Poštovani predsedniče Republike Srbije, gospodine Aleksandre Vučiću, poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pre nego što išta kažem o temi jučerašnjeg i današnjeg zasedanja Narodne skupštine o Kosovu i Metohiji, a kada se govori o Kosovu i Metohiji svaki Srbin treba da pođe i jedino se drži reči majke Jevrosime – Nemoj, sine, ogrešiti dušu, bolje ti je izgubiti glavu.
Moram da se mimo teme, još pod utiscima jučerašnjeg toka sednice, zahvalim svima koji su učestvovali u radu Skupštine opštine Kladovo u bezmalo 20 godina kako sam odbornik iste, kao opozicija, pozicija, biran i smenjivan, na gospodstvu i dostojanstvu u poređenju sa jučerašnjim dešavanjima u Narodnoj skupštini, i to kada su oči celog sveta uprte u nas, u našu odgovornost spram teme.
Pitanje statusa naše južne autonomne pokrajine KiM, po ko zna koji put u poslednje tri decenije, nalazi se pred ultimatumom postavljenim, kako Srbiji, tako i srpskom državnom rukovodstvu, kao i svima nama, da priznamo putem stolice u UN ono sveto što nam je oteto, naše Kosovo i Metohiju.
Izveštaj o pregovaračkom procesu sa Privremenim institucijama samouprave u Prištini od 1. septembra 2022. godine do 15. januara 2023. godine jeste kratak period, ali period koji ima svoju vekovnu predistoriju.
Ja ne bih danas išao od pretkosovskog ciklusa, ali malo više od 100 godina hoću, i to 22. oktobra 1922. godine, kada je srpska vojska pod komandom generala Božidara Jankovića oslobodila Kosmet i ušla u Prištinu posle više vekova. To treba svako da zna.
Mi ne brojimo vekove bez Kosova i Metohije, mi sanjamo i pevamo o Kosovu i Metohiji najlepše pesme i mi se na Kosovo i Metohiju, kako god i posle ma koliko vremena, vraćamo kao mestu naše državnosti i naše duhovnosti, a jedno bez drugog ne ide.
Isto tako, neko postavlja pitanje da li uopšte pregovarati, razgovarati i iznalaziti rešenje. To je nedvosmisleno – da, treba. U godinama s početka 20. veka znao je i Dragutin Dimitrijević Apis da razgovara sa Albancima, koji su još tada nasilno želeli za sebe Kosovo i Metohiju. Konkretno, razgovarao je sa Isom Boljetincem, jednim od vođa albanskih pobunjenika kačaka. U svim godinama do danas geopolitička kretanja, posebno na današnjem zapadu, mahom su išla na ruku Albancima. Tako da kraljevi, žandarmi i Titovi milicajci istu su muku mučili u obezbeđivanju dostojanstvenog suživota Srba i Crnogoraca sa Albancima u AP Kosovo i Metohija.
Nesrećnim Ustavom iz 1974. godine vrag je odneo šalu i ogoleo nesposobnost tadašnjih srpskih političkih prvaka. Usledile su demonstracije 1981. godine i sve svirepiji teror nad Srbima. Setimo se samo jednih od stotina počinjenih zverstava, svirepog ubistva mlade Branke Đukić i slučaja Đorđa Martinovića, štrajka rudara u Trepči 1989. godine, za koji mnogi kažu da je bio uvod u definitivno razbijanje SFRJ, i na koncu, devedesete koje su se završile bombardovanjem Savezne Republike Jugoslavije, Kumanovskim sporazumom i sa ove distance gledano, u najnepovoljnijem geopolitičkom trenutku izvojevane Rezolucije 1244, kada je danas velika Kina tada prešla preko toga što je NATO bombardovao njihovu ambasadu u Beogradu, a pola Kremlja tada uopšte ne zna ko je danas planetarno znani Vladimir Putin.
Zato molim da se prema Rezoluciji 1244 odnosimo sa neizmernim poštovanjem. Reći će neki da to kao socijalista činim zbog pokojnog predsednika Slobodana Miloševića. Da, i zbog njega, ali ponajviše zbog one mladosti pale na Paštriku i Košarama. Usledilo je ubrzo amnestiranje albanskih terorista od strane tadašnjeg petooktobarskog srpskog rukovodstva, amnestiran je i današnji kamen spoticanja ikakvim suštinskim dogovorima Aljbin Kurti, i to kamen spoticanja pod čijom se komandom u trećoj deceniji trećeg milenijuma ponovo puca na srpsku decu.
Bože me oprosti, juče ga umalo ponovo ne abolirasmo našim nesmislenim strančarenjem, nerazumnim napadima na predsednika Republike Aleksandra Vučića, kao da smo zaboravili na reči Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića. Najveći srpski greh je onaj iz koga kasnije proizilazi svo zlo, sva strava i užas naše istorije i svakodnevnice, jeste nestrpljenje. Strpljenja braćo i sestre, drugarice i drugovi iz sloge i finigramskog pristupa ovoj vekovnoj temi i borbi za naše Kosovo i Metohiju ako smo svesni da bez Kosova i Metohije nema ni Srbije.
Govorili smo nekada da je Jugoslavija okružena brigama, svako slovo predstavljalo je početno od tadašnjih suseda. Današnja Srbija nije okružena brigama, ali jeste NATO, a Srba još ima, hvala Bogu, u tim NATO državicama o kojima treba brinuti, a ko će ako ne Srbija. Toliko je od nekih izvikan Briselski sporazum i ZSO koja proizilazi iz njega, a zaboravlja se da je nastao približno kada i Minski sporazum, a svedoci smo šta sada izjavljuju isti tadašnji potpisnici Minskog sporazuma zapadni čelnici. Da je ZSO ranga mesnih zajednica, kako to vole da kažu neki od naših tapijaša patriotizma, Kurti bi ga primenio koliko juče, a da smo šovinisti kako uporno žele da nas predstave, i neki od ovde prisutnih predstavnika nacionalnih manjina i to slobodno za razliku od bilo kog parlamenta u kojem Srbi učestvuju kao nacionalna manjina, reći ću samo ovo - šovinisti ne bi gradili auto-put Niš-Merdare. A onim našima koji se sekiraju zašto se gradi? Ne misleći ni na Merošinu, Prokuplje, Đavolu Varoš i razvoj privrede kulturnog i banjskog turizma očito je žao Albanaca koji će plaćati putarinu kao i Srbi i svi ostali, putujući za Evropu putem Merdare-Horgoš.
Smejali su isti i našoj proizvodnji novih vojnih oruđa, valjda im ne odgovaraju jer data su im imena Lazar i Miloš. Nije po meri i ukusu ni razvoj sektor za vanredne situacije, sve što iole miriše na snagu Srbije bar u regionu, u sve je pomenuto i mnogobrojno izostavljeno, posebno nekima smeta otpriznavanje. Termin savremene diplomatije koje eto, pa, mi skromno patentirasmo. Moćni kažu da je Kosovo „sui generis“.