Hvala, predsedniče.
Želela sam da se javim zato što sam ja upravo jutros došla iz Temske. Moje selo je samo četiri kilometra ili 4,5 kilometra do mesta gde se dogodila ova ekološka katastrofa.
Znate zašto je to sve tako bilo? Zato što su ljudi živeli taj život kako žive. Kola su išla. To je u neposrednoj blizini sela koja se nalazi nizvodno od Temske, Staničenje, i niko nije mogao ni da sluti da će takva nesreća da se dogodi. Stradali su oni ljudi koji su prvi naišli, jer nisu znali da li je to magla i šta se događa.
Malo pre sam čula, evo ja i sad drhtim, brat mi je javio da je upravo Turčin, ovaj drugi čovek koji je nastradao jer je išao kamionom, video da je hladnjača pala. U stvari, ne mogu više ni da govorim, zato je čovek stradao. Onog trenutka kada se policija pojavila i kada su vraćali ljude, onda je već situacija bila drugačija, ali neznanje i strah.
Kad su radnike „Tigra“, gde u na stotine radnika, to je bila druga smena, pustili iz fabrike, ubrzo obavestili, jer moj sin radi u „Tigru“, da ne radi treća smena, da nema sutra dan ni prve smene, da deca ne idu u školu, da ne idu u vrtiće, e onda nije nastala ni panika, nego su ljudi pokušali na jedan način da se organizuju. Mi smo sve preživeli, bilo je tu i bombardovanje, šta više nije bilo. Znaju ljudi da se snađu.
Hoću drugo da kažem. Ovo što se priča u Pirotu, kaže – kad prođe taj teretni voz, to se neverovatno čuje. Železnička stanica prolazi sredinom grada. Tu su sela i vrlo je nezgodno zato što to nije jedan vagon, nego ide dvadesetak ili trideset vagona. Isto smatram da je neodgovornost.
Sad ću samo jedan slučaj da vam ispričam. Od Pirota do mog sela prelazimo prugu. Rampa se godina nije spuštala, nego voz stane da propusti automobile i autobus. To je samo kod nas bilo. Kad sam reagovala na to onda su postavili, jer je bilo par slučajeva gde su ljudi stradali.
Ne krivim ja nikoga, jer zaista ta nesreća se u deliću sekunde dogodila, svuda je mogla da se dogodi, ali moramo da vodimo računa da se tako nešto u budućnosti spreči.
Meni je jako neprijatno što pričam, ja drhtim. Morate da znate da noćas ni jedno selo u okolini, niko nije spavao. Ja sam preko Svrljiga došla do Beograda, čak sam se i tu neprijatno osećala, od Temske do Svrljiga ni jedan auto nisam srela. Kao da je život stao na tom terenu.
Zato smatram da mnogo ozbiljnije treba da se svi mi ponašamo ovde, ne samo mi, nego… Ne znam. Rešenje mora da postoji, a nesreće se događaju, ali treba ih sprečiti. Ljudski faktor je najbitniji.