da imate populistički pristup, nego pravi, državotvorni, konstruktivan pristup, onda ovom problemu ne pristupate na nivou od pet, 10, 20 ili 30 godina, već mnogo šire, jer nam je danas povećana smrtnost onih koji su se rađali pre 70, 72, 73, 74 godine, naših najstarijih.
Da li je dala rezultate naša politika koja je ozakonjena krajem 2018. godine, a koja se primenjuje počev od 1. januara 2019. godine? Pa, ona će dati rezultate.
Možda? U pravu ste, možda, jer to opet ne zavisi od para, ali optuživati nečiju uređivačku politiku, nečiju partijsku politiku, borbu za ne znam ni ja šta, civilizacija kojoj mi pripadamo, nažalost, kada pogledate ceo svet, uglavnom je u demografskoj recesiji gotovo svugde. Gotovo svugde, pa čak i u Mađarskoj. Čak i u Mađarskoj, koja vodi jednu pronatalnu politiku mnogo duže nego mi, imaju veći problem nego mi. To se veoma, veoma teško popravlja.
Reći ću vam odmah – po onome što znam od nekih poslednjih podataka, ali ja ću ovde zamoliti koleginicu Božić, potpredsednicu Narodne skupštine da kao predsednica nadležnog skupštinskog odbora možda i organizuje jednu tematsku sednicu, da ministarka Kisić Tepavčević i ja dođemo da razgovaramo na ovu temu. Mogu da se složim da možda važnije teme od ovoga apsolutno nema, ali da bismo se efikasno ovim bavili, potreno nam je sve ono što kolega Siniša Mali priča – da Srbiju stavljamo na ekonomske, jake, čvrste osnove, da može da pomogne ozbiljnu pronatalnu politiku.
Pre 11, 12, 13 godina, pre 15 godina bilo je nezamislivo, ljudi, da država Srbija odvoji osam milijardi, a ne 87 milijardi za ove mere, ali reći ću vam gde nam je najveći problem. Najveći problem nam je kod prvorođenog deteta.
Da ne ostane nešto nedorečeno, zašto se sa merama stalo do četvrtog deteta? Prvi razlog je, i o tome sam naučio nešto od gospođe Slavice Đukić Dejanović, koja je pratila i bila zadužena u Kabinetu premijerke da prati Agendu 2030 održivog razvoja UN, gde Svetska zdravstvena organizacija kaže da je optimalan broj dece za majku da ih rodi četvoro. To kaže Svetska zdravstvena organizacija, a ako pogledate procentualno koliko porodica u Srbiji ima više od četvoro dece danas, nažalost, to je ispod nivoa statističke greške.
Reći ću vam još jednu stvar – pokazuje se da onaj ko danas rađa peto dete i kada pogledate sa samim merama usklađeno, taj nije tražio nikakvu podršku od države za to.
To ne znači da mi ne treba da pomažemo, ali ja sam vam skrenuo pažnju gde je najveći problem. Najveći problem je prvorođeno dete i zato su pojedinačno i jednokratno gledano najveće mere za majku prvorotku - i da kupi stan ili kuću i da dobije novca dovoljno. Pazite, 321.900 dinara nisu male pare. To nisu male pare i ne treba svako da gleda to kroz Beograd. Znate li koliko je 321.900 dinara u Prijepolju, koliko je 321.900 u Ivanjici, koliko je u Kikindi, koliko je u Babušnici? Koliko je, ako hoćete, i u Kniću, a Knić je jedna od najboljih opština koja na nivou jedinice lokalne samouprave vodi politiku koja razmišlja o porodicama sa više dece i koja je uspela da poveća broj živorođene dece na godišnjem nivou svih ovih godina, bez obzira na pandemiju i sve druge teškoće sa kojima se ljudi suočavaju.
Spreman sam da u svakom trenutku dođem i na sednicu Odbora i na sednicu Skupštine da se o ovome govori i da svako, pogotovo iz perioda kada je preuzimao odgovornost za budućnost Srbije, za građane Srbije, kada je bio na vlasti, kada je podržavao nekoga ko je bio na vlasti, izađe i kaže - evo, mi smo vodili ovakvu politiku i ona je dala takve rezultate, a ti rezultati se vide u godinama koje dolaze.
Znači, danas porodice oformljuju ljudi koji su rađani osamdesetih, devedesetih i početkom dve hiljaditih.
Znači, oni su ti od kojih se očekuje da stupaju u brak i da stvaraju porodice, a onda vratite film unazad, pa u kakvom sistemu vrednosti su ti ljudi odgajani osamdesetih, devedesetih, početkom dvehiljaditih.
Kada tako postavite stvari, onda shvatite da je potpuno politikanstvo danas nas optuživati za demografsku recesiju.
Još jednom da ponovim, 374 ljudi smo gubili svakog dana prošle godine. Naravno, ovo je samo broj umrlih. Kada to otprilike umanjite otprilike za duplo, otprilike kada smanjite za 50% i kada shvatite da je to nekih 137, onda shvatite da je to jedan pun avion putnika. Šta se dešava u jednoj zemlji kada dođe do avio nesreće kada se sruši avion u kome živote izgubi 140 ljudi? O tome nekoliko dana slušate vesti, svake vesti. O tome se priča u celom društvu, a nama se to ljudi dešava svakoga dana i nama se to dešava decenijama unazad.
Krenuli smo sa time da svakoga dana izgubimo jedan mini bus, pa autobus, pa smo došli do ovog aviona. Ali, o tome treba svako od nas da misli, svako od nas da se bori i svako od nas da se trudi da o ovome priča sa svakim, da priča sa svojom komšinicom svojim prijateljem.
Ove mere koje sam vam ja ispričao, nisam ispričao samo, iako je to ozbiljan razlog da se pohvali i predsednik od koga je potekla ta inicijativa i Vlada koja je predložila Skupštini, i Skupština koja je usvojila taj zakon, ove mere su da pričate sa svakim od vaših prijatelja, komšija, kumova, rođaka, svakim ko može da ima decu, da mu kažete - evo, ovoliko će i ovako u ovom trenutku pomoći naša država.
Hajde da se borimo da radimo više da bismo mogli i da pomažemo više. Hvala vam na pažnji.